Добро дошли на званични форум Србског покрета Слободна Србија.
Пријавите се како би могли да учествујете у најинтересантнијим расправама из области политике, историје, културе, забаве ...


Званични форум Србског Покрета Слободна Србија. Добро дошли!
 
PortalPortal  PrijemPrijem  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  PristupiPristupi  
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Ključne reči
Ђинђић СрПски Везе СТУДИЈЕ скидање читање ватикан istorija ИСТОРИЈА СРБА књига ЗБОГ СрБски
Zadnje teme

Ko je trenutno na forumu
Imamo 1 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 1 Gost

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 47 dana Sre 10 Apr 2013 - 12:45
Februar 2017
PonUtoSreČetPetSubNed
  12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728     
KalendarKalendar

Share | 
 

 Политика Велике Британије према Србији - ЕНГЛЕЗИ КАО ВЕЛИКИ ПРОТИВНИЦИ СРБА

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Admin
Admin


Broj poruka : 415
Points : 2545
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 43

PočaljiNaslov: Политика Велике Британије према Србији - ЕНГЛЕЗИ КАО ВЕЛИКИ ПРОТИВНИЦИ СРБА   Čet 18 Sep 2014 - 1:13


Милко Терзић специјално за Српску политику пише о методама разбијања Србије и дипломатским напорима Енглеске која је спроводила политику обуздавања српске природне геополитичке експанзије на Балкану.

Рецепти за «српску пустињу»

Искоришћавајући подесне услове крајње пометње, проузроковане бољшевичким превратом, западне силе су предузеле територијалну разградњу Русије. Србију треба растурити попут царске Русије по већ примењеној методологији како Србија не би представљала јаку и кључну земљу на геостратешки важном централном Балкану
[size=14][/size]
«У поступку према домородцима на Истоку, морамо се старати да признамо и да одржавамо колико год је могуће засебних племена, дакле, крај Пољака и Јевреја, Украјинце, Белорусе, Горале, Лемке и Кашубе. А ако се негде нађу други делови народа, и њих ћемо признати. Оћу тиме да кажем да нам је у највећем интересу не само да не уједињујемо источно становништво, него напротив да га делимо, да га што више распарчавамо».
Citat :
Rajhfirer SS - Heinrich Luitpold Himmler

