БРИТАНСКА СЕКИРА ЗА ВОЖДА
„Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је ЦРНИ ЂОРЂЕ и њему припада слава највећег војсковође!”
(Наполеон Бонапарта, Француски Инператор, када су му рекли да је највећи војсковођа)
Скоро све легенде, историјске приче и догађаји у Србији и на овим просторима старога Хелма којих је било онолико, су се десетлећима, вековима чак, одржавале, не губећи на веродостојности, без неких већих провера веродостојности упркос свеколиком развоју – знања, технологије и сумње, сумње пре свега.
КРАТКА БИОГРАФИЈА ЂОРЂА ПЕТРОВИЋА - КАРАЂОРЂА
Родоначелник династије Карађорђевић, Ђорђе Петровић Карађорђе рођен је 15. новембра 1752. у селу Вишевцу, у лепеничком срезу. За време Отоманске окупације Србије и Балкана. У то време, Срби су чешће користили презимена настала као „очевска“, него породична презимена. Родитељи Ђорђа Петровића били су Петар и Марица Живковић. Ђорђе Петровић оженио се 1786. године Јеленом Јовановић из Маслошева. Из тог брака родило се седморо деце – ћерке Сава, Сара, Полексија и Стаменка, и синови Сима (умро по рођењу), Алекса (умро у 29. години у Кишињеву, Русија) и Александар.
Убрзо по заснивању породице Карађорђе је прешао у Срем, где је као добровољац учествовао у аустријско-турском рату 1787-1791, под командом Радича Петровића. За исказану храброст добио је Златну медаљу и подофицирски чин.
Црни Ђорђе је пре Првог српског устанка био фрајкор, професионални војник у Аустрији, где се упознао са тежњом стварања србске државе на територији аустроугарске царевине, која је имала два пута више србског становништва од немачког. Свакако да је овим другима више одговарало да та тежња буде остварена на територији турске царевине.
Са овом идејом се Црни Ђорђе вратио у Србију под турском окупацијом, где диже устанак.
По повратку у Србију, Карађорђе одлази у хајдуке, у чете Лазара Добрића и Станоја Главаша, а затим и сам постаје вођа устаника. Успостављање ограничене самоуправе у Београдском пашалуку омогућава Карађорђу да се врати земљорадњи и трговини и уреди своје имање у шумадијској варошици Топола.
Релативни мир у Србији престаје 1801. године, завођењем јаничарске страховладе. Српски народ доспева у најтеже стање ропства, понижења и патње, незапамћених од пада под Турке. Јаничарски терор кулминира покољем најугледнијих Срба - сечом кнезова.
Карађорђе је умакао Сечи кнезова и са шумадијским првацима је фебруара 1804. организовао збор у селу Орашац, на ком је одлучено да се подигне буна. На овом збору Карађорђе је изабран за „вожда“ (вођу). Од тог дана његов живот постаје нераскидиво везан за судбину Првог српског устанка. Он постаје средишна личност и покретачка снага свенародног покрета за национално ослобођење. Он је врховни предводитељ, Господар и Вожд српски, државотворац, војсковођа и дипломата.
Уследиле су србске победе у биткама на Иванковцу 1805, Мишару и Делиграду 1806. Крајем 1806. године устаници ослобађају Београд, а 1807. године у Србији више није било турских утврђења. Ове победе су се догодиле пред сам почетак Руско-турског рата крајем 1806, присилиле су Турке на преговоре. “Ичковим миром”, Србија је требало да постане вазална турска кнежевина, али су Карађорђеве амбиције биле пуна независност и ослобођење свих Срба под турском влашћу. После склапања савеза са Русијом у пролеће 1807, рат против Турске се наставио. Ослобођена је јужна Србија, а србска војска продрла је у област Рашке и успоставила везу са Црном Гором.
