● МАЛО ПОЗНАТЕ ФОТОГРАФИЈЕ СРБСКЕ ИСТОРИЈЕ ●

на позадини ове слике Риста Марјановић није оставио записан датум и локацију кад и где је снимљена, али је навео ко су актери, барем тројица главних. 

Човек окренут леђима, у првом плану, је "председник општине Коста Главинић" који "предаје рапорт Краљу Александру".

Легендарни херцеговачки јунак и хајдучки харамбаша. Одметнуо се од турске власти половином XIX века и хајдуковао заједно са својим рођаком, такође чувеним јунаком и харамбашом, Петком Ковачевићем. 

За читаво време трајања Вукаловићевог покрета 1852-1863. хајдучке чете харамбаша Стојана и Петка Ковачевића биле су једине које нису прекидале четовање и борбу с Турцима у Херцеговини. За то време Стојан је имао бројне окршаје са Турцима у Херцеговини, а једно време боравио је са својом четом и у области планине Романије. Посебно се истакао у току битке на Граховцу 1858. Петко и Стојан нису прекинули борбу ни када је Лука Вукаловић 1863. постигао споразум са Турцима и на тај начин окончао устанак у Херцеговини.

Турци су ултимативно тражили од Црне Горе да се спрече њихове акције. Због тога су 1864. били издати Турцима у Никшићким Рудинама (Церовац). Петко је тада са породицом заробљен и са синовима одведен у тамницу у Никшић, а затим у Мостар, где је и обешен на Малој тепи 1865. 

Стојан је наставио четовање и припремао Херцеговце на устанак, а 1872. године ишао је у Београд покушавајући да обезбеди помоћ и подршку српске владе за нови устанак у Херцеговини. Али, на повратку у Херцеговину био је поново на превару ухваћен од стране поверљивих људи књаза Николе и предат Турцима. Успио је да побегне из тамнице у Мостару, али му је књаз Никола онемогућавао сваку акцију, да не би реметио односе са Турцима. 

Почетком устанка 1875. године, Стојан се са својом четом нашао у првим борбеним редовима и није посустао све до краја устанка, истичући се у многим бојевима против Турака од Муратовице, преко Дуге до Вучијег дола, Острошких греда, Никшића и других великих бојишта. 

После Берлинског конгреса и окупације провинција Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Стојан није признао новог окупатора нити положио оружје, већ је 1882. године, покренуо Херцеговце на нови устанак. После завршетка устанка, Стојан се повукао у Црну Гору и био интерниран у Подгорици, да би се касније населио у Никшићу. Када је 1908. године Аустроугарска извршила анексију провинција Босне и Херцеговине, тада 87-годишњи Стојан је, заједно са харамбашом Пером Тунгузом, отишао на Цетиње, тражећи од књаза сагласност да подигне нови устанак у Херцеговини. 

Умро је у дубокој старости у Никшићу и сахрањен, по жељи краља Николе, крај нове цркве у Никшићу. Са друге стране цркве сахрањен је, такође по Николиној жељи, велики црногорски јунак Новак Рамов Јововић. 

Краљ Никола је желио да та црква буде његово вечно пребивалиште и да му на тај начин „вјечну стражу“ држе најбољи херцеговачки и најбољи црногорски јунак.

Алекса Шантић му је посветио песму под називом Стојан Ковачевић.

 

Извесно је да војници позирају са својим новим немачким тешким митраљезом "Максим". 

Ипак, једно овакво одељење је на самом шпицу Аде Циганлије успевало да неколико дана и ноћи одбија непрестане јурише аустроугарске пешадије, у првим данима офанзиве на Београд. 

На месту где је некада било утврђено митраљеско гнездо бранилаца Београда данас стоји укопан пилон новог Моста на Ади.

Основа познате изреке: "Лупа к'о максим по дивизији"

Освајач Београда, немачки Фелдмаршал Аугуст фон Макензен снимљен непосредно по окончању борби у којима су његове трупе за пар дана сломиле пожртвован отпор бранилаца србске престонице, октобра 1915. 

 

Група немачких војника релаксирано позира за заједнички снимак којим це се овековечити њихов полазак у Први светски рат. На пивском бурету стављеном у први план јасно се уочава име земље у чије освајање крећу: белом бојом исписана је парола "Abreite nach Serbien" (Поход на Србију). 

Ратна олуја довешће их на савску обалу Београда већ неколико недеља касније. 

Јесен 1915.

 

Здравица: група аустроугарских војника наздравља негде у Србији, највероватније белим вином, насутим из бачве на којој су на немачком написали следеће речи: 

Једна лепотица позира немачком официру крај бунара у непознатом селу крај Крушевца, 1916. година. 

Најстарији занат није посустајао ни у рату.

Наша историја о овој години углавном говори из визуре војника који воде битке по Кајмакчалану. Међутим, да је и у окупираној Србији у то исто време постојао какав-такав живот, на овој слици сведоче за ту епоху веома модеран изглед и одећа ове девојке.

 

Током јесење офанзиве на Србију 1915. немачке јединице су трпеле констатне губитке од србских армија које су се организовано повлачиле, огорчено бранећи свако место.

Позирање крај палих сабораца: уређена гробница изгинулих немачких војника, Рача Крагујевачка, јесен 1915.

Таква гробља су могла да се виде читавим путем којим је ишао напад германске царевине. Немци су касније, када су се битке окончале, покушали да неке од ових гробова преместе у монументалну гробницу на брду Багрдан код Јагодине. Ипак, већи део немачких војника и даље, скоро читав један век касније, почива у земљи тамо где су и пали...

Немачке трупе у данашњој Главној улици у Земуну, децембар 1915. године, након што су заузеле Београд. 

Хрватски официр у саставу аустроугарских снага, који је сачинио овај снимак, на њему је руком написао: 

Теразије, лето 1916: у центру Београда Аустроугарска монархија организује свечаност поводом подизања бисте цара Фрање Јозефа која се види у позадини - тешко би се тако дало помислити да је у том тренутку Београд окупиран и то након изузетно крвавих борби које су се на тим истим улицама водиле претходне јесени, као и страхотних злочина које су АУ војници починили над женама и децом у Шапцу и околини, две године раније...

 

Немци су били веома заинтересовани за експлоатацију борске руде за своје ратне напоре.

 

Аустроугарска пешадија ужурбано наступа кроз освојени Крушевац, некадашњу престоницу средњевековне Србије. 

У позадини се виде црква Лазарица и остаци града Цара Лазара. Ово је највероватније људство једне од Загребачких пуковнија К.у.К војске у чијем саставу су се налазили Хрвати из Крајине, Лике и Загорци.

 

Бугарски цар Фердинанд врши смотру својих снага на нишкој тврђави.

Немачки поклон колебљивим савезницима за помоћ у савлађивању Србије био је део њене територије. У тој "круни" за бугарског цара главни драгуљ био је град Ниш, ратна престоница Србије.

Царевини Бугарској је припао овај град као награда за напад на себи суседну земљу у јесен те године. Због тог напада, србска војска је ка Грчкој морала да се повлачи преко Албаније. То стравично повлачење преко завејаног планинског масива Проклетија остаце у домацој историји упамћено под називом "албанска Голгота".

Улица у Скопљу. 

Турски назив овог места био је Ускуб па су многе слике из Првог светског рата тако и потписане. 

Скопље је средњевековни престони град Цара Дишана и Србског царства.

Скопље је данас Скопје, главни град БЈРМ. У време када је настао овај снимак, у лето 1916. у случају Скопља радило се о граду који су Немци заузели као место у саставу Краљевине Србије чија војска га је освојила четири године раније, у Првом Балканском рату.

 

Ратни злочини над цивилима у црногорском граду Пљевља, 1916.

Реч је о врло узнемирујућем али, истовремено, изузетно вредном историјском материјалу који никада раније није јавно приказан. Аустроугарски сниматељ је снимио серију погубљења грађана Пљеваља. Страхота ових призора изазива мучнину и данас, готово један век касније...

 

Слика је носила оригинални назив "Избеглице". 

Реч је о женама и деци које је у збегу од страхота рата немачки фотограф затекао у околини неког села у јесен 1915. године. Фотографија која изазива тугу, посебно када се посматра лице дечака у првом плану...

Београд, 1915.

С повезом око леве руке стоји америцки лекар Др Едвард Рајан, који је у Србију дошао због помоћи рањеницима (војним и цивилима) у првом светском рату. 

Др Рајан је оперисао у просторијама данашњег Клиничког центра Србије где је и снимљен овај призор. Ту је његова мисија Америчког црвеног крста обавила преко 8.000 оперативних захвата у прве две године рата (1914-15).

Посебно је штитио рањене србске герилце, комите-четнике, који нису имали имунитет Женевске конвенције јер се она односила само на званичне армије држава у рату. Рањени четници били су убијани по кратком поступку као "терористи". Над Војном болницом у Београду 1914/1915 Др Рајан је развио велику америчку заставу (САД тада још нису ушле у рат) што је заштитило све србске рањенике од аустроугарских репресалија по паду града. 

Овде се сликао са још једним великим србским пријатељем из те епохе: човек са брковима, у цивилном оделу, је легендарни енглески племић, сер Томас Липтон. Био је власник плантажа чаја који и данас носи његово име: Липтон чај. У нашу историју је ушао као Британац који је усред ратног пакла 1915. дошао у Србију, довезавши својом флотом бродова до Солуна велику медицинску помоћ за рањенике армије која је те и претходне године тешко страдала, бранећи своју малу балканску земљу од агресије две велике царевине, Немачке и Аустро-угарске.