Добро дошли на званични форум Србског покрета Слободна Србија.
Пријавите се како би могли да учествујете у најинтересантнијим расправама из области политике, историје, културе, забаве ...


Званични форум Србског Покрета Слободна Србија. Добро дошли!
 
PortalPortal  PrijemPrijem  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  PristupiPristupi  
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Ključne reči
Zadnje teme

Ko je trenutno na forumu
Imamo 1 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 1 Gost

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 47 dana Sre 10 Apr 2013 - 12:45
Novembar 2017
PonUtoSreČetPetSubNed
  12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930   
KalendarKalendar

Delite | 
 

 ОРУЖЈЕ И РАТНА ОПРЕМА СТАРИХ СЛОВЕНА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ (од VI до X века)

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2822
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ОРУЖЈЕ И РАТНА ОПРЕМА СТАРИХ СЛОВЕНА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ (од VI до X века)   Sre 4 Jul 2012 - 11:30

ОРУЖЈЕ И РАТНА ОПРЕМА СТАРИХ СЛОВЕНА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
(од VI до X века)
Садржај
1) Увод
1.1 Фактори који утичу на развој и настанак борбених средстава
1.2 Историјски извори
2) Словенски народи у раном средњем веку
3) Оружје старих Словена
3.1 Копља
3.2 Секире
3.3 Ножеви
3.4 Мачеви
3.4.1 Сабље
3.5 Праћке
3.6 Лукови и стреле
3.7 Остало
4) Борбена заштитна опрема старих Словена
4.1 Штитови
4.2 Шлемови
4.3 Брње
4.4 Оклопи од плочица
4.5 Остало
5) Ратна вештина
6) Закључак
Напомене
Списак коришћене литературе

1) Увод
Најчешћа представа старословенских ратника у литератури, али и у јавности, приказује их као варваре одевене у дроњава крзна, наоружане распалим копљима и штитовима. Друга, нешто романтичнија, осликава их као веома мишићаве плавокосе или риђокосе ратнике који у сваку битку ступају голих груди са огромним дворучним мачевима и секирама... Наравно, обе представе иако су општеприхваћене у нашем друштву, чак толико да су постале и део градива у уџбеницима историје, далеко су од истине и стварности.
Овај рад написан је у намери да бар мало растера заблуде које су се исплеле око питања везаних за оружје старих Словена, вештину словенских ратника, али и да објасни како су изгледали и који су били под-типови, врсте и одлике оклопа и оружја, а не само да уопштено одговори „да стари Словини јесу користили секире, мачеве, шлемове итд.” Такође, циљ је да се пруже иоле стручнији одговори оним радозналијим и онима који се интересују за историју, да се упуте у правом смеру и подстакну на даља истраживања. Уз то, и да се помогне свима који желе да се опробају у реконструисању одређених комада оружја и опреме, свесни на какве се све проблеме том приликом може наићи. Намера текста није да се упушта у дубље проблеме археолошке или етнолошке природе.
Размотрићемо период од 6. до 10. века, јер се тада, бар према званичној историји, јављају прве миграције Словена и са крајем тог периода почињу да се успостављају прве званично признате словенске државе.


1.1 Фактори који утичу на настанак и развој борбених средстава

Рат и ратна вештина као појава које је створио човек (и друштво), представљају у суштини веома динамичне системе подложне променама које настају под утицајем различитих фактора. Рат и ратна вештина миленијумима су се развијали да би достигли данашњи ниво. Тој еволуцији рата која је уједно и еволуција људског друштва, највише је уз развој ратне мисли допринео развој борбених средстава, оружја и, упоредо с њим, заштитне опреме.
Особина је многих животиња да користе оруђа и алате, па се и човек од својих најраних дана користио истима. Ипак, захваљујући веома развијеним способностима ума, човек је успевао да то оруђе унапреди и прилагоди потребама које су се пред њега постављале. Наоружање се развијало упоредо са човеком, али тај процес никад није достигао свој врхунац. Како се развијало оружје, тако су се разивијала и заштитна средства која су постајала нов изазов који је условљавао даљи развој наоружања. Трка у наоружању, иако термин двадесетог века, почела је још давно и од тада па све до данас покреће и обликује људско друштво и државе. Развој научне мисли само је побуђивао ту трку и допринео њеном захуктавању.
Државе са јаком војском освајале су ресурсе и територије и тако неумитно доприносиле развоју своје заједнице. Примарно, због овог разлога, јавља се стална потреба за јачањем и развојем војске али и развојем вештине ратовања и војне мисли. Рат постаје више од пуке одбране и потребе за преживљавањем; он постаје вештина, уметност, наука, идеал, и саставни је део живота како државе у историји, тако и њених јединки.
Рат је уништавао друштва и државе, али и стварао их и прекаљивао, чинио их јачим и моћнијим. Државе победнице нису само јачале стицањем ресурса побеђених, већ су успевале своју слику тадашње стварноси да пренесу до данашњих дана путем своје културе и науке.
Из свега поменутог види се да је низ фактора утицао на развој наоружања. У суштини ти фактори се могу поделити на две веће групе :

1. Географске и
2. социјалне.

Под географским факторима се подразумева група фактора којом је окружење, које је човек настањивао, утицало на развој наоружања и ратне вештине. Географски фактори као што су клима, терен и природна богатства одређују у многоме какво ће наружање моћи бити развијено и упоредо са њим и ратна вештина. Нпр. степске цивилизације принуђене на номадски начин живота и огроман отворен терен, стварала су оружја која могу бити учинковита на већој даљини. Будући да им је простор који су настањивали пружао погодне услове за одгој коња, јасно је како су се на овом простору развили коњаници стрелци. Наравно, све ово морало је бити подржано социјалним факторима.

Социјални фактори пак, настају деловањем човека, а под њима се у првом реду подразумева културна интеракција међу друштвима и развијеност науке, али се ни остали друштвени и културни фактори не смеју занемарити. Културном интеракцијом, било да је она била мирољибиве или насилне природе, мењале су се идеје, производи и уопште научна и културна достигнућа. Често су услед овакве интеракције друштва усвајала нове видове наоружања и ратне вештине која до тада нису била карактеристична за дато поднебље или пак нису били на културно технолошком нивоу датог друштва.
Како су се комуникације међу друштвима побољшавале1, тако је овај фактор постајао све важнији, тако да данас скоро да је у стању да побије утицај осталих фактора2.
Будући да је фактор социјалне интеракције од толике важности при проучавању датог проблема, мора му се посветити посебна пажња. Наиме, словенски народи будући да су се развили на раскршћу народа и култура, неумитно су се нашли изложени разним утицајима. Ипак, три групе народа у непосредној интеракцији са Словенима извршиле су највише деловања на њихова борбена средства3, а то су:

1. Номадски народи, у првом реду мисли се на Алане, Аваре итд,
2. германски народи, Нордијци, Готи, Франци итд,
3. византијски утицај.

Номадски утицај на словенске народе био је дуго времена веома изражен. Будући да су своју прапостојбину делили са аланским и осталим номадским народима, преузели су нека од достигнућа ових народа. Као прво још је византијски писац Прокопије у свом делу писао да су Словени „одлични коњаници стрелци“ и ту их упоредио са готским коњаницима за које каже да су „коњаници који се боре само копљем и мачем.“ Уистину, употреба композитног лука и коришћење истог са коња, одлика је многих номадских народа - Скита, Сармата, Алана, Хуна, Авара, Монгола4. Наравно, ова врста утицаја се највише огледала на просторима евроазијске степе, јер овај простор скоро у потпуности одговара поменутом типу ратовања, тако се номадски утицај понајвише огледао у Кијевској Русији која се налазила на поменутом простору, док се нпр. у другим областима он јављао у много мањој мери или никако. Поред композитног лука, номадске вештине ратовања, и осталог утицаја на оружје и оклопе о чему ће касније бити речи, номадски утицај се можда највише огледа у томе што су словенски владари себе често ословљавали титулом „Каган“, што је дефинитивно последица номадског утицаја5.

Германски6 утицај понајвише се осећа код Западних Словена и огледа се у примању појединих типова наоружања као и ратне вештине. Нордијски народи, са друге стране, извршили су огроман утицај на Новгородску Русију будући да је и кнез Рурик пореклом Нордијац7 засновао лозу која ће водити ка уједињењу руских земаља и стварању институционализоване државе. Германски утицај највише се осетио на деловима опреме, као што су мачеви.