У студији написаној 1913 године, директор листа «Европски економиста», Едмон Тери (Едмонд Тхéрy), наговештавао је Русији сјајну будућност, образлажући да «Ако ствари наставе ићи током којим су ишле од 1900 до 1912 године, средином века, Русија ће доминирати Европу, како на политичком, тако и на финанцијском те економском плану». Радови историчара Ентони Сетона (Антхонy Суттон) су утврдили да је, супротно свим неоснованим тврдњама о руској индустријској назадности, царска Русија била на путу брзог привредног и технолошког напретка.
Енглески географ Џон Хелфорд Макиндер дошао је до истих закључака о руском неодољивом успону ка светској супремацији. У знаменитом предавању, одржаном 1904 године, под насловом «Географска осовина историје» наслућује да ће држава која окупира просторно језгро евро-азијског континента, дакле Русија, када буде у прилици да развије своју привреду и мрежу «трансконтиненталне железнице» која спаја Европу и Азију, потиснути поморске силе на маргину светске трговине, што представља смртну претњу по западну цивилизацију. Прерасподела светске моћи била је зачет процес у том часу с обзиром да је «трансконтинентална железница почела да ремети однос снага у корист континенталне силе».
Руска револуција, финансирана од стране англосаксонске плутократије и немачке војске, «вољом провиђења» је зауставила Русију у пуном успону ка статусу светске економске и војне велесиле. Искоришћавајући подесне услове крајне пометње, проузроковане бољшевичким превратом, западне силе су предузеле територијалну разградњу Русије. Похлепа за руским природним богатствима и уклањање руског ривала из трке за светску превласт су представљали битне узроке целог подухвата.
Енглеска војна мисија генерала Томсона је послата у Транскавказију са задатком да оснује протекторате независне од Москве, што би омогућило Британској империји несметани и неограничени приступ каспијским изворима нафте. Немачка је, после потписа Брест-Литовског уговора са узурпаторском комунистичком «владом», окупирала Украјину и прибалтичке земље. Француској је требао да припадне Крим са Одесом. Финансијска и војна помоћ савезника «белима» је била ограниченог карактера, како би се постигла равнотежа снага и запречио Бољшевицима продор ка Транскавказији и Сибиру.
На дипломатском пољу водиле су се закулисне игре за признање «независности» новооснованих псеудо-државица на тлу Русије. Вилсонов необелодањени програм – откривен у приватној архиви пуковника Хауза (House), сиве еминенције америчког председника и опуномоћеног представника Њујоршких банкарских кућа, гласио је под тачком ВИ да је «Русија велика и једнородна: Њу треба свести на средњоруску висораван... пред нама ће бити чисти лист хартије, на којем ћемо скицирати судбину руских народа». Алузија на «чисти лист хартије» могла би се односити на Енглеску карту објављену 1888 године, на којој је простор руске империје обележен натписом «руска пустиња». Даље се предлаже «признање de facto постојећих влада и указивање помоћи њима и кроз њих», као и захтев за повлачење са самопроглашених територија свих иностраних војски.
Ново устаљено начело, «права на самоопредељење потлачених народа» је образовано у стратешким лабораторијама англосаксонског империјализма, са непритајеном намером да се користи као оруђе за разградњу светских такмаца и њихових регионалних мостобрана. На Версајској мировној конференцији, пуковник Хауз и Лојд Џорџ (Lloyd George) су, у име својих влада, пробали да наговоре остале учеснике да се позову на де фацто створене владе на тлу царистичке Русије, чему се супротставила Француска у име својих личних интереса. Те неспоразуме су премостили министри вањских послова сила Антанте, такозваних «савезница» Русије, сагласивши се 10. јануара 1920 да признају «де фацто» Георгију и Азербејџан.
Тих година је уведена у арсенал америчке спољње политике стратегија остваривања државних интереса посредством «невладиних» организација. Примјерице, Фондација Карнеги за међународни мир, коју је основао 1910 магнат Андру Карнеги, организовала је 15. септембра 1918 у Њу Јорку велики скуп «потлачених националности» на ком су учествовали посланици мањинских народа са простора руске државе и Аустро-Угарске. Дотичне је «представљао» Хрват Хинко Хинковић, у име Југословенског одбора.
Све подмукле операције са крајњом намером да се образује «руска пустиња» нису уродиле плодом, пошто су комунистичке вође, силом прилика, напустиле своја нихилистичка начела и усвојиле државотворни концепт интеграције руских земаља. Не помиривши се са чином «сакупљања» растурених делова руске империје под комунистичким окриљем, британска политика је настојала да федералише и да стави под своју управу све сепаратистичке покрете никле на просторима Совјетског савеза. Уско је сарађивала на том пољу са Абвером, (обавештајном службом немачке војске), као и са француским и пољским колегама.
У међуратном периоду, британска обавештајна служба је успоставила оперативну контролу над „Прометејском лигом“, организацијом основаном 1923 под импулсом украјинских националиста уз подршку пољске владе. Прометејска лига је служила као «кровна» структура плејади сепаратистичких покрета са подручја Совјетског савеза. У њеном оквиру су сарађивали белоруски и украјински унијати, Татари, Чечени итд... Узгредно вреди поменути присуство у њеним редовима Саид Бека, праунука имама Шамила, славног вође чеченског устанка против Руса у XИX веку. Прогам Лиге је постављао својим чланицама за задатак «ослобађање» свих неруских «потлачених» народа бивше империје. За даљи ток нашег излагања,  потребно је нагласити да је вођа Паневропског покрета, гроф Куденхов-Калерги, успоставио блиске контакте са «прометејцима».
Прометејска лига је делила сродне геополитичке циљеве са организацијом званом Интермариум, која је тежила да оснује федерацију средње европских држава на целом простору између Балтичког, Јадранског и Црног мора и прижељкивала распад Русије на безобличну прашину «слободних држава у својим етничким границама». Тај амбициозни програм јој је гарантовао потпору истих оних спонзора који су држали на свом платном списку Прометејску Лигу. Анти-комунистичка фасада активности тих двеју организација служила је да прикрије дубље русофобске побуде. Свој рад су обављале у сталном дослуху са Ватиканом, посредством шефа Абвера Амирала Виљелма Канариса и британских веза при Светој Столици.
У тим годинама су Британци разрадили стратегију манипулације «исламског чиниоца» против Русије. Новинар Ентони Бевинс (Anthony Bevins) је обелоданио у листу Индипендент (The Independent, 26 фебруар 1990) садржај декласификованог дипломатског документа из 1939 године у ком се сугерише коришћење мањинске «полуге», посебно исламског фактора, ради дестабилизације Транскавказије и Централне Азије. «Случајем околности» инструментализација исламског тројанског коња је ушла у праксу нацистичке а касније и америчке стратегије растројства источне и југоисточне Европе.
Западни савезници су само месец и по дана после Немачке агресије на СССР предали јавности формулацију општих циљева англо-америчке коалиције познату под именом «Атлантска повеља», у којој изражавају решеност да допринесу «васпостављању суверених права и самоуправе оних народа који су били лишени тога скривеним путем». Изабрани речник је довољно био неодређен како би се могао односити на Русију колико и на Немачку, а пошто је хрватско-комунистичка пропаганда ширила међу савезницима пропагандне флоскуле о велико-српској Хегемонији, Југославија је такође могла постати предмет горе наведених ратних циљева.
Српски успеси у изградњи модерне, напредне и суверене државе, тумачени као предзнаци будуће хегемоније српског чиниоца на Балкану, изазивали су бојазан британске званичне политике, која је гледала на Србију као на «мостобран» Русије у том региону и претњу енглеским властитим интересима у Средоземном региону. Оптерећена фобичним стереотипима о «продору панславизма», Енглеска дипломатија је спроводила политику обуздавања српске природне геополитичке експанзије на Балкану. Британска дипломатија, несклона да призна ма какву легитимност српским ослободилачким тежњама, склопила је у XИX веку незванично савезништво са Турском и Аустријом. У дотичном расположењу према српском питању је наступила на Берлинском Конгресу 1878 године. Енглески посланик, Маркиз Солзбери (Salisbury), оправдао је енглеску подршку Аустро-Угарским претензијама на Босну и Херцеговину, под изговором да би се у супротном «створила велика словенска држава која би се пружила преко балканског полуострва и чија би војна снага претила народима других племена ...». Из истих побуда је подржала програм Призренске лиге, видећи у пан-албанском национализму бедем против словенства и српског јадранског тропизма.
[size=14][/size]
Друга анти-српска варијанта којом су располагали Британци је био Аустро-славизам, за који су се залагали «отац енглеске балканистике» Р. Ситон-Ватсон (Robert William Seton-Watson) и публициста Викам Стид (Henry Wickham Steed). Та два «експерта» су предлагала уочи првог светског рата унутрашњу реформу Аустро-Угарске империје којом би се омогућило образовање федералне јужно-словенске јединице под хегемонијом Загреба, са улогом анти-руске католичке тврђаве и карике новог енглеског поретка на Балкану. Са челних положаја у Одељењу за непријатељску пропаганду, основаног на иницијативи лорда Норфклифа (Northcliffe) 1917,  Ситон-Ватсон и Стид су критиковали «крфске» обрисе будуће Југославије, назирући у њима замену за велику Србију или «српску империју». За та два страсна поборника «Југословенске идеје», српска алтернатива моделу «хрватске Југославјије до Дрине» је значила «тријумф оријенталне идеје над западном».

Енглези су приступили мировној конференцији са скривеним анти-српким предрасудама и са намером да поправе ситуацију у своју корист кроз преговоре. Заузимали су став да Југославија мора бити децентрализована и федерална и упозоравали су да ће Федерација састављена од самих Срба, Хрвата и Словенаца ићи на руку српској хегемонији. При чему су хтели поделити српски етнички простор на аутономну Македонију и Црну Гору.

Личне везе између Стида, Ситон-Ватсона, енглеских и америчких делегата су биле од крупног значаја за даљи ток англо-саксонске политике наспрам Србије, с обзиром да су сви припадали Групама округлог стола. На овом месту нашег излагања потребно је отворити парантезу. Идејни творац и оснивач Групе Округлог стола (Round table) био је енглески милионер Сесил Родс (Cecil Rhodes), чији се животни идеал састојао у «унапређењу британске империје и постављању целог нецивилизованог света под њену управу, уједињење англо-саксонске расе у једну империју». Групе округлог стола су окупљале империјалне елите одане тој идеји. Амерички огранак су основале велике прекоокеанске династије, везане породичним или пословним везама за британску олигархију, међу којима су се истицале породице Морган, Рокфелер или Карнеги. Како би оријентисали ток светске политике у складу са својим «идеалом» замислили су да оснују парадржавне организације за дугорочно планирање спољне политике. Енглески и амерички делегати на Версајској конференцији за мир, који су већином припадали Округлом столу, су се договорили да оснују Краљевски институт за међународне послове (RIIA) у Енглеској и Савет за спољне односе (CFR) у Сједињеним Државама. Монополом над спољном политиком својих држава та друштва би постепено створила услове за англо-америчко садејство у међународној политици.


Радило се уствари о «јединственој англо-америчкој организацији за проучавање и дугорочно планирање спољне политике». Англо-саксонска месијанска идеја садржана у идеологији те владајуће метаструктуре Запада, утемељена на вери у супериорност англо-саксонске расе и на социјал-дарвинистичком светоназору, оспоравала је словенским народима субјективну улогу у светској политици и ниподаштавала је њихова цивилизацијска достигнућа.

У међуратном периоду, утицајне личности припадајући друштву Округлог Стола и Краљевском институту за међународне послове су водиле непрекидну кампању разобличавања «великосрпске хегемоније» и тражиле територијално и конституционално преустројство Југославије. Примерице, новински магнат Лорд Ротермер (Rothermere), брат лорда Норфклифа, чувен по својим симпатијама према фашистичким режимима, захтевао је преко својих гласила проширење Мађарске државне територије на рачун Србије и оснивање аутономне Хрватске увећане за целу Далмацију са Боком которском. У дубље намере ових захтева није тешко прозрети: тражило се од Срба ни мање ни више него да предају јадранску обалу и Дунав католичким чиниоцима како би се створио анти-руски морски мостобран и запречио пут изласка на море православној регионалној сили.

Рачунајући на подршку енглеских пријатеља Хрватске, вођа Сељачке странке Владко Мачек, предложио је 1932 године да Хрватска, Србија, Црна Гора, Македонија и БиХ потпишу федерални уговор. Очито је да се радило о пробном  балону са намером да се «напипа» пулс српске политике и  провери њен степен попустљивости по територијалном и националном питању. После убиства краља Александра у Марсељу и наглог заокрета у француској страној политици, Велика Британија  је почела да се званично опредељује у корист федералног прекомпоновања Југославије и оснивања федералних јединица Босне и Херцеговине, Војводине. Тајним каналима је подржавала Хрватски сецесионизам. Радови Марк Аронса и Дзон Лофтуса су утврдили да је њена обавештајна служба држала на платном списку више челних људи усташког покрета. На Црну Гору и Македонију, британска политика је гледала као на посебне земље, ван оквира Србије.
Ти предратни ставови су несумњиво утицали на британску политику према Југословенској влади у избеглиштву и четничком покрету. Може се замислити какав је утисак оставио на челнике Форин Офиса, у већини случајева католике са про-хрватским симпатијама (према Мек Лину), пан-српски «Равногорски национални програм» или Мољевићев пројекат «Хомогене Србије», састављен у јуну месецу 1941 године, у се јасно наговештава да «Срби морају имати хегемонију на Балкану, а да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији».

Контра мере су муњевито предузете како би се онемогућило оснивање такве православне тврђаве на Балкану. Већ у лето 1941, Черчил је позвао председника Рузвелта да усвоји заједничку «англо-америчку изјаву о обнављању Југославије на принципима аутономије и јединства југословенских народа». Дакле, само месец дана након појаве Мољевићевог плана Британци су одредили заједничку «платформу» са Америком о федерализацији Југославије.

Британци су обезбедили свом играчу Титу, војну и политичку легитимност са намером да спрече Србе да обликују послератни поредак повољан својим националним интересима. Оспоранвање спрског права на самоопредељење је била поента те стратегије. Сер Евлин Вудворд (Woodward) је приметио да када би његова влада подржала Михајловића, усвојила би линију наклоњену пан-српским замислима о будућности Југославије. По запажању Наталије Нарочничке «било каква манифестација српских ујединитељских националних тежњи послије «Начертанија» Илије Гарасанина из 1844... представља страшило за западну Европу.»

Насупрот безброју критика изречених на рачун «велико-српских» тежњи, британска званична политика никада није ставила никакав приговор на авнојевксе одлуке о послератном територијалном устројству, ни на договор Тита и Шубашића о будућој подели Србије на више покрајина и република. Да ли је уопште могло бити другачије, с обзиром да је Брозово ново федерално устројство потпуно одговарало енглеским интересима?

Превагу су опет однели геополитички критерији када је дошао час да се званично ускрати подршка Четничком покрету. Бригадир Фицрој Меклин (MacLean), шеф британске Мисије при Титовом штабу је закључио у меморандуму послатом Идену (Eden): «Што се тиче генерала Михајловића он је велико-Србин и реакционар. У тим условима, Велика Британија нема висе интереса да подржава његов покрет». Државотворни програм Равногорског покрета је сметао Форин Офису (Foreign Office) при плановима о оснивању прашине државица на тлу Југославије, које би могле касније да се уклопе у шире федерације. Може ли се још сумњати у твдњу великог енглеског историчара А.Ј.П Тејлора да је «изградња Тита била чисто енглеска авантура»?

Myron Charles Taylor

Територијални поткомитет Саветодавног одбора за послератну спољну политику, основан 1942 године на иницијативу председника Рузвелта и Државног секретара Кордел Хала, донео је у октобру 1942 предлог о стварању источноевропске федерације и подунавске федерације, са улогом тампон зоне између Русије и Немачке, под англо-америчким окриљем. Радило се о ад хоц структури, основаној по моделу пројекта за «студије о рату и миру» Савета за спољне односе и састављеној од истих чланова.

Територијални огранак, на чијем се челу налазио географ Изаја Боуман (Bowman), морао је радити под велом тајне «с обзиром да су територијални проблеми народа и земаља били експлозивни» и бавио се изучавањем сценарија прекрајања поратне Европе, посебно њеног источног дела и Балкана. На отвореним седницама позвани су били да учествују представници «влада у егзилу» са простора Совјетског савеза и Југославије, као и надвојвода Ото Хабсбуршки.

Језгро Саветодавног одбора су чинили Мајрон Тејлор (Myron Taylor), један од врховних чланова Савета и лични представник председника Рузвелта при Ватикану, затим Државни секретар Кордел Хал (Cordell Hull) и Норман Дејвис (Davis), Рузвелтов опуномоћени амбасадор и председник Савета за спољне односе. Рузвелт, који је био у сталном контакту са Куденхов-Калергијем и Ото Хабзбуршким, је послао 1943 кардинала Шпелмана да преговара са Светом столицом о перспективама организовања подунавске федерације, у чији би састав ушле Словенија и Хрватска до Дрине. У Америци, струја на чијем се челу се налазио Мајрон Тејлор је бранила послератну опцију повратка хабзбуршке лозе на престо обновљене Мителевропске федерације.

Син Винстона Черчила, Рандолф, је уверавао своје Хрватске пријатеље на Топуском конгресу да ће федерална Југославија бити кратког века и да ће се после њеног распада територије до Дрине укључити у подунавску федерацију католичких држава, наглашавајући да «све што се протеже до Дрине мора бити Европско...» Генерални секретар хрватске Сељачке странке, Др Крњевић, толико је био уверен у транзитни карактер Југословенске федерације да је на прослави педесете годишњице оснивања странке (1954) изнео план о подели земље на шест независних држава у границама административних република које би се касније интегрисале у подунавску федерацију. Аутор извештаја о скупу, амерички обавештајац, је забележио да «Пошто др Крњевић одржава одличне односе са Енглеском, може се претпоставити да су британски планови што се тиче Југославије мање више исти» али да ће то остати пусти снови пошто се западни политичари противе разградњи Југославије «све док се одржи Титов режим».