1808. година је прошла без већих окрашаја, а за следећу годину Карађорђе је планирао да се у Рашкој састане са војском црногорског владике Петра I и одатле да се упути у ослобађање Старе Србије. Карађорђе је однео победе над Турцима код Суводола, Сјенице и Новог Пазара. Међутим, морао је да одустане од похода јер му се црногорски владика није придружио и зато што су устаници поражени у бици на Чегру. Српски устаници су 1810. године однели победе код Лознице и Варварина (заједно са руском војском).
Поход Наполеона на Русију је принудио једног савезника Срба да оконча рат са Турском. 1812. Русија је склопила са Османским царством Букурешки мир и повукла своју војску из устаничке Србије. Русија је Букурешким миром покушала да устаницима осигура аутономију и амнестију за учешће у рату. Устаници су до тада остварили независност и нису желели да прихвате само аутономију и наставили су да се боре. Огромна турска војска, предвођена великим везиром Хурсид-пашом је опколила устаничку државу са запада, југа и истока. Устаничка Србија била је покорена до краја октобра 1813. Карађорђе је са породицом и најистакнутијим војводама прешао у Аустрију, а велики број Срба се иселио на територију суседне Аустрије.Упоредо са ослобађем територија, стварана је србска државна управа и учвршћиван положај Вожда. Основани су Правитељствујушчи Совјет, судови, поште, регуларна војска, Велика школа у Београду и основне школе по свим већим местима у Србији. Карађорђеви закони и уставне реформе дају Србији карактер правне државе. Крајем 1808, он је проглашен за наследног србког вожда, а Уставном реформом из 1811, учврстио је свој положај вође устаника и државе.
Током Првог српског устанка су укинути феудални односи, а земља је припала сељацима.
ИЗМЕЂУ I И II СРБСКОГ УСТАНКА
Када је устанак пропао, Црни Ђорђе са устаницима прелази преко Саве, где му одмах одузимају новац, оружје и архиву, а Вожд на изричит захтев Аустрије прелази Русима у Хотин. Да је Аустрија будно пратила сва догађања и држала их под контролом, показује случај протеривања грчког митрополита Леонтија за време устанка, заједно са Цинцарима и Јеврејима који су радили против интереса устаника. Сви су враћени у Србију на изричит захтев Аустрије.
Карађорђева популарност прерасла је временом у легенду и изван граница устаничке Србије. Хришћани су у њему видели божијег изасланика, Срби из Аустрије сматрали су га својим царем који ће их избавити из руку туђинаца, а црногорски митрополит назвао га је ујединитељем србског народа. И за савремену генерацију Срба Карађорђе је синоним народног вође, идол и инспирација.
Можда ни једна област Грчке није била стратешки важна као седам Јонских острва током Наполеонових ратова. Британци, Французи, Руси, Турци и желели су острва као поморске базе и да сагледавали их као значајно подручје са ког се контролише остатак Грчке. У 1797., Кампоформијски миром острва су из млетачке контроле прешле под Француску. Иако су Османлије прихватили споразум, они су убрзо, у савезу са Русијом, покушали да протерају Французе из подручја. Руско-турска флота опколила је Крф, највеће и најважније острво, и почев од 4. новембра 1798. под опсадом држала до 3. марта, када су турске снаге поразиле мањи гарнизон.
Османлије су задржале контролу над острвима до 1801. када је формирана Република Септинсулар под заштитом Турске и Русије. Било је то време када је Јоанис Каподистриас дошао на власт и ефикасно контролисао нову администрацију. Међутим, француска је вратила на острва након Тилситског мира 1807. Нажалост за Наполеона, Британија је била спремна да употреби силу да преузму контролу над острвима. Кампања је почела у октобру 1809. када су британске снаге, под командом мајора Ричард Чрча освојиле острво Занте. Док је трајала окупација Занте, Чрч је организовала "Војводу од Јорка" јединицу грчке лаке пјешадије, и ставила је под команду капетана по имену Теодорос Колокотронис. Капетан Колокотронис био је међу многим Грцима који су служили у британској војсци у нади да ће од Британије добиит помоћ у којем се издејствовати независност од Турске.