Византијски утицај најосетнији је на балканске и источне Словене, који су преко река излазили на Црно Море и тако стизали до Цариграда и Византије. Овај веома прометан пут водио је чак и до Скандинавије, па се тако византијски утицај у благој мери може видети и по скандинавским већим градовима. Од Византинаца су Словени вероватно усвојили пар видова оклопа, али ипак најзначајнији византијски утицај види се на државном уређењу и управи Словена, као и на промени религије.


1.2) Историјски извори

За проучавање проблема оружја и ратне опреме коју су користили стари Словени морамо искористити све доступне изворе. Најважније врсте извора јесу:
1) писани,
2) ликовни
3) и материјални извори.

Од писаних извора најважнију групу представља низ византијских аутора и докумената, који иако често противречни, дају доста описа о Словенима и њиховим обичајима. Такође, после њих би издвојили арапске писане изворе, али и оне западног порекла. С друге стране, ликовни извори који се тичу ове проблематике су или ретки или мање веродостојни, али за разлику од њих материјални тј. у првом реду археолошки извори понајвише нам помажу у расветљавању питања око борбених средстава старих Словена.


2) Словенски народи у раном средњем веку

Намера овог рада није да се бави историјом Старих Словена, ипак неки кратак осврт на историју ваља пружити чисто да би се увидело место које су Словенски народи заузимали у раном средњем веку. Словени се под овим именом у историји почињу први пут помињати тек у шестом веку нове ере у време владавине цара Јустинијана. Тада их спомиње у свом спису Византинац Прокопије који наводи да Словени са истокрвним Антима заузимају велика пространства са горње стране Дунава.
“Словени су до тада живели на територији која се простирала иза карпатских гора и од Висле па све до Азовског мора и делимично иза њега.”8 Од овог времена словенска племена почињу масовне походе поготову ка југу и западу, али и на исток. Веома бројна словенска племена су у одређеном моменту господарила већим делом Источне и Западне Европе, а њихова насеља допирала су на запад и до Берилна и острва Риген. Ипак, иако бројна, ова племена нису била чвршће повезана и најчешће су била раштркана у низ мањих заједница без јаче централне власти. Због свега овога често су падала пред боље организованим противницима, те прве словенске државе у правом смислу те речи настају доста касније. Јужни Словени делили су исту судбину, иако су били јаки да у пар наврата допру до самог Цариграда, бивају махом поробљени од стране Авара или Византинаца, а касније и Бугара. Ипак, временом долази и до ослобођења, а Бугари - народ туркменског порекла - бива чак и словенизиран до те мере да данас важи за словенски народ. Веће државе Словена настају већ у седмом, али свој пуни процват доживљавају у деветом веку када су државе попут Велике Моравске али и Новгородске и Кијевске Русије представљале озбиљне такмаце већим државама. Као и данас, простор који су тада настањивали Словени представљао је раскрсницу народа, те су се интереси и утицаји многих народа сусретали и мењали токове историје.


3) Оружје Старих Словена

Пре него што укажемо на неке од основних карактеристика, врсте и типове оружја које су користили стари Словени, треба нагласити да већина старих Словена нису били ратници по занимању, али да су то у случају потребе постајали, бар привремено. Већина ондашњег оружја еволуирала је из оруђа и алата, па се чак и касније многа оружја и алатке веома слабо разликују. У периоду о коме говоримо, алати и оружја од гвожђа су према вештини и труду који је био уложен у њихову израду били вредновани тако да су поједини комади оружја били далеко од приступачности за просечног Словена. Ратно оружје куповало се ако би за њим постојала потреба, а и чак тада се куповало оно најприступачније. Ипак, увек у ратну сврху су могла бити коришћена оруђа као што су секире и ножеви али ако се тежило се да се у ту сврху користе модификације истих чије су одлике много више одговарале сврси. Претпоставља се да је свака просечна кућа могла да одвоји новца бар за копље или штит који и јесу били најзаступљенији у словенским војскама.


3.1) Копља

Копље је врста бодног оружја које се састоји из два дела, зашиљеног врха илити бодила и дрвеног дела (дршке) тј. копљишта. Врх копља - бодило се такође састоји од два дела, оштрице тј. оштрог врха који има функцију пробадања и тулца, најчешће левкастог доњег дела који служи да се у њега уметне копљиште, тј. дрвени део. Будући да је копље једно од најстаријих врста оружја, кроз историју су се у његовој изради користили многи материјали, а и јављале разне врсте модификација и типова. Прва копља су још у најранијим данима човекове историје била израђивана само од дрвета које је било шиљено на врху, да би се касније прешло на уметање камених и других врста врхова у дрвену основу (копљиште). У металном добу врхови копља се почињу лити од разних метала, прво су се израђивали од бакра, затим бронзе и на крају од гвожђа, што се наставља кроз цео средњи век.

Скоро сви извори који спомињу Словене у војничком контексту обавезно наводе да су користили копља. Прокопије у свом делу „De Bellis“ наводи како Словени користе „мале штитове и копља.“ И остали византијски извори наводе употребу копља код Словена, али не дају прецизније описе до „велика или мала.“ Позната је чињеница да су словенски народи вршили и предвиђања ратних исхода уз помоћ коња и копља пободених у земљу, када се пратило на који ће начин коњ прећи преко тако постављеног оружја, што се накнадно тумачило. Народно предање такође врло често помиње „бојна копља.“ Ипак важнији од ових извора јесу археолошки, који обилују налазима копља на свим просторима који су Словени насељавали. Све ово говори у прилог чињеници да је копље било веома заступљена врста оружја. То и не треба да чуди, копље је било релативно лако и јефтино произвести, а својом дужином и убитачношћу у борби оно је и необученом борцу пружало добро оружје, лако за коришћење, са којим је са дистанце могао угрозити противника. Због свега овога копље је било најчешће оружје словенских ратника и било је коришћено од стране већине њихове војске.
У периоду о ком говоримо код Словена (као и у Европи) јавља се више врста копља. Најчешћа подела копаља јесте на копља за блиску борбу и копља за бацање, која су била често доста краћа од ових првих. Ова подела се поклапа са поделом коју су давали историчари на - „дуга и кратка“.
Копље је реч словенског порекла, као и израз „сулица“ којим се често означавало копље, али се тај израз касније углавном односио на кратко копље за бацање. Од ових израза изведене су и речи копљаник и суличник.

Копља за блиску борбу која су користили стари Словени су најчешће била нешто виша од просечног војника. Дужине варирају али се најчешће крећу од 200 до 220 сантиметара. Бодило ових копља било је израђивано од гвожђа ковањем, а облици му се крећу од игличастих и шиљатих па све до оних чији облик понајвише подсећа на лист врбе. Дужина ових бодила креће се у распону од око 20 па до 30 – 35 цм, мада се ретко могу наћи примерци који иду и преко 40 цм дужине. Такође, многи од нађених бодила на тулцу имају пар малих „ребара“ који су, како се претпоставља, служили да зауставе даљи продор у меку мету и на тај начин олакшају извлачење копља из исте. Ова модификација приписује се Францма; наравно овај тип копља се касније знатно раширио, а из ’’Капитуларија Карла Великог’’, које у деловима говоре о забрани продаје мачева и оклопа Словенима (Диеденхоферски капитулар), јасно се види да је трговина оружјем раније постојала.


Сл.1. Пар словенских копаља махом нађених на територији данашње Русије, Пољске и Украјине.
На слици се поред дужине и облика може видети и попречни пресек копаља.

Бодило копља било је причвршћивано за дрвено копљиште малим ексером, који се у дрво копљишта закуцавао кроз рупицу на тулцу. Постојао је још један тип копља код кога тулац није био левкастог облика већ је наликовао трну. Тај дугачки трн је служио да се усади у рупу која се бушила на дрвеном копљишту. По овоме рупа би се заптивала лепком или смолом, а око врха копљишта би се вероватно стезао канап како би га очврснуо. Овакав тип копља ређе се јављао у варијантама копља за блиску борбу, већ је најчешће био примењиван код копља за бацање. Дрвени део копља, копљиште, најчешће се израђивало од јасеновог дрвета будуће да је ово дрво пружало оптимум чврстоће и гипкости, а и веома је правог раста.

