ЕКСЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: ЛЕГИЈА ПРОГОВОРИО !!!

Ако је Милорад Улемек Легија донекле у праву, и стварна улога неких сведока сарадника - на чијим исказима у доброј мери почива пресуда за убиство Зорана Ђинђића - тек ће морати да се нађе на теразијама правде.

Имате ли сазнања о скривању у Грчкој Дејана Миленковића Багзија?

- Данас, када се анализира цела та ситуација око његовог „бекства“ из Мељака и одласка у Грчку, потпуно је јасно да је он био тамо склоњен. Да би касније био извучен из нафталина и употребљен као тужиочев џокер. Немојте да заборавите да за њим није никада била расписана Интерполова потерница, да се његово хапшење одиграло само два месеца после моје предаје! Да је добио статус сведока сарадника под веома чудним околностима и то из другог покушаја!

На шта циљате?

- Све са Багзијем било је фарса и вешто одиграна комбинација. Од самог почетка. Цела она агонија око његовог пребацивања у Србију, која је трајала седам месеци, па оно његово „хоћу каким, нећу каким“ и приче о крокодилима, жабама и бабама - све је то било представа за јавност. Он је од почетка био џокер који је склоњен у страну. За случај да искрсне нешто непредвиђено.

Шта је било то „непредвиђено“?

- Вероватно моја предаја. Зато су и активирали тог свог џокера.

Да ли је Багзи током скривања у Грчкој - где се склонио, или био склоњен после атентата и ликвидације Душана Спасојевића и Милета Луковића Кума у Мељаку - могао бити „трениран“ за улогу сведока сарадника од једне обавештајне службе? Ако јесте, од које?

- Преко својих веза и контаката у Грчкој, имам одређене информације о томе. Добио сам их у међувремену, а потврђују да је Багзи све време био под будним оком одређених обавештајних структура које су га касније, када је „ухапшен“, и даље посећивале и „обрађивале“. Све време док је био у притвору. Ради се о америчкој линији.

Хоће ли ваша жалба на првостепену пресуду за убиство почивати и на тим сазнањима?

- Свакако. Али, биће ово јако тешко презентовати суду јер нико од мојих „контаката“ не жели да се појави пред судом и да о томе сведочи. Знате, како то иде - Америка је ипак Америка...

До сада су поводом убиства Зорана Ђинђића помињане све водеће западне обавештајне службе. Прво немачка (бранилац Звездана Јовановића, Ненад Вукасовић, у Гласу јавности), па британска (Јовица Станишић поводом Владимира Бебе Поповића) и француска (операција „Султан“), а сада ево ви упирете прстом у „америчку линију“. Шта све то „на гомили“ значи? Да ли неко у томе недостаје?

- Па, свакако недостаје руска обавештајна служба. Јер, све најмоћније тајне службе су будно мотриле, као копци, на све што се протеклих година дешавало на нашим просторима. То и даље чине. Уосталом, то им је и посао.[ антрфиле ]

У суду сте тврдили да су само Милан Веруовић и осталих седам Ђинђићевих телохранитеља давали све од себе да га заштите, а да БИА и МУП нису на том плану чинили готово ништа од онога на шта су их закон и прописи обавезивали. Због чега после Београдске арене није било уведено оно што сте назвали „ванреднорадним стањем“? Ко је то онемогућио?

- То сам тврдио само на основу чињеница које су јасно на то указивале. Током целог процеса. Реч је о чињеницама из сведочења оних који су на суђењу говорили о томе. А те чињенице недвосмислено показују да после „саобраћајног инцидента“ код Београдске арене, који је касније претворен у покушај атентата, на плану премијеровог обезбеђења нису биле предузете никакве мере.

Зар баш никакве? Како је то, према вашим сазнањима, било могуће?

- Никакве, осим мера које су предузели припадници Ђинђићевог ужег обезбеђења. А и то се свело на то што су ти момци радили као коњи. Од јутра до сутра. Остатак државног апарата очигледно је, на челу са министром полиције Душаном Михајловићем, ладио јаја. Касније, током „Сабље“ илити „перореза“, а и самог суђења, када је била гурнута прича да је „Лимес“ био атентата, што им се савршено уклапало у читав сценарио, сви прави кривци из Ђинђићевог окружења су покушали да нам објасне необјашњиво.

Какву су улогу у том кобном и кажњивом нечињену одиграли Душан Михајловић, Зоран Јањушевић, Ненад Милић, шеф БИА и шеф обезбеђења Владе Копривица? Како објашњавате чињеницу да су све њихове непријатности биле у томе што су морали да пред Специјалним судом сведоче о атентату?

- Њихове улоге морала би да разјасни истрага. Тим пре што су учинили су све што су могли да свој немар, нечињење и незаинтересованост за Ђинђићеву безбедност оправдају причама типа „нису биле формиране некакве управе“. Још се тврдило да је премијерово обезбеђење било држава у држави и да је са њима било тешко сарађивати...

Како све то вама изгледа као професионалцу?

- Трагикомично! Тврдили су, рецимо, да сам Ђинђић није волео да великим обезбеђењем скреће пажњу на себе. А било је тога још. Али, да ли, бре, неко у овој банана-држави може да поверује у таква просеравања?!

Зар не бисте могли да бар бирате речи?

- Нису речи најважније. Па, замислите да се „Лимес“ десио у некој озбиљној земљи, у Немачкој, Енглеској или Француској. Замислите да су службе тих земаља само на тренутак посумњале да неко покушава убиство, не на премијера, већ на неког обичног владиног службеника. Замислите и да кроз неко време имају „атентатора“ у својим рукама. Е, сад, да ли би се у тим земљама могло десити да им „атентатор“ изађе из затвора без ичијег знања и да им још после двадесетак дана буде убијен премијер?! Ма немојте, молим вас!

За то нико није одговарао, а - ако говорите истину - могуће је и да никада неће...

- Поменута господа одиграла су кључну улогу у преступном нечињењу које се завршило убиством премијера Ђинђића. Један од те господе био је први човек полиције, други његов заменик (дакле, постављен од самог Ђинђића), трећи - премијеров саветник за безбедност. Шефове БИА су предложили и поставили Чеда Јовановић и Владимир - Беба Поповић. Сами закључите каква је била њихова улога у круговима опаког нечињења око премијера.

Ако је тако, онда је премного заинтересованих да истина о убиству никада не угледа светлост дана...

- Тако је. А да је Србија права држава, сви би они били позвани на дебелу одговорност! Овако, свима њима тренутно добро иде у животу. Зашто то кварити!?

У свом мегаинтервјуу Милорад Улемек Легија је највише пажње посветио атентату на Зорана Ђинђића. Нимало случајно.

Покушали сте да уверите судска већа Марка Кљајевића и Нате Месаровић да је МУП Србије стручњацима из Висбадена дао „потпуно погрешне стајне тачке и опис повреда“ Зорана Ђинђића и Милана Веруовића и да то није било „случајна грешка“. Тврдили сте да је „цео увиђај намерно урађен мањкаво“. Шта је ту све, и зашто, било „потпуно погрешно“?

- Наравно да сам покушавао да укажем на тако очигледну саботажу која је гурнута у руке стручњацима из Немачке који су у Београд дошли одмах сутрадан после 12. марта. А тако су дошли да ни дан данас не знамо по чијем налогу или препоруци.

Ко је дириговао том „саботажом“, односно „намерно мањкавим“ увиђајем? Хоћете ли, заправо, да кажете да је неко истрагу од самог почетка намерно скретао у кривом правцу? Фактички, да је „диригент“ унапред знао које путеве треба затворити, које чињенице избегавати, која и чија сведочења потапати, а која и чија фаворизовати?

- Пазите овако. Убију првог човека државе. Из неког разлога, држава или неко у њено име, позива најеминентније стручњаке на свету. Они долазе на лице места, раде део увиђаја. Притом им се дају тотално погрешни параметри стајних тачака премијера и шефа његовог обезбеђења Милана Веруовића. Шта је то, ако није дириговање истрагом? Како се то зове?

Не вуче ли све на шта указујете на тврдњу да су прави инспиратори и организатори атентата били у могућности да утичу и на увиђај, и на истрагу, и на писање оптужнице и на сам ток судског процеса?

- По свему што знам и могу да закључим: јесу. Не тврдим да се то односи и на стручњаке из Висбадена. Али, зар није чудно што још не само да не знамо ко је Немцима дао погрешне податке, него не знамо ни ко је све са њима био на „лицу места“. Све је још чудније што ти стручњаци - само дан касније - одлазе. Па, после дуго времена шаљу извештај. И, гле чуда: главни део тог извештаја, део који треба да све објасни - потпуно је погрешан!

Имате у виду први извештај из Висбадена?

- Да. А уследила је агонија чекања од скоро две године. Тек по протоку толиког времена добијамо допуну извештаја која се своди на следеће: претпоставља се да је било овако и зато је могуће да је било овако. Срамота!

Фактички тврдите да је и у Висбадену истина о атентату била, у најмању руку, фризирана. У чему је било фризирање и намера? Располажете ли икаквим сазнањима и доказима који би указивали на реално постојање завере са домаћим и страним учесницима? Ако немате, излажете се реалној оптужби да клевећете државне органе и функционере, тужиоца Јована Пријића, суд и неке сведоке...[ антрфиле ]

- О завери ћу у жалби Врховном суду. Али, где су у свему овоме клевете?! Ми тражимо да Немци дођу и да сведоче пред „Специјалним судом“. Опет следи агонија и натезање: хоће-неће. На крају сведоче, али само ограничено и то - само ако им се унапред постави питање. Суд, наравно, опет у паници и не дозвољава ниједно питање које би случајно оспорило тај фамозни извештај који, на крају крајева, није потврдио ништа.

То „ограничено“ уопште не мора да сигнализира постојање било какве завере!

- Тек ће се видети - бар што се домаћих актера и диригената тиче - да ли је било или није било! Јер, да све буде смешније, Немци су кључне делове свог извештаја базирали на информацијама које су у Висбадену саставили Лолек и Болек - Душан Дуњић и Милан Куњадић.

Зашто би то, бар у начелу, изазивало подозрење?

- Како да не изазива кад су та двојица велики део свог извештаја базирала - на Висбадену!? Ето тако, све у круг. Јебе луд збуњеног!

Као да опет алудирате да је „режијом“ био обухваћен и Висбаден и да је све било добро синхронизовано?

- Нека ваши читаоци закључе сами. Пазите, ја сам можда рођен природно глуп, али нисам баш толико глуп да бих „појео“ срања која су покушали да нам сервирају током суђења! Цео процес је јасно показао да и те како постоји „диригент“ и да није утицао само на увиђај већ и на сам ток суђења.

Имате ли доказе?

- Мислим да за ово, после свега, нису потребни никакви нови докази! А да ли ће ме тужити нека од подгузних мува, ево - баш сам се најежио. Нека буду срећне и задовољне што их, за сада, напушавам вербално.

У „Специјалном суду“ сте оценили: „Нико, ни Висбаден ни Куњадић, није дао ниједан доказ да су Ђинђић и Веруовић погођени из пушке која је била показана у судници“. Можете ли данас да подробније објасните то своје „нико“ и „ниједан доказ“? Зашто баш „ниједан“?