Једно по једно од Јонских острва падало у руке британаца. Грци су почели да осећају да ће Британија истински да им помогне у стицању њихове независности. Међутим, убрзо након првог мира у Паризу у мају 1814., британци распуштају грчке снаге у њиховој војсци. Британци остају у региону кроз стварање "Сједињених Држава Јонских острва" под заштитом краља Џорџа III. Сер Томас Мејтланд, бивши гувернер Малте је постао први "Лорд Високи комесар" нове владе. Сврха Лорда високог комесара била је да се обезбеди увођење новог устава за седам острва. Дводомно законодавство је уведено 1817. са италијанским као службеним језиком владе. Енглески је у широкој употреби и поре тога што су Грчки и и Грчка православна црква и даље званични језик и религија становништва.
Седам Јонска острва такође су садржале четири континенталне области зависности, укључујући Паргу. Само последња је остала у контроли европских сила током Наполеонових ратова, остало је пало под власт Али-паша. Руско-турски споразум 1800. Русија је уступила Седам Јонска острва под зависност Османлија међутим Наполеон је одбио да прихвати те услове и наредио трупама да окупирају регион и да Француска контролише Седам Јонска острва. Срећом по Османлије, Британија је поштовала споразум из 1800. и пристао да пренесе Парга под власт Али-паше, у том тренутку још увек слуге султана. У 1819. област је додељена Али-паши и већина грађана је побегла на Крф. То је требало да буде последњи успех за Али-пашу и самим тим за његову породицу али је уклоњен са угледног положаја и убрзо ће он и његов син бити убијени по налогу султановом.
Руси су изгубили интерес за могућу грчку побуну у време смрти Катарине Велике у 1796. Њен наследник, Павле се не слаже са реформама своје мајке и почиње да мења политику Русије. На жалост за Павла, његова владавина прекинута је кад је убијен 1801. Син Павла , Александар I, подржао је реформе и идеале своје баке, који су обухватали притиске на Османлије на Балкану. Неколико Грка, укључујући Каподистриаса и Александроса Ипсилантиса напредовало је на позицијама моћи Руској царевини у доба цара Александра I.
Александар је обновио сан о освајању Цариграда и постављање његовог брата Константина на престо као новог Византијског цара. Његове наде уједињења осталих хришћана, укључујући Наполеона, да се боре против Османлија нису успеле уговором у Тилситу. Неуспех да привуку интересовање Наполеона по овим питањиманије зауставило Александра. Он побољшава односе са Грцима и ставља их под заштиту Русије их као ко-религиозне. Цар је такође под утицајем Грка у његовој служби, нарочито Ипсилантиса, који је био његов помоћник. Убедљиво најважнији догађај доводи до грчког рата за независност у оквиру граница Руске империје.
Три човека грчког порекла, Атанасије Тсакалов, Николаос Скоуфас, и Еммануил Ксантхос, створили су организацију посвећену ослобађању балканских хришћана познату као Хетерија или Пријатељско друштво у Одеси у 1814. године.
БРИТАНСКИ ДВОР И УБИСТВО КАРАЂОРЂАСрби ће то памтити вечно !...То мучко убиство од пре 198 година, тачније, 26. јула 1817. године, у радовањском лугу, у селу Вишевцу, крај Велике Плане!...Убиство вође првог србског устанка и "Оца модерне србске нације".
Ко стоји у позадини убиства Карађорђа Петровића, вожда Првог српског устанка? Сем часних изузетака, наша историјска наука до сада није дала исцрпнији одговор на ово питање. Руку на срце, она за њим није ни трагала. Упркос чињеници да без одговора на то питање остајемо ускраћени за потпуније разумевање модерне србске историје. Па и за поимање целокупне наше прошлости.
Руски, грчки, француски, па чак и румунски историчари, понудили су нам недвосмислен одговор на питање ко је у Радовањском лугу 26. јула 1817, на летњи Аранђеловдан, убицама дотурио секиру којом је одрубљена глава творцу модерне српске државе. То су Енглези и аустријска полиција – једнодушан је закључак одвојених и независних научних истраживања Арша, Дриоа, Камариана...
Након изгнаства из Аустрије врховни Вожд Србије, Карађорђе, је у пратњи 200 породица србских устаника отишао за Санкт Петерсбург, код Руског цара Aлександра I.
У Хотину Хетерија везује Црног Ђорђа за своје циљеве. Наум Крнар, члан Хетерије, постаје верна сенка Црног Ђорђа који се обавезао, новчано помогнут од србских трговаца из Трста, да дигне Србе на заједнички устанак са Грцима и организовање свеопштег устанка за ослобођење од Отоманског царства. За вођу те балканске револуције изабран је, уз благослов Руског Цара, наш Србски Вожд Карађорђе.
Таква промена геополитичких односа на Балкану, поред Турака највише је сметала западним империјама, Аустро-Угарској и на првом месту Енглеској. Енглеска монархија је већ у пар наврата до тада спречавала Русију да ослободи Цариград, тиме што је уз друге западно Европске монархије претила у ситуацији, када су Руси били пред капијама Цариграда, да ако се царска војска не повуче, да ће западни европљани ступити у савез са Отоманима, и напасти Русију.
Међу енглеским актерима завере против Карађорђа они не само што су идентификовали већ су и подробно портретисали њиховог поданика Николаоса Галатиса. Он је по чину био капетан Националне гарде Јонских острва, која су уживала статус аутономне области Британске империје. Дакле, Галатис је био официр Уједињеног Краљевства.
Он се, према детаљним енглеским упутствима, инфилтрирао у редове хетериста, који су планирали нови устанак балканских народа против турског окупатора. Процењено је да би повратак Карађорђа у Србију и консолидовање његове власти представљали услов без кога би устанак против султана имао мале шансе за успех. „Пхилики Етаириа”, која је за кратко време „мобилисала” 200.000 људи у својим редовима, није била ни само грчка ни самостална тајна организација. Дискретна, али и најјача подршка, долазила јој је из Петербурга.
Руски цар јесте био иницијатор стварања „Свете алијансе”. Он и његови аустријски и пруски партнери заузели су јединствен став да револуционаре по Европи треба гонити. Али је Александар Први кратко време показивао прикривене симпатије према револуционарним подухватима на Балкану. Њега су тада сматрали за незваничног старешину, покровитеља и контролора револуционарних планова и акција на Балкану.
Галатис је приспео у Одесу, родно место хетериста, 1816. и одмах се придружио конспирацији. Брзо се наметнуо као један од њених најгрлатијих првака и њен најострашћенији заговорник. Тада је имао само 27 година. У Петрограду, у који је потом прешао, царска полиција га је хапсила због провокативних изјава да је спреман и руског цара да убије уколико би се овај опирао ослободилачким настојањима Грка. У руској престоници Галатис је изнајмио раскошан стан, возио се у четворопрегу и виђао у друштву пустоловних дама са Запада. У кругове блиске Александру Првом Галатис је залазио у монденском европском руху. Али се у британским конзулатима у Русији појављивао у униформи којом се и формално легитимисао као британски официр.
Из Русије он је дошао у Букурешт у оквиру реализације плана о пребацивању Карађорђа у Србију. Код Грка се, међутим, јавила отворена сумња у Галатиса и они су опомињали руског цара да је британска влада, преко овог младог капетана, упозната са намерама, али и детаљима Карађорђевог повратка у Србију. Сами грчки завереници одстранили су Галатиса из круга људи задужених за Карађорђево пребацивање. Они су га наредбом послали у Константинопољ. Али њиховом изненађењу није било краја када су га одмах после 26. јула 1813. поново угледали у Букурешту.
Тако и овом приликом британски обавештајац, по имену Галијатис, долази у Србију са задатком да спречи Карађорђа. Галијатис подмуколо манипулише Ђорђевим кумом Милошем, вођом другог устанка, и ангажује Милошевог изасланика Вујицу који је са Николом Новаковићем (извршиоцем убиства), које је правдао осветом за свога брата, убио Карађорђа и тиме прекинуо дуго планирану операцију буђења свих православних на Балкану.
После чега су се, сваки на свој начин, до краја живота носили са стравом гризодушја, греха и проклетства.
Галатис је кажњен што се је с дебелим разлозима осумњичен и за умешаност у ликвидацију Карађорђа Петровића. Он је протеран на Пелопонез, на коме су га грчки родољуби убрзо ликвидирали.
Праведна казна која је стигла „енглеског човека” међу хетеристима, међутим, није ништа изменила. Галатис је до краја одиграо улогу коју су му Енглези наменили. Руска страна није желела да квари односе с партнерима из „Свете алијансе”, па је на деконспирацију одговорила тако што је Карађорђа „пустила низ воду”.
С погледом управљеним према тадашњем геополитичком хоризонту Европе свирепо убиство Карађорђа може се сагледати као исход још једне од бројних геостратешких битака коју кроз векове на овом простору бију две велике силе и два велика ривала – Британија и Русија.
Све до пропасти Аустроугарске Британска империја била је у најсрдачнијим односима с Бечом, а очување Османског царства сматрала је својим прворазредним спољнополитичким задатком. Управо због сузбијања руског утицаја на Балкану, на коме је Лондон доживљавао Карађорђа као првог Србина међу "руским коњовоцима" до топлих мора. Зато одсецање Карађорђеве главе није нипошто само међусрбски сукоб око престижа и престола већ и једна велика победа Лондона после које је ударен темељ на коме су се дизали обрасци и стереотипи за сатанизацију Срба.
Рецепти по којима смо за све ружно што нам се у прошлости догађало искључиви кривци – ми сами. Који сами себе издајемо и продајемо. А у томе незнатну или никакву улогу играју дипломатске интриге и замке империјалних силника у сенци невиности и под маском наивних, неутралних посматрача. Или се чак лицемерно и лажно приказују као спасиоци и ватрогасци.
Одсечена Карађорђева глава, као најчвршћи доказ србске верности султану, послата је прво у Београд „на обраду” београдском везиру Марашли Али-паши. Огуљена кожа са ње, уз памук и лед, послата је затим у Цариград. Директно из Београда.
Да је примењивана логика историјских заслуга, овај уникатни „трофеј”, као поклон султану, морао би да путује прво и право у Лондон. Са успутним задржавањем у Бечу.
Аутор: С. михајловић / форум Србског покрета Слободна Србија
библиографија:
(1) Милослав Самарџић: Прави и лажни Калабић - са налазом судског вештака / РАДОВАН КАЛАБИЋ: ЕНГЛЕЗИ И НАШИ УСТАНИЧКИ ПРВАЦИ
(2) [You must be registered and logged in to see this link.](4) Glenny, Misha. The Balkans: Nationalism, War, and the Great Powers, 1804-1999. New York: Penguin, 2001.
(6) Григориј Љвович Арш - „Тајно друштво ’Филики етерија’, историја грчке борбе за збацивање отоманског јарма”, Москва, 1965; „Хетеристички покрет у Русији: ослободилачка борба грчког народа на почетку 19. века и руско-грчке везе”, Москва, 1970; „Национално-ослободилачки устанак на Балкану у првој трећини 18. века (Искуство упоредних података)”, 1982.
(7)професор Едуар Дрио (Edouard Driault) (1864–1947) - „Наполеон и Србија” (1906); „Дипломатска историја Грчке од 1821. до данас” (1925–1926); „Источно питање од својих корена до мира у Севресу” (1921)
(
Нестор Камариано (Nestor Camariano) (1909–1982), - „Rhigas Velestinlis” I и II („Рига од Фере”, прим. Р. К.), Букурешт, 1981–1982. 
Portal 
Prijem 
Galerija 
Traži 
Registruj se 
Pristupi 
Pon 13 Apr 2015 - 21:03 od 
Kalendar