Копља за бацање - сулице најчешће су била доста краћа од копаља за блиску борбу. Њихова просечна дужина се кретала у распону од 1,1 до 1,5 м, мада је најчешћа дужина износила око 1,3 м. Ово оружје могло је бити добачено и до дужине од тридесет метара, мада му је ефикасан домет био краћи - између 10 и 20 м. И у овом случају постоје две основне врсте бодила - она са тулцем у облику трна или у облику левка. Ипак, сам облик оштрице је друга прича пошто се јавља мноштво облика и величина. Најчешћи облици су троугаони, ромбоидни и листасти, а дужине бодила варирају од 10 до 20 цм, мада се налазе и примерци са веома дугачким бодилом (и преко 30 цм). Мања копља за бацање најчешће су била ношена у тоболцу, тј. у посебном виду вреће који је био прављен од коже или неке друге јаче тканине. Ово је ратницима омогућавало да носе више копља (како се претпоставља 6 до 8, али бројке варирају) што је знатно побољшавало њихову ефикасност у борби.


Сл. 2. Пар врхова копаља за бацање.
Копља 3,4,5,6,7 уместо левкастог тулца имају трн који се поставља у рупу на копљишту.

Словенски ратници се у изворима спомињу као веома вешти са сулицама, један од најпознатијих извора долази нам од византијског писца Агатија, 556. године. Он говори како се у једном боју на страни Византинаца истакао Словен по имену Сварун. Наиме током борбе непријатељ је Византинцима задавао велике губитке тукући по њима из једне од ратних справа9, ипак у одсудном тренутку, на једног од управитеља те справе копље је бацио Сварун на месту га усмртивши, што је довело до промене стања на бојишту и византијске победе.


3.2) Секире

Борбена секира је врста сечног, ударног оружја које се употребљавало у борби прса у прса. Секира се састоји од сечива, ушица, затиљка и секиришта (тј. дрвене држаље). Реч секира касније је дошла у употребу, а вуче корене од скитског „сагарис“, док је израз топор старији и вуче корене из иранског језика. Поред народног предања и многобројних археолошких извора, веома су бројни и писани извори који спомињу употребу борбених секира од стране старих Словена. Павле Ђакон пише да се Словени служе секирама као оружјем. У чудима светог Димитрија Солунског се наводи иста чињеница. Такође, на бронзаној статуети словенског ратника из северне Грчке види се ратна секира. У словенским гробовима у Великој Горици нађено је доста секира.

Секира као алат била је веома широко распрострањена; и најсиромашнија домаћинства су морала имати бар по једну за сечење дрва и остале послове. Захваљујући својим особинама, секира је можда и најубитачније оружје оног времена. Због свега тога често је постајала ратно оружје не само оних који нису имали другог оружја већ и богатијих ратника. Неких већих разлика између секира као оруђа у домаћинсту и ратних секира нема. Ипак ратне секире су обично елегантније израде, тање али са дебљим врхом сечива. Често се тежило да сечива ратних секира буду шира, али има изузетака. Украшене секире представљале су симбол достојанства и власти, па не чуди да је секира често била атрибут словенских богова, у првом реду Перуна. Такође, у многим религиозним обредима који вуку корене из многобожачких времена секира има култно место и заштитни статус. Налази минијатурних глава секира који су се носили као амајлије по старословенским стаништима10 само потврђују ову теорију.


Сл. 3. Велики број секира нађен је на просторима који су настањивали Стари Словени.

Ипак, неку основну поделу секира можемо извршити по дужини секиришта које су користиле. По тој подели постоје две врсте секира: кратке, тј. оне које се махом користе једном руком и дуге, које се користе уз помоћ две руке. Наравно, најчешће су секире са дужим секириштем имале и већу главу.
Кратке, тј. једноручне секире имале су секиришта дуга до једног метра, док су дворучне имале држаљу дугу и до 1,80 метара. Овакве секире имале су способност да наносе веома велике повреде и могле су пробити већину ондашњих оклопа.


Сл. 4. Главе велике дворучне и мање једноручне секире.

Интересанто је да Ана Комнина наводи како су гардисти њеног оца „Варјашка гарда“ махом наоружани дугачким секирама. Варјашка гарда основана је у 10. веку од војске које је руски кнез Владимир послао византијском цару Василију II - око 6000 војника, вероватно нордијског и словенског порекла. Од ових војника пар година касније цар је основао своју личну гарду, а неоспорно је да су бар део тог људства чинили Словени.


3.3) Ножеви

Нож је врста сечно-бодног оружја са веома кратким сечивом. Реч нож је старословенког порекла. Главни делови ножа јесу оштрица и дршка, а човек га корист од најстаријих дана своје историје. Као и секира, тако је и нож био широко распрострањено оруђе у домаћинству који се на исти начин без икакве преправке могло користити и као оружје. Ипак, оно што је карактеристичније за ножеве који су се користили у борбене сврхе јесте да имају дужу оштрицу. Многобројни археолошки извори потврђују употребу ножа код старих Словена. Ипак, јасно можемо направити разлике између пар врста ножева који су Словени тада употребљавали.

Као прво, по скоро целој Европи тада је био раширен тип ножа германског порекла, сакс. То је нож паралелних ивица, она оштрија је дужа, тако да је његов врх обично имао облик правоуглог троугла. Дршка код овог ножа израђивана је од једног комада дрвета и била је ваљкастог облика. Доњи крај сечива сакса завршавао се у трн који се уметао у рупу на дршци и тако фиксирао. Обично дужина сечива саксова се кретала од 17 до 35 цм. Истог облика, само дужег сечива, био је и скрама сакс тј. дуги сакс код кога се дужина сечива кретала од 35 па до 66 цм. Ипак, већина саксова имала је дужину сечива између 15 и 25 цм; велики број ових ножева нађен је у словенским некадашњим стаништима и гробницама. Тако на пример један сакс је нађен у Паскову а има дужину сечива од 25 цм. Сакс нађен на локалитету Левy Храдец (некадашња Велика Моравска) има дужину сечива од 23 цм. Ови и још многобројни археолошки докази потврђују да је овај тип ножа био доста коришћен од стране Словена.


Сл. 5. Саксови нордијског порекла; скоро су индентични са онима које су користили Стари Словени.

Поред овог типа ножа јавља се и низ других, али особине код њих нису тако уједначне као што је то случај са саксом. Већина тих ножева која је била у употреби били су једносекли, заобљенијег врха сечива. Већина њих се у дршке усађивала исто као сакс уз помоћ трна, али се јављају и ножеви који имају једноделну дршку и насађују се на нешто дужи трн, као и ножеви који имају дводелне дршке које би биле закиване за њихов доњи крај.


Сл.6. Неколико словенских ножева нађених у данашњој Чешкој;
сви се уз помоћ трна усађују у дршку.

Иако је малих димензија, нож не смемо занемарити као оружје тог доба. У борбама, поготову оним већег обима, он је имао секундарну улогу, али је избијао у први план када би у кркљанцу борбе услед недостака простора постало немогуће борити се дужим оружјем.
3.4) Мачеви

Сва од наведених оружја до сада - копље, секира, нож – користили су сви слојеви друштва, од оних најсиромашнијих до најбогатијих, и била су нашироко распрострањена међу словенским војскама оног времена; ипак прича са мачем је сасвим другачија.

Мач је сечно бодно оружје које карактерише дуго сечиво. Главни делови мача јесу сечиво и крсница. Главни делови сечива јесу оштрица, врх и жљеб, а главни делови крснице су накрсница, држак и јабучица. Реч мач готског је порекла.