- Нисам баш тако рекао. Рекао сам да не постоји ниједан непосредни доказ који несумњиво доказује да су њих двојица погођена из спорне пушке, као што стварно и не постоји. Постоје, додуше, посредни докази који - преко неких изјава и чаура (чије је само проналажење било крајње спорно) - можда некоме нешто могу значити. Али, све је то мало за озбиљан суд!

Због чега не сматрате доказима оно што је било понуђено суду?

- Коме може личити на доказ „прича“ о ћебету у Гепратовој 14?! Тим пре што несувислости има још.

Имате ли нова сазнања повезана са том пушком и рукама кроз које је пролазила у месецима који су претходили атентату?

- О „новим сазнањима“ ћу у жалби. Засад указујем на то да нико није могао да докаже следеће - да су делови зрна који су пронађени на лицу места испаљени из спорне пушке. Ама, људи: различитост у величини и изгледу рана код Ђинђића и Веруовића објашњива је само ако су били погођени из - различитог оружја!

Опет завера и диригенти?

- Нека о томе мисли шта ко хоће, али је необорива чињеница - да су толике и такве разлике могуће само кад се ради о различитом оружју! Само, суд и они који су остали у сенци - имали су своје кербере у виду Куњадића и Дуњића који су покушали све да замаскирају причама о ротирајућем метку и „обвоју препрека“ кроз које је тај метак прошао. А све је то, начисто, бла, бла, бла. Једини им је проблем што чињенице говоре нешто сасвим друго.

Citat :

Како је стајао Ђинђић?
Положај премијера приликом убиства још није расветљен и просто је невероватно да нико од великог броја присутних полицајаца није то регистровао. По званичној верзији, био је леђима окренут вратима владе и тако је погођен из Гепратове.

По другој, вероватнијој, био је окренут лицем, али онда је метак морао да стигне са супротне стране. Опет, ако је званично био окренут леђима, како је могао лицем да пропадне кроз врата?!

Шта то говоре чињенице?


- Да Ђинђић није погођен из Гепратове 14 и да он и Веруовић нису погођени из оружја истог калибра! То је факат.

Милорад Улемек Легија не може, наравно, бити сведок у случају убиства Зорана Ђинђића. Али, он и о томе има своју „причу“.

Суд сте упозорили да „постоји досад скривана прича о пикавцима који су потурени Звездану Јовановићу“. Додали сте да су ти пикавци узети из пепељаре у кабинету генерала полиције Сретена Лукића.

- Ти пикавци јесу узети из Лукићевог кабинета да би били подметнути Звездану. Али, очигледно да им покушај није успео.

Тврдили сте, такође, да је Звездан Јовановић био намамљен у Лукићев кабинет. Како, под којим околностима? Је ли дошао тренутак да се о томе више сазна? Како је то реално изгледало?

- Није само он био тако намамљен код генерала Лукића! И, није џабе за то био изабран генерал Лукић. Сретен је наш стари ратни друг, који је у том моменту био класично уцењен Хагом, па је морао да ради оно што му се каже. Ставили су му до знања да, у супротном, добија карту у једном правцу!

Да ли се то догодило само Звездану Јовановићу?

- Не. Готови сви припадници ЈСО били су намамљивани на исти начин баш код Лукића. У суштини, била је намамљена цела команда. Тобоже, ради договора о некаквом ангажовању ЈСО.

Шта се догађало после „намамљивања“?

- Сви су одмах похапшени! Логистичари и мање битни су одмах пуштени, а оперативни официри су одведени у затвор. Ту је Звездану било речено да „знају“ да је умешан у убиство. Звездан се само насмешио и пружио руке. Човек није могао да верује коју причу му сервирају! Мислим да је тек касније, када су почели да му прете преко породице, схватио какву му игру пакују. Надам да ћемо ово ускоро чути и од самог Звездана. Нека он исприча оно што зна најбоље.

Да ли је тачно да је његовом давању исказа присуствовао један високи британски обавештајац? Постоје ли за то сведоци и докази? Како су реално стајале ствари са тим британским обавештајцем?

- Тај фамозни обавештајац се зове Ентони Монктон. Он није био присутан када је Звездан давао исказ. Уосталом, Звездан никада није ни дао никакав исказ у правом смислу речи. Он је само потписао оно што су га приморали да потпише. Иначе, дотични господин је био у некој од суседних канцеларија и склапао његову и друге „изјаве“. То би могао доста да појасни врли бивши министар полиције Душан Михајловић.

На основу чега сте тврдили да „снимак убиства премијера“, поред Б 92, има и ТВ Пинк и да кључни људи обе телевизије „знају зашто их крију“?

- То сам тврдио на основу простих и логичних чињеница. Према многим изјавама, како полицајаца који су обезбеђивали зграду владе, па преко изјава људи из премијеровог обезбеђења, неспорно је утврђено да су се преко пута владе - и то на месту које тачно гледа на улаз бр. 5 - налазиле екипе новинара с постављеним камерама. Неспорно је утврђено да су међу тим екипама били људи поменутих ТВ станица.

Знате ли ишта о околностима под којима су ти кадрови могли да буду снимљени, поготово што сте оценили да Пинк „лаже суд да су избрисали нешто што представља архивски снимак“?

- Детаље не знам, али је просто немогуће и невероватно да профи-сниматељи нису снимили долазак колоне возила са покојним премијером и његов излазак из кола. Тако нешто ниједан камерман не би пропустио.

Због чега су те околности вама током процеса биле толико важне?

- Како не би биле! Вратите се на „сачуване“ сцене уношења премијера у возило и свега што се затим догађало. Неизбежно је питање шта је са снимљеним материјалом пре тога? Како то да је образложење дотичних станица било да је обрисано?! Да ли ико нормалан може да поверује да су такви историјски архивски снимци обрисани?! Што, да им можда није фалила касета, па су, ето, морали и да бришу! Не, то су обичне будалаштине, ако није нешто много горе!

Шта „много горе“?

- Део нечије режије и монтажа. Јер, зашто нам није било дозвољено да саслушамо директно камермане који су то снимали? Зашто је суд одбио те предлоге?

Шта би ти нестали (избрисани кадрови) открили и како је могуће да за њихово уништавање (ако су заиста уништени) нико није кривично одговарао?

- Ти снимци би нам показали највећу спорну ствар у овом процесу, како је уистину стајао покојни премијер у тренутку када је погођен. Међутим, то очигледно некоме није одговарало.

Ако ти снимци, који су реално историјски, нису уништени, у чијим рукама би се данас могли налазити и због чега, у том случају, држава Србија показује незаинтересованост за њихову судбину?

- Све то бих и ја волео да знам!

У међувремену, разоткрило се да су пикавци који су били приписани Звездану Јовановићу могли припадати вама и да је ДНК-брис узиман од ваше мајке после убиства Момира Гавриловића? Да ли је то тачно? Због чега сте на процесу загонетно рекли - „отвориће се ова прича у неком животу“? Неспретност у формулисању, или сте, можда, имали разлога да страхујете за себе или за породицу?

- Шта вреди што сам на околности са пикавцима упозоравао суд и што је исто чинила читава одбрана?! Коме би могли да припадају други пикавци које помињете? Ту сте мало помешали приче. Посебан проблем су пикавци који је требало да буду подметнути мени. Ти пикавци су у вези са убиством Момира Гавриловића. То су, наводно, били пикавци који су пронађени на лицу места. Тобоже је на њима био ДНК моје мајке или се ДНК на њима поклапао са ДНК моје мајке.

Шта је тачно било по среди? Шта у позадини?

- Не знам нешто посебно више. Много су то запетљали. А суд, замислите, то уопште није занимало. То није било у домену његовог интересовања. Суду је било важно само да потврди оптужницу!

Ко је и зашто запетљавао још тада? Да ли је вама у притвору узиман такав „брис“ и какав је резултат био? Нисте ли, можда, већ у време убиства Гавриловића били на нечијем нишану?

- Могуће је. У сваком случају, када сам добио решење да треба да дам ДНК да би се направило упоређење са тим пикавцима питао сам - одакле вам ДНК моје мајке? Да ли ли га имате у бази података и да ли је било када од ње узиман ДНК? Нису знали одговор. Рекао сам онима који су дошли код мене када сазнате одговор, онда дођите поново.

Јесу ли дошли?

- Дошли су, само са новим решењем у коме се није помињала моја мајка већ је стајала клаузула: у случају да одбијем да дам узорак за анализу, да ми се узме на силу.

Па, је ли било „на силу“?

- Питао сам, ко ће да ми узорак узме на силу? Судија је само слегао раменима и спустио главу. Искрено сам се надао да ће судија са собом довести извршиоца „за силу“. Била би то супертуча! Међутим, у све су увалили командире који ме чувају и који са мном проводе већи део времена, па нисам имао срца да се с њима бијем. Наравно, увалили су ми тако врућ кромпир и на крају сам дао ДНК. Нису очекивали, али сам изашао чист и из тог покушаја нове подметачине.

Легија је пред судом упорно понављао: „Нисам организовао убиство Зорана Ђинђића“. Ево шта Милорад Улемек данас о томе говори.

Пред судом сте изговорили и ово да се „сви праве немушти када је реч о Душану Спасојевићу и неће да кажу да је он био моћан јер су други били слаби“. Ко је све у оно време и из данашњег врха Србије пред Спасојевићем био „слаб“? У чему се то огледало? Ко је пред њим „падао на сто евра“, ко на телевизоре, ко на фенове, ко на пегле, ко је, напросто, волео да буде виђен у Шилеровој?

- О томе је најопширније говорио Миладин Сувајџић, алијас Ђура Мутави. Такође, и покојни Зоран Вукојевић. Само што су се и они веома правили немушти око многих имена иако се у њиховим исказима тачно описивало колика је количина поклона дељена десетинама разних ликова који су дефиловали кроз Шилерову. Опет кажем, нисам седео 24 часа у Шилеровој и држао свећу Спасојевићу да бих знао - како и с киме је правио разне комбинације. Али, сигурно је то био један од главних разлога што је то здање експресно срушено.

Како је било реално могуће да Спасојевићу, како сте тврдили, обезбеђење из ЈСО да Чеда Јовановић? Како је то било могуће урадити мимо тадашњег министра полиције Душана Михајловића и премијера Зорана Ђинђића?

- Прво, никада нисам рекао да је Чеда дао Спасојевићу обезбеђење, већ - да је он ургирао код Душана Михајловића да му се то обезбеђење додели. И, безгрешни министар је то и одобрио. Друго, ко каже да Михајловић и Ђинђић нису знали да Спасојевић има полицијско обезбеђење?! Додуше, врли министар је то покушао да пребаци на неки други колосек, али га опет ј... неоспорне чињенице.

На шта алудирате?

- Михајловић је и те како знао да полиција обезбеђује и Шилерову и Спасојевића! О томе су говорили и многи сведоци на суђењу, тако да је неспорно да је знао и да је то прећутно одобравао. А то само показује колики је био његов цинизам када је говорио да је пуштање Спасојевића изведено мимо његовог знања. Сада видим да и то покушавају да свале на тадашњег команданта ЈСО Душана Маричића.

Хоћете ли да кажете да Маричић с тим нема никакве везе?

- И нема! Тврдити тако нешто је потпуно бесмислено будући да он за то није имао овлашћења. Зато они сада могу да се перу колико хоће. Факат је и да су помињани одобрили! Уосталом, то је у Београду и Србији била јавна тајна.

Види се да имате пик на Михајловића. А да ли је и он, можда, био посетилац Шилерове и „среброљубац“ или „само“ министар полиције за чијег је мандата убијен председник владе?

- Немам ја никакав пик ни на кога, далеко било, па ни на господина Михајловића. Нисам ја крив што се сам наместио. Јер, ако мисли да сви треба да прогутају његово вађење, онда ми је жао. Ја се не копчам на леђа. Нисам га ја терао да буде у свакој чорби мирођија.

Да ли је британски обавештајац којег сте помињали Ентони Монктон у Михајловићевом кабинету био случајно или је обављао свој „редовни посао“?

- Пре бих рекао - то друго!

Где је тачно и одакле убијен Зоран Ђинђић? Имате ли сазнања која би ишла у прилог претпоставкама које су се појавиле протеклих дана - да атентатор није пуцао ни из Гепратове 14, ни из Бирчанинове 6, већ - из Немањине 6, Немањине 9 или, чак, из зграде Владе Србије, изнутра из њеног петог улаза?

- После свега што сам доживео током ове четири године - после свих малтретирања и напада који трају и дан-данас, после целог оног циркуса који су неки сматрали суђењем - више ме не занима ни одакле је убијен премијер, ни ко га је убио, ни колико је атентатора било! Значи, ни то да ли је био један, или их је било 23 или 33!

Па, шта вас онда више уопште занима?

- Занима ме једино да истерам истину до краја! И због себе и због Србије, желим да коначно постане јасно да Зоран Ђинђић није убијен из Гепратове, да га није убио Звездан Јовановић и да ни припадници ЈСО ни ја немамо ништа са тим атентатом. То је све што ме занима. И верујте ми да ћу то и доказати!

Колико је, према вашим сазнањима и претпоставкама, учесника у атентату реално било, где су и како и са којим улогама могли да буду распоређени?

- Као што рекох, то ме не занима јер ми не пада на памет да радим туђ посао и да водим своју истрагу о убиству. То питање ћете морати да поставите надлежним органима. Можете одмах, а можете и да чекате да ја докажем да Ђинђић није био убијен из Гепратове и да буде покренута нова истрага.

Ипак, ако је Ђинђић био убијен из Немањине или изнутра, из владе, каква је то онда завера морала да буде? Ког обухвата, с којим приближно учесницима? Колико су дубоко морали да продру у државне институције и у само Ђинђићево окружење? Које позиције су морали претходно да освоје и какве припремне потезе да повлаче у недељама и данима пред атентат?

- Ни то нису питања за мене. Никада нисам рекао да је Ђинђић убијен из Немањине! То питајте оне који лансирају такве приче!

Треба ли ово схватити као полутврдњу да убица није пуцао из Немањине? Ако докажете да Ђинђић није убијен из Гепратове, отвориће се питање - а одакле је онда? Из Бирчанинове или с неке друге стране?

- Ништа не желим да тврдим! Као што сам већ рекао, данас после свега не занима ме ни одакле, ни ко, ни шта! Једино што могу са сигурношћу да тврдим јесте да ни Ђинђић није погођен из Гепратове! За то, уосталом, постоје како материјални докази, тако и живи сведоци. Шта Србији за утврђивање истине још треба? Можда сам Исус сиђе с небеса и да сведочи?!

Ако евентуално и успете да докажете да Ђинђић није убијен из Гепратове и да на њега није пуцао Звездан Јовановић, остаће неразјашњено како су прави организатори и извршиоци злочина успели да остваре продемонстрирани степен конспиративности? Како им је успело - уколико прича о завери око премијера и убици са неке друге локације, или атентатору скривеном у петом улазу није „бајка“ или плод нечије намере, да злочин подметне другима као кукавичје јаје? Да ли је тако нешто могло уопште да се изведе без логистике и „даљинског управљача“ из иностранства?

- Да ли је то бајка и чија - не знам, али свакако не долази ни од мене, ни од мојих бранилаца! Те приче пуштају доконе мутиводе!

Суду сте рекли да Милан Веруовић говори истину и да су заиста била три метка. На основу чега? Како сте примили претпоставке да је пред петим улазом и унутар њега могло да буде испаљено до седам метака?

- На самом суђењу никада нисам потенцирао причу о трећем метку. Да не би испало да се ја, као првооптужени, хватам за њу као дављеник за сламку. Суду сам поставио питање: Како је могуће да се не верује Веруовићу и осталим момцима из Ђинђићевог обезбеђења, који су били на лицу места и који су испричали причу о трећем метку одмах и без икаквог двоумљења?

Па, како је то било могуће?

- Зато што је суд поверовао вештацима Милану Куњадићу и Душану Дуњићу који су свој извештај радили као пацови у канцеларијама! Упркос томе што је њихов извештај, узгред речено, тотално небулозан и не одговара ни чињеничном стању, ни изјавама сведока који су били на лицу места. Мислим да то довољно говори о начину како је суд водио овај поступак. Тужно, али истинито.

Све што су „службена лица“ 12. марта 2003. радила испред здраде Владе Србије и унутар ње - требало је радити. У најмању руку, друкчије. З ову своју тврдњу Милорад Улемек легија има и објашњење.

Није ли, на најпрецизнији могући начин, морало да буде утврђено ко је све 12. марта 2003. године - у моменту убиства Зорана Ђинђића - био у згради Влади Србије, где се ко тачно налазио у минутима који су претходили атентату и у моменту када су се зачула два, три или више пуцњева? Ко нема, а ко има и какав алиби?

- Требало је да буде управо тако, али - није било. По правилима, чим се то десило - одмах је требало блокирати цео тај периметар. Нико није смео ни да уђе ни да изађе из зграде владе! Све док се не узму изјаве од свих! И док се не утврди ко је где био и ко је шта радио. Али, то није урађено јер је тај хаос некоме и те како одговарао.

Да ли се ту радило само о хаосу који је некоме одговарао? Није ли све то - поготово ако Ђинђић заиста није убијен из Гепратове и ако је атентат подметнут и вама и Звездану Јовановићу - било много, много озбиљније и компликованије од сваког хаоса? Није ли, у том случају, и „хаос“ био део нечије велике режије?

- Сигурно да је све то много озбиљније од самог хаоса. Али, тај хаос и конфузија која је настала од почетка су били идеални за режију, уништавање и заметање трагова. Тај хаос је омогућио резултате истраге каквима се неки јесу, а неки нису надали. У знаку тог првобитног хаоса су протекли и увиђај и почетак истраге. Због тога хаоса смо изгубили многе доказе и чињенице, али смо, са друге стране, и добили. Успели смо да светло да се види о чему се, заправо, ради.

Због чега и истрагу и суд реално није интересовало зашто је уочи атентата било посечено неколико дрвета која су потенцијалном стрелцу из Немањине 9 могла заклањати пети улаз, ко је прао крв на месту злочина и померао Ђинђићево беживотно тело?

- То су, нажалост, само „детаљи“ који нису били обухваћени ни истрагом ни каснијим судским поступком. И то показује колико је суду било стало до откривања истине. Премного тога се у току суђења појављивало као „чудно“, али све то „чудно“, што је реално контрирало оптужници, а што је могло да покаже да није баш све било онако како у оптужници пише, суд је проглашавао за „неосновано“. Или је то блокирао, уз образложење да би водило непотребном одуговлачењу поступка.

Какве закључке данас извлачите из околности да се догодило и могло догодити да нико званично о атентату не обавести ни дежурног истражног судију, ни дежурног тужиоца, а да увиђајни судија пре оде у Ургентни центар, него што му је било омогућено да почне са својим јединим послом у таквим ситуацијама? Да ли је и то могло да буде део режије и завере о којима упорно говорите?

- Те околности упућују на један једини могући закључак - да је неко од самог почетка свесно потурао клипове у механизам који је морао да почива само на јасној и готово шаблонској процедури! Чињеница да је истражни судија о самом догађају сазнао преко телевизије - о свему више него довољно говори.

Зар је то све?

- Нипошто. Шта је истражни судија уопште тражио у Ургентном центру? Ко је била особа која му је рекла да иде тамо? Јер, да ли сте некад чули да истражни судија, када се нешто деси и кад је његов излазак на „лице места“ законска обавеза, прво оде у болницу па онда на „лице места“?!

Уносите ли данас можда и неки додатни садржај и смисао у своје речи с краја суђења за убиство премијера - да су Ђинђићеви „најближи сарадници“ - Чеда Јовановић, Владимир - Беба Поповић и Зоран Јањушевић - својим „лажним исказима нанели штету и процесу и утврђивању истине“? У чему су конкретно и чиме њих тројица и са каквим намерама обмањивали суд?

- Сама чињеница да је пуномомоћник позвао за сведоке прву двојицу, а не тужилаштво довољно говори о томе колико су они били битни сведоци. Они су позвани да би добили прилику да сами себе оправдају пред јавношћу. Зато уопште и није било потребе да се поводом њих утврђују неки нови детаљи.

Ако немате ништа конкретно, поставља се питање - нисте ли се упустили у њихово законски и морално недопустиво дискредитовање?

- Ама, какво дискредитовање?! Треба само прочитати њихове исказе са суђења и одмах ће све бити јасно. Током процеса они су сами себи покушали да испевају оде. Док су данима покушавали да нам испирају мозак, неупућени су могли стећи утисак да су они били главни, а да је Зоран Ђинђић, у односу на њих, био обичан маргиналац! Лагали су сви за златну медаљу!

Шта им је, ако сте у праву, био мотив?

- Намера им је била да још више замуте већ замућено! Због чега, рецимо, суд није допустио суочавање између Бебе Поповића и Милана Веруовића који је тврдио да је Поповић на њега вршио притисак да заборави трећи метак?! Због чега је било блокирано и суочавање између Чеде Јовановића и Дејана Миленковића Багзија који га је и те како компромитовао у свом исказу?!

То су пропусти суда, а не Поповића, Јовановића и Јањушевића...

- Немојте опет о дискредитацији и мом моралу! Право питање је имају ли та тројица уопште морала! Уосталом, нека ме туже! То је ионако једино што раде у последње време. Тужакају се као плачипичке!

Имате ли нова сазнања и доказе који би потврђивали вашу оптужбу да веће Нате Месаровић није имало „довољно добре воље, храбрости или чак и енергије“ за трагање за истином, да се код Јована Пријића и у самом суду редовно „појављивао паничан страх“ кад год су оптужени и њихови браниоци „прилазили оптужници на начин који указује да није било баш тако како пише господин тужилац“?

- Јесу ли уопште потребни нови докази за бежање суда од откривања истине?!

Шта је од онога што сте тражили и предлагали, и на чему сте (најчешће) узалуд инсистирали, изазивало „паничан страх“? У чему се тај страх огледао?

- Зар и овако није очигледно, ако ја нисам у праву, због чега је онда суд бежао панично и од самог помена реконструкције?! Због чега нам је суд одбио 70 одсто предлога као неосновано?!

Фактички тврдите да се током процеса, за време суђења и у његовим паузама штошта и закулисно догађало. Ако су страни обавештајци заиста одиграли одређену улогу у давању прве изјаве Звездана Јовановића, јесу ли и на који начин утицали и на та закулисна дешавања? Зар, ако су били тако моћни, нису могли и да елимишу разлоге за „паничан страх“ о којем говорите?

- Изгледа да ипак нису били толико моћни. Да јесу, не би суд морао да се спушта тако ниско да неке предлоге одбацује као неосноване, а да доказ није ни изведен! Да јесу, не би суд морао да ароганцијом - понашајући се као и судија и кадија - покрива заједнички страх са Пријићем чија је продужена рука био!

Зашто баш „продужена рука“?

- Ако то није био, због чега није дозволио нова медицинска и балистичка вештачења неких других стручњака из неких других области?! Да ли су Милан Куњадић и Душан Дуњић једини стручњаци у Србији? Ко тој двојици је омогућио монопол над свим вештачењима у посебном одељењу? А сви су имали прилику да посматрају како се од таквих наших захтева диже и оно мало косе на Пријићевој глави!

У нуђењу и образлагању своје верзије атентата, Милорад Улемек Легија има посебни спор са тужиоцем Јованом Пријићем.

Ваше опонирање оптужници и првостепеној пресуди за атентат на Зорана Ђинђића далеко је од контратврдњи типа: „није било тако већ овако“. Покушавате да докажете да није пуцано из Гепратове 14 и да убица није Звездан Јовановић, али не указујете да ли је то могло бити из Бирчанинове, из Немањине, из петог улаза у зграду Владе Србије или са неког сасвим другог места!

- Да су уважили наше предлоге да се изведу докази који би показали да на Ђинђића није пуцано из Гепратове 14, то уопште не би било само пуко опонирање наводима оптужнице! Аргументима бисмо доказали да смо у праву.

Зашто би само ваше „није било баш тако, Пријићу“ њега или било кога другог озбиљније забринуло?

- Зна он! Уосталом, свима би постало јасно да Ђинђић заиста није био убијен са места на које је указао тужилац!

Није ли то само гола тврдња?

- Ни у ком случају! Да Ђинђић није убијен из Гепратове 14 - постоје чињенице, материјални докази и живи сведоци који су се појавили и у току самог суђења. Захваљујући њима, ипак је створена другачија слика од оне коју су, руку под руку, покушали да представе тужиоци и суд.

Сад не делујете баш отворено колико тврдите да јесте. Вероватно јесте тешко, али покушајте да истерате истину на чистац, бар делом...

- Добро. Ево, само питајте Јована Пријића где је писана оптужница за атентат и колико је он због ње провео у седишту БИА!


Откуд знате да је оптужница писана „у седишту БИА“ и да се Пријић није ништа питао? Шта подразумевате под „седиштем БИА“ и - које и чије маске „још нису спале“?

- Па, данас је већ јавна тајна да је комплетна оптужница писана у Краљице Ане б. б. Проблем је једино што још нису спале маске оних који су је диктирали!

Ко су били ти који су „диктирали“, а ко они који су пристали да им се диктира?

- Диктирано је Пријићу. О томе засад толико. А имена оних других бих ја волео да их знам. Мада...

Тужилац, потписник оптужнице Милан Радовановић, био је ухапшен усред суђења, па пуштен на слободу, а преминуо је пре пресуде. Да ли је уопште био крив? Да ли је то било оно - случај је закономерност која путује инкогнито?

- Прво, поставља се питање зашто сам Пријић није потписао оптужницу. Ако је то био најважнији случај у његовој каријери, зашто „шмекер“ није потписао оптужницу?! А да ли је Радовановић био крив или не - не знам. Он није оптужен по овој оптужници, већ за случај Јотке и судије Вучковића.

Ако је тачна бар трећина од овога на шта указујете и што тврдите, како сте у својој завршној речи на суђењу за атентат могли да кажете „сви ћемо са оваквим чињеницама изаћи као губитници“? Зар и тужиоца Пријића, и Дејана Миленковића Багзија и ЛЈубишу-Буху Чумета сматрате губитницима?

- Ако ико мисли да је било ко из ове „приче“ изашао као „добитник“ - онда свака част! Ако неко мисли да су Чуме и Багзи изашли као „добитници“ - онда бих волео да чујем објашњење за то. Тај би, уз остало, морао да објасни: како јајаре уопште могу да буду „добитници“! НЈих двојица ће цео живот проживети као јајаре, плашећи се и своје сенке, деца ће им бити жигосана на вјеки вјеков. А зашто? Зато што су мислили само на своју гузицу!

Неки ће вас сигурно питати, а зар и сами не мислите на своју?

- Ја? Не, хвала! Да сам хтео да мислим на себе и само на себе - не бих се сигурно предавао! Са сигурне бих удаљености износио своје теорије. Не бих, дакле, долазио мечки на рупу.

А како тумачите чињеницу да се у расветљавање политике позадине убиства Зорана Ђинђића кренуло после целе четири године, и то тек кад сте првостепено оглашени кривим за атентат, а да сама пресуда још није ни написана?

- То је доказ да „позадина“ заправо никога и не занима! Па, замислите тај апсурд да четири године судите поводом убиства - и то не било којег - а да при том нема никакве речи нити истраге о мотивима или позадини. Да није жалосно, било би смешно!

У реду, шта сте уистину хтели да кажете кад сте Пријићу и судијама рекли: „Не кажем да нисте били фер“? А шта кад сте их, истом реченицом, упозорили да су „процес преломили преко колена, на брзину“?

- Зар сматрате да Пријић не размишља шта ће бити са њим када се цела ова маскарада разоткрије?! Мисли и те како! То му је највећа ноћна мора! Уосталом, том Пријићу никада нисам рекао да је био фер. Он не зна шта је то бити фер. Он је обична послушничка продужена рука. Обична, бре, послушничка подгузна мува која ради онако како је „навију“. Видећете где ће Пријић бити за пар година.

Па, где ће бити, ако сте тако далековиди?

- Биће шутнут и остављен. Јер, то је судбина свих послушника. То је њихов неминовни пут.

Ако нису Пријићу, коме су онда биле намењене ваше речи „не кажем да нисте били фер“?

- Када сам говорио фер-плеју, обраћао сам се судијама. Многи мисле да су судије судије само док смо у судници. Међутим, постоји и друга страна свега. Она иза завесе. Ту страну јавност не види. А судије се брину о нама и о нашем животу у притвору.

Шта хоћете да кажете?

- Судије излазе или не излазе у сусрет када неко тражи продужену посету. НЈима се обраћаш кад имаш проблем који не може да се реши унутар затвора. Рецимо, када је неко болестан. Постоји још много ситница које судија може да реши и да тако некоме олакша или не олакша затворски живот. Ето, на то сам мислио, пошто су судије, бар што се мене тиче, у том смислу биле максимално фер и коректне. И на томе им заиста хвала.

А какве су те фер судије биле у својим судницама?

- Е, што се тиче судница - то је својеврсна арена. Ту нема ни фер-плеја, ни емоција. Ту судије показују своје право лице! Али, и то су, очигледно, правила игре.

Ако Звездан Јовановић, као што тврдите, није пуцао на Зорана Ђинђића, да ли је он, по ономе што знате и што је ипак разјаснио „процес века“, ипак могао бити у Гепратовој 14 и пуцати, рецимо, на Милана Веруовића? Да ли је он могао бити члан „резервне екипе“? Шта је, уопште, могао да буде задатак „резервне екипе“ или „резервних екипа“, уколико су биле две?


- За мене не постоји „ако“. Јер, Звездан Јовановић сигурно није био тај који је био у Гепратовој 14! Није он пуцао на премијера, ни на Веруовића! Све остало ме, као што сам већ напоменуо, данас не занима.

Звездан Јовановић је тврдио да се неко у Београду, док је он био на Копаонику, лажно представљао његовим именом, али то није расправљано у суду. Шта данас знате о томе?

- Знам за ту причу. Мислим да сам му баш ја рекао за то јер сам ту информацију добио из града. Једно време је чак једна екипа која је „наводно“ у моје име узимала новац по граду. Тобоже за породице погинулих и рањених бораца. Све док их нисмо нахватали. Али, тога има и данас. Увек ће постојати лешинари који покушавају да профитирају преко туђе муке. Како се оно каже: неком рат, неком брат.

Тврдите да је смисао утврђивања политичке позадине убиства Ђинђића, у шта је недавно кренуло специјално тужилаштво, сакривање „прљавих работа у које су били умешани, пре свега, људи из најближег Ђинђићевог окружења, а на крају-крајева - и он сам“. А какве су вам конкретно „прљаве работе“ на уму? Зашто ништа о томе нисте рекли судијама Кљајевићу и Месаровићевој? Сугеришете ли да постоји веза између „прљавих работа“ и атентата?

- Свакако да постоји веза између прљавих работа и атентата, мада у мало ширем контексту. Али, као што сам већ рекао, то ме данас не занима. Не желим да радим туђи посао. На првом делу суђења одговорио сам само на она питања за која сам сматрао да тада треба да одговорим. Нешто сам хтео да оставим и за даљи ток поступка. Међутим, како се то суђење развијало, схватио сам да би то било узалуд. Увидевши да судије примењују неједнаке аршине, схватио сам да бих само узалуд трошио и своје и туђе време. Уосталом, до краја суђења сам схватио да сам у праву. Само, није још ништа готово. Следе продужеци!

Кажете да сте у неким прљавим работама, које помињете за Спасојевића и Луковића Кума, учествовали, а у некима нисте, да ли бисте бар то сада разјаснили?

- Немам шта да кријем и зато управо пишем књигу о свим прљавим работама ДОС-у у којима сам имао „част“ да учествујем. У тој књизи заиста нећу штедети ни себе, а богами ни друге!

Видите ли у свему што се издогађало и део сопствене кривице?

- Три године ме нико није поменуо ни као најспореднијег вођу било које банде, нити као организатора било чега.
Против мене нема ничега осим подметнутих изјава, за које ни Јован Пријић ни суд нису имали никакве материјалне доказе! Онда се појавио Пријићев џокер Дејан Миленковић Багзи. Вероватно се сви још сећају оне прве реченице која је већ постала „демократска епика“: „Убиство Зорана Ђинђића је организовао Милорад Улемек Легија, заједно са Душаном Спасојевићем“. За то им је Багзи једино и био потребан!

Зар нисте, пошто тврдите да нисте одговорни ни за покушај убиства Вука Драшковића у Будви, ни за ликвидацију Ивана Стамболића, ни за Ибарску магистралу, ни за атентат на Зорана Ђинђића, фатално потценили нечију потребу да све то подметне баш вама? Зар нисте неопрезно превидели да сте, ако сте заиста невини, били најподеснији за нечије подметачке планове?

- Можда и јесам потценио, али ја нисам имао разлога да зазирем пошто, понављам, нисам био вођа никакве банде нити организатор било чијег убиства. Да ли је Багзи ишта од онога што је тврдио чуо из мојих уста? Наравно да није! Да ли је присуствовао „састанку“ који је помињао? Наравно да није!

Нисте ли и Багзија „фатално потценили“ и „неопрезно превидели“?

- То је само ситна јајара у туђој игри! Тај би био скинут до голе коже и да му је само било тражено да објашњава како је шта сазнао и схватио. Јер, цела конструкција за коју је био ангажован почива само на једном - рекао му тобоже Душан Спасојевић! А где је Спасојевић? Мртав. Убијен да не би могао да говори! Ликвидиран јер је само тако реч сведока сарадника могла да постане закон. Свето писмо.

Ви опет о режији. Али, ово подразумева и режирање изнутра, а не само извана...

- Наравно, али не бих засад о томе детаљније. Са Багзијевим „сведочењем“ све остало је претворено у „детаље“ који нису битни. Пријић је само на томе и поентирао. А за „демократски суд“ је и то било довољно. А што се много тога касније није уклапало у чињенично стање - Пријићу и суду није уопште било битно. Суд је привидно поравнао својом ароганцијом.

По закону, нико не може бити осуђен само на основу изјава сведока сарадника. Формално, нисте ни ви...

- Не може, али само на папиру! Ето, ја сам ипак осуђен на основу изјава сведока сарадника јер, да суд није имао њих, инструиране - не знам на основу којих би доказа донео пресуду?!

Терети вас и изјава Душана Крсмановића у полицији и пред истражним судијом, коју он није повукао. Ваш коментар?

- Што се тиче изјаве малог Крсмановића, па да су мене унередили од батина као што су њега и његовог брата, можда бих и ја причао све што су од њега тражили! Нико то не може да зна шта је у стању да издржи док се не нађе у таквој ситуацији. Лако је бити јунак на речима. Треба се показати на делу.

Хоћете ли да кажете да оно што је Крсмановић рекао ништа није тачно?

- Најсмешније код малог јесте то што и код њега има доста ствари које су очигледно штеловане. У првој његовој изјави, примера ради, он Жељка Тојагу помиње као „зољаша“, у другој га већ зна као Жмигија, а у трећој, наравно, чак зна и где станује. Све ово судије није занимало, као ни много других нелогичности и небулоза у његовој изјави. Није, упркос што се тичу догађаја око атентата. Најсмешније је ипак то што смо суд упозорили да је Крсмановић говорио под присилом, а суд затражио да то докажемо. А кад смо то и доказали - тај исти суд је само рекао „упс“. И, прешао преко тога.

Како, после свих сведочења, доказа и сазнања, својих и туђих, видите трагичне догађаје од 12. марта?

- Као фарсу и монтажу са пресудним утицајем страног фактора. Али, о томе ћемо ја и моји браниоци у жалби Врховном суду Србије.

Ако све нисте организовали ви и ако бар понешто крупно није било онако како стоји у оптужници и првостепеној пресуди, како је онда стварно убијен први демократски председник владе Србије Зоран Ђинђић?

- То је главно питање од милион долара! Учинићу све да се то истера на чистац. И због истине! И због Србије! И због себе! И због Зорана Ђинђића! Као што сам већ написао: ништа још није готово, следе наставци!

Како је Ђинђић у моменту убиства био окренут петом улазу у зграду Владе Србије? Колико је хитаца било испаљено и са којих тачака? Одакле је пуцао прави убица и ко је то могао бити ако није Звездан Јовановић?

- Данас је потпуно јасно да је Ђинђић био лицем окренут ка вратима зграде владе и да су врата била отворена. О томе су сведочили живи људи. Истина о томе се упорно блокира. Присетите се само како је суд покушао да скрши, да збуни оног мученика Сашу Симића, возача Гаша Кнежевића.

Зашто би га суд кршио и збуњивао?

- Можда би и то тек нека истрага расветлила. У сваком случају, Симића су извукли из нафталина и намерно довели на сам крај суђења. А човек је недвосмислено одговорио на сто пута постављено питање - како је био позициониран премијер у моменту када је погођен? НЈегово одговор је увек био исти: лицем према петом улазу! Али, за суд ни то није био разлог да се бар мало замисли - где то неке ствари не штимају! Уместо да бар тада наложи реконструкцију и дефинитивно отклони сваку сумњу - „суд“ све ломи преко колена и завршава процес.

Ко и због чега није дозволио реконструкцију догађаја од 12. марта 2003. године? Да ли, можда, због тога што би се испоставило да реконструкција мора „заћи“ и у унутрашњост владиног здања?[ антрфиле ]

- То је још једно питање од милион долара! Сви који треба да знају, добро знају: да је општа пракса - када неки починилац призна убиство и када се има оружје из којег је пуцано - да се обавезно приступа реконструкцији самог „догађаја“. Е, сада - ако је , како то полиција тврди Звездан „признао“, ако су имали „пушку“ из које је пуцано, ако су, како опет уверавају, имали „све“ материјалне доказе и ако су за месец дана потпуно расветлили цео тај случај - зашто није извршена реконструкција?! Чега су се бојали?

Имате ли сопствену претпоставку „чега су се бојали“?

- Имам, али још није тренутак да о томе јавно говорим. Засад постављам питање: како је могуће да су Звездана водали на сва она друга места, а само га нису водили у Гепратову 14?! Ко кога јебе у целој тој причи? У крајњем случају, зашто суд није дозволио да се реконструкција изврши? Заиста је кључно питање: ко се то смртно плаши реконструкције? Зар је толики проблем? Зар се управо њоме не би запушила уста свим сумњичавцима у овом поступку?! Зар то није био и најбољи и законом предвиђен начин да се коначно дође до праве истине, да се комплетира цео случај?

Како је могуће да суд није дозволио реконструкцију атентата - чак да је свима осим вас било кристално јасно да је потпуно непотребна - макар само зато да вама запуши уста?

- Мени свакако не би зачепили уста јер би се управо реконструкцијом доказало да су моје тврдње тачне! У то сам постао још уверенији изласком на лице места приликом онда чувеног „мерења“ испред Владе Србије. Тада ми је било дефинитивно јасно да Ђинђић није погођен из Гепратове 14. То је изгледа постало јасно и тужиоцу и судијама који су тамо били.

Али, суд - баш зато што је суд - нема разлога да зазире од реконструкције! Чак и ако је тужилац Јован Пријић можда имао разлога да од ње стрепи...

- Тако би било у нормалној држави у чије институције се није увукла страна агентура. У држави чији премијери се не убијају по режији извана. Све у свему, реконструкција је била, и још је, баук зато што би довела до нечег другог. Е, то „друго“ је оно што их јебе!

У суду сте направили паралелу између убистваЂинђића и америчког председника Џона Кенедија. Не плаши ли вас то поређење, с обзиром на то да „велико убиство“, све до данас није до краја разјашњено, а можда и неће никада? Није ли и у томе била ваша алузија на заверу изнутра?

- У томе и јесте поента! Убиство Кенедија, односно све оно што се догађало у смислу истраге и с њом повезаних шпекулација, заиста неодољиво подсећа на све што се код нас поводом 12. марта 2003. још увек дешава. Ево, и ми имамо сличну причу о путањи метака, о броју метака, о разним позицијама атентатора и атентаторских гнезда. Имамо свог Хаврија Ли Освалда. И да угођај буде комплетан имамо чак и свог Џека Рубија. То је онај ко је ликвидирао Душана-Дућу Спасојевића и Милета Луковића у Мељаку! Зар је све ово мало за паралелу између та два случаја?!

Шта ће са нашим „Џеком Рубијем“ бити на крају?

- Наш „Ли Освалд“ су заједно Дућа и Кум. Али, као што се зна, са њима је све већ завршено. Нашег „Ли Освалда“ је, изгледа, убио државни „Џек Руби“ у Мељаку. А да ли баш он, како и по чијем налогу сазнаће се кад-тад, а ја ћу учинити све да то буде што пре.

Очекујете ли да коришћењем ванредног правног лека, на шта још имате право, издејствујете укидање правоснажне пресуде за убиство Ивана Стамболића и покушај ликвидације Вука Драшковића у Будви, и суђење из почетка? Тим пре што се процес за Ибарску досад стално враћао на почетак...

- Од нашег правосуђа не очекујем ништа. Односно, пардон, очекујем да потврди све што му се наложи јер правосудна врхушка тако чува своје фотеље. Тако јој је једноставније и лакше.

За злочин на Ибарској магистрали сте осумњичили „стране силе“ које су биле заинтересоване за демонтажу Државне безбедности, ЈСО као „најмоћније јединице тог типа у Европи“, а и наше Војске. Мислите ли и данас исто или имате нешто ново да додате? Да ли се радило о страној сили или силама? Којим и чијим?

- Сила или силе? То ће се тек видети. А зар нисам био у праву? Зар ови наши полтрончићи нису демонтирали ЈСО?! Зар нису војску свели на мало веће ловачко друштво?! Зар нам нису разјебали цео систем?! Зар данас постоји у оружаним формацијама ико ко ради само оно што му је позив, оно што би сваки патриотски и родољубиви човек требало да ради када му је угрожена отаџбина, а да није у Хагу или затвору?!

Ако сте у праву, како су сам злочин и подметање били изведени? Ако за злочин нису криви они којима је приписан, ко онда - јесте? Како ћете то доказати?

- Како су монтирана разна убиства, разне сплетке и афере, то сам већ покушао да објасним. Међутим, за право објашњење било би потребно много више простора и времена. А и много дубља и комплетнија анализа свих чинилаца и фактора у протеклих барем десет година.

Тврдили сте да је сва три круга суђења за „Ибарску“ карактерисала „политичка трговина“. Између кога? Коме је била потребна и у чему је била? Чиме то уопште можете доказати?

- Између послушника и њихових газда. То се најбоље огледа у ономе што се последњих дана дешавало и што се још дешава у Врховном суду. Газде притискају, а послушници цвиле и извршавају.

Ко су газде, а ко послушници?

- Зар о томе довољно не говори скандал с потписивањем председнице већа која је поднела оставку - часне Милене Инић-Дрецун - испод оне „чувене“ пресуде?! Па, ставили су њен потпис, а онда брже-боље послали исправак који ја нисам хтео да примим јер се ради о класичном фалсификату. Та „пресуда“ је још непотписана. Јебеш државу и правосуђе где вас осуде на доживотну робију, па одлуку потписују онако бланко! Зашто нико нема муда да ту пресуду потпише својим именом и презименом?! Зашто су ми, али не само мени, послали отправак исправка пресуде Горана Чавлине - без његовог потписа?!

Покушали сте, али безуспешно да докажете да су таблице камиона убице са Ибарске биле украдене неколико година раније и да су биле одјављене. Како имате намеру да то, а и остало даље доказујете?

- Да су таблице украдене - на несумњив начин смо доказали, само што је суд имао другачију директиву. По систему - јебеш доказе, потврди оптужницу! Није на нама више ништа да доказујемо. Сад је све на правосуђу. Нека одлуче да ли ће да буду послушничке проститутке и јајаре или ће да буду судије, којима је Закон изнад свега. Па и изнад газда.

Ко је помагао у писању признања Ненада Бујошевића и Драгана Илића о злочину на Ибарској магистрали? Да ли је то био Раде Терзић?

- Тадашња Служба. Конкретно, један оперативац који је био задужен баш за то од тадашњег заменика Зорана Мијатовића. Он им је помогао да се то усклади са свим оним извештајима које су имали на располагању. Терзић је то касније, дајући смернице, мало правнички уобличио.

Да ли је Терзић то диктирао и „усклађивао“ у Мијатовићевој канцеларији?

- Није диктирао, само је уобличавао и појачавао да би њихове изјаве могле да прођу у истрази. Данас је потпуно јасно да су те изјаве биле узете на потпуно незаконит начин. Али, ни онда, као ни сада, нико није много водио рачуна о закону. Битно је било да је испуњена форма и задовољена политичка потреба.

Да ли сте можда ви њих двојицу, Бујошевића и Илића, који су били наоружани, одвели у Палату правде код истражног судије? Је ли то био ваш „глупи договор са Ђинђићем“, како сте то накнадно оценили у овом интервјуу?

- Да. Лично сам их одвезао из Мијатовићевог кабинета после састанка са Терзићем који их је тада охрабрио, сугеришући им да се не брину. Да се држе приче и да ће за шест месеци „бити напољу“.

Јесте ли још неко обећање за ову двојицу добили од Горана Петровића, начелника РДБ, и његовог заменика Зорана Мијатовића, у замену за њихово лажно признање?

- Било им је још обећано да ће добити 250.000 ДМ и да ће, док су у затвору, њихове породице бити заштићене. А да ће после изласка бити склоњени у иностранство. Док се прашина мало не слегне. Зато су им и била урађена документа на друга имена. О свему овоме сам опширно говорио у судници. И, ухватили смо на овоме у лажи и бившег министра полиције Душана Михајловића, Петровића, Мијатовића. Само, када смо тражили њихово суочавање, судија није имао храбрости за то.

Како је тачно Терзић монтирао „Ибарску“? Одакле знате да је то урађено у договору са Ђинђићем и шефовима Службе?

- Терзић је у тој монтажи учествовао тако што је изјаве уобличио да би каснија процедура могла да буде испоштована. Присуствовао сам на таква два састанка у кабинету код Мијатовића. Терзић је разговарао са Бујошевићем и Илићем пре него што сам их одвео у Палату правде.

Ко је и по чијем налогу издао лажна лична документа за породице Бујошевића и Илића, ако се већ тада знало да су обојица учествовали у масакру на Ибарској магистрали?

- Налог је кренуо од Михајловића јер тако нешто без његовог знања није могло да се уради јер су ти документи узети из званичног контингента пасоша МУП-а. Дакле, нису били никакав фалсификат већ - званична исправа.

Цело правосуђе као да сводите на послушнике и газде. Није ли, међутим, управо Милена Инић-Дрецун, својим демаршом, баш због овог предмета, показала да таквих правих судија Србија има више него што лаичка јавност мисли?

- Јесте, наравно, показала је! Али, питам се шта то још треба да се деси па да се већина судија ослободи страха и да почне да суди без политичких притисака, без бојазни да ће бити шиканирани.

Међу неизбежним питањима Милораду Улемеку Легији, главно је, наравно, било ако нисте ви организовали убиство Зорана Ђинђића ко је онда? Ево шта је он тим поводом рекао.

Појавиле су се претпоставке поред оне за коју сте осуђени заједно са Звезданом Јовановићем и осталима да је Зоран Ђинђић убијен због Косова и Метохије и намере да спољну политику Србије осамостали према Западу, Чују се и „набацивања“ да је могао бити ликвидиран због продаје „Сартида“ и(ли) Дуванске индустрије Ниш. Уколико се и даље не осећате кривим, на коју могућност типујете?

- Било би занимљиво чути шта о тим претпоставкама кажу они који их лансирају. Колико видим сви све знају, опет имамо навалу аналитичара драмосера који покушавају да измисле рупу на саксији. Где су били за време истраге и самог суђења да се просеравају са својим тезама?! Стварно ме све то данас, после свега, не занима. Занима ме само то што ни ја нити било ко из ЈСО немамо ништа са оним за шта нас осуђују. И то ћемо доказати!

Како, ако сте у праву? Како, ако „ваљак“ који је прешао преко „процеса века“ прегази и Врховни суд Србије?

- Није тај ваљак прошао само преко „циркуса века“! Прошао је преко целе Србије! Изгледа да је нама Србима суђено да се кроз читаву своју историју дижемо са колена на која нас други бацају! Зато ћу тражити да ме сахране усправно! Борићу се до краја, јер то више није питање ни моје, ни осталих из ЈСО. То је питање будућих генерација. Борићемо се да бисмо опрали образ својој деци.

Ако заиста нисте ви, ко је испланирао и организовао убиство Зорана Ђинђића? Због чега? Шта је био основни мотив? Да ли је било и других?

- Проблем с мотивом показује колико је Тужилаштво провидно. Прво се појавила она чувена прича о Хагу, оно типа „стоп Хагу“. Тврдили су да је требало да буду дељени некакви памфлети или леци. Онда се то у неком делу суђења мало изгубило. Кориговали су се кад су видели да нико од припадника ЈСО није био тражен из Хага. Онда су покушали да прогурају као мотив то да сам се ја, кобајаги, плашио хапшења због некаквих наводних истрага о убиству Ивана Стамболића, Будви, Ибарској. Јебе их то што сви добро знају да тада никакве истраге нису вођене! Онда су се опет вратили на Хаг...

Опет као да се враћате на монтажу. Хоћете ли да кажете да је и то с мотивом било део завере и нечије режије? Ако је тако, како је та завера, по ономе што знате, реално изгледала?

- Радило се о режији, наравно. Зато су све време покушавали да сами измисле „наш„ мотив. Видећемо како ће то бити образложено у самој пресуди. Ја, свакако, нисам ни испланирао ни организовао ликвидацију Зорана Ђинђића! А ко је, када бих то знао сигурно не бих седео скрштених руку! Мотив? Па, мотив је био онај који је Јован Пријић покушавао да удене током читавог суђења, а који је успут мењао неколико пута.

Који? Шта је покушавао да удене?

- Питајте њега. Још боље би било да га о томе пита суд!

Већ сте указивали да је испред петог улаза у зграду Владе Србије 12. марта 2003. владао хаос који је битно утицао на увиђај, почетак и даљи ток истраге. Да ли је и тај хао био саставни део истог „удевања“?

- Хаос који је створен после убиства омогућио је затирање многих важних трагова које нисмо могли да видимо у поступку, а који би били веома важни. А шта је још био и коме је за шта послужио - истражићемо!

У Гласу јавности од 19. марта 2003. било је објављено да су Душан Спасојевић и Миле Луковић Кум ухапшени, али је 28. марта исте године објављено саопштење да су обојица убијени у обрачуну са полицијом јер су пружали отпор...

- Чуди ме да постављате то питање. Уредници Гласа би ваљда требало да знају ко им је био извор, или извори, те информације.

Такође, у Гласу јавности 29. марта 2003. је објављен разговор са комшијом власника куће у Мељаку, у којој су се скривали Спасојевић и Луковић. Тај комшија је испричао да на кући испред које су убијена њих двојица није било трагова метака. Ваш коментар?

- Па, није ни могло да их буде јер никакве пуцњаве није ни било! Бар не онакве какву покушавају да нам потуре у „званичној“ верзији.

На суђењу за убиство, Дејан Миленковић Багзи је рекао да су Спасојевић и Луковић имали пиштољ и паре, док се на фотографијама са лица места, које су објављене и у штампи, виде бомба и пушкомитраљез или АК-47 („калашњиков“). Откуд бомба и пушкомитраљез (АК-47), а где су нестале паре? Зашто током процеса нико није помињао пушкомитраљез („калашњиков“)? А ако је то био „калашњиков“, зашто није био евидентиран у ЈСО?

- Прво, не знам зашто би тај пушкомитраљез требало да буде евидентиран у ЈСО! Зна се тачан број тог оружја, па се онда поставља питање зашто никада није проверено коме припада?! А разлика између Багзијеве изјаве и „званичне верзије“ довољно говори како је суд судио. Поготово кад се суочавао са две истине. Питање је само да ли ће се до судњег дана веровати ситној јајари Багзију или државној верзији са тим фотографијама?

Шта ће пушка у камењару, зашто није била много боље сакривена или враћена у магацин ЈСО?

- Пошто та пушка не припада ЈСО, не видим ни зашто би била враћена у магацин ЈСО! А шта ће у камењару - то питајте Милета Новаковића и његове кербере!

Хоћете ли у жалби тражити да се додатно расветли како је Багзи стварно побегао из Мељака и где су еври које је он помињао да су са собом имали Спасојевић и Луковић Кум? Посебно, како су њих двојица била ликвидирана?

- Нисмо још добили првостепену пресуду, па не желим да откривам ниједан елемент будуће жалбе.

Да ли је у време акције Мељак постојао дежурни у полицији и да ли је о ликвидацији Спасојевића и Луковића био обавештен? Јесу ли у току акције били упућени Душан Михајловић и Ненад Милић, челници МУП Србије?

- Дежурни је свакако постојао. И не може бити сумње да су Михајловић и Милић све знали, да су били упућени у дешавања у Мељаку!

Александар Симовић тврди да је Спасојевић више од 20 милиона евра сакрио преко њега и осталих. Знате ли ишта о том новцу, и где би могао бити?

- То сам први пут чуо на суђењу!

А шта би данас власник „Крмивопродукта“ Драгољуб Марковић, који је био министар без портфеља у Ђинђићевој влади, могао да исприча свему што је довело до убиства и о односима у Сурчину, за који тврдите да је једно време био главни пукт шверца цигарета? За то сведочење не било занимљиво и зато што су Марковићу венчани кумови у сурчинској цркви били Ђинђић и Љубиша Буха Чуме?

- Па, ако би био сасвим искрен могао би доста тога да посведочи о свему што се дешавало у периоду до 5. октобра 2000, а и касније. Могао би, на пример, да објасни како је дошло до упознавања Чумета и Ђинђића, а касније и до сусрета Ђинђића и Спасојевића. Шта је било и из којих разлога. Наравно, могао би доста да каже и о Ђинђићевим активностима ван политике.

Можете ли мало конкретније?

- Ради се о Ђинђићевим „пословним“ активностима. Марковић би био драгоцен сведок, утолико драгоценији што и данас имамо „причу“ која доста личи на ту. Говорим пре свега о релацији Ђилас - Тадић. Чудна коинциденција, или ...

Србија се стиди мене и Младића

Проблем са истином о убиству Зорана Ђинђића, иако је првостепена пресуда већ изречена, за неке ипак постоји. Очито, и за вас с обзиром на то да ваш бранилац најављује жалбу Врховном суду Србије ....

- Проблем је што права истина не одговара свима онима који су на један крајње провидан начин исконструисали све ове афере о убиству премијера и дешавања која су му претходила. Али, то је већ друга ствар и одговоре на питања која то отвара - не треба тражити од мене. Добро је што све то почиње полако да се круни и осипа и што ће на крају све изаћи на видело. А онда ће се многи чешати!

Ви се већ „чешете“...

- Може неко на све тако да гледа. Само, да нисам био спреман да погледам истини у очи - свакако се не бих предавао. Седео бих испод неке палме пио „куба либре“. А вама и другим медијима - слао бих изјаве, о које би се вероватно сви отимали да их објаве. Али, ево, ту сам где јесам. Својом вољом!

Објасните онда: због чега као да се слажете са званичном верзијом да су Душан Спасојевић и Миле Луковић Кум убијени у Мељаку? Као да нисте склони да поверујете у упорна „шапутања“ да су они ликвидирани на неком другом месту, па у Мељак само били донети „ради фотографисања“...

- Већ сам рекао да смо готово склопили целу ту „сторију“. Зато, ево, прозивам државу: да још једном - ако сматра да је све чисто - јавно стане иза „званичне“ верзије коју је тадашњи МУП продао и суду и јавности!

После атентата смењен је начелник СУП Земун, због „земунаца“, али начелнку ОУП Савски венац, на чијој територији је ликвидиран премијер, нико ништа није приговорио?

- Ма, и то смењивање је било ради бацања прашине у очи јавности. Страдала је, као и увек, ситна риба - да би они најодговорнији остали на својим положајима. Уосталом, ни начелник ОУП Земун ни Савског венца немају ама баш никакве везе са целом „причом“. А и да су имали, право је питање: шта је са најодговорнијим људима из МУП-а и БИА на којима је лежала одговорност за премијерову безбедност? Стварно се некада питам: Да ли су нам, као народу, свраке попиле мозак или постајемо зомбирано друштво?

Како тумачите чињеницу да нико од задужених за обезбеђивање премијера Ђинђића (МУП, односно РДБ) није кривично одговарао за „пропусте“ због којих је ова ликвидација и била могућа? А и што нико није барем из моралних разлога напустио функцију после атентата, већ су покажњавани само неки полицајци из Земуна јер нису добро мотрили на Шилерову...

- Те чињенице, најбоље тумаче саме себе. Да се то десило, рецимо, у Јапану-пола владе и МУП-а би извршило самоубиство! И атентат је показао од каквог су професионалног и људског „материјала“ били руководећи људи у тадашњој власти. Пре свега мислим на МУП. Да ли је могуће, поново се питам, да те ДОС-ове главоње данас хорски певају како су знале да је код Лимеса „покушано убиство“, а право убиство се заиста десило само двадесетак дана касније, а да за такав „пропуст“ у раду није одговоран?! Неки су устрелили једног мученика, а они се међусобно поизнаграђивали!

Одакле ви, као пензионер, на саслушању Драгана Илића Лимара заједно са Чедомиром Јовановићем, Милорадом Брацановићем и Миланом Обрадовићем, а поводом ликвидације генерала Бухе? Да ли је ту био и Владимир-Беба Поповић?

- Бебу у тој причи нисам видео. Да ли је учествовао негде иза кулиса то не знам. Али, не би ме зачудило да је био негде у прикрајку. У целу ту причу сам, иначе, упао тако што су ме дотични звали да им помогнем. Како сам са покојним Бухом био у пријатељским односима, пристао сам и опет, као много пута до тада, испао наивна будала!

Зашто сте то на суду признали и зашто полиција (тада је шеф београдске полиције био Милан Обрадовић) није утврдила ко је тукао Лимара? Због чега се то озбиљно „копало“ с обзиром на то да постоји кривична пријава против НН извршиоца?

- А зашто да не признам?! Већ сам рекао да сам увек пред судом говорио истину. Увек сам био спреман да преузмем одговорност за све што сам урадио у животу. Било добро или лоше. Само, исто тако, никада нећу прихватити да ми на леђа сваљују оно што нисам урадио. Могао сам, наравно, и да лажем као неки који су прозивани у вези са тим случајем. А нисам и зато што себе сматрам исувише одговорним и озбиљним да бих лагао суд.

Многи на суд, сведочења и лагања гледају друкчије. Да није тако - већ одавно би се знало ко је убио Славка Ћурувију. Истражни органи као да још не знају шта да ураде с чињеницом да су Ћурувију до самог момента ликвидације пратили бројни припадници Службе државне безбедности, који су опозвани само који секунд пре убиства?

- Ту чињеницу нико не оспорава. То је факат. И управо то и боде очи. Зашто би Служба пратила Ћурувију са целим својим апаратом у којем је учествовало много људи, а онда га убила пред кућом наочиглед целог тог пратећег апарата?! То је као када бисте убили неког и ставили му своју личну карту у зубе.

Ко је онда убио Ћурувију, коме је његова ликвидација била потребна?

- „Посао“ је одрадио неко ко је био кртица у Служби и ко је био на вези онима који су то организовали. За убиство Ћурувије Служби уопште није био потребан толики број људи! Да поновим: он је живео најнормалније и то убиство је могао да „одради“ један једини човек. Тог једног човека је неки паметан планер гурнуо у злочин Служби испред носа и тако постигао оно што му је и био циљ. Компромитовао је Службу. Када се томе дода и да је убиство одрађено на највећи хришћански празник. Ето додатног заплета.

Шта ћемо о убиству сазнати тек кад буду отворене стране архиве?

- Пошто ће бити потребно 50 година за отварање архива држава које имам у виду када указујем на пресудну улогу „страног фактора“ у организацији злочина по Србији - јасно је да већина заинтересованих за то тада вероватно неће бити међу живима. Независно од тога, бојим се да се истина неће сазнати никада! Мислим на праву истину!

Главом сам већ платио

При крају је суђење „земунцима“, у којем вас тужилац третира као организатора око 15 убистава „на београдском асфалту“ и три отмице (Милија Бабовић, Суад Мусић, Вук Бајрушевић), уз учешће неких припадника ЈСО. Одговарате и за покушај убиства ЛЈубише Бухе Чумета. Какве су биле везе ЈСО и „земунаца“, у чему се све и зашто сарађивало, по чијем налогу?

- Пошто је то суђење још у току, не желим да дајем никакве изјаве нити да то коментаришем. За разлику од многих других, који све знају чак и пре краја суђења, ја ћу суд - какво год мишљење о њему имао - испоштовати до краја овога процеса. Уколико будем сматрао да нешто треба коментарисати - урадићу то после изрицања пресуде.

Из „процеса Ђинђић“ отишао је председник већа Кљајевић; један заменик тужиоца (Радовановић) је ухапшен под недоказаном оптужбом да је одао службену тајну; други заменик тужиоца (Небојша Мараш) „побегао“ је у адвокате, па сад имамо трећег тужиоца (Јован Пријић). Превише „кадровских промена“ за предмет тог калибра.

- Цео тај галиматијас управо показује колико су све те приче провидне. НЈих једино одржава у животу то што имају залеђину актуелне власти, која је пре спремна да право добије слон него да себи допусти неку критику јавности.

Шта те промене, према вашој оцени, заправо говоре? Поготово, ако се на то додају и „не“ пресуди за Ивана Стамболића и Будву које је јасно изрекла судија Милена Инић-Дрецун, заједно са понављањем суђења за злочин на Ибарској магистрали и смењивање судија и у том предмету...

- Процес за убиство премијера, за сваког тужиоца који себе сматра за правог професионалца, био би случај који би истерао до краја и то би му био или врх каријере или ауто-пут за даље напредовање. А овде су сви пре бежали од „процеса века“ него што су се отимали за њега. Све се издогађало зато што је цео тај поступак изграђен помоћу подметања, превара, изнуда и притисака.

Не играте ли са судом и судијама топло-хладно?

- Није ми до игара. Ствари, напросто, овако стоје. Ако су судска и извршна власт убеђене да је све било онако како се тврди, због чега су онда хистеричне када се каже нешто што се не уклапа у званичну верзију?! Чему, болан, паника?! Ђе је, ба, запело?!

„Земунци“, који су још на слободи, као да су највештији у скривању. Вештији и од вас. Или се, можда, ради о нечему сасвим другом - да их неко довољно моћан прикрива или да их држава и не тражи озбиљно? Шта је најближе истини?[ антрфиле ]

- Не треба ту много вештине. Потребно је да имате два или три човека од неограниченог поверења. Даље, морате поштовати неколико неписаних правила која се намећу у таквим ситуацијама. И на крају, имати гвоздену самодисциплину и самоконтролу. Под тим условима, можете бити мирни. Чак вам не треба ни велики новац. У томе је поента. Да се нисам предао, никада ме не би ни нашли! Узгред, имао сам утисак да ме претерано нису ни тражили.

Откуд „утисак“ да вас нису ни тражили „претерано“?

- Па да јесу, зар бих могао да се кријем у рођеној кући 14 месеци?!

Јесте ли имали прилику да прочитате књиге које су објавили Владимир - Беба Поповић и Зоран Мијатовић? Колико је у њима веродостојног, има ли извртања и монтажа? Како вам они изгледају као „писци“ у поређењу са Душаном Михајловићем?

- Нисам имао прилику да прочитам ниједну њихову књигу, али не зато што сматрам да нису за читање. Једноставно, нису ми дошле под руку. Пошто нисам имао прилику да прочитам, не могу ни да упоређујем писање колега писаца.

Да ли бисте са неким од њих тројице попили пиће, шта би морало да се догоди да би то било могуће?

- Да, попио бих с њима пиће. Већ сам рекао да нисам ни сујетан, а ни злопамтило. Искористио бих прилику да разјаснимо неке ствари. А шта би требало да се деси? Па, за почетак две ствари - или да ја изађем на слободу или да они дођу овде у затвор. Није искључено ни једно ни друго!

Мислите ли да би сва тројица могла заглавити у затвору или само неко од њих? Ко и због чега?

- Да је права и правде - они би чак и по тренутно важећим аршинима требало да буду у затвору! Због лагања, неодговорности, прикривања истине, обмањивања и лагања судова. Листа је дугачка. На слободи су искључиво због неједнаких аршина.

Пишете ли сами нешто ново и шта? Долазе ли и до вас злурада „набацивања“ да вам све што напишете неко вештији „дотерује“?

- И читам и пишем. И то много. Ето, требало је да се нађем у оваквој ситуацији па да се заљубим у књигу. Често ме неко од командира пецне у стилу: „Да си толико читао и писао, не би био овде“. Обично им одговорим: То је тачно, али увек уз додатак - исто се може рећи и за вас! Иначе, већ је изашла из штампе моја шеста књига „Момци из Бразила“ II део. Под насловом „Чопор“. А управо завршавам и следећу, која ће се појавити највероватније половином децембра.

Како ће се звати? О чему ће тематски бити?

- Наслов је „Мађионичар“. Остало оставимо читаоцима.

А шта је са „набацивањима“ да вам неко помаже у писању?

- Што се тиче „набацивања“ - то су ми најомиљеније и најдраже критике! То само значи да оно што пишем има некакав квалитет. Ја сам скромна душа...

Добро, како сте доживели оцену Душана Михајловића да сте историјска личност?

- Ако ме господин Михајловић сматра и види као историјску личност - лепо од њега. Лично себе не сматрам нити видим као историјску личност. Да ли је то тако - време ће показати. Време је најмеродавнији судија историје.

Како видите своје заслуге и према коме? У чему су ваши греси?

- Своје заслуге никада нисам истицао, па нећу ни сада. Ако их имам, то нека процене други. За време оних несрећних ратова - радио сам оно што сам најбоље знао. Борио сам се раме уз раме са осталим храбрим момцима који су били спремни да свој живот положе на отлар отаџбине. Рањаван сам седам пута, једном сам био заробљен. Давао сам себе максимално, где год је то било потребно и кад год је народ био угрожен. Ако неко буде сматрао да су то некакве заслуге - нека то оцени како мисли да треба. А што се тиче грехова, по данашњим мерилима моји греси су у томе што сам се усудио да се бацам у ватру кад год је Српски народ био угрожен. Али, опет бих исто урадио! Моја глава је најмање вредна.

Оно што сте досад рекли - сами сте признали - није све што бисте још могли да кажете... Не дозирате ли, можда, понешто зато што се прибојавате за свој живот и главу?

- Своје карте сам већ отворио и да немам шта да кријем. Да сам хтео да нешто кријем и стварам било какву конфузију, слао бих вам редовно разне памфлете. Наравно, има ствари које се не односе директно на ове случајеве, већ су то неке животне ситуације - то ће отићи са мном у гроб. То је ствар принципа, а не страха или бојазни.

Чеда глуми праведника

Бивши министар полиције Душан Михајловић упутио вам је јавни апел да „проговорите“, написавши: „Очекујем да бивши командант, који је написао речи ‘мера мог живота је величина националног достојанства и патриотизма који носим у себи’, схвати да је ‘мера његовог живота’ данас - истина“. Имате ли шта да кажете, после свега што сте написали о Михајловићу?

- Моји одговори на питања, која сте ми упутили преко браниоца, немају никакве везе са такозваним апелом господина ексминистра. Тај увек нешто крене да пише или да се оглашава само онда када њега лично засврби по дупету. А на ваша одговарам зато што сте ретки који су ме лепо замолили за одговоре. Стога, само да поновим, на свим суђењима сам говорио истину и само истину!

Михајловићев апел, у неку руку, подразумева, међутим, да до сада, што значи ни на суђењима за убиство Ивана Стамболића и „Будву“, као ни током процеса за Ибарску магистралу и за убиство Зорана Ђинђића, или барем на неким од ових суђења нисте рекли баш све што знате, целу истину. Такође, да Михајловић сматра да оно што сте досад изговорили није баш цела истина. Стоје ли ствари тако? Шта ипак кажете за Михајловићев позив да даље не ћутите о ономе о чему сте, по његовом мишљењу, досад из неких разлога ћутали?

- Господин ексминистар се почеше само кад њега засврби! И добро му је рекла Баба Дана, написавши у Куриру: „Ниси ти крив, мучениче мој“. Господин ексминистар, са невиђеном упорношћу, очигледно покушава оно што никоме до сада није пошло за руком да вештом заменом теза натера Србе да науче да читају између редова. Служећи се оним што им он напише. Међутим, данас је потпуно јасно да су га и мала деца провалила.

Индиректно тврдите да проблем уопште није у вама ...

- Опет се поставља се питање од милион долара: да ли је Србија спремна за праву истину? Данас су свима уста пуна истине, а никако да је сви ти који се на њу позивају - испљуну. Вероватно зато што истина, за разлику од лажи, много више боли.

Чак и ако је тако, где сте у томе ви ?

- Што се мене тиче, увек сам био спреман да погледам свакој истини у очи. Мали доказ за ову тврдњу је и моја предаја. Јер, ако некога оптуже за све оно за шта су мене оптужили - онда се тај сигурно неће предати да би баронисао суд. Већ да би рекао истину!

Оценили сте да вас нико од 150 саслушаних за убиство није у Специјалном суду означио као било каквог организатора било ког „злочиначког удружења“. Устврдили сте, такође, да „нема материјалних доказа“ који би ишли у прилог таквим Пријићевим оптужбама. Ако сте заиста чисти, како сте се увалили у све што је резултирало са три осуде на по 40 година затвора?

- Прво, колико ја знам, за сада сам осуђен на две робије по четрдесет година и не знам одакле извукосте трећу! Осим ако немате информацију колико ћу добити и на преосталом суђењу?! Мада, видим да сте и ви схватили да је то постала пракса, кад сам ја у питању, и да не треба чекати крај суђења да би се знао крајњи исход. Све је већ унапред одређено!

Ко вам је све то, и због чега, „сместио“?

- „Страни фактор“, нема сумње. А учинићу све што могу да сазнам и ко од домаћих. Иначе, кад би човек знао шта га чека, вероватно би му било лакше, али и много досадније. Овако живети у неизвесности животу даје неки смисао. А, и ко може да зна све путеве Господње?

Ваши одговори стварају утисак као да мислите да се без Чедомира Јовановића на оптуженичкој клупи може сазнати пуна истина о атентату на Ђинђића?

- Нити желим Јовановићу зло, нити да се било ко нађе на оптуженичкој клупи ако није крив. Знам на својој кожи како то изгледа. Али, цела прича о Чедомиру Јовановићу је толико смешна и провидна да то виде и мала деца. Он је човек који годинама лаже и манипулише јавним мишљењем. Продаје се за неког праведника и себе представља као врх друштвених вредности. И - ником ништа! Већ и то довољно говори у каквом друштву живимо.

Рекли да се судија Ната Месаровић „образлажући пресуду одала“. Како се то „одала“? И шта је то „излетело“ судији Месаровић, по ваљем мишљењу?

- Па, цео онај „кермес“ са читањем пресуде, свитом која је дошла на њено изрицање као гарнирунгом, толико је био смешан и провидан да је заиста непотребно трошити речи на то. Да ли мислите да би сви они ликови дошли да нису били обавештени унапред о исходу поступка?! Ето, толико о независном правосуђу.

Алудирали сте у једном од одговора да је део ДОС-ове власти био заинтересован за ону тону кокаина коју је из Јужне Америке требало да „увезу“ Душан Спасојевић и његова екипа. Додали сте да се у последњем моменту уплашио и устукнуо. Значи ли то да тврдите да је исти тај део ДОС хтео да на тај начин „намакне“ паре које су му недостајале? Је ли мањак био у државној, или нечијој приватној „каси“?

- Не могу да лицитирам шта би било да би било. Али, судећи према томе како је протекла расподела пара од оне дроге у чијем сам пребацивању и сам учествовао - могу само да претпоставим где би тај новац завршио. А да су устукнули од тог посла, устукнули су!

Указали сте да је злато, које је пронађено заједно са дрогом спаљеном у обреновачкој термоелектрани, могло бити одузето Јеврејима. Можете ли открити ко је заташкао „златну аферу“ и да ли „волшебан нестанак“ о који сте поменули подразумева да га је неко с неким поделио и по ком основу?

- То је заташкао пре свега тадашњи врх МУП-а, а пре свега Драган Карлеуша, који је све то и покупио. Е, сад се поставља питање ако се зна да је и то пронађено у сефу Комерцијалне банке - што и то није било сликано, што и то није приказано на ТВ онако помпезно као она гудра. Уосталом, ко је, бре, њима дао право да то присвајају?!

Син Јовице Станишића је пилот, запослен код Станка Суботића Цанета. Тврди се да је Станишић-јуниор понекад возио и Зорана Ђинђића. Има ли то неки дубљи значај од пријатељства између Суботића и Ђинђића и односа између Ђинђића и Станишића?

- Не видим какве то има везе. Дечко је пилот. И то добар. Вози било кога ко уђе у авион којим он пилотира. И мене је возио. Па, ником ништа.

Ђинђићев убица евакуисан приватним авионом за Лондон

Неки људи, добро упућени у све што нам се збило резонују приближно овако: постоји много званичних и незваничних верзија о атентату на Зорана Ђинђића, али је Милорад Улемек Легија вероватно једини који зна потпуну истину. Да ли је тако?

- Позната ми је та врста „добро упућених људи“. То су разни аналитичари, „експерти“ за све и свашта, плус остали драмосери и кењатори. Они мало-мало па „снесу“ неку „теорију“ за медије. Вероватно касније, док читају сопствене речи, оду пред огледало па онанишу и вичу наглас како су паметни. То је класично бацање прашине у очи! Такви редовно кажу: „Ма, само Легија зна све“. А све је то најобичније бла, бла бла. Мука ми је од таквих ликова што само још више слуђују већ ионако слуђени народ.

Значи, дефинитивно, ништа битно нисте прећутали?! Може ли се догодити да понешто изнесете, ако до тога дође, тек пред судом за људска права у Стразбуру? Или да можда сачувате за мемоаре?

- Ништа што би било за суд! Не знам зашто бих нешто прећуткивао пред судовима своје земље, а износио пред страним?! Али, већ сам рекао: отом-потом. А што се тиче правде, у њу више не верујем! Да ли нешто остављам за историју? Па, она ће се свакако изнова писати када више не будем међу живима...

Како тумачите долазак Колина Пауела у Београд после атентата 12. марта 2003. године? Има ли тај долазак везе са утицајем „страног фактора“ и „америчком линијом“?

- Не тумачим никако. Сувише сам мали смртник да бих могао да тумачим потезе америчког државног секретара. Мада видим да и то знају да протумаче. Само фали да нам кажу и који је шампањац пио поводом склапања уговора о „Сартиду“.

Како су „екипе“ које су учествовале у ликвидацији Ђинђића „евакуисане“ са места злочина, а можда и из Србије, ако све није било онако како је означено у оптужници и првостепеној пресуди?

- На то питање бисмо можда добили одговор када бисмо знали ко се налазио у приватном авиону који је 12. марта 2003. године, око 19.30 полетео из Београда за Лондон.

Желите ли да кажете да су тим авионом били евакуисани прави убица и његови помагачи?

- Ништа ја не желим да кажем. Ја само постављам питање ко је био у том авиону.

На основу којих сазнања тврдите да су за „евакуацију“ послужили баш тај авион и тај лет? Да ли је тај лет био унапред пријављен?

- Нисам рекао да је тај авион служио за евакуацију било кога. Информацију сам доби десетак дана после убиства.

Због чега се ни истрага ни суд тим летом нису бавили? Ко је био довољно моћан да то осујети и да све скрене у сасвим другом правцу?

- Држава би требало да се запита да ли су истрага и суд - ако се и тако крупним стварима не баве - уопште истрага и суд? А и у чијим су рукама?

Знате ли бар у чијем је власништву тај авион био?

- Авион није имао никакве ознаке.

Хоћете ли, заједно са браниоцем, у жалби Врховном суду инсистирати да се тај авион и његови тајанствени „путници“ ставе под рефлектор допунске истраге и поновљеног суђења?

- Отом-потом.

Због чега тај мистериозни авион, који је на дан атентата увече одлетео за Лондон, нисте помињали током суђења?

- Зато што сам схватио у току суђења да то никога не би нарочито занимало! Јер, да је занимало - то би се већ открило. Па, није тај авион полетео са ливаде, него са - државног аеродрома усред ванредног стања!

Колико год, у масовној свести, били Легија, не плаши ли вас - ако сте заиста невини, као што упорно тврдите - блокада истине?

- Током целог процеса сам осећао како покушавају да нас дресирају. Сад замислите, ако су такве очигледне чињенице игнорисане на једном тако важном суђењу, какво је требало да буде „циркус века“ - шта онда раде и шта ли ће све радити на неким мањим суђењима?! Бојим се да је све ово са мном и Звезданом Јовановићем било само пробни балон. Да се види до којих крајности безобразлука и ароганције и преко судова може да иде. Бојим се да ће се са таквим „суђењима“ у Србији наставити.

Бојите ли се за себе?

- Блокада истине била је очигледна од самог почетка. Не стрепим, наравно, али ме више плаши како ће се одразити последице те блокаде и „циркуса века“ на читаво друштво, на животне вредности уопште. На век који је пред Србијом. А то да је Србија у провалији - то није ништа ново. И даље настављамо да падамо. Само су „зидови“ провалије променили боју.

Већ сте изјављивали да можете побећи из затвора, али нећете“! Остајете ли при тим речима и надаље?

- То сам изјавио и немам томе шта ни да додам ни да одузмем!

Ваши опоненти не престају да тврде да сте се предали због првог избора Војислава Коштунице за премијера. Има ли у томе имало истине? Како се односите према председнику Владе Србије?

- Те тврдње само показују на који начин функционишу њихови мозгови. Какав Коштуница, какви бакрачи! Што бих се ја предавао због њега?! Већ сам рекао да са политичарима нисам склапао никакве дилове. А однос? Немам никакав однос. Човека суштински и не познајем!

(крај)