● МАЛО ПОЗНАТЕ ФОТОГРАФИЈЕ СРБСКЕ ИСТОРИЈЕ ●

Ово је чувена фотографија која врло симболично описује нашу судбину: призор старог оца који је превалио дуг пут до фронта да обиђе сина. Уморни, заспали су један крај другог. Можда последњи пут... 

Овај обичај је био присутан у свим србским ратовима, укључујући и последње. Имамо трагичан пример војника ЈНА који је био заробљен у БиХ заједно са оцем који је дошао да га обиђе, а затим су се 18 година водили као нестали, убијени и бачени незнано куд.

 

Албанац са Косова у саставу  Albanische Legion-а, паравојне формације коју је формирала Аустроугарска као помоћну јединицу за антигерилску борбу иза својих линија фронта против србских "комитских" (диверзантских) формација. 

Јули 1916. Овај борац поносно позира са немачким пиштољем Маусер-Ц96, својеврсним статусним симболом те епохе.

Предах у рушевинама непознатог места негде у јужној Србији: аустроугарски војници из једне од босанскохерцеговацких регименти обедују крај коморе у паузи неке од битака. Фесови на главама војника указују на припадност БиХ муслиманским јединицама.

Патрола турске војске негде у Источној Македонији коју је снимио немачки војни фотограф. 

Бугарске комите, озлоглашени герилци који су жестоко нападали србске јединице у повлачењу.

Савезници: француски војници необичног изгледа марширају из Солуна ка линији фронта. Реч је о људима из Марока који су били укључени у француске колонијалне јединице. Њихова неуобичајена појава и, далеко више, понашање остаће и до данас у непријатној успомени становништву Македоније и јужне Србије када се буду сусрели са овим коњаничким формацијама након пробоја фронта.

Савезници: још један контигент француских колонијалних трупа необичног изгледа на Солунском фронту - овде је реч о Вијетнамцима. Људи карактеристичних физиономија и шешира остали су потпуно "замагљени" у свим каснијим предањима о Солунском фронту.

Њихови потомци це се неколико деценија касније у редовима Вијет Мина и Вијет Конга борити против Француске и САД у Вијетнамском рату, до 1975. године.

 

За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао савјетовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донијета одлука да се коначно крене у – пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подијељена у двије армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.

Србска војска бије одсутну битку за пробој Солунског фронта и окончање I светског рата - Брегалница.