Многи писани извори спомињу употребу мача од стране старих Словена, а археолошки извори то само потврђују. Од писаних извора Фредгар бележи речи словенског поглавара Дарвентија који одбија да призна aварску власт: „Који је то човек који се греје сунчевим зрацима, који ће учинити да се покоримо? Та ми смо научили да владамо туђом, а не други нашом земљом, а то другачије не може бити док траје ратова и мачева.“
Такође поред овог доказа јасно је да су већ у шестом веку Словени масовно као плаћеници ратовали на страни Византије, где су се засигурно могли упознати са коришћењем мачева, будући да су у византијској војсци они били знатно заступљенији него у војскама осталих европских народа. Такође и забрана извоза мачева и оклопа Словенима коју је успоставио Карло Велики говори нам у прилог томе да су Словени знали и користили ово оружје. Многи словенски богови представљани су са мачевима, а о томе нам не говоре само писани, већ и нађени материјални извори11. Археолошки извори су много оскуднији, што донекле доказује да је мач био веома вредно и скупоцено оружје, уједно и статусни симбол. Мач је такође био један од највреднијих и најскупоценијих предмета које је човек могао поседовати.
Тако је нпр. сачуван спис који говори да је цена мача у Јорку у 10. веку одговарала цени двадесет мушких робова, док једна исландска сага говори да је вредност једног мача била једнака вредности 16 млечних крава12. Будући да су представљали велико благо, мачеви су понекад били украшавани и у породицама преношени са колена на колено.
Што се типа мача који су користили стари Словени, ту и дан данас постоје недоумице. Да ли је постојао аутохтони тип словенског мача и у каквом је сродству он био са, меровиншким, каролиншким и осталим типовима мачева остаје питање које тек треба да се реши. Ипак, једна ствар је у потпуности сигурна, а то је да словенски народи јесу ковали и јесу користили мачеве.

Један од типова мачева који је засигурно био у употреби од стране словенских ратника јесте такозвани словенско-германски мач. Овај тип био је најчешће заступљен међу словенским народима, што доказују и археолошки извори. Ради се о једноручном типу мача чија је укупна дужина износила од 90 до 100 цм, дужина самог сечива је варирала, али је у суштини износила од 80 до 90 цм. Сечиво овог мача било је наоштрено са обе стране и по дужини ижљебљено. Функција овог жљеба или канала јесте да се њиме смањује тежина самог сечива, а да се очува његова чврстина, због овога тежина ових мачева скоро да није премашивала 1,5 кг. Врх самог сечива је најчешће скоро полуокругао, те је очито да је њихова главна намена била да се користе за „сечење.“ Накрсница ових мачева је водоравна и њена ширина тек за пар сантиметара прелази дужину сечива. Њена главна улога јесте да обезбеди бољи хват мача, али и да заштити руку борца од удара у непријатељски штит. Држак мача је најчешће раван, благо ваљкастог облика, док облик јабучице варира, а најчешће се среће полукружни облик.


Сл. 7. Скица пар словенско-германских мачева, на којој се јасно виде делови овог оружја (обратити пажњу на жљеб који се пружао средином сечива).

Словенско-германски мач по својим карактеристикама најсличнији је германском и „викиншком“ мачу, од који се разликује једино у детаљима. Највећа предност мачева над осталим оружјем јесте што су борцу омогућавали већу слободу у борби, као и могућност задавања сечних и бодних удараца. Такође, иако су се мачеви тог времена користили једном руком, док се у другој носио штит, њима се такође могло парирарати ударцима противника. Поред свега овога, мачеви овог доба нису могли пробити тада најчешће врсте оклопа; али ако се узме у обзир да је огромна већина ондашње војске била неоклопљена, схвата се зашто је ово оружје било толико хваљено.


Сл. 8. Разноврсни типови крснице словенско-германских мачева.

3.4.1) Сабље

Сабља је врста сечно-бодног оружја чије је сечиво у одређеној мери извијено. Сечиво код сабљи наоштрено је по испупченој страни, док је друга страна тупа или наоштрена само близу врха. Ова тупа страна сабље назива се телућ. Главна одлика сабље јесте да пружа много боље и лакше сечење од мача, што је нарочито од користи ако се употребљава са коња, што опет донекле указује на номадско-источњачко порекло овог оружја.
Нажалост, археолошких налаза сабљи који се могу приписати јужним и западним Словенима нема, али се претпоставља да су засигурно знали за ово оружје. Авари који на Балкан долазе у шестом веку и који потчињавају велики број словенских племена у многоме су користили ово оружје, што потврђују и археолошки извори. Ипак, вероватно да у поменуто време сабља код јужних и западних Словена није имала неку значајнију употребу, и ако су ови народи знали за њу.


Сл. 9. Аварска сабља из Бродског Дреновца; увеличана крсница.

Код источних Словена, поготову кијевских Руса, неоспорна је употреба сабљи, иако није била бројније коришћена, свакако се налазила у употреби првенствено коњаника. Такође, забележен је догађај у коме су током једних преговора словенски кнез и печењешки хан 968. године разменили дарове. Тада је, између осталих поклона, кнез добио и сабљу.


3.5) Праћка

Праћка је врста пројектилног оружја чија је намена да избаци пројектил на даљину. Праћка се састоји из лежишта које је било направљено од коже или тканине и за које су на два краја били привезана два подужа канапа (око 40-50 цм дужине, али и више). Као пројектил најчешће се користило камење око 100 до 150 грама тешко, иако се претпоставља да је могло бити и тежих. Поред овога, има доказа да су се понекад пројектили изливали од олова, најчешће жирастог или елипсоидног облика, што је давало додатну брзину пројектилу.
Праћка се користила тако што би се пројектил сместио у лежиште, а затим би се праћка узимала за крајеве и цела вртела док се не створи потребна сила, па би се у жељеном моменту канап отпуштао и пројектил ослобађао великом брзином. Домет пројектила је варирао, али је најчешће износио око тридесетак метара, мада су остали забележени и екстремни случајеви који премашују домет од 50 м.

Реч праћка словенског је порекла и ово оружје било је у масовној употреби, будуће да је било веома јефтино и лако за производњу (чак и скоро свако дете би умело да направи ово оружје од онога што нађе у домаћинству), налазило се масовно и у већим и боље опремљеним војскама тог доба, у првом реду Византије где је скоро сваки пешак био опремљен праћком.


Сл.10. Савремена реконструкција праћке нешто компликованије израде.

Још приликом прве опсаде Солуна, наводи се да Словени користе ово оружје. Павле Ђакон 705. године казује да се Словени боре „секиром и каменом.“ Наравно, под каменом подразумева се да се исто избацивало из праћке. Ово оружје представљало је озбиљну претњу јер је поред тешких повреда могло и да усмрти на поменутим даљинама. Такође, хици из праћке у великом броју ометали су и успоравали непријатеља и уносили немир међу његову војску.


3.6) Лук и стрела

Лук са стрелама је врста пројектилног оружја које се користи за борбу на већим даљинама. Захваљујући својој еластичности и снази током натезања, лук сакупља у себи енергију која се ослобађа у моменту пуштања тетиве преко које се избацује стрела.

Још од првих помена Словени важе за веома добре стрелце. Цар Лав VI у свом војничком спису ''Тактика'' наводи како Словени користе дрвене лукове и отровне стреле. Јован Камењат у свом делу говори како је цар за одбрану Солуна у град довео мноштво Словена, „јер од њих нико није вештији да гађа циљ и жестини њихових стрела ништа не може одолети.” Такође у делима који говоре о словенској опсади Солуна јасно се види да је ова врста наоружања била веома заступљена.
Постоје многе поделе лукова, мада се она најчешће чини према врсти материјала од кога је лук израђен. Тако доминирају две врсте лука, лук направљен од једне врсте материјала (најчешће дрво) и лук направљен од више врста материјала, такозвани композитни (рефлексни) лук у чијој се конструкцији најчешће користе рожина, животињске тетиве, али и различите врсте дрвета.

Што се тиче врсте лукова који су стари Словени користили, ту има доста непознаница, али се са сигурношћу зна да су користили дрвене и композитне лукове који су махом били израђени од рожине.

Дрвени лук који доминира у европској прошлости, израђивао се од једног парчета дрвета, најчешће тисе, јасена, дрена, леске или ораха. Највише се користила тисовина, од које се израђују и енглески ратни лукови. Дрвени лукови заступљени су код скоро свих Словена, ради се о врсти лукова чија се дужина креће око 150 цм. Тетиве ових лукова најчешће се израђују од конопље, а неретко се ојачавају косом. Дубље у одлике ових лукова не можемо залазити због недостатка доказа, али је сигурно да су овакву врсту лука користили стари Словени, а иста се задржала и кроз скоро цео средњи век. Поред овог лука, Словени знају и за рожнати лук. Ова врста лука била је израђивана од рожине (највероватније рога бивола) и дрвета. Рожнати лук био је познат под именом „рожанац“ и често се спомиње како у писаним изворима, тако и у народним песмама. Није сигурно од када Словени користе ову врсту лука и како су до ње дошли, ипак његова распрострањеност међу источним и јужним Словенима говори нам да су ову врсту лука Словени примили под јаким номадским утицајем. Код западних Словена који су мање били под поменутим утицајем, овај лук је редак.
Сви номадски народи са којима су Словени били у контакту користили су ову врсту лука. Наравно лукови ових народа, Алана, Авара и осталих, међу собом имају одређене разлике, али су у суштини веома слични. Нажалост немамо довољно података о томе како су ови лукови изгледали. Описи су веома оскудни, а најмлађи ликовни извори начињени су пар стотина година после периода о коме говоримо. Ипак, претпоставља се да су рожнати лукови које су користили стари Словени најсличнији рожнатим аварским и угарским луковима. Просечна дужина ових лукова износила је од 90 до 120 цм, али нису ретки примерци који прелазе и ту дужину.


Сл.11. Изглед аварског лука без тетиве, са тетивом и у натегнутом стању.

Главна предност „рожанаца“ над дрвеним луковима у првом реду јесте мања дужина која је свакако више погодовала употреби са коња. Поред тога, захваљујући особинама материјала од којих су израђени, рожнати лукови за нешто мању силу натезања пружају већи домет пројектила, тј. већу ефикасност. Домет рожнатих лукова био је доста већи у односу на дрвене.
Највећи домет дрвених лукова био је око 250 до 300 метара, док је за рожнате лукове забележено да су имали домет и до 450 метара. Ипак, ово је крајњи домет, а ефикасни домет ових оружја био је за дрвени лук око 120 метара, док је за рожнати био нешто већи - између 150 и 200 метара.
Стреле су пројектили који се одапињу из лука и њихови главни делови су метална глава и дрвена шипкица. Просечна дужина стрела износила је између 75 и 90 цм, али нису ретки и већи примерци, што зависи од дужине самог лука. Просечна дебљина шипкице стреле кретала се око 7 до 10 мм. На задњем делу шипкице најчешце се налазе три пера која су постављена под углом од око 120 степени, али често су постављане помало закривљено како би се обезбедила ротација стреле тј. жироскопски ефекат, што је додатно стабилизовало стрелу у лету. На самом крају стреле биле су урезане мале ушице међу које би се смештала тетива лука. Главе стрела биле су израђиване од гвожђа, а облик им у поменутом периоду знатно варира. Ово је последица мешања разних утицаја али и потребе за специјализованим облицима глава. Ипак можемо издвојити две веће групе, а то су стреле уског и стреле широког врха. Наравно ова подела може се даље изводити у више праваца; тако само из домаћих извора увиђамо да су постојали различити облици стрела као што су листасти, троугли и обли - развученог ромба, али и низ специјализованих полумесечастих и других облика. Глава стреле могла се насађивати на шипкицу, или уз помоћ тулца који се налазио на њој, или уз помоћ трна.


Сл.12. Изглед стрела и распоред пера.

...


Poslednji put izmenio Admin dana Sre 4 Jul 2012 - 11:38, izmenio ukupno 4 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2822
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ОРУЖЈЕ И РАТНА ОПРЕМА СТАРИХ СЛОВЕНА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ (од VI до X века)   Sre 4 Jul 2012 - 11:32

...

Историјски извори такође често спомињу да Словени користе отровне стреле, а ова традиција изгледа да се наставила до касно у средњи век. Ради се о посебној врсти отрова која се справљалао од корена биљке једић, који се после узбирања дробио у авану заједно са медом. Ова сместа би се потом наносила на стреле, а мед је омогућавао лепљење и понашао се као везивна супстанца за отров.
Захваљујући посебним врстама глава стрела или нарочитом припремом обичних, стреле су се могле запалити и тако одапети да би до циља пренеле ватру или жар. Потврду да су стари Словени користили ову врсту оружја налазимо у списима који говоре о словенској опсади Солуна, где се о томе јасно говори. Начин натезања лука такође није са сигурношћу утврђен и вероватно да је зависио како од појединачних склоности, тако и првенствено од врсте лука. Најчешће се лук држао у левој, а тетива напињала десном руком. Технике напињања тетива су такође биле различите, али се претпоставља да су најчешће биле уз помоћ палца (чему сведочи налаз пар посебних прстенова који су се носили на палцу приликом оваквог начина натезања лука), или уз помоћ кажипрста и средњег (и вероватно домалог) прста.


Сл. 13. Технике напињања тетиве које су биле у употреби у поменутом периоду. На доњој скици се види посебан прстен који се носио приликом напињања тетиве палцем.

Стреле су ношене најчешће у посебним тоболцима од коже или неког другог материјала, а исто важи и за лук који је преношен у посебном тоболцу у коме се могао носити у напетом стању; мада се претпоставља да је тетива била скидана кад год је за то постојала прилика (тј. када није постојала потреба да буде напет). Ови тоболци најчешће су били ношени о појасу.

3.7. Остало

Употреба других врста наоружања од стране Словена слабије је документована. Можемо једино издвојити пар налаза металних глава буздована који су нађени на простору који су настањивали источни Словени. У овом пероду ово оружје није било у већој употреби а и познати налази датирају скоро на сам крај периода о коме говоримо. Других врста ударног оружја као што су буџе или малтови је засигурно било у употреби, али они скоро да уопште нису еволуирали од алатки од којих су настали.

Ипак, веома значајна јесте употреба опсадног оружја од стране Словена. Само спис ''Чуда св. Димитрија Солунског'' говори нам да су јужни Словени користили читав арсенал опсадних справа. Од дугачких лествица, преко корњача и опсадних торњева, па све до справа за бацање камења и балиста, као и опсадних овнова.
Лестве и опсадни торњеви имају исту функцију, а то је да доведу нападаче до врха градских зидина. Опсадне лестве прављене су тако да се њима може доћи до самог врха зидина, а биле су лаке за прављење и транспорт, тако да су биле масовно заступљене. Опсадни торњеви су пак захтевали знатно више ресурса и знања. Њихова улога је поред довођења нападача до врха зидина била и да исте заштити. Опсадни торњеви прављени су од дрвета најчешће у висини зидина, а обликом су подсећали на куле. Дрвена оплата торња штитила је нападаче од пројектила са зидина, а често су били и облагани сировим животињским кожама, што је давало додатну заштиту од ватрених пројектила којима су браниоци покушавали запалити ове справе. Унутар торња налазио се низ лестви којима се од подножја стизало до врха, а на горњој платформи су најчешће били смештани стрелци и праћкароши који су хицима из даљине нападали браниоце. Цела ова конструкција била је постављана на точкове и до зида допремана је или уз помоћ људске снаге, или животиња који су биле упрезане унутар ње.

На сличан начин функционисале су и опсадне корњаче које су тада користили стари Словени. Реч је о конструкцијама од дрвета, евентуално уплетеног прућа, вероватно прекривених сировим животињским кожама. Ове направе су служиле да заштите нападаче приликом приласка утврди. Уколико су биле теже конструкције, често су постављане на точкове. Углавном су се користиле за заштиту оних који су пијуцима и другим алатима поткопавали градске зидине.

Ован је био направа слична корњачи, осим што је поред основе која је служила за заштиту посаде имао изнутра о ланце обешен балван, чије је врх био окован гвожђем. Овим балваном посада би, љуљањем ланаца, ударала о капије или тање зидове како би се исти пробили. Цела направа била је постављена на точкове и преношена или људском или животињском снагом.

Справе за бацање камена и балисте биле су пак много софистицираније направе. Иако је назив балиста у терминологији тог доба обично подразумевао справу сличну великом самострелу, изгледа да су Словени приликом опсаде Солуна користили нешто другачије справе. Наиме, према опису не види се јасно коју је силу справа користила, али се види да за избацивање служила дугачка греда на чијем је задњем крају велика праћка. Ове справе избацивале су велику количину камења на град, па писац наводи „да ни земља није могла да издржи њихове нападе, а камоли грађевине људске руке“.


4) Борбена заштитна опрема старих Словена

Упоредо са развојем оружја, човек је проналазио начине да се заштити од њих, а опет по проналаску одређеног заштитног средства тежило се да се створи ново оружје које це га надјачати. На овај начин стварала се непрекидна трка у наоружању која траје већ вековима. Што се коришћења оклопа и заштитне опреме тиче стари Словени нису заостајали за осталим „варварским“ народима тог доба. То потврђују многи писани и археолошки извори. Ипак, када је реч о овој врсти опреме треба посебно објаснити пар ствари.
Прво оклопи за тело оног времена били су прилично вредни предмети, а неки комади далеко су надмашивали цене оружја. Због овога оклопе су куповали искључиво они коју су се бавили ратним „занатом“ и коме је рат био посао. Како сој стајаће војске у ово време међу Словенима није постојао, или је био ограничен на мање дружине које су стално биле под оружјем, схвата се зашто су оклопи били веома ретки. Оклопи су, због своје велике вредности, представљали породичну драгоценост, вредан дар и преношени су са колена на колено.
Остатак војске који је у случају ратова био регрутован из становништва ређе је користио оклопе, поготову оне скупље, док су они јефтинији као што су штитови били веома чести, чак и међу таквом војском.
4.1) Штитови

Штит је врста заштитне опреме којом се ратник заклањао од напада противника. Реч штит словенског је порекла и од најранијих времена извори који помињу Словене наводе да они користе штитове. Нажалост, исти се не слажу око облика и величина (врсте штитова). Прокопије пише да Словени, „наваљују на непријатеља групно, носећи у рукама мале штитове.“ Псеудо-Маврикије и Лав VI дају слично објашњење „оружају се ... добрим, али тешко носивим штитовима,“ односно „штитовима великим и дугим, попут тиреја.“ Ипак захваљујући општим археолошким, ликовним изворима који се тичу како Словена тако и њихових суседа, у стању смо реконструисати врсте штитова који су били у употреби од стране наших предака.

Као прво, сви штитови овог доба правили су се од дрвета, у поменутом периоду од 6. до 10. века нема штитова од метала, а и кроз целу историју они су веома ретки.

Најчешћа врста штита која се користила у целој Европи у раном средњем веку јесте округли штит. Ова врста штита води порекло још из античких времена. Захваљујући округлом облику овај штит је пружао веома добру покривеност ратника који га је носио, а да уједно није био гломазнијих димензија. Такође овај облик погодовао је како појединачној, тако и борби у формацији. Као што смо рекли овај штит је био израђиван од дрвета. Најчешће се правио од дасака које су на унутрашњој страни биле причвршћиване ексерима или закивцима за дрвене летвице или металне лајсне. Дрво које се најчешће употребљавало у ову сврху јесте липа, због своје мале тежине и добре издржљивости, али су и други типови дрвета били у употреби. Предња страна штита најчешће се пресвлачила животињском кожом или тканином, а по ободу штит се такође могао обрубити додатним слојем коже или тканине, што му је давало додатну чврстину. Такође, обод штита се могао окивати и танким металом било у целости (што је ретко) или местимично најчешће на местима где се додирују две даске штита. Постоје две основне врсте хвата овог штита. Хват уз помоћ два каиша је вероватно био чешћи јер је био јефтинији и лакши за израду, а и на тај начин тежина штита је мање оптерећивала борца јер би се рука провлачила кроз каишеве и тежина штита би била равномерније распоређена. Овакав хват често се практиковао у Византији и међу јужним и источним Словенима.
Поред овог вида, округли штитови могли су имати хват у виду дршке. Код оваквих штитова у самом њиховом центру била је прављена рупа нешто шира од склопљене песнице. С предње стране на рупу се закивао метални умб, тј гвоздени део налик на полулопту који је служио да заштити шаку борца. Најчешћа дебљина ових умбова била је око 2 мм, а облик им варира, мада је најчешће најсличнији полулопти. Са унутрашње стране код ових штитова потом би била постављана ручка за коју би се штит држао. Овакав вид хвата на штитовима масовно је био коришћен од стране нордијских и осталих европских народа, па изузетак нису ни Словени. Овакви штитови пружали су могучност да се противник задржи на већем одстојању (пошто рука у којој се држи може да се испружи), али и већу покретљивост самог штита.

[You must be registered and logged in to see this link.]
Сл. 14. Прелеп цртеж на коме се виде сви детаљи округлих штитова са умбом и централним хватом.

Просечан пречних округлих штитова варира од 40 цм за најмање примерке, па све до 110 цм за највеће. Ипак, невезано за врсту хвата, пречник округлих штитова се најчешће кретао од 80 до 100 цм. Дебљина ових штитова такође варира, а креће се од 4 мм за најтање па до 12 мм, а један пронађени примерак у Скандинавији имао је дебљину од 30 мм, мада се претпоставља да је у питању штит за ритуалну намену. Тежина ових штитова кретала се најчешће од 3 до 5 килограма, а све преко ово тежине постајало би веома тешко за ношење и употребу.
Поред округлих, претпоставља се да су Словени под византијским утицајем користили и овалне штитове сличних одлика као и округли, код којих се такође јављају обе врсте хвата.

Пар извора спомињу да Словени користе правоугаоне штитове, али за ово нема даљих доказа.

Предња страна штитова вероватно да је била осликавана. Подаци о овоме су слаби, али пар нађених нордијских штитова били су вишебојно исликани. Такође знамо засигурно да су и остали народи, у првом реду Византинци, исликавали своје штитове. Један од поузданих показатеља да су и Словени исцртавали и украшавали своје штитове јесте византијски спис који говори о опсади Цариграда од стране руског кнеза Олега у деветом веку. Наиме, приликом те опсаде, кнез је закуцао за врата Цариграда свој штит на коме је био црвеном бојом исцртан коловрат13. Због свега овога и штитови старих Словена вероватно да су били исцртавани.
Штитом су се у борби такође задавали ударци било ободом, лицем, или код штитова са централним хватом, гвозденом површином умба.
Штитом је опреман највећи број војника, од најсиромашнијег до најбогатијег, штит је био лак и јефтин за производњу и прост за употребу, а поготову већи штитови пружали су одличну заштиту било од противничких удара, било од пројектила.


4.2) Шлемови

Шлем је врста оклопа који служи за заштиту главе борца. Главни делови шлема су калота, носник и вратник, мада је калота основни део самог шлема. Реч шлем готског је порекла. У периоду од 6. до 10. века шлем је био један од заступљенијих делова оклопа, али ипак није свако могао да га приушти. У прилог овоме говори и да је код Нордијаца реч „styraesman“, која у преводу значи „онај који носи шлем“, означавала капетана брода или касније официра, што је свакако виши и богатији сталеж. Ипак свако ко се бавио војничким „занатом“ могао је (или морао) да приушти шлем понајвише због тога што је, чак и поред употребе штита, глава прилично незаштићен део тела.
И писани и археолошки извори потврђују употребу шлема од стране старих Словена. У ''Чудима св. Димитрија'' стоји да су словенски војници опремљени оклопима и шлемовима. Велики број шлемова који се приписују Словенима пронађен је у Русији и то у Осколу (VII в), Чернигову (IX в), Смоленску (IX-X в) итд.
Шлемови које су користили стари Словени били су прављени од неколико металних (гвоздених делова) који су били занитовани један за други, овакви шлемови најчешеће се у стручној литератури називају „спангенхелм“ што би у дословном преводу значило „занитовани (закивени) шлем“. Овај тип шлема био је лак и брз за производњу, био је доминантан тип шлема у целој Европи, а може се наћи и шире.
Овакви шлемови били су израђивани тако што би се за металну основу, која се састојала од металних трака, закивале веће плоче које би попуниле простор међу њима. Били су коничног облика и често су имали носнике различитих облика и димензија.


Сл. 15. Спангенхелм из Гјермунда, са носником у виду „наочара“.
Под бројем 1 је носник словенског шлема нађен у Кијеву, а под бројем 2 - носник шлема из Локруме.

Носник, тј. део шлема који је служио да заштити нос али и лице, најчешће је био продужетак металне траке која се пружала попреко у правцу носа и потиљка, али су неретко посебно обликовани носници били закивани за шлем. Под нордијским утицајем међу источним Словенима био је веома популаран вид носника у облику наочара, који је пружао веома добру заштиту носа и очију, а састојао се из посебног металног дела који је био закиван на предњи део шлема. Овакав носник има и пронађени викиншки шлем из Гјермунда (Норвешка). На шлем се често додавао и вратник, тј. део који је служио за заштиту врата, а могао је био израђен од брње (карика плетених од жице) или од кожних и металних плочица, а могао је покривати само задњи део врата или цело лице и врат, скоро све до половине груди. Наравно, овде су варијације честе, поготову ако је овај део био прављен од брње, јер се заиста јављају разни видови покривања лица и врата са шлема.
Унутрашњост шлема била је најчешће обложена тканином, а за њу је често могла бити закивана и подкапа која је била начињена од тканине пуњене вуном или неким другим материјалом. Ово је омогућавало како удобније ношење, тако и одређену амортизацију самог шлема приликом удара оружја о њега.
Под источњачким утицајем, поготову код источних Словена (и ако се овај стил касније преко Византије раширио по Балкану) јавља се нешто шиљастији, тј. купастији облик шлема са извученим шиљастим врхом који се звао шишак. Металне плоче ових шлемова често су биле закиване једна за другу без металних трака, а шишак се могао закивати накнадно. Такође и код коничних шлемова касње се почињу напуштати металне траке и површине се закивају једна за другу. Пред сам крај периода о коме говоримо постају популарни шлемови који су били израђивани из једног комада метала, али у периоду о ком говоримо нису били истисли „закивене шлемове“.


Сл. 16. Два словенска шлема са шишком из десетог века: 1 - слем из Гнездова, 2 - шлем из Чернигова.
На цртежу се лепо види “спанген” конструкција шлема број 1, али и конструкција без додатних гвоздених трака на шлему број 2.

Просечна дебљина метала од кога су се шлемови израђивали кретала се од 1,5 до 2 мм, а најчешће се њихова тежина кретала око 2 кг, мада су већи шлемови са деловима (носником и вратником) који су осигуравали и додатну протекцију могли имати и преко 4 кг.

Шлемови су пружали одличну протекцију тако да ни једно од ручних оружја тог доба није могло да их пробије, мада остаје дискутабилно да ли би се удар оружја као што су дуге секире могао издржати, а да се не доживи озбиљна физичка траума врата или главе.

Шлемови су због своје цене представљали вредан део опреме који се брижљиво чувао, поправљао и преносио са колена на колено, и могло је проћи и до стотину година пре него што би се одређени комади избацили из употребе. Такође вреднији комади често су били богато украшени.


4.3) Брња

Брња је врста оклопа за тело који је сачињена од многобројних међу собом спојених прстенова од жице. Прстенови су били спајани системом 4 у 1, што значи да је сваки прстен спајао четри најближа, што се понављало изнова и изнова. И ако се данас у литератури за ову врсту оклопа користи израз „верижњача“, тај термин није био коришћен у средњем веку. Такође израз панцир или панцерија, дошли су много касније из италијанског и немачког језика. Израз који се од старине Словена користио у периоду који обрађујемо, а и касније, јесте „брња“ и потиче од готског „бруња“. И дан данас брњица означава карику, или танак прстен од жице.
Ова врста оклопа била је масовно раширена по Европи у целом средњем веку. Још су је стари Гали користили, а од њих касније је преузели Римљани код којих је опстала као главна врста оклопа све до пада царства.

Словени су свакако знали и користили ову врту оклопа. Извори који помињу опсаду Солуна говоре да Словени користе оклопе. Такође веома је познат налаз словенске брње у Русији, који се датира на VIII век, а млађи налази су много чешћи. Према наводима једног руског летописа, приликом измирења печењешког хана са војводом Претићем размењени су дарови; хан је војводи даровао сабљу, стреле и коња, а војвода њему мач, штит и брњу.


Сл. 17. Начин повезивања прстенова брње системом 4 у 1.
На слици се јасно види место и закивак на сваком прстену.

Просечна брња прављена је у облику слова Т, тачније тако да понајвише подсећа на дуге тунике које су тада биле одевни предмет. Биле су из једног комада и најчешће би досезале до мало испод струка борца, а дужи комади могли су досезати и до мало испод колена. Дуже брње имале су један или два шлица, било са бокова или напред и позади, како би олакшале кретање. Рукави су најчешће били кратки и ретко кад су досезали до испопод лакта. Брња просечне дужине могла је тежити од 11 до 15 кг и имала је и десетине хиљада прстенова (познати су комади који имају око 30.000 прстенова).


Сл. 18. Дугачка брња какву су носили и словенски ратници.
Шлицеви који омогућавају бољу покретљивост су напред и позади.
[/center

Прстенови би по спајању били закивани да би се осигурало да се не отварају, чиме би се оклоп учинио чвршћим. Просечна дебљина жице од које су прстенови били израђивани била је око 1,2 мм, али су честе варијације између 1 до 2 мм. Пречник прстенова такође је варирао од 5 мм па све од 1 цм, а на већини налаза износио је око 8 мм. Наравно, дебља жица намотавала се у прстенове већег пречника.
Предност брње над осталим оклопима овог доба јесте што је она омогућавала добру покретљивост борца, а уједно пружала најбољу заштиту. Тежина брње би се „обуздованала“ тако што би се око ње качио појас у висини струка, тако да се тежина равномерно распоређивала на рамена и кукове.
Многе од нађених брња на себи имају и незанитоване или прстенове других димензија, што јасно показује да су ови оклопи временом били репарирани. Овакав оклоп био је веома скуп и могли су да га приуште само богатији. Брња је пружала одлучну заштиту од сечења, али је била слабија на убоде; и поред тога, већина тадашњег оружја није успевала да је пробије.


4.4) Оклопи од плочица

Оклопи од плочица су можда једна од најстаријих врста оклпа за тело које је човек користио. Било да су плочице израђиване од коже, кости, рожине или метала,овај оклоп јавља се кроз целу антику. Током средњег века, овај оклоп је био народчито популаран; номадски народи нашироко су га користили, као и Византинци где је дуго остао у употреби. У средњовековној Србији је овај оклоп такође био веома популаран што се види на могобројним фрескама. Ипак, немамо много доказа који директо говоре да су Словени користили баш овакве врсте оклопа, али будући да су сви народи у њиховом суседству користили исте, тешко да су Словени представљали преседан. Поједни археолошки извори доказују ово; доста плочица оклопа је пронађено на стаништима источних Словена и на Балкану. Такође засигурно знамо да су Словени не само плаћеници већ и комаданти у византијској војсци у периоду када је ова врста оклопа у њој била веома раширена.

Највероватније да су Словени користили два вида оклопа од плочица. Љуспасти оклоп или крљушти начињен је плочица, коже, кости, рожине или метала које су пришивене за подлогу тако да често хоризонтано и вертикално преклапају једна другу. Плочице ових оклопа најчешће су на доњој страни биле заобљене, те доста подсећају на крљушти. Димензије ових оклопа сличне су као и димензије брња, с тим да је овај оклоп био доста лакши и чвршћи, али је пружао много мању покретљивост.

[center]
Сл. 19. Детаљ ламеларног оклопа на коме се види најчешћи облик плочица, као и начин повезивања истих.

Поред ове врсте оклопа од плочица постоје индиције да су Словени у поменутом пероду користили и ламеларне оклопе који су били направљени од многобројних плочица, које су уместо за подлогу биле везиване једна за другу, и тако сачињавале оклоп за тело. Особине и изглед овог оклопа су сличне особинама и изгледу љуспастог оклопа.


Сл. 20. Плочице словенских оклопа пронађене у Русији (датирају пред крај 10. века).

Оно што је сигурно када је реч о оклопу од плочица јесте да су га Словени засигурно користили после или пред крај периода којим се овај рад бави. Већина заиста многобројних археолошких налаза, писаних и ликовних извора, указују на то. Све ово као и логичан сплет околности указују да су стари Словени и у раном средњем веку користили ове оклопе. Такође, ови оклопи су били јако скупи и вредни, те су били доступни богатијем слоју становништва, мада су оклопи од плочица који су израђивани од јефтинијих материјала вероватно били много јефтинији и тиме чешћи.


4.5) Остале врсте оклопа

Што се осталих врста оклопа тиче, за њих имамо врло мало доказа да су били у упореби међу Словенима раног средњег века. Претпоставља се да су се испод брње најчешће носили пуњари или памуклије, тј. одећа која је имала улогу да апсорбује део удара и тиме појача заштиту. Оваква одећа прављена је тако што би се два слоја тканине зашивала, а потом пунила вуном, затим се одећа опет прошивала како би се осигурало да се пуњење неће сабијати само у одређене делове. Византинци су масовно користили ову врсту оклопа, а често су је пунили памуком, па се цео овај оклоп називао „бамбикион“ или „бамбикон“, од арапске печи „бамбук“, што значи памук.

Као што је већ речено, није познато да ли су Словени користили овај оклоп у пероду од 6. од 10. века, али га користе после овог периода, а и многобројна врсте одеће које се праве на овај начин указују на то да нешто слично јесте било у употреби.

Такође претпоставља се да су у употреби били и могобројни видови кожних оклопа за потколенице и подлактице који су прављени од дебеле коже. Изгледа да је такође био познат и оклоп за потколенице и подлактице од металних трака које су биле закиване за кожну поставу.

5) Ратна вештина старих Словена

Већина извора оног времена наводи Словене као храбар (мада је ово више карактеристика индивидуе) ратнички народ. Многобројни описи словенске ратне вештине и тактике разбијају до сада уврежена схватања о Словенима као неугледној, слабо опремљеној пешадији која се бори само из заседе.
Засигурно је да је заседа као вид борбе била честа, поготову ако је рељеф погодовао томе, али ни друга ратна лукавства нису била страна Словенима. Константин Порфирогенит говори о томе како су Словени у једној заседи победили ромејску војску која је из једног града била послана на њих. По победи Словени су се преобукли у оклопе Ромеја и тако се увукли у град који су потом освојили.
Да Словени користе заседе и ноћне нападе помињу и други извори, али то никако не указује на недостатак борбене вештине и кукавичлук, како тврде одређени политички орјентисани радови, већ просто на озбиљно схватање борбе и срачунату тактику.
Наравно, већина извора се слаже да је главнину словенске војске чинила пешадија, чувени су веома вешти словенски стрелци и суличари.


Сл. 21. Илустрација из књиге И.Дзыся, "Киевская Русь".
На слици је верно реконструисана опрема коришћена од стране Словена у Кијевској Русији у десетом веку.

Често спомињана јесте и словенска вештина бродоградње и рата на мору и рекама. Опште позната чињеница је да је међу викинзима били много Словена. Сама реч „викинг“ не означава припадност одређеном народу, већ вид „професије“, гусарство. Многи од словенских викинга тако су харали по Балтику, али и Словени када су населили јадранско приморје почели су се бавити овим занимањем. Словенска племена Неретљана и Омишљана дуго су, све до покрштавања, били страх и трепет Јадрана, а Неретљани су у пар бојева чак и уништавали читаве венецијанске флоте и једном приликом усмртили самог дужда. Аркоњани су били можда и најпознатији гусари на Балтику и бивају уништени тек пошто се против њих 1168. покренуо мали крсташки рат (још увек су били старе многобожачке вере), наравно време викинга је одавно прошло, али су ови гусари и даље били претња чак и велики државама. Руски морепловци су такође били чувени по својим бродовима и вештини пловидбе, како на широким рекама, тако и на мору. Остало је забележено да је кнез Олег могао читаву своју флоту превести балванима преко сувог, па је онда поринути иза леђа противника.
Иако малобројнији, извори који описују Словене као коњицу нису ретки. Већ смо видели да Византинци виде јужне Словене као добре коњанике и стрелце, а за њима нимало не заостају источни Словени који су ову вештину под јаким номадским утицајем били знатно усавршили.


Сл. 22. Представа словенских дружиника на коњима, реконструисана на основу материјалних и писаних извора.

Будуће да су Словени били подељени у многобројна племена чије се становништво није примарно бавило „ратом“, већ се тек по потреби окупљало у ову сврху, срж словенске војске били су ратници окупљени око владара. Они су чинили заштиту и пратњу владара и за њега обављали војно-административне послове. Ови ратници заједнички се често називају „дружина“, што је реч словенског порекла. Владареви дружиници чинили су најчешће део његовог домаћинства и од владара су добијали како поклоне у драгоценостима и ратној опреми, тако и у поседима. Најпознатија титула међу старим Словенима је војвода, а реч је засигурно словенског порекла и означава ратног вођу, војсковођу. Такође, многобројни Словени служили су у другим војскама као плаћеници. Поменули смо већ да су Словени били не само обични војници, већ и комаданти у византијској војсци, а била је чувена и варијашка гарда која је чувала самог цара у којој је било велики број Словена. Већ приликом самог досељавања Словена на Балкан у VI веку пише се о извесном високом византијском војсковођи Хилбудију који је, иако пореклом Словен, био задужен да брани Тракију од њихових упада. Све ово иде у прилог да су Словени народ који је гајио ратничку традицију и очувао војну вештину, али имао и озбиљан, разуман приступ ратној вештини и стратегији ратовања.


Сл. 23. Опрема словенских коњаника.

6) Закључак

Све поменуто у овом раду треба да докаже да Словени као индоевропски народ нису заостајали за другима. Теорије о Словенима као копијама „Конана Варварина“ неосноване су, увредљиве и злонамерне. Сама историја их побија у корену, мада се оне и дан данас нажалост провлаче кроз наше друштво, те се и сама историја Словена пре њиховог покрштавања занемарује. Ипак, словенска ратничка традиција и сам однос према рату, скоро непромењени, очували су се и до дан данас код већине словенских народа.



Напомене

1. У првом реду захваљујући развоју занатства и трговине.
2. Данас услед екстремно развијене комуникације међу друштвима, чак и слабије технолошки развијене земље могу набавити или развити наоружање за које нису поседовале потребну технологију и ресурсе.
3. Нажалост, не знамо у којој су мери Словени извршили овај утицај на ове народе, али је до тога сигурно морало доћи.
4. Интересантна је чињеница да ови поменути народи нису истог порекла, иако деле скоро исти систем ратовања и настањују веома слично пространство. Ипак, проучавањем њиховог наоружања дају се увидети и сличности које су произашле социјалном интеракцијом.
5. Реч је о словенском кнезу Свјатославу, али и о другим словенским владарима. Сама реч каган је пореклом из Азије, вероватно турско-монголског порекла.
6. Иако међу поменутим народима постоје огромне културне и остале разлике које утичу на дефинисање порекла, званична наука поменуте подводи једноставно под Германе, те сам принуђен да користим тај израз.
7. Званична наука још увек ломи копља око тога ког је порекла био Рурик, али се претпоставља да је био бар делом и словенског порекла.
8. Бранислав Ћоровић ''Историја Срба''.
9. Највероватније да се ради о некој врсти балиста, справа налик на велики самострел који испаљују повеће стреле или камене пројектиле.
10. Локалитет Городишч, Русија, 10. век.
11. Збручки идол, тј. Световид, на себи има уклесан мач.
12. Просечна породица једва да је могла поседовати пар ових животиња.
13. Коловрат или словенска свастика био је симбол бога Сварога.


Списак коришћене литературе
1) Академија наука СССР „Археологија СССР,“ Лењинград 1971
2) Владимир Ћоровић, „Историја Срба.“ Алнари, Београд 2006.
3) Гавро А. Скриванић „Оружје у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику“, САНУ, Београд 1957.
4) Група аутора, „Византијски извори за историју народа Југославије, том 1 и 2.“, ИП Београд 1955.
5) M. Balent, "Compendium of Weapons ArmorCastles", Palladium Books 1999.
6) Osprey „Men At Arms 333 - Armies Of Medieval Russia 750-1250.“
7) Osprey, "Men at Arms 445-Polish Medieval Armies 966-1500."
Cool Osprey, "Elite 120 - Mounted Archers of the Steppe 600 BC -AD 1300 -OCR."
9) В.В. Седов, „Словени у прошлости“, Институт за археологију Руске академије наука, Москва 1994.
10) [You must be registered and logged in to see this link.]
11) [You must be registered and logged in to see this link.]
12) [You must be registered and logged in to see this link.]
13) [You must be registered and logged in to see this link.]
14) [You must be registered and logged in to see this link.]

Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
 
ОРУЖЈЕ И РАТНА ОПРЕМА СТАРИХ СЛОВЕНА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ (од VI до X века)
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: ИСТОРИЈА :: Сакривена историја (предантичка и античка србска историја)-
Skoči na: