Сви су плакали осим оца

Naslov: Сви су плакали осим оца Uto 30 Apr 2013 - 7:04

Сви су плакали осим оца

Патриотизам је реч која се данас пречесто користи. Свима је на уснама, али говорници – лаки на речима – нису спремни да дају лични пример. Академик, професор Љубомир Ковачевић, то је учинио на начин који Србија никад не сме да заборави.

“Сине,
иди мирно, јер си свој дуг отаџбини испунио.
Сине,
ја не плачем, ја се поносим тобом, јер ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милиона других. Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Лазару и Душану, кажи свим косовским мученицима да је Косово освећено!”

речи су професора Љубомира Ковачевића над гробом сина јединца.

Citat :

Отац је тело мртвог сина донео у Београд чим се битка завршила. Док је путовао возом, из руку није могао да испусти камеру од које се Владета није одвајао и коју је са собом понео и у своју последњу битку. Камера је преживела, јунак није

Први новембар 1912. године у Београду освануо је тмуран. Град је био необично бучан. Одушевљење је сијало на лицима Београђана који су у рукама дрзали “Политику”, “Штампу”, “Вечерње новости”. Прва армија незадрживо напредује, Турци су сломљени на Куманову, војска из Црне Горе је под Скадром, још мало па ће пасти и Битољ. Коначно победа, после толико дугих векова ропства! Победа! Слобода! Осмеси, загрљаји, нада и која тиха молитва за пале, преко чијих мртвих тела је српска војска понела бакљу слободе ка југу. Тишина је окруживала само у црно завијену колону старица, које су у црквама палиле свеће за пале синове. Тишина је тешко почивала и на једном – у црно одевеном – скупу на једном београдском гробљу.

Издалека, неко би помислио да најважнији људи Србије на овом месту тишине и спокоја већају о судбини земље. Сви су били ту: министри, академици, универзитетски професори… Само су њихова смркнута лица откривала да их је окупило нешто много болније од проблема који су ницали пред младом и полетном Србијом. Ту је Стојан Новаковић, академик и министар, првак напредњака, председник владе у тешким данима анексионе кризе. Недалеко од њега стоји Коста Кумануди, демократа, високи службеник министарства иностраних послова. Са њим је пријатељ и страначки колега, Воја Маринковић, за кога се говори да ће у наредном сазиву владе сигурно постати министар. Многи други научници и политички моћници стоје подаље од центра овог црног скупа, погнуте главе, спуштених шешира, без снаге да погледају ка отовореном гробу око кога су се сви окупили.

Изнад самог гроба, ципела блатњавих од влажне земље, принц српског песништва Милан Ракић – и сам потомак министра и академика – стоји, са сузама у очима једва придржава своју жену Милицу. А Милица једва стоји на ногама. Лепотица чија елеганција није остала непримећена на шведском и италијанском двору, жена коју је Милан Јовановић Стојимировић описао речима “лепа као сан и отмена као кнегиња”, суздржава се да гласно не зајеца, само због брата који као неми кип стоји покрај ње. Љубомир Ковачевић, професор Велике школе, секретар Српске краљевске академије, родбинским и пријатељским везама повезан са најмоћнијим људима Србије, данас сахрањује сина. Неколико тихих речи на уво било кога од његових утицајних пријатеља била би довољна да син Владета рат проведе у позадини, далеко од боја и смрти. Уместо тога, неколико речи чекало је да буде изговорено на овом немом скупу, изнад отвореног ковчега са телом сина изрешетаног турским рафалом првог дана Кумановске битке.

Кад је стари професор проговорио, сви су заплакали осим њега:

“Сине,
иди мирно, јер си свој дуг отаџбини испунио.
Сине,
ја не плачем, ја се поносим тобом, јер ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милиона других. Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Лазару и Душану, кажи свим косовским мученицима да је Косово освећено!”

Професор Љубомир Ковачевић

“Политика” је сутрадан објавила посмртни говор Љубе Ковачевића над телом сина. Цела Србија је заплакала. Очево око је остало суво. Имао је пет кћери и једног сина, чији је живот попут јунака грчке трагедије положио на олтар отаџбине. Рањено срце старог професора још једном се сломило кад му је годину дана касније умрла кћи, Видосава Вида Ковачевић – млада, а већ веома цењена сликарка. Сестра није могла да прежали губитак брата, од туге је издахнула 11. септембра 1913. године. Љубомир Ковачевић је и ово издржао. Живео је још пет година, до другог децембра 1918. године. Умро је дан након што је краљ Александар Карађорђевић прогласио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у јединствену краљевину. Душа великог научника и патриоте коначно је спокојно могла да напусти овај свет.