"Никада нећемо бити већи христјани ако мање будемо Срби"

У време када је цела средњевековна европа била већ Христијанизована, а када су Србски народ и држава били под притиском великих европских царева и краљева, папа и патријарха, истока изапада, и започели свој успон и културно-државотворни развој, велики жупан србски Стефан Немања је свахтајући потребу очувања србске државе и србског народа од Христијанских великих сила започео Христијанизацију србске државе.

Али, у својој мудрости, схватао је и прихватао неопходност опстанка србског родноверија па макар оно остало и у оквиру Србског Православља као порука каснијим нараштајима и као верски код опстнка душе Србскога народа.

Можда је баш тај историјски моменат и та мудрост великог жупана, време настанка оне "карике" која ће заувек спојити србско Родноверије и СветоСавско Православље и заувек определити судбину и душу народа Србског.


Ево како је велики жупан србски Стефан Немања то предочио у завештању свом сину принцу Растку Немањићу - Св. оцу Сави, под 11. Завјештање имена србских пише и :

"...Ми смо, чедо моје, отпочели велику војну за вјеру и за Србију. А у тој војни ми не смијемо добити вјеру и изгубити Србију.

Боже, шта чинимо? Одузимамо овоме народу његову стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје. Душу му преврћемо. Ево сад почели смо да му имена замјењујемо туђим иако светим именима. Боже, хоће ли ишта остати од овога народа? Хоће ли га бити кад све посвршавамо што смо наумили? Хоћемо ли иза себе оставити само пустош и рушевине? А рушити морамо, рушити и уништавати да бисмо могли стварати. О Боже, дај нам да што више створимо, а да што мање уништимо и срушимо. ...

... Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христјани ако мање будемо Срби.

Ја се дивим силној моћи нашега народа да све учини сличним себи, да све посрби. Видиш ли шта се дешава: ми бисмо да похришћанимо Србе, а они посрбе хришћанство. Ни један народ на свијету није само примио и добио хришћанство. Сваки народ и даје нешто хришћанству. И србски народ има шта да даје хришћанству. А кад му даде, хришћанство више не може да му буде туђе, него његово. И што му више даје, и што више од њега кроз своју душу прима, то овај народ све више постаје хришћански. Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин.Многи би са истока и са запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У том је смисао наше вјере.

Наша вјера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је србско. Тако је и тако ће се звати. То је моја вјера и моје ВЈЕРУЈУ.

Аутор: С. Михајловић