Напредак Црвене армије до срца Европе је натерао западне савезнике да одложе планове о католичком «интермаријуму» за погоднија времена. Оснивање 1944 у Лондону Централно-европског федералног клуба, чије су послератне вође биле Миха Крек и Владко Мачек, доказује, ако је потребно, да се Енглези нису помирили са судбином и да су настављали да кују планове о католичком фашистичком блоку на Истоку Европе.

Енглеска тајна служба МИ6, у сталном дослуху са Ватиканом, је образовала и држала на узди низ организација сличних Федералном клубу, као што су били Блок антиболшевичких нација, Словенска конфедерација, која је тежила спајању Украјину и Бјелорусију са Пољском, Сељачка интернационала, у којој опет наилазимо на Миху Крека и Мачека, Интернационала Слободе, Прометејска Лига, Факција Абрамчик. У њихове редове су масовно ступали вође фашистичких и сепаратистичких источно-европских покрета пребеглих на Запад захваљујући «пацовским каналима» Ватикана, Велике Британије и Америке. Те организације су функционисале по систему «комуникационих судова». Разлике у стратешким циљевима су биле незнатне а чланство им је често било заједничко.

Узгред буди речено, за америчке и енглеске тајне службе од посебног интереса је било регрутовање вођа сецесионистичких мањина са простора Совјетског савеза и «стручњака» за етничка питања, попут истраживача Ванзе (Wansee) Института, задужених од стране СД-а (тајна служба СС-а) за студије просторног распореда и бројчаног стања етничких група на подручју источне Европе и Совјетског савеза. Послератни Евро-Азијски институт и Институт за студије Совјетског Савеза, са седиштем у Минхену, такође су се бавили питањем мањина у Русији, за шта су користили искуства бивших нациста. Извештаје су достављали своме налогодавцу и «добротвору» ЦИА-и.

...


Poslednji put izmenio Admin dana Čet 18 Sep 2014 - 2:23, izmenio ukupno 3 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin


Broj poruka : 415
Points : 2545
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 43

PočaljiNaslov: Рецепти за «српску пустињу»   Čet 18 Sep 2014 - 1:15

...
Крајем 40-их година, све горе наведене организације су се стопиле у радикални Блок антиболшевичких нација и прешле под надлежност америчких обавештајних структура, што је било у складу са водећом улогом САД-а у Хладном рату против Русије. Од «организације намењене федерисању свих неруских мањина које су се ставиле у службу трећег рајха» БАН се претворила после рата у кровну организацију свих источно-европских фашистичких покрета, попут Хлинкине гарде, Усташа, галицијских нациста итд... Хрвате су представљали у БАН-у Стјепан Хефер, Антон Бонифацић, Динко Сакић и Иван Јелић.


За оперативну контролу БАН-а и осталих «ослободилачких група» био је задужен Биро политичке координације, тајно одељење министарства Спољних послова одговорног за организацију «специјалних операција» и за планификацију дугорочне Америчке политике у свету. Директор Бироа за политичку координацију пословни адвокат Френк Визнер (Wisner), је добио од америчке владе зелено светло за регрутовање источноевропских избеглица са анти-комунистичким педигреом и за њихову политичку обуку и организацију на тлу Сједињених држава. На том послу је радио са својим пријатељем Аленом Делсом (Dulles), који ће 1952 примити функцију директора ЦИА-е. Као адвокати великих банкарских кућа, били су уско повезани са пословним круговима Вол Стрита и са Саветом за спољне односе.


Америчка влада је усвојила, на предлог Бироа политичке координације, акциони план против Русије и њених сателита кроз низ директива Савета националне безбедности (НСЦ). Директива НСЦ 10/2 1948 године је давала широка овлашћења тајним службама за предузимање субверзивних акција на тлу Русије посредством «ослободилачких група» (Blowback, стр. 102) Те исте године, Савет националне безбедности је усвојио програм финанцијске и друге помоћи «ослободилачким покретима» пореклом из Источне Европе.


Кључну смерницу Америчке стране политике спрам Русије представљала је директива НСЦ 20/1 од августа 1948 која изричито гласи «Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују да чак и некомунистички те номинално пријатељски режим; 
а) не располаже убудуће никаквом војном моћи, 
б) у економским односима да силно зависи од спољног света, 
ц) да нема озбиљну власт над главним националним мањинама, 
д) да не успостави ништа налик на гвоздену завесу». 


Биро за политичку координацију је овлашћен резолуцијом НСЦ/20 да ствара Амерички одбор за ослобађање народа Русије, у чији састав су ушли «легитимни представници» мањина са подручја руске републике. На темељима те резолуције је изникло је низ «ослободилачких» група попут Крсташког покрета за слободу (Crusade for Liberty) чији програм препоручује «разбијање федералних комунистичких држава по републичким и етничким шавовима» и «ослобађање малих покорених нација источне Европе»


Међу важније покрете те врсте спадао је Сабор поробљених европских нација. У питању је удружење «етничких одбора» народа и народности пореклом из земаља комунистичког блока. Америчка влада се односила према етничким одборима као да се радило о «владама у избеглиштву», мада су се њихове вође истакли за време рата као сарадници нациста. Сабор је сваке године прослављао Дан поробљених нација у присуству «америчког папе» кардинала Френциса Спелмана. На предлог «Сабора», Конгрес САД је усвојио 1959 резолуцију ПЛ 86-90 «о поробљеним нацијама» која је се залагала за разградњу Совјетског Савеза и Русије и оснивање независних држава «Казакије и Идел-Урала». Ова резолуција је под Регановом администрацијом «влада у избеглиштву» и «етничких одбора» достигла моћ  и свој врхунац.


Ово је српски етнички простор и без обзира на све западне планере и познате стратегије разбијања, Србија може и мода да свој животни простор заокружи. Ово није ни велика ни мала Србија већ само Србија коју ћемо у наредним годинама остварити.
(мишом кликните на слику и увеличајте је)

Увиђајући да су Титу одбројани дани, Запад је 1977 поставио на дневни ред питање «будућности Југославије». Назирало се да ће после Титове смрти доћи до промена уставног поретка и урушавања дотадашњих националних равнотежа у корист српског фактора. У одељку извештаја Трилатералне Комисије посвећеном ситуацији у Југославији, привучена је пажња на дугорочне совјетске притиске на Југославију и на могућност да Русија себи осигура излазак на Јадран, при чему се указује на потенцијално искоришћавање националних несугласица: «Имајући у виду континуиране, озбиљне националне тензије унутар Југославије, нико не може бити сигуран да ће «криза око наследства» (Титовог) бити избегнута, што Совјетима може пружити шансу за индиректну интервенцију...»

Годину дана касније у Шведском граду Упсали, главни архитекта и мозак Трилатерале, Збињев Бржеински, одредио је акциони план којим би се осујетило могуће зближавање, после Титове смрти, српске Југославије са Русијом. Истакнуо је потребу да се пружи западна помоћ опозиционарима и дисидентима, «уколико они имају антикомунистичку оријентацију» и да се помогне «национал-сепаратистичким снагама». Затим су релеј предузеле организације за одбрану људских права, које представљају значајне карике западних обавештајних служби у извођењу скривених операција (covert actions). Amnesty International је кренуо у одбрану Југословенсих «дисидената» Изетбеговића, Туђмана, Доброслава Параге и Војислава Сешеља. Фридом Хауз, једна од главних полуга ЦИА-е, основала је 1987 «Одбор за помоћ демократским дисидентима Југославије». Одбор је саставио «апел председништву СФРЈ и страним владама» на ком се налазио Туђманов потпис.

На задатку разбијања Југословенске Федерације су се такође нашле незаобилазна Паневропска унија и њен председник надвојвода Ото вон Хабзбург. Овај утицајни члан конзервативног блока у Европском парламенту и немачке Социјал хришћанске уније (ЦСУ), који располаже замашном мрежом релација у западним наднационалним структурама моћи, неуморно је лобирао у корист југословенских  сецесиониста. Зна се на пример да је немачки огранак сместио у своје просторије у Бону «Хрватски информацијски уред», основан 1985 од стране имигрантске «кровне» организације „Хрватско Народно Вјеће“ са сврхом да води пропаганду акцију унутар Европских институција у корист независне Хрватске.

Француски аналитичар Жерар Бодсон је оптужио Европску Унију да је себи одредила улогу извршиоца поделе «наследства» титовог анти-српског територијалног уређаја. Од свих оставштина комунизма, Запад је се свим силама залагао за очување авнојевских граница и статуса српских аутономних провинција. Подсетимо само да су у Декларацији о Југославији Е.З све федеративне јединице позване да се до 23 децембра 1991 изјасне да ли «желе да буду признате као независне државе». ЕЗ је поступила са циљем да доведе процес дезинтеграције до крајње тачке и да онемогући опстанак шире државне заједнице сакупљене око републике Србије. Познато је да се много обећавало и претило колебљивом Изетбеговићу и Момиру Булатовићу како би се коначно одлучили за сецесију њихових република.

О повезаности операција деструкције Југославије и Совјетског Савеза убедљиво говори чињеница да је у истом «пакету» са «Декларацијом о Југославији» усвојена и «Декларација о руководећим начелима у погледу признања нових држава у Источној Европи и СССР-у» Офанзиву на територијални интегритет Совјетског савеза је предузела Америка 06. фебруара 1991, када је «гуру» америчке спољне политике, Збињев Бржежински, позвао америчку администрацију да успостави специјалне односе са неруским републикама Совјетског Савеза.

На метафорични значај Србије у вези са Русијом указује знаменита теза Бржежинског, изложена у листу Украинске слово 1993 године, по којој појава независне Украјине узрокује крај империјалне Русије: «Сломијајући империјалну Русију, Украјина је створила могућност за саму Русију да – као држава и нација – постане коначно демократска европска земља. У истом духу је његов најревноснији ђак и следбеник Јанусз Бугајски, иначе директор источноевропског програма у Центру за стратешке и интернационалне студије у Вашингтону, осудио све покушаје очувања државне заједнице Србије и Црне Горе, под изговором да «подсећају на руске нео-империјалистичке позиције спрам независне Украјине» и да Србија једино може постати «нормална и демократска» ако прекине све државне везе са Црном Гором. Изговор је исти: државно јединство руског и српског народа се тумачи као облик империјализма.

Служећи се рецептима Бењамина Калаја, управника Аустро-Угарског окупационог режима у Босни и Херцеговини с краја XИX века, дограђујући на титовим идеолошким темељима, Запад је се трудио да доврши процес изградње јужно-словенских синтетичних нација, као што су Македонска, Бошњачка, Црногорска, Косоварска, «санџаклијска». Неоспорно да је један од главних повода за уплитање Америке у Југословенске ратове био производња нација са исфабрикованим идентитетом, на шта указује изјава утицајног америчког сенатора Џосефа Бајдена (Биден): «Да ли то значи да ми интервенишемо на Балкану делимице како би помогли на изградњи нација?: сигурно !» (Ле Монде, 31 јануар 2001)

После успешног сабијања Србије у уже авнојевске границе, на ред је дошла друга фаза разбијања српског националног простора, пошто, како је објаснио Џорџ Сорош у Вол Стрит Џурналу «посао је недовршен» (Unfinished job), дезинтеграција Југославије није окончан процес, с обзиром да остају многи нерешени проблеми, као што су статус Црне Горе, Косова и Војводине, који су према речима америчког Подсекретара за европске послове Николе Бернса (Burns) задњи делићи балканске слагалице.

Извршена је 1999 агресија на ФРY са намером да се створе повољни услови за сецесију Косова и Метохије и да се подстакне Црногорски сепаратизам. Револуционарни преврат 05 октобра 2000 је улио западним спонзорима отпораша велике наде да ће њихови штићеници извршити федерализацију Србије и створити од ње неки нови вид Титоленда. Западни «пријатељи» су упозоравали да ће Србија лакше ући у Е.У као федерална и децентрализована држава; препоручивали су Србији «територијалну дијету» као лек против тобожње «грандоманије».

Пошто планови федерализације нису уродили плодом Е.У је се поново ухватила штапа и позвала Србију, резолуцијом европског Парламента (2005), да врати повластице октроисане Војводини конституцијом из 1974 године. Том приликом је изасланик представника ЕУ за спољну политику, Стефан Лене (Laisne) објаснио де је «питање националне и територијалне организације Србије једно од великих отворених питања, тако да ће питање аутономије Војводине бити у средишту интересовања, нарочито ако дође до разлаза са Црном Гором.»

Од Србије се дакле тражи да поштује конституцију преминуле државне творевине (СФРЈ). Приметимо да је у резолуцији Војводина дефинисана као «мултиетничка провинција» у којој «етнички Срби» врше насиље над «етничким Мађарима». С обзиром да се појам «етнија» односи на мале заједнице разбацане на државној територији већинске нације, уочљив је перфидни инструментални карактер таквих одредница, које служе поништавању грађанског карактера конституционалног поретка Србије и поделе на већинско и мањинско становништво.



За Бржежинског и остале стратеге колонизације словенског истока, Југославија је требала послужити као експериментално подручје и геополитичка метафора много крупнијих игара са Русијом. Пошто се на Србију гледало из западне перспективе као на «Русију у малом», разумљиви су покушаји примене на руски државни простор добро уходаних механизама подстицања мањинских, «етничких» и регионалних сепаратизама. Амерички државни секретар, Јамес Бејкер (Baker), је недвосмислено изложио у Лисабону 24 маја 1992 крајње намере његове земље према Русији: «Оно што желимо да досегнемо су независне државе, не само Русије и унутар ње, не само Москве и Санкт Петерсбурга него Урала, Сибира и Далеког Истока»



Збињев Бржежински није дакле изнео лични став, него званични, када је написао у свом магнум опусу да би пожељна била «отворенија руска конфедерација» састављена од «Русије до Урала, Сибирске републике и далекоисточне Републике», чије би «империјалистичке тежње биле мање изражене». Надвојвода вон Хазбург оправдава распарчавање Русије по меридијанима, како би се пресекле руске трансконтиненталне саобраћајнице од којих је стрепео Мекиндер, под изговором неизбежне «деколонизације»: «Москва би требала да схвати да је у нашим временима деколонизације немогуће одржати ситуацију између Урала и Пацифика такву каква је у овом часу. Понеке нације више не толеришу руски систем и тражиће кад тад своје самоопредељење»



Непосредна западна економска помоћ локалним властима и НВО северно-источних области и региона Русије, као посредно средство за изазивање центрифугалних покрета, се препоручује у извештају радне групе Савета за спољне односе, којом је председавао 1999 незаобилазни Бржежински, насловљеном «Америчка политика према северно-источној Европи». Према дотичном документу, та врста стратегије требала би бити примењена на прибалтичке регије Русије (Мурманск, Санкт Петерсбург, Новгород, Калининград). Примећује се да «како централна власт слаби, регије ће постати све важније. Наиме, понеке регије су већ почеле да развијају личну спољну и економску политику.» Аутори не таје да би развитак економских веза са Западом и надграничних сарадњи са земљама прибалтичког региона, могли подстаћи аутономистичке и сепаратистичке тежње, што изазива зебње Русије. Саветује се опрез и препуштање тих послова ЕУ, како се Русији не би учинило да Сједињене Државе траже да подстичу сепаратизме. Италијански геополитички часопис Лимес, без околишања је објаснио те «опасне игре» као покушај да се «најзападнија зона Русије «приближи» Европској Унији како би се одвојила од остатка земље.»



Спонзорисање тероризма представља значајан састојак стратегије «етно-инжењеринга», намењене сламању српског и руског националног простора. Пракса употребе терориста у потајним акцијама датира од краја 40-их година прошлог века, када су западне обавештајне службе регрутовале и обучавале диверзантске групе Крижара, албанских и украјинских националиста које су слале у унутрашњост «непријатељских» земаља. У данашње време, основана су на Западу безбројна удружења и организације задужене за пружање подршке чеченским и шиптарским «борцима за слободу».



Једна таква организација је Амерички Одбор за мир у Чеченији (American Committee for Peace in Chechnia) на челу са Збињевом Бржежинским и Александром Хејгом (Haig), чија искуства у таквим врстама работа датирају још од времена када су регрутовали и наоружавали афганске џихадисте за рат против Руса. Одбор, који је основала Фридом Хаус (Freedom House), привладина пропагандна радионица, издржава фантомску чеченску «Владу у егзилу» са седиштем у Лондону и Вашингтону. О терористичко-сепаратистичкој природи тобожње «владе» говори чињеница да је њен «вице-министар», исламистички вођа Шамил Басаиев, мозак терористичког подухвата у месту Беслан, окончаног масакром 186 деце.



Овај кратак преглед деструктивних стратегија англо-саксонског и западно-европског света спрам руског и српског национално-државног простора је састављен са скромном намером да докаже постојање «хроничне» спреге између терористичко-сепаратистичких и центрифугалних појава на тим просторима и западних геополитичких интереса. Потребно је једном за увек разумети да западна политика није импровизованог и реактивног карактера, него је заснована на стратешкој планификацији усклађеној са дугорочним интересима и глобалистичким тежњама. С обзиром да ће Србија увек бити «много велика» за западне «партнере», српски државни апарат би требао да се угледа на руски и да се побрине о предузимању делотворних контрамера за неутралисање даљих западних иницијатива усмерених ка новим «етничким» и «регионалним» деобама.

_____________________________________________

Коришћена литература :

 

1.       «Report on the political development within the croatian emigrants movement during the period from 1 july 1954 to 30 september 1954», CIC, 23 avgust 1954

2.       «US policy toward northeastern europe», CFR Task Force report, 1999

3.       Anderson Scott & Anderson John Lee, «Inside the League», New York, 1986,

4.       Аврамов Смиља, «Постхеројски рат запада против Југославије», Нови Сад, 1997 Аврамов Смиља, «Трилатерална комисија», Београд, 1998

5.       Bellant Russ, «Old nazis, the new right and the republican party», Boston, 1991

6.       Bolmann Yvonne, «La tentation allemande», Paris, 1998

7.       Brzezinski Zbigniew, «Le grand échiquier», Paris, 1997

8.       Carlomagno Marcos Cantera, «I giochi Baltici : staccare San Pietroburgo dalla madre Russia?», Limes, I nuovi muri

9.       Ђуретић Веселин, «Употреба Русије и Запада», Београд, 1997

10.    Фељтон «Хрватска политичка емиграција и Хрватска Држава», Вјесник (Загреб), 30 коловоза 2004

11.    Гускова Јелена, «Историја Југословенске кризе 1990-2000», Београд, 2003, Т.2

12.    Janusz Bugajski, «Montenegro Moves Toward Statehood», US-Montenegro Policy Forum, CSIS, 12 june 2005

13.    Jonathan Levy, «The Intermarium», Boca Raton, Florida, 2007

14.    Journal Officiel de l'Union européenne, 21/09/ 2006

15.    Кнежев Зоран, «Западне силе и Југославија у другом светском рату», Београд, 2003

16.    Meyssan Thierry, «Beslan : un an après le mystère s'éclaircit», Voltaire, n3, 2006

17.    Miljus Branko, «La révolution yougoslave», Paris, 1982

18.    Natalia Naročnicka, «Rusija i sloveni u svijetu promena», Beograd, 2003

19.    Otto de Habsbourg, Le nouveau défi européen», Paris, 2007

20.    Павлович Марко Др., «Енглези, највећи српски напријатељи», Погледи, 12 јун 1992

21.    Shoup Laurence & Minter William, «Imperial brain trust», New York, 2004

22.    Simpson Christopher, «Blowback», New-York, 1988

23.    Stephane Yérasimos, «Caucase, la grande mêlée», Herodote, n 54-55, 1989

24.    Стевановић Ненад, «Затражена интернационализација «војвођанског питања», Патриот Магазин (Бања Лука), број 191, 17 октобар 2005

25.    Yuri Shcherbak, «The strategic role of Ukraine», Cambridge, Massachussets, 1998

26.    Зборник радова «Тајна Балкана, монографија о геополитици», Београд, 1995
 
Пише: Милко Терзић

12. април 2008.
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
 
Политика Велике Британије према Србији - ЕНГЛЕЗИ КАО ВЕЛИКИ ПРОТИВНИЦИ СРБА
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: ИСТОРИЈА :: Модeрна историја (19. и 20. век)-
Skoči na: