ЕКСЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: ЛЕГИЈА ПРОГОВОРИО !!!

Осуђен, засад, на свих 137 година робије, Милорад Улемек Легија ипак не губи наду да ће на крају доказати да невин чами у самици Окружног затвора у Београду. И више од тога. Намерава да докаже не само да сам нема никакве везе са ликвидацијом Зорана Ђинђића, већ и да убица уопште није био Звездан Јовановић, него неко сасвим други. Неко ко је - само неколико сати после убиства - евакуисан за Лондон. Приватним авионом који је полетео са сурчинског аеродрома.

У ексклузивном интервјуу Улемек одговара на око 400 питања која се односе на убиства Зорана Ђинђића, Ивана Стамболића, покушај ликвидације Вука Драшковића у Будви и на Ибарској магистрали, као и на петнаестак убистава на “београдском асфалту” и три отмице - за шта је све оптужен. Али, истовремено, износи и неку врсту властите контраоптужнице, полемишући са Душаном Михајловићем, Владимиром-Бебом Поповићем, Чедомиром Јовановићем и другима. При том, указујући, поред осталог, да је Дејана Миленковића Багзија, једног од четворице сведока сарадника у процесу за убиство, пола године у Грчкој “тренирала” једна страна обавештајна служба, највероватније америчка.

Изјавили сте поводом своје предаје: “дошао сам да кажем истину и тражим коректно и фер суђење”. Такво суђење, како тврдите, нисте имали ни у једном процесу. Шта ћете урадити ако Врховни суд Србије на крају свих крајева одбаци и ваше будуће жалбе на, сада још ненаписану пресуду за убиство Ђинђића? Хоћете ли правду тражити у Стразбуру?

- Дошао сам и рекао истину. Фер суђење нисам имао, нити сам могао да имам, са оваквим стањем у држави! Кад је реч о Врховном суду, опет не очекујем ништа посебно. Очекујем да ће поступити по директиви, да ће и оне његове судије које се буду бавиле убиством тако сачувати своје фотеље. То је линија мањег отпора која је код нас и даље популарна. А Стразбур? Па, о том - потом. Имамо овде још да се ћерамо! И, богами, ћераћемо се!


Ако је баш сваки процес у коме сте оптужени, како тврдите, “режија” - зашто би Стразбур био ван домашаја тако моћних “режисера”?

-Да ли ви то упоређујете правосуђе ЕУ са нашим?! Добро сте ме насмејали!

Бивши премијер Зоран Живковић творац је, на први поглед парадоксалне, тврдње: да ћете ви, а можда и неки други осуђени за атентат, “отворити душу” тек када се суочите са правоснажним осуђујућим пресудама. Значи ли ово да је Живковић већ тада знао нешто више и био у праву?

- Што се тиче те изјаве мудросера, господина Живковића, па и сами кажете да је то парадокс. Господин Живковић ћути, ћути и онда одједном одвали нешто и вероватно чека да се земља затресе. Међутим, ништа од земљотреса! Своје знање и умеће дотични господин је показао тако што се Влада Србије распала за само шест месеци његовог вођства. Према томе, нека цеди грожђе и нек не лупета глупости!

Да ли сте сада спремни да кажете бар нешто што нисте били спремни, или нисте смели, да кажете у кривичним поступцима? Поготово ако сте знали да се и због вас гради затвор у Пожаревцу и да можете да рачунате на неколико пута по 40 година робије? Да ли се, можда, нешто крупно у међувремену догодило, нешто што би променило ваш гард?

- Мало сте напорни, али добро. Такви сте ви новинари. Све за славу, и тираж! Својом предајом доказао сам спремност за пуну истину. Њу сам, такође, доказао и одговарањем у судницама на сва постављена питања. Као што сада одговарам и вама. И, као што сам спреман да одговорим сутра. Било коме.

А затвор?


- Ви, новинари опет, као и много пута до сада, покушавате овом народу или грађанима (како то воле да кажу ове бајне демократе), да утувите у мали мозак разне предрасуде. Јер, тотална је глупост и неистина да је тај нови затвор изграђен због моје маленкости. Чисто сумњам да би се држава бацала у такав трошак због мене! По мојим сазнањима, тај затвор је изграђен да би “пратио” нови закон о организованом криминалу. На захтев Европске уније, у коју тако грчевито желимо да уђемо. Тако смо, ето, почели од градње затвора, уместо од породилишта, болница и школа! Али, добро. И то је Србија.

Да ли се у међувремену заиста ишта крупно догодило?

- Крупно се није догодило ништа, осим што сам добио укупно 137 година робије. На страну та ситница, желим да се чује и друга страна приче.

Шта је било оно што сте говорили у судницама: делимична истина, или лаж (на коју имате право и по ЗКП), комбинована, можда, са свесним скретањем судских поступака на криву страну? Или одвраћање правосуђа од неких околности, актера и догађаја?

- Никада нисам пред судом говорио лажи или делимичну истину! Проблем је само у томе што мене нису хтели баш много да слушају. За ове четири године и мало више, колико траје ова циркусијада, судије које су судиле мени и осталим припадницима ЈСО-а нису биле баш много заинтересоване да чују истину и да приме к знању оно што ми имамо да кажемо. А, и зашто би - кад су пресуде нама највероватније донете још пре 12. марта 2003. године! На судијама је било само да одраде процедуру. Доказ за то је и ово што се догађа са пресудом Врховног суда у случају Стамболић-Драшковић.

Шта имате у виду?

- Један једини судија је ту ствар хтео да истера до краја. Па, када је видео да нема с киме, јер су данас фотеље и функције најважнија ствар у земљи Србији, управо тај судија је морао да поднесе оставку, јер је то и у правосуђу, изгледа, једини начин да се сачувају част и достојанство професије. Сигуран сам да данас многе колеге тог судије, Милене Инић-Дрецун, говоре испод гласа: “Будала!” Али, у томе је разлика између великих и малих људи. Велики људи испадају “будале”, а мали и послушници као да постају пример нових вредности данашњег друштва. Шта да се ради: И то је Србија!

Хоће ли се ваша будућа жалба Врховном суду “везивати” и за предмет “Политичка позадина убиства на премијера Зорана Ђинђића”, којег је формирао Слободан Радовановић, пре него што је отишао са функције Специјалног тужиоца за борбу против организованог криминала?

- Моја добра воља да одоговорим на питања која ми постављате нема ама баш никакве везе са спекулацијама које лансирају разни појединци. Хоћу, једноставно, да се чује и друга страна приче. Свака медаља има две стране.

Шта кажете за потез тужиоца Радовановића?

- Много тога! Ко је извршио страховит притисак на суд да се Багзију да статус сведока сарадника, упркос томе што он није рекао ништа што се већ до тада није чуло на суђењу? Тим пре што је добио статус као понављач, из другог пута. Даље, како је било могуће да он буде пуштен из притвора за случај “Лимес” ако су, како сада тврде, сви одмах знали да је то био покушај убиства? Шта су надлежни органи урадили за тих двадесет дана колико је прошло од “Лимеса”, до 12. марта 2003. да заштите покојног премијера Ђинђића?

Је ли то, најзад, све?

- Није! Ако је тужилац Јован Пријић располагао јаким доказима - због чега су му била потребна чак четири сведока сарадника?! Зар један, уз све те “доказе”, није био сасвим довољан? Још је пуно питања на која би требало пронаћи одговоре, али се очигледно, кренуло сасвим другим путем. Као што рекох: Србија није спремна за праву истину! То што је тужилац Радовановић напрасно склоњен на тзв. више радно место - само указује да су моје тврдње тачне. Не мења се коњ који добија трке и побеђује!

Не потврђују ли питања која отварате јавно изговорена очекивања Чедомира Јовановића, Рајка Даниловића, Срђе Поповића, Владимира-Бебе Поповића и других: да сте калкулисали током свих процеса, надајући се да ће вас заштитити премијер Војислав Коштуница, за чији сте рачун, наводно, извршили политичке ликвидације?


- Прво, нисам отварач или отварачица уста као неки! Увек сам говорио без длаке на језику! А, друго, претпоставкама политичких и друштвених пигмеја чија сте имена навели сваки коментар је излишан. Та стара и зла прича да сам се предао зато што сам добио некакву заштиту од појединих политичких структура - обична је глупост! Па мени, за оно за шта сам оптужен, не би могао да помогне ни Савет безбедности УН! Нити бих ја прихватио његова обећања и заштиту! Утолико ми је мање била потребна заштита ситних мудросера са наше политичке сцене.

Значи, тврдите да вас нико није оставио на цедилу?!

- Управо тако. Нисам имао никакав договор, нити ичију заштиту! Самим тим, мене нико није ни могао оставити на цедилу! Имао сам довољно муда да се предам добровољно. И зато што сам као војник научен, још у раној младости, да прихватим сваку одговорност. Осим тога, смучило ми се да више слушам како блате и моју породицу и ЈСО! Најважније је, упркос томе, ипак било то што је истина на мојој страни! И, за разлику од многих других, не кријем се иза туђих скута и имена. Ја сам свој на своме. Могу свакога, у било које доба, да погледам у очи. Ма, не плашим се никога, осим Бога и жене!

Међу питањима Милораду Улемеку - чак и да их је било много мање од 400 - свакако су се морала наћи и она која се тичу „апела” које му је у последње време упућивао бивши министар унутрашњих послова Душан Михајловић и Легијине улоге у хапшењу и изручивању Хагу Слободана Милошевића.

Да ли сте имали прилику да прочитате све што је претходних неколико недеља, пошто се „докачио” са Владимиром - Бебом Поповићем и Радетом Терзићем, изговорио и написао Душан Михајловић о позадини онога што је претходило убиству?

- Имао сам, дакако, прилику да прочитам мудросерије господина ексминистра, који се досад није огласио само у Кекецу и Микијевом алманаху. Сва остала издања је окупирао да би својим нарицањем и жалопојкама нас примитивне Србе натерао да читамо између редова. Један лик је овде у затвору поводом његове писаније рекао: „Јебем ти лебарник, шта је ово ‘тео да каже”?! Иначе, тај лик је из његовог Ваљева.

Да ли сте у Михајловићевим речима пронашли нешто важно или занимљиво?

- Ништа ново, нити изненађујуће! Ваљда је његова порука требало да буде: „Беба је највећи криминалац, Чуме и Легија су његови послушници”. Само, Чеда Јовановић је био Ваљевчев љубимац! То је и сам изјавио.

Али зашто би Михајловић измишљао и подметао?

- Дуле Ваљевац жели свима да покаже како је једино он безгрешно створење које је у све залутало сасвим случајно. То је код њега отприлике то. Иде му наруку што је „Кораћева комисија” утврдила да ексминистар тобоже није ништа крив за све што се догађало. Ту је најважније да је Заре Перика, алијас Пешкир, утврдио да Дуле Извиђач није крив. Заправо, господин министар би да Србију присили да чита „између редова”. Да поверује како је за све крив некакав „моменат”. Само, нешто нисам приметио да се дотични „моменат” појавио на суђењу и да му се судило!

За шта, заправо, кривите Михајловића? Алудирате ли на његову одговорност, као министра полиције, за убиство Зорана Ђинђића?

- Веома је занимљив Михајловићев, додуше, крајње (не)вешт покушај замене теза. Јер, да отприлике парафразирам, господин министар тврди: „Ђинђић не би био убијен, односно био би данас жив да Душан Спасојевић и Миле Луковић Кум нису 2001. пуштени из притвора”. Ето, лупи човек и оста жив! Али, ту своју маглу никоме неће продати. Како је умео Слоба да каже: „Успеће му то мало морген”! Искористићу перо свог адвоката да се и директно обратим господину министру. И да му поручим: „Не, госн’ министре, опет сте, као много пута до сада, лупили глупост. Зоран Ђинђић би данас био жив да сте ви као министар полиције радили свој посао како треба”!

Можда га уопште нећете превише узбудити. И за њега сте човек осуђен на 137 година затвора...

- Сигурно нећу, али хоћу да Србија зна да је господин ексминистар полиције имао преча посла од чувања Ђинђића. Да је морао више да води рачуна о својим фирмама и фирмицама, лутрама и лутрицама, него о безбедности покојног премијера. Уосталом, све је то Млађа Динкић ономад лепо објаснио и приказао на оним шемама, на конференцији за штампу, још пре скоро четири године. Зато би господину ексминистру било најпаметније да се попне у своју викендицу и да настави да сондира Повленску маглу иако она, очигледно, утиче на његове видике.

Каква је била права природа ваших односа са Слободаном Милошевићем?

- С покојним председником Милошевићем нисам имао никакве односе. Видео сам га свега три пута у животу. Сваки пут - искључиво службено. Упркос томе, последњих година појављивале су се спекулације да сам са њиме, малтене, редовно пио виски и пушио томпус. То су све подметања болесних умова који газе и преко лешева само да би за себе остварили корист.

Милорад Улемек Легија није осуђен само на 137 година затвора већ и на - само десетак квадратних метара „слободног простора“ у београдском Централном затвору. А имао је контакте и сусрете са личностима које су током протекле деценије и по утицале на судбину Србије.

Педесет сусрета са Зораном Ђинђићем

Имали сте као командант ЈСО тројицу претпостављених - Јовицу Станишића, Радета Марковића и Зорана Мијатовића са Гораном Петровићем. Можете ли да их упоредите и откријете природу својих односа са сваким од њих понаособ? Како видите њихове међусобне односе, посебно - односе између Станишића и Марковића, као и утицај њих четворице на догађаје уочи 5. октобра 2000. и све што је потом претходило ономе што део политичког спектра упорно назива „оружаном побуном ЈСО“, а и 12. марту 2003?

- Мислим да би са данашње тачке гледишта било некоректно упоређивати те људе. Ипак, ево понешто. Сви су они били на челу Службе када је Србија проживљавала разне тешке периоде. Станишић је човек који ме је примио у Службу и био ми први претпостављени. Са њиме сам имао изузетно конкретне и професионалне односе. Сматрам да је према том човеку учињена велика неправда, али тако је то у Србији. Док си потребан и ваљаш - добар си, кад те сажваћу и испљуну - онда ко те јебе.

Ни Марковић није прошао много боље, само што и за њега многи мисле да је своју садашњу судбину заслужио...

- Он је прошао слично, а наследио је Станишића, као што се зна, у најтежем моменту у којем се Србија налазила. Пет месеци после његовог ступања на дужност почео је рат и он, једноставно, није ни имао времена да упозна Службу. Поготово што је дошао из ресора Јавне безбедности. Међутим, и поред тога - показао је да је велики професионалац и човек.

Шта знате о односима између Станишића и Слободана Милошевића?

- О њиховим односима не могу да кажем ништа. Нисмо били толико блиски да би мени поверавали оно што је њих спајало или раздвајало.

А Петровић и Мијатовић?

- Њих двојицу не познајем довољно, осим што смо имали прилику да сарађујемо у оних неколико месеци колико су нам се путеви укрстили. Данас видим да су у строју са свим оним драмосерима који вичу: „Ма, ја сам Ђинђићу рекао...“ То су све одреда приче за малу децу. Можда они то могу да причају широј јавности и обичним смртницима, али постоје и људи који познају скривенију страну те „приче“. Па, бре, сећам се да је Ђинђић Петровића, тог грбавог, избацио из своје канцеларије у странци када је овај почео да нешто кевће. И сад он нешто ту као драмосерише. Немојте да ме вучете за језик!

Одакле уопште знате да је Ђинђић Петровића избацио из канцеларије ако се с покојним премијером, као што неки тврде, нисте виђали осим једном (6. октобра 2000)?

- То за Петровића, напросто, знам. Уосталом, никада нисам рекао да сам се са Ђинђићем видео само једанпут и то - 6. октобра 2003 године. То је било први пут да смо се видели. А сусрели смо се укупно педесетак пута! Нисам бројао.

Када сте се упознали са Ђинђићем и под којим околностима? Колико сте се пута и због чега сретали после 5. октобра 2000, у каквим сте односима били за време 5. октобра и касније? Због чега је конкретно дошло до хлађења ваших односа и разлаза?

- С покојним премијером сам се први пут видео, а самим тим и упознао 6. октобра 2000. после поноћи. Тај сусрет сам више пута до сада и описивао и објашњавао. Спекулације су да смо се сретали пре 5. октобра, неистине које су лансиране касније. У циљу компромитације како мене, тако и ЈСО-а. Подмеће се да смо се срели пре свих тих дешавања и договорили се. А ја се нисам ништа договарао ни с ким. Ни пре, ни после 5. октобра!

Можете ли да детаљније опишете тај свој први сусрет са Ђинђићем, бар мало подробније него у Специјалном суду?

- Ви, новинари, волите да помало гушите, али добро. Срели смо се после поноћи - на инсистирање и уз посредовање ЛЈубише Бухе и Душана Спасојевића. Тај сусрет се десио у улици поред Републичког парламента. Када сам дошао до Улице народног фронта, ту су ме сачекали Чуме и Душан, који су били наоружани до зуба, и одвели ме до џипа у коме се налазио Ђинђић. Тада смо се први пут видели и упознали. Остало је већ историја.

Какви су били ваши контакти и односи са Ђинђићем после 6. октобра кад тако самоуверено говорите да други јавно лажу како су му као премијеру говорили у очи и оно што није волео да чује? Откуд знате да други лажу или не лажу?

- Наша виђања су одмах после 6. октобра била честа. Касније се то проредило. А шта стварно знам и одакле? Па, приликом неких од тих сусрета био сам у прилици да видим какав је био Ђинђићев однос према многима од ових што се данас курче и бусају у груди, како су му говорили ово и оно.

О којим људима и каквим „епизодама“ се ради?

- Данас премијер није жив и не желим да се стављам у исти строј са јајарама којима су пуна уста Зорана Ђинђића. Сада, кад видим како неки серу и просеравају - причама типа „Да је мене слушао данас би био жив“... - дође ми да се исповраћам! Јер, половина од тих јајара, које данас граде каријеру преко мртвих људи, пред њим није смела ни да отвори уста! Не зато што је Ђинђић био некакав аутократа, већ због тога што су се плашили да не испадну глупи, као што данас испадају. Само ћу још рећи, моји су односи са Ђинђићем били коректни.

Неки Милорада Улемека сматрају својеврсним херојем 5. октобра. Неки „Милошевићевим човеком“ који је у време „демократске револуције“ само мудро тактизирао искључиво у свом интересу. А ево шта сам Легија каже о тим догађајима и својој улози.

Какву сте улогу ви и ЈСО имали у догађајима од 5. октобра и ономе што им је претходило, као и после тога?

- Наша улога је мање-више позната. Морам, ипак, да нагласим да је често била преувеличавана. Причане су разне бајке. Те бајке су опет лансирали они који су хтели да од њих профитирају. Углавном су такви себи приписивали заслуге за тобоже пресудну улогу у некаквим договорима са нама и у стављању ЈСО под своју контролу. То су све глупости. Једини ко је пред 5. октобар имао контролу над ЈСО била је Служба државне безбедности са Радетом Марковићем на челу! Све остало су биле само пусте жеље појединаца.

Шта тиме желите да конкретно кажете?

- ЈСО за време 5. октобра није имала никакву улогу! Ми смо у све то били укључени на самом крају, када је пуч већ био изведен. Поново кажем пуч, јер ако неко код нас и даље мисли да је 5. октобар био спонтано окупљање народа - онда је тај обична будала. Тврдим: то је био класичан државни удар!

Није ли уставна и законска обавеза и ЈСО, као дела МУП-а Србије, била да заједно са Војском спречи сваки, па и тај „државни удар“?

- После битке сви су „генерали“ и сви се праве паметни. ЈСО пре свега није формирана ни опремана ни обучавана да се бакће с јавним редом и миром. Још мање - да разбија демонстрације или било каква друга „окупљања“. У ту причу смо улетели зато што је колективно лудило било захватило цео систем. Зато што је догорело до ноката.

Милошевићев режим као да није озбиљно ни покушао да спречи тај „државни удар“...

- Није ни могао да се спречи 5. октобар. То нису могли да ураде ни ЈСО, ни МУП, ни Војска! Тог дана је већ било касно. То је требало урадити и спречити много раније. Због чега није - то не знам. Поводом 5. октобра све безбедносне структуре су подбациле. Данас је сасвим јасно због чега. Пета колона је добро одрадила свој задатак.

Зар је могуће да ЈСО није имала баш никакву улогу? Зар „улога“ није била и то појављивање на „самом крају“?

- Када смо наступили, имали смо задатак да покушамо да извучемо припаднике полиције који су били заробљени у Телевизији и Савезној скупштини. Међутим, док смо дошли до града стигле су нове информације: да је све у реду и да нико од припадника полиције није у опасности нити је заробљен. Да би се лично уверили у то направили смо један круг око Телевизије и Скупштине, успут полупали пар усијаних глава које нису хтеле да нам се склоне са пута и после тога се мирно вратили у базу. То је углавном цела прича. Уосталом, да ли сте икада за све ово време чули од мене или било ког припадника ЈСО да се хвалио неким заслугама у вези 5. октобра.

Да ли припадници специјалних јединица по закону имају право да „успут полупају пар усијаних глава“? Није ли то понос на који немате право?

- Прве усијане главе су имале срећу и добро су прошле јер када неко пуца на полицију и при том отворено показује оружје и неће да се склони са пута - онда је најбоље што може таквима да се деси да прођу с разлупаним главама. То нема никакве везе са поносом. То је само значило, немојте да се курчите да вас не самељемо!

Зар 5. октобра није било никаквог договора у којем сте учествовали?

- Једини договор који је постигнут те ноћи био је да демонстрантима случајно не падне на памет да крећу на Дедиње. На полицијске и војне објекте. И тај договор је у целини испоштован, изузев инцидента око Градског СУП-а, али је и то било решено без икаквих последица. Једноставно, нисам желео да се и код нас догоди „румунски сценарио“, па да нам се цео свет смеје.

Због чега је онда све то било обојено сасвим другим бојама?

- После 5. октобра су многи покушавали да нас злоупотребе, хвалећи се како су баш они допринели томе да ми не интервенишемо. Често сам могао да чујем: и како ЈСО није ударила на народ, и како је издала Слободана Милошевића, и како сам ја испао некакав херој. Све тако бла, бла, бла. Данас могу само да кажем - нити сам ја некакав херој 5. октобра, нити смо ми издали било кога, нити смо имали намеру да ударимо по народу. Тада смо само радили свој посао. Или смо то бар покушавали.

Могло би се закључити да је херој 5. октобра заправо био шеф ДБ Раде Марковић, који није наредио ЈСО да крене на народ?

- Не постоје хероји 5. октобра. Постоје само они који су били разумни и они који то нису били.

Добро, да сте добили наредбу да угушите тај „класични државни удар“ и да „ударите на народ“ како бисте поступили?

- Таква наредба никада није била издата. Нити би је ико издавао. Нити бих је ја извршио...

"Ђинђић и Чеда Јовановић су Душана Спасојевића и Љубишу Буху Чумета задужили да ми опипају пулс јер се ДОС уочи 5. октобра највише плашио ЈСО. Данас се сви који су долазили у Шилерову праве блесави, посебно Владимир-Беба Поповић и Чеда, а кад је требало да се дође на журке са гомилом курви и хостеса - онда су били први. Ако мислите да ћу вам рећи да су долазили Ђинђић и Вилијем Монтгомери - онда морам да вас разочарам"

Јавност је последњих година посебно копкало: ко је све од политичара долазио у земунску Шилерову улицу. Ево шта о томе каже Милорад Улемек.

Како сте се зближили са Душаном Спасојевићем, Милетом Луковићем Кумом и Љубишом Бухом Чуметом? Каква је била права природа ваших односа са том тројицом? Колико сте пута били у Шилеровој пре пензионисања и после тога? Да ли се нешто и шта у вашим односима мењало уочи 12. марта 2003. године?

- С њима ме је, како то рече господин екс министар безгрешни Душан Михајловић у својим фељтонима, зближио „моменат“ 5. октобра. Пре тога сам се са Спасојевићем и Луковићем знао само површно. Са Чуметом се до 5. октобра уопште нисам познавао. Они су, како пре 5. октобра, тако и самог 5. октобра, имали задатак да ми се приближе зато што се ДОС највише плашио реакције ЈСО.

Ко их је за то ангажовао?

- Касније сам сазнао да су били послати испред појединих челника тадашњег ДОС-а. Са задатком да ми опипају пулс...

„Испред“ којих челника ДОС-а?

- Пре свега Зорана Ђинђића и Чеде Јовановића.

Шта знате о односима Ђинђића, Јовановића, Спасојевића и Милета Луковића - Кума?

- Знам да су ти односи успостављени преко Бухе, а опет суштински преко Драгољуба Марковића. То је била та „сурчинска линија“. То се десило почетком 1999. године. Како је то све ишло до 5. октобра - не знам тачно. Пре 5 октобра, као и после, њихова виђања су учестала. То знам. Јер, рецимо, кад год је требало да се видим са Ђинђићем у периоду од 5. октобра до конституисања владе, сваки пут су сви ти састанци били заказивани преко Душана Спасојевића. И сваком том сусрету су присуствовали или Буха или Спасојевић или обојица. Уз обавезног Чеду. Имао сам понекад утисак да се плаше да им нешто не промакне између мене и Ђинђића. Касније, када је Ђинђић постао премијер, сви контакти су ишли преко Чеде.

Како су се развијали ваши односи са Спасојевићем и Луковићем?

- Природа наших односа, у самом почетку била је превасходно везана за догађаје око 5. октобра. Касније је постала службено-пријатељска. И данас, за разлику од многих, ја те наше односе и познанства не кријем. Као ни своје одласке у Шилерову који су били периодични. Некад чести, а некад не. Ти односи остали су исти до 12. марта, мада сам се тада ређе виђао са њима јер је Душан неколико месеци пре 12. марта почео да се ирационално понаша.

У ком смислу ирационално?

- Непредвидиво, помало бахато. Али, тако то иде када моћ некоме удари у главу.

Која врста моћи: финансијска, политичка или нека друга?

- Не знам. Некако, то више није био онај Душан кога сам познавао 5. октобра. Постао је прек, некако осион. Да ли је он стварно утриповао - да је заиста финансијски или политички акт не знам. Углавном, тако се понашао. Мени то није одговарало, па сам се од њега последњих месеци мало удаљио.

У време својих боравака у Шилеровој, кога сте све сретали у том „тржном центру“ и каква је, по вашим сазнањима и процени, била природа односа између тих „посетилаца“ и Спасојевића и Луковића?

- Долазили су многи. А „природа односа“ била је различита. С некима чисто пријатељска, с некима чисто интересна. Али, нисам ја држао Спасојевићу свећу, нити сам дубље улазио у то какви су односи између њега и свих оних који су тамо долазили.

С киме је, поименично, Спасојевић имао пријатељске, а са ким интересне односе? О којој врсти пријатељства, односно интереса се ту радило?

- Заиста нисам Душану држао свећу при тим његовим контактима, Нисам, иако многи, како видим, још имају предрасуду да смо Душан и ја били много блиски и да смо били „једно“. То, ипак, није било баш тако.

Добро, а ко је све долазио? Ко и због чега данас прикрива своје везе и контакте са Спасојевићем, Бухом и Луковићем и шта се накнадним „шминкањем“ покушава да забашури и постигне?

- Па, то можете да видите и сами. Многи данас прикривају како своје познанство са Спасојевићем и Луковићем, тако и своје посете Шилеровој. У томе предњаче Владимир Поповић и Чедомир Јовановић, алијас Бебица и Чедица. Данас се сви они праве блесави, а кад је требало да се дође на журке са гомилом курви и хостеса-онда су били први! Од њих човек није могао да дође на ред! И ту нема шта да се шминка нити забашурује. Све се то зна, само што то данас многе интересује једино ради прављења афера, што то служи углавном као муниција за блаћење. Једноставно, данас нема политичке воље ни интереса да се све то истера на чистац.

Због чега нема?

- Србија није спремна за пуну и праву истину о свим тим догађајима! Можда ће бити једног дана...

Иако Србија није спремна, можете ли ипак навести име неког познатијег посетиоца Шилерове осим Чеде и Бебе? Зашто се устежете?

- Немам ја ту шта да се устежем! Ако мислите да ћу вам рећи да су долазили Ђинђић и бивши амерички амбасадор Вилијем Монтгомери - онда морам да вас разочарам! Долазили су многи, што за мог присуства, што у време када ја нисам био тамо. Уосталом, видим да ни суд ни тужилаштво нису на томе много инсистирали. Ни кад су о томе говорили они који су у Шилеровој много више времена проводили од мене.

У Београду постоје људи који су уверени да су Спасојевић и Луковић били повезани са неким страним обавештајним службама, које су и преко њих, у најмању руку, могле да утичу на понешто од онога што је претходило убиству Ђинђића. Располажете ли ви било каквим сазнањима у овом смислу?

- Таквих сазнања немам. Они су имали неку везу у то време према црногорској служби безбедности. Посредно, преко пар ликова, али да су имали везу или да су били на вези са неком озбиљном страном службом то не знам.

За политичке и личне „симпатије“ Владимира - Бебе Поповића и Душана Михајловића без претеривања се може рећи да су - обостране. Милорад Улемек Легија, међутим, има политичке и личне „рачуне“ са обојицом.

Од када познајете Владимира - Бебу Поповића? Како сте се и под којим околностима упознали? Поводом чега сте све контактирали и на чему сарађивали?

- Поповића сам упознао дан после 5. октобра. Како и под којим околностима, више се и не сећам јер се много шта од тада издешавало. Могуће је да смо се први пут срели у Скупштини Београда, а могуће је да је то било и у канцеларији Драгољуба Марковића. Много је било дешавања тих дана, тако да је са данашње дистанце тешко све то распетљати и реконструисати. Тада су и сви контакти били поводом петооктобарских догађаја.


Како сте примили процену ексминистра полиције Душана Михаиловића да је Поповић правио „паралелну власт“ у Србији? А како тврдњу из исказа Јовице Станишића у време „Сабље“ да је Поповић био повезан са британском службом МИ6?

Сматрате ли и ви да се без расветљавања Поповићеве улоге не могу до краја схватити нека збивања у Србији после петооктобарске политичке промене? Не би ли то значило придавати му значај који није имао?

- Док се не расветли Поповићева улога током последњих 15 година, многа питања ће остати без одговора. Сматрам да се то никада неће десити јер је Поповић био сувише намазан да би био лако раскринкан. Томе неће ићи у прилог ни чињеница да он поседује много материјала и информација које могу да компромитију многе из актуелне власти. Да није тако, зар би му било дозвољено да оволико лаје?!

Ко се, по ономе што знате, највише плаши Поповићевих „материјала и информација“? Зашто то не бисте открили, ако заиста знате, без обзира на структуру владајуће политичке коалиције у Србији?

- Плаши га се већина из владајуће структуре. А и још понеко са стране.

До данас је остало нејасно ко је Душана Спасојевића и остале, после екстрадиције из Француске, сачекао на сурчинском аеродрому?

- Прави одговор на то Србији би сигурно могао дати безгрешни Душан Михајловић!

Зашто га крије? Уосталом, зашто тај одговор од њега нико не тражи?

- Могао би зато што зна целокупну истину о том случају! Истина која би вероватно изненадила јавност у Србији. А та истина се од њега не тражи јер би била гробар ДОС-ове политике из тог времена!

Одакле знате да би Михајловићево отварање душе о овој теми изненадило јавност? Питаћемо, наравно и њега, али - шта ви о томе знате или претпостављате?

- Знам поприлично. „Француска петорка“ није враћена због фалсификата пасоша или „отмице Мишковића“. Ту се радило о њиховом спасавању јер су били проваљени. Кад се буде открила права истина о томе - пашће и многе друге „приче“. Пашће и многе маске. Али, то се неће десити у догледно време јер би се разоткрила права „крвна слика“ тадашње власти. А то сигурно не би одговарало ни овима који су сада на власти. Зато се и боре грчевито да се што дуже одрже на власти. Да би могли да и даље прикривају свињарије из прошлости.


Појавиле су се претпоставке да је неко из врха власти намерно сигнализирао Французима превремено хапшење Спасојевића - да не би био ухапшен с великом количином колумбијског кокаина већ само због фалсификованог пасоша. Јесу ли, према вашим сазнањима, ствари тако стајале и коме је у Београду такво „спасавање Спасојевића“ било потребно?[ антрфиле ]

- И ту би многе одговоре могао да нам да врли господин Михајловић јер је он био вођа целе операције око изручивања „француске петорке“. Наиме, по многим информацијама и коцкицама које сам успео да сложим за све ово време - тадашња власт је панично уложила максималан напор да их врати назад у земљу јер се плашила да не буду проваљени, да се не сазна да су спремали увоз тоне кокаина у земљу. Тоне која је касније требало да буде продата широм Европске уније и осталих земаља на нашем континенту.

Као да алудирате да је и врх власти био заинтересован за ту тону кокаина, али да се у последњем моменту уплашио и устукнуо...

- Већ тада Ђинђићева власт је схватила да су обећања светских моћника да ће добити милијарде долара донација, које је наводно требало да се слију у Србију, само празна прича. Тек шаргарепа на крају штапа. Зато је покушавала да прибегне и неким „алтернативним методама“. Новац јој је био очајнички потребан да би могла да опстане. То је требало да буде једна од „операција спасавања“, али се изјаловила. То ме и не чуди много, с обзиром на то какви су ликови тада водили земљу. Другачије није ни могло да буде. И моја садашња сазнања потврђују да су Спасојевић и његово друштво тада морали да буду спасени, односно враћени у земљу ради спасавања власти!

Одакле за то знате ако сами у томе нисте учествовали?

- Целу ту „операцију“, наравно, пратила је Служба која је знала и ко је „водио“ послове са нафтом, цигаретама, алкохолом. Све је то и званично заведено. После смене Горана Петровића и Зорана Мијатовића, ново руководство Службе је неке ствари покушало да изведе на чистац и тада је настала паника. Сећам се да је доста пута интервенисао Зорана Јањушевић и да су и Милорад Брацановић и Андреја Савић нагло ућутали о томе. После је, наравно, уследила освета. Зар стварно мислите да су они смењени из разлога које смо могли да чујемо током ових последњих година? Ма дајте! Њих двојица су смењени зато што су „нањушили“ брод који је око Нове године 2002-2003 требало да пристане у Црној Гори. То није био брод у коме су се налазиле само банане из Колумбије.

Сада нико и не покушава да истражује у том правцу. То није случајно?

- Много шта бисте боље разумели да сте могли да имате извештај Француске обавештајне службе по називом „Султан“. Ту све пише црно на бело. Али, и та, као и многа друга дешавања пре су за књигу него за новине. Да би се све то како ваља схватило - потребан је много шири опис догађаја и релација између одређених људи.

Курир је летос објавио делове извештаја Француске обавештајне службе о операцији „Султан“. Како сте их ви схватили и имате ли бар нека појашњења?

- То што је Курир објавио - само је мрвица тог извештаја! Имао сам прилике да прочитам комплетан извештај. Све са закључцима. О томе не могу да причам јер сам се обавезао на чување тајне људима који су били вољни да ме с њим упознају. Могу само да кажем да је било добре воље - људи који су тај извештај радили били су спремни да дођу у Србију. Међутим, нико није био за то заинтересован.

Теме - ко кога и зашто прислушкује, а ко стоји иза отмица и рекетирања у догледно време остаће актуелне у Србији. Нису ад акта ни таква „догађања“ из блиске прошлости.

Постоје спекулације да су неки утицајни људи из Ђинђићеве владе, при том су били апострофирани Владимир-Беба Поповић и бивши премијеров саветник за безбедност Зоран Јањушевић, долазили у „центар за прислушкивање“ РДБ МУП Србије и наводно се, условно речено, користили његовим могућностима. Да ли је то тачно?

- Тако је било! И један и други су се користили услугама Београдског центра за прислушкивање. Покушали су они да уђу и у Седму управу, али им то Милорад Брацановић није дозвољавао. То је и био један од разлога за његов каснији прогон.

О чему се конкретно радило и како је било могуће?

- Прво да кажем да Брацановић Беби и Јањушевићу, нажалост, није много засметао јер су им у Београдском центру сва врата била отворена. Како и не би кад је ту прави газда био Зоран Мијатовић! Зато је и враћен у Службу. Да буде послушник, мада данас можемо да видимо како кроз своје књиге покушава да исприча сасвим другу причицу. Али, џаба се упиње! Премного људи зна истину.

Одакле знате све то, ко вас је тако добро обавестио? Брацановић или неко други? Можете ли, у вези са овим, нешто рећи о „бици за разводнике“ до које је дошло после 5. октобра?

- Био сам директно укључен у те „приче“. Тада сам још био у Служби, па су ме ликови из ДОС-а сваки дан смарали причама: како урадити ово, како оно, кога поставити овде, а кога онде...

Није ли све, можда, рађено иза леђа председника Владе Србије Зорана Ђинђића?

- Да ли је било иза леђа или није - не знам поуздано. Али, суштина је у томе што није било никакве битке. Разводници су, напросто, били преузети и преусмерени на „слушање“ за потребе тадашње власти.

Једно време се говоркало да је Владимир-Беба Поповић, наводно, имао и неки свој „прислушни центар“...

- Када су Мијатовић и Петровић били смењени, Беба и његова екипа су стварно формирали свој приватни прислушни центар. Зато што више нису могли да имају такав лак и лежеран приступ у Службу. То је основни разлог што су биле пласиране приче како су Брацановић и Андреја Савић тобоже били постављени на моје инсистирање и под некаквим претњама. То, наравно, уопште није тачно. Зна се ко поставља начелнике Службе. Уосталом, да није било тако - посведочио је и екс министар полиције врли Душан Михајловић.

Упркос свему што тврдите, та „прича“ не умире!

- Та прича се и даље упорно лансира од стране комплексаша Бебе Поповића. Из чисте сујете. С намером да се освети Брацановићу који је био и остао професионалац.

У ово вам неки сигурно неће поверовати. Због чега је Беби био потребан прислушни центар? Да ли је био потребан само њему? Да ли је Ђинђић за њега уопште знао? Ако је Беба имао цео прислушни центар, онда су за њега и „Служба“ и Ђинђић морали да знају...

- Беба и његови су прислушкивали своје политичке противнике и успешне бизнисмене, које су касније разноразним информацијама рекетирали. То је најбедније у целој тој причи.

Кога су све прислушкивали, кога су рекетирали?

- Сећате ли се афере са Вуком Обрадовићем? Е, па, она је била исконструисана у једном од тих центара. Помоћу информација које су добијене прислушкивањем. А има још много таквих ствари ...

Ко је још био на таквом „нишану“? Зашто говорите о „центрима“? Колико их је било и где су се налазили?

- Многи су тада била на мети. Многи! Постојала су најмање два таква центра! Један мобилни и један стационарни.

Колико су тачна нагађања да су ти „приватни центри“ служили за прислушкивање и Војислава Коштунице и генерала Небојше Павковића? Да ли је, можда, међу прислушкиванима био и Мирослав Мишковић?

- Када имате прислушни центар, онда се не гадите прислушкивања било кога. Када су Коштуница и његови избачени из Скупштине Србије почели су интензивније да прате деловање ДСС-а. Занимало их је: какве ће Коштуница и његови контрамере да предузму. Што се тиче Павковића, њега је прислушкивала Служба. Као што је Војна обавештајна прислушкивала Службу. Не верујем да су могли да га прислушкују приватно јер је њега контраобавештајно ипак „покривала“ Војска. Сумњам да је Беба био у стању да њима могао парира.

Како су ствари стајале са Мишковићем?

- Њега вероватно и дан-данас прислушкују. Не заборавите да свака служба размишља по систему: „Дружба је дружба, а служба је служба“.

Све се то, ако је тачно, није могло радити иза леђа председника владе. Осим ако је већ тада постојала Поповићева „паралелна власт“ о којој пише Душан Михајловић...

- Понављам: заиста нисам сигуран да ли су, или нису, радили иза леђа покојном премијеру. Нисам, мада је било и доста информација да су „резултати“ ишли и Ђинђићу на сто.

Каква су у оно време, када се све то догађало, била ваша сазнања о отмицама Милије Бабовића, Мирослава Мишковића и малолетног сина Слободана и Фахрете Живојиновић, а шта о тим догађајима знате данас?

- О поменутим кривичним делима не бих тренутно говорио ништа. Зато што у Посебном одељењу још траје поступак у коме сам оптужен за нека од тих дела. Дакле: док се суђење не заврши, не бих о томе ништа. За разлику од многих, који својим коментарима и анализама крше све могуће кодексе, ја ћу испоштовати суд и док се суђење не заврши - нећу коментарисати дела за која ми се суди. Једино што могу да кажем јесте: отмица сина породице Живојиновић тада је била табу тема, а колико видим - табу је и данас.

Гоне вас „само“ за отмицу Бабовића, зашто онда не разоткријете - уколико знате - праву природу отмица Мишковића и сина Лепе Брене и Бобе Живојиновића? Знате ли ишта о томе куда су и коме отишле огромне паре од тих киднаповања?

- Чекам да будем позван за ново суђење поводом отмице господина Мишковића. Мада, то суђење никако да почне. Тамо ћу рећи све што знам о том случају! Што се тиче отмице сина породице Живојиновић, опет кажем: то је и данас табу тема. Да знам било шта рекао бих без пардона. Без обзира на кога се односи. Јер, онај ко отима децу тај је обична јајара и психопата. И сам сам отац четворо деце и могу да замислим како су се ти људи осећали док се није завршило. За такве ликове не бих имао никакве милости. Било би: по кратком поступку.

Као и о свему осталом за шта је оптужен и осуђен, Милорад Улемек има своју верзију и за покушај убиства лидера СПО Вука Драшковића у Будви. Али, случајно или не, није одговорио на два питања.

Како је било могуће да стрелац какав је Бранко Берчек са малог растојања промаши са свих осам метака? И, није ли можда баш од Легије добио наредбу да намерно промаши, ако није - није онда неко други преко Берчека на тај начин организовао „провокацију“?

Пошто сте правоснажно осуђени као организатор покушаја убиства Вука Драшковића у Будви, имате ли о том, по много чему чудном догађају, додатна или сазнања која током суђења, из неких разлога, нисте хтели да изговорите? Је ли истина да је тога дана црногорска власт први пут повукла обезбеђење Драшковићеве куће, а давала му пратњу за плажу?

- То је био заиста веома чудан догађај. Ми смо на самом суђењу покушали да изведемо гомилу доказа који су могли значајно да пољуљају оптужницу. Међутим, Суд је остао глув за наше предлоге. Зато што су, по тумачењу Суда, били „неосновани“!? Тиме је тај Суд већ тада показао своје право лице. Јер, како је Суд могао да зна шта је основано а шта не ако докази нису били изведени?!

Ако сте у праву, онда је то било имитација правог суђења...

- Било је то једно заиста мучно и непријатно суђење, пошто је судско веће заправо било продужена рука тужилаштва. Сви су се очајнички трудили да нам ускрате пуно право на одбрану. Ми оптужени смо у судници седели као заморчићи!

Шта све с тим процесом није било у реду? Зашто тврдите да ни докази нису били изведени? Ако је на Драшковића пуцао Бранко Берчек, како је било могуће да такав специјалац промаши са осам метака, па још са растојања мањег од пет метара? Да ли је Берчек од вас добио наредбу да намерно промаши и због чега, или је неко други преко њега на тај начин организовао „провокацију“?

- Ево само неколико примера шта није било у реду. На рукавицама које је, по оптужници, носио Берчек пронађени су одређени материјални трагови. Пре свега ДНК, траг који не може да се исфолира. А када је утврђено да то није ДНК Берчека - његова одбрана је предложила да се Берчеку узме ДНК и упореди са трагом нађеним на рукавици. Суд је, међутим, тај предлог одбио као неоснован! Даље, имамо случај са живим сведоцима који су на првом саслушању препознали сасвим друга лица. И то - без грешке! Није било никакве недоумице! Предложили смо да се и они позову. Али, и то је било „неосновано“!

Кога су препознали „живи сведоци“? Какве су биле последице тог препознавања?

- Душана Спасојевића и Милета Луковића Кума. Постоје изјаве поменутих сведока о томе. Ако у међувремену и оне нису изгубљене као многи други „докази“.

Да ли је то било све?

- Нажалост, не. Тврдили смо да су тих дана у Будви били сасвим други људи. Са сасвим другим задатком. Када су „војна лица“ на тотално незаконит начин извела препознавање оптужених - које нису препознали (!) - тражили смо од Суда да та иста „војна лица“ изведу препознавање тројице припадника ЈСО (?) који су заиста тих дана били у Црној Гори. Суд је и то одбио као неосновано! Па, где је ту праведно и фер суђење?!

Покушавате ли ви то да докажете да је суђење било потпуно нерегуларно и фарса?

- Да, с пуно разлога. Постоји још мноштво материјалних доказа који руше оптужницу. Што је најстрашније, Суд је извео гомилу „доказа“ који не постоје! Када смо питали - где су ти докази? - речено нам је да не постоје јер су уништени!

Ако је Берчек имао налог да заиста убије Драшковића, зашто сте му за необављен посао, по пресуди, наводно платили 20.000 марака?

- Прича о тим силним маркама је чиста измишљотина пласирана преко лажних изјава појединих оптужених који су били довољно наивни да поверују у махинације тужилаштава да би од нас направили криминалну групу. Ми из ЈСО то нисмо били, а ако нема криминалне групе - не може бити ни Специјалног суда. А ако нема Специјалног суда - онда нема ни сведока сарадника. Све тако у круг. Да би нам подметнули!

Ако нисте ви организовали „Будву“, ко је то, према вашем мишљењу, режирао и зашто?

- Када би се пажљиво анализирала политичка ситуација из тог времена, лако би се утврдило да је Милошевић имао најмање интереса да с политичке сцене склони Вука Драшковића. Поготово физичком ликвидацијом...

Коме је то онда било у интересу и зашто је то подметнуто баш вама из ЈСО?

- Прво би требало анализирати ко је у то време био Вук Драшковић. Јер, опште је познато да је његов тадашњи политички утицај у опозицији био минималан. Зар није он сваки пут бојкотовао и на неки начин саботирао својим деловањем све напоре опозиције? Није ли од тог и таквог његовог деловања сам Милошевић имао највише користи? Нису ли у то време покојни Зоран Ђинђић и Драшковић били највећи политички противници?

Желите ли да кажете како је можда Ђинђић имао већи мотив да се уклони Драшковић?

- Дотле не бих ишао, али не бих ни потпуно искључио! Сетите се само свих јавних пљувачина између њих двојице. И у вези са овим, опет морам да поновим оно што сам већ икс пута рекао: Вук Драшковић је био омиљена политичка пудлица Слободана Милошевића. Преко њега је Милошевић остварио скоро све своје изборне победе. То што се данас Вук представља као највећи опозиционар из тог времена - прича је за малу децу! Уосталом, где је данас СПО као странка? Такви као он били су без Милошевића потпуно маргинални. Они су постојали захваљујући Милошевићу. Он се са њима играо као мачка са мишевима. Кад је мачка отишла, мишеви су изашли из својих рупа.

Нисте одговорили на питање коме је пуцање на Драшковића било у интересу?

- Страном фактору! Тај „фактор“ је пажљиво пратио и анализирао политичку сцену у Србији и лако су „сабрали“ неке ствари!

Како ћете, хоћете ли уопште моћи - чак и ако је тачна - да докажете своју тврдњу да Драшковић уопште није био праћен зато што је ДБ спремала његову ликвидацију, већ наводно зато што се виђао или требало да види са страним „дипломатама“ који су у ствари били шпијуни? Да ли је у Србији - поготово после „епизоде“ са генералом Момчилом Перишићем и првим човеком ЦИА у Београду Џоном Нејбором - такво нешто више уопште доказиво?

Добро, али како су ствари стајале са праћењем Драшковића?

- Па, опште је познато да је Вук Драшковић праћен још од оног чувеног 9. марта кад је навукао народ да добије батине. Он је очити пример субверзивних делатности и дефетизма против своје рођене земље. Уосталом, то је наставио да ради и док је био министар „вањских послова“. Наставио је да буде проститутка страних интереса. Зато сад и пише књигу у којој ће покушати да се опере за све оне свињарије које је радио. Шешељ је у Хагу због некаквог вербалног деликта, а Вука, који је био спреман да сече руке и позивао на оним својим митинзима на братоубиство, нико не дира. Он и данас може слободно да се просерава о некаквим својим улогама. Додуше, од како је пукао на изборима - нешто га више и не виђам да лаје. То је препустио баба Дани!

Легија има, наравно, и своју верзију злочина на Ибарској магистрали. Само, питање је може ли она и за колико „померити“ ишта крупно у оптужници.

Имате ли своју „реконструкцију“ догађаја у Будви?

- По моме, ствари су се развијале овако. Долази до покушаја атентата. Полиција хапси Спасовјевића и Луковића. Одређени сведоци их препознају да су виђени близу лица места, а и у стану Владимира Јовановића Јапанца. Црногорска полиција хапси и њега и он даје опширну изјаву о целом том догађају. НЈих двојицу пуштају, Јапанац остаје у Спужу. У Србији полиција расписује потернице за њима двојицом. Дешава се 5. октобар, потернице се укидају. Они, један по један, одлазе у Црну Гору, где бораве по 24 сата. Све време под обезбеђењем црногорске службе безбедности. Убрзо се враћају у Србију чисти за Будву.

Како су онда нестале заслуге и везе које су Спасојевића и Луковића спасле после Париза и учиниле „чистим за Будву“?

- Од лета 2000. године, па до ванредног стања, истрага за Будву је мировала. Тек у „Сабљи“ све се одједном однекуд зна и све више није чисто. Међутим, зашто никаква истрага није била покренута у лето 2002. године? Пошто су сви припадници Војске који су сведочили и на самом суђењу дали изјаве још 2002. године, ко је те изјаве крио и гурао под тепих? Како је могуће да у Јапанчевом стану нису пронађени никакви трагови ни отисци Спасојевића и Луковића ако други докази потврђују да су они тамо боравили неколико дана?

Замериће вам - питања, само питања...

- Без питања, нажалост, не може. Јер, како је могуће, ако су тројица припадника из ЈСО-а по оптужници боравили у том стану пет дана, да није пронађен ни један једини траг?! Како је могуће да постоји само по један отисак од све тројице на три различита предмета и то сва три покретна? Зашто ти предмети више не постоје? Зашто је полиција навела да су ти предмети фотографисани, а фотографије не постоје?

Зашто суд и држава беже од свих тих питања?

- То и јесте кључно питање. А ко кога и зашто ј... у целој тој причи - нека читаоци закључе сами.

Како је дошло до тога да за „Будву“ црногорска полиција одмах ухапси Душана Спасојевића и Милета Луковића Кума, па да их убрзо пусти? Да ли је тај део истраге водила супруга црногорског председника Филипа Вујановића и ко је?

- То смо и ми током самог суђења покушали да истерамо на чистац. Суд је, међутим, и тај прогласио за тобоже неоснован. Формално, образложење је било: то би само одуговлачило поступак!!! И то је суд! Невероватно, али истинито. Један од разлога што су Спасојевић и Луковић били убијени у Мељаку је што су обојица много знали и о том фамозном покушају атентата на Драшковића. Они, једноставно, нису имали шансу да преживе. Поред свега осталог, њихов малер је што су много знали о прљавим работама појединаца из тадашње власти.

Како знате да су били малерозни, јесте ли лично учествовали у „прљавим работама“ које помињете, или сте их гледали са стране?

- У некима да, у некима не.

Добро, а какву улогу је одиграла супруга председника Црне Горе Филипа Вујановића?

- Судија Вујановићева је изашла на „лице места“ ради увиђаја. Три дана после тога је склоњена с тог случаја.

Има ли „Будва“ скривену позадину?

- Поводом „Будве“ се поставља мноштво питања, укључујући и најчудније: Ко је баш то вече укинуо обезбеђење Вуку Драшковићу? Сигурно није Слоба звао Мила Ђукановића да га замоли за такву малу услугу. Зна се ко је у то време био добар са Милом Ђукановићем.

Као да опет алудирате на Зорана Ђинђића...

- Не алудирам ја ни на кога, али видим како се коцкице саме склапају. Хоћу једино да кажем да су све битне околности - или погрешно утврђене или су остале потпуно неутврђене! Све на шта указујем су необориве чињенице чија анализа није била дозвољена током суђења. Уосталом, са „Будвом“ се догодило исто као на суђењу за убиство Ђинђића. Када су судије виделе да је ђаво однео шалу и да извођењем наших доказа може бити пољуљана оптужница - све је било преломљено преко колена. Из истих разлога, суду је требало шест месеци да за „Будву“ и „случај Стамболић“ напише писмени отправак пресуде. Требало је сву ту гомилу глупости образложити.

Осуђени сте и за четвороструко убиство чланова СПО на Ибарској магистрали и истовремени покушај убиства Драшковића. Да ли би на пресуду Врховног суда Србије, по вашем мишљењу, утицало вештачење домета мобилне телефоније за дан злочина јер су ваши браниоци тврдили да је тај део Ибарске у „џепу“ који је искључивао могућност да пошаљете сигнал-налог Берчеку?

- Цела намештаљка са Ибарском је пуна рупа и разних небулоза. Цео тај процес зато и траје већ седму годину. То је класично силовање свих учесника у поступку, а по медијима влада нека врста хистерије. Годинама се прича како су ту сви докази јасни, а пресуде нема јер не постоје докази за које би могли да се ухвате. Откуд докази кад је све исконструисано зарад болесних циљева тадашње власти.

Можемо ли вам веровати, чак и ако понудите нешто реално, с обзиром на то да сте признали да сте фебруара 2001. са тадашњим начелником РДБ Гораном Петровићем и Зораном Мијатовићем учествовали у монтирању ствари око злочина на Ибарској магистрали? Како ћете доказати да је Зоран Мијатовић прекинуо истрагу коју је водио „Поскок“ и „узео све материјале, говорећи да га није брига ко је возио камион“?

- Нисмо само ми учествовали у том монтирању! На тај глупи потез сам пристао тек после разговора са покојним премијером Зораном Ђинђићем. Немојте заборавити да је у томе учествовао и тадашњи београдски окружни тужилац Раде Терзић, који је уобличио крајњу оптужницу. За то постоји низ веома очигледних доказа. Постоје и сведоци који су о томе, додуше стидљиво, повремено говорили.

Упркос томе, ко ће вам поверовати да је тадашња РДБ са неким скривеним планом преузела „Ибарску“ од законски једино надлежне Јавне безбедности“? О чему се ту радило и по чијем, можда, мигу?

- Ако није било овако, зашто је онда тадашња Служба напречац узела истрагу под своје од Јавне безбедности?! Питање је, у том случају, такође: Како је било могуће да се тужилаштво у то време задовољи са тако танком причом? Због чега суд није питао Зорана Мијатовића када је сведочио шта је хтео да каже када је изјавио да њега не занима ко је возио камион!?

Како је то Терзић монтирао „Ибарску“? Одакле знате да је то урађено у договору са Ђинђићем и шефовима Службе?

- Па јесте тако било. Али, изгледа да многима више одговара да користе силу него право.

Тврдите да је „Ибарска“ намештаљка. Ако јесте - онда у њој, на неки начин, учествује и данашња власт. Али, шта ће то данашњој власти?

- То не знам. Мислим да у том предмету ниједна од страна у поступку нема у „џепу“ ништа. Сви се вртимо у једном зачараном кругу. Као у врзином колу. Проблем је што суд једноставно не жели да сагледа ни чињенице ни доказе које смо ми представили јер се данашње судије више плаше да не буду критиковане у јавности од појединаца, него што се плаше да прекрше закон! Важнија им је фотеља од истине и правде. Ево само неколико примера са каквим смо се све тоталним небулозама сусретали током суђења. Једна од њих је и оно о домету мобилне телефоније. Јер, иако је Врховни суд наложио да се то поново испита, пошто је вештачењем утврђено да на већем делу те трасе у то време није било сигнала, што је било потврђено и од многих сведока, суд на поновљеном суђењу то није урадио!

Због чега?

- Зато што је у међувремену вештак преминуо! Управо тако, а ја сад треба на робију да одем због тога што суд није хтео да ангажује новог вештака. Када смо на томе инсистирали, опет смо добили образложење да је наш предлог неоснован?!

Током суђења упорно сте порицали учешће у ликвидацији Ивана Стамболића, организацију злочина на Ибарској магистрали и одговорност за покушај убиства Вука Драшковића у Будви. Имате ли неки заиста нови, до сада непознати материјални, или неки други доказ који би потврдио вашу одбрану пред судијама?

- Током суђења сам покушао да кажем истину која, нажалост, тек сада стидљиво и полако излази на видело. Међутим, очигледно је да истина никога не занима. Иако сам доказивао - како чињенично, тако и материјално - да нисам учествовао у тим злочинима, то није никога занимало. Ни тада, а колико видим - ни данас.

Председник надлежног већа Врховног суда, Милена Инић- Дрецун, својом оставком је показала целој јавности да је некоме, ипак, стало!

- То и јесте тужно да не кажем јадно у целој ствари. Зар она једна мора - подношењем оставке - да спасава како свој тако и образ и част правосуђа у којем, очигледно, седе све сами мумифицирани послушници?! Јебеш такав суд, а и државу, која суди по двоструким аршинима. Очигледно је да у овој држави суд примењује једна правила када су припадници ЈСО у питању, а нека сасвим друга када су други људи у питању.

Ако је тако, онда ћете узалуд ићи на ванредни правни лек против правоснажне пресуде Врховног суда...

- Истина ипак почиње да цури и да се пробија напоље из закулисних конструкција. Из кулоара полако излази на видело. Упркос томе што и данас готово сви и даље ћуте као пичке. Зато што и јесу пичке.

Како коментаришете тврдњу Данице Драшковић да је судија Ивић-Дрецун уцењена од стране „Службе“ и да су њене изјаве, које су се појавиле по медијима, даване по налогу, зна се које „Службе“?

- Баба Дана не би била баба Дана кад не би давала изјаве тог типа. Очигледно је фасцинирана Службом. Изгледа да је ипак требало да је пусте да буде мало на челу БИА! Можда би то помогло да мало излечи своје комплексе. Овако, она сада тек повремено изађе из мишје рупе. Запљује по свима, али са ефектом по оној народној „пси лају каравани пролазе“. Али добро, разумем је, климакс је чудо.

Она и Вук Драшковић имају свој поглед на „Ибарску“, своју аргументацију. И имају право на то...

- То је у реду, али та њихова аргументација умногоме не држи воду. Србија је у таквом стању да би ме чудило да се поводом геста Милене Инић-Дрецун - нашло више људи који су рекли: свака част судија, тако се брани образ и част професије! Ја сам увек говорио да за храбра дела треба имати муда. Али, ево: госпођа Дрецун ме је демантовала. Једна жена је лупила шамар целом систему. Могу само да кажем: свака част!

Излажете се приговору, вероватно не само Драшковића, да покушавате да избегнете одговорност...

- У реду, али зашто је онда започето друго суђење у коме сам ја и даље имао улогу сведока, упркос томе што је тада увелико постојала она чувена „изјава“ у којој ме терете за цео тај циркус?! Постао сам са другима одједном оптужени и напрасно смо убачени у цео поступак који је покренут на веома чудан начин, да би онда почео испочетка. А и да не говорим о томе да против мене ни на том суђењу није изнетниједан конкретан материјални доказ! Ни један једини!

Због чега тврдите да је све почело са убиством Ћурувије?

- Зашто је он убијен баш на Васкрс? Само зато да би се после рекло: „Ево, црвени убијају на највећи хришћански празник, ништа им није свето“. Међутим, та им се ствар изјаловила. Убиство Ћурувије није подигло опозицију и народне масе против Милошевића. Мало су се режисери прерачунали! Заборавили су да је тада трајао рат и да ће се та вест „изгубити“ у мноштву других. Пола опозиције је тада побегло у иностранство, одакле су здушно навијали да се бомбардовање настави. Што жешће - то боље. Да скратим, данас је за то убиство оптужена Служба, додуше само медијски, али то је и био првобитни циљ мозгова целе те операције.

Од „Службе“ су много горе прошли неки други...

- Да. Као главни налогодавац је означена Мира Марковић. Пазите, не Слободан Милошевић него Мира Марковић! Ни то није случајно. Јер, ко би могао да поверује у то да је Милошевић дао налог да се убије неки новинарчић, када је у то време владало ратно стање?!

Славко Ћурувија није био никакав новинарчић!

- Нисам хтео да га увредим. Не, само сам хтео да кажем да је Милошевић могао да Ћурувију склони са сцене на хиљаду других начина. И то законски! У ратном стању, могао је да га стрпа у затвор и да до краја рата не види ни сунца ни месеца. И, ствар би била решена! Зато је и била пронађена „алтернатива“ у Мири Марковић. Јер, она и Ћурувија су били кућни пријатељи. Ту су биле кућне чајанке и на крају - испраћај са сузама. После наводне свађе...

Али, ту ништа није јасно ни о улози „Службе“!

- Служба, која у време ратног стања ради свој посао, прати лице које се отворено бави неким субверзивним делатностима против своје земље. Данашњи циљ неких је, заправо, да се та Служба анатемише и извргне руглу као начисто дилетантска, што свакако није била. Јер, зашто би Служба целим својим пратећим апаратом пратила одређено лице да би га само минут пре убиства повукла?! Мислим да тако не би радили ни највећи аматери!

Чиме можете доказати тврдњу да и иза ликвидације Ћурувије стоји „страни фактор“?

- Опште је познато да је покојни Ћурувија живео нормално. Без икаквог обезбеђења, да се кретао опуштено, тако да је њега, нажалост, могао да убије и мој деда. Није за то уопште била потребна Служба. И у овом случају: неко је пажљиво пратио ствари, анализирао и вукао конце. Зато не стоји она смешна прича да је све урађено по налогу Мире Марковић и Радета Марковића. Служба је била логистика, а пуцачи су били криминалци који су данас мртви.

Који криминалци?

- Они које је Михајловић помињао када је рекао да је случај решен и да се све зна, али да су убице мртве. Помињао је Луку Пејовића и Малог Прику.

Када су ликвидирани и по чијем налогу?

- Убијени су за време владавине ДОС-а, који је убиство Ћурувије тобоже разрешио. Само, фали им и ту сведок-сарадник! Седам година све је то „службена тајна“, а процесуираће се кад на врби роди грожђе!

Није ли све на шта указујете премало да би теорија „страног фактора“ са домаћим пуцачима-криминалцима већини била схватљива?

- Немојте да заборављате да је у то време у Служби постојао и одређени број кртица које су биле у вези са страним обавештајним службама.

Можете ли то доказати? Како је све то функционисало?

- Преко тадашњих опозиционих странака. Пре свега, преко ДС и СПО.

Ко су људи преко којих се управљало „кртицама“? Да ли је тако нешто озбиљним страним обавештајним службама уопште било потребно?

- Због нечега вероватно јесте. А те људе данас можемо наћи на веома високим функцијама, у разним фирмама. Њихов рад је награђен.

Многи су убеђени да је постојао троугао Ђинђић-Терзић-Чеда и да је битно утицао на неке догађаје из најновије историје Србије.

Како сте примили део оптужнице против бившег Окружног јавног тужиоца у Београду Радета Терзића да је био, како га сумњиче, припадник земунског клана? Имате ли ви таква сазнања? Да ли је и он одржавао односе са Душаном Спасојевићем и био један од посетилаца Шилерове?

- Цела та прича је потпуно смешна! То је очигледан доказ да је тандркање о предмету политичка позадина атентата - обична фарса. Јер, како је то, и зашто, одједном баш сада постало актуелно? Поставља се и питање: како то није било истражено одмах, 2001. године, када је Спасојевић са осталима био пуштен из притвора?! А и питање је: зашто екс министар полиције Душан Михајловић није тада покренуо истрагу о томе, како је дошло до свега тога, већ се то чини данас, скоро шест година касније? Михајловић још нариче по новинама како он, ето, није ни знао неке ствари. А све је то најобичније бла, бла, бла које Србија мора да чита и слуша од тог „безгрешника“.

Нисте рекли ни реч директно о самом Терзићу...

- Па, нисам од оних што измишљају да би задовољили нечију машту. Што знам: то и говорим. А знам само да Терзић није био припадник никаквог клана. Он јесте на личну ургенцију издејствовао да Душан Спасојевић и остали буду пуштени из затвора, али то не значи да је са било ким био компањон. Он је радио оно што су од њега тражили политичари, као што то данас раде неки други у правосуђу и тужилаштву. Уосталом, шта би са свом оном силном галамом и халабуком око Терзића?! Можда су се само шалили?! Или су се можда договорили?!

Србија је у горем стању од многих околних земаља, а чини се да „безгрешника“ има више него све оне заједно. Неки ће вам замерити - да од Терзића правите „безгрешника“...

- Не пада ми на памет да „перем Терзића“, нити било кога другог! Наш проблем је што се данас овако лако лепе етикете људима да су припадници овог или оног клана, ове или оне мафије. Како је кренуло с мафијама, мислим да ћемо на крају бити земља са највише мафија на свету! Италија је већ мала беба за нас! Данас су мафије постале мода, како за тужилаштво тако и за медије. Кад намераче да некога сигурно оцрне - онда га прво испрозивају да је био припадник овог или оног клана, а при том нико и не покушава да макар изанализира ни дефиницију припадности клану или мафији.

Да се не стекне утисак да у Србији нема никаквих кланова?!

- Ако је Терзић био припадник тзв. земунског клана, онда је Чедомир Јовановић био истакнути припадник многих кланова! А поготово тзв. земунског. Независно од свега, Терзића, за којег тврде да је био „припадник“, нисам никада видео у Шилеровој. За разлику од Чеде који, ето, као није „припадник“, иако није избијао оданде! То је очити пример двоструких аршина који се данас примењују у нашем правосуђу и политици.

Да ли је Љиљана Буха, као што неки тврде, заиста довођена код Терзића и Небојше Мараша да се жали на мужа (Љубишу Буху Чумета)?

- Заиста не знам да ли је она ишла да се види са Терзићем, али знам да се са Марашем видела и да је дала обиман исказ. И, то је један од главних разлога због којих је Мараш побегао са суђења. Замислите ситуацију: ЛЈиља, која је у то време била пријављена као нестала или отета (о томе су и медији тада доста писали), долази на заказани састанак са државним тужиоцем, који од ње узима исказ и то не пријављује никоме. Тада је, као што се зна, већ увелико трајао медијски рат између Спасојевића и ЛЈубише Бухе Чумета и просто је невероватно да Мараш, тадашњи тужилац, није обавестио полицију ко му седи у канцеларији.

Да ли би се и тиме морали позабавити они који сада истражују политичку позадину атентата?

- Наравно. То је један од праваца истраге којим би тужилац требало да крене. Јер, поставља се питање: откуд тај исти Мараш у предмету за убиство покојног премијера Ђинђића?! Тим пре што мало људи зна да су Мараш и, рецимо, Миша Милићевић били прве комшије, а да је оптужница за атентат писана у седишту БИА и да се Јован Пријић уопште није ни око чега битног питао. Има тога још доста, али је све тешко истерати на чистац. Многе маске још нису пале.

А да ли је Терзић миг за пуштање Спасојевића и осталих заиста могао добити од Ђинђића?

- Апсолутно сам сигуран да је Терзић имао са Ђинђићем некакав договор о томе, или да га је питао за мишљење поводом пуштања Спасојевића и осталих из притвора. Само, не верујем да му је то премијер рекао онако у пролазу, како је то Терзић описао. Не заборавите: то је тада био највише експонирани случај у јавности. Зар министар Михајловић није махао оставком ако тај случај не буде решен?!

Ако је заиста било тако, неки ће бити спремни да кажу како је Терзић онда мање крив него што изгледа...

- Терзићева грешка је у томе што он покушава да се понаша и да игра по принципу „хоћу каким, нећу каким“. Додуше, он другачије и не може. И има тај премного путера на глави! Тако, уосталом, пролазе многи послушници.

По природи ствари, за излазак Спасојевића и осталих из притвора мало су била и Терзићева „обавезујућа упутства“. Одлуке су доносиле судије, имате ли сазнања ко је њима у том смислу давао инструкције и налоге?

- Прво, цела та прича о тужиоцима и судијама који су потписивали разна упутства и разноразне папире чисто је протоколарно-административне природе. Све је то морало да буде одрађено да би се задовољила законска форма. Целу причу о пуштању Спасојевића из затвора завршио је Чеда Јовановић! Зато стварно не знам докле ћемо више да се курвамо и правимо блесави!? Да је Чеда био у главној улози, а не некакви Терзићи, то знају и мала деца!

По вама, Чеда је изгледа наређивао и судијама, без чијег потписа Спасојевић ипак није могао да изађе из затвора...

- Не кажем да је Чеда наређивао било коме. Само кажем да је вршио огроман притисак на правосуђе да се Спасојевић и његови пусте напоље. И сам сам присуствовао једном таквом телефонском разговору између њега и Терзића. Уосталом, ово о чему говорим добро зна и Душан Михајловић, иако се сада фемка као да ни о чему нема појма. Па зар није Чеда обавестио Михајловића како Слободан Пажин има нека друга сазнања о тој отмици?! И, данас се Пажину суди зато што је радио свој посао, а Чеда лади јаја на Миконосу. Ипак је политика чудо!

Откуд све то знате, откуд толика категоричност?

- Лично сам са Јовановићем долазио у Окружни затвор када је код управника, у његовој канцеларији, ургирао да Спасојевић буде пуштен! Чеда је тада покојном Душану говорио како му је његово извлачење из ЦЗ „приоритет број један“. Не разумем, после свега, шта је ту уопште више нејасно и коме је данас још потребно да се курва око те „епизоде“?!

Ако је све тако јасно, зашто се полиција и тужилац нису тиме озбиљније позабавили?

- Знам да ће многи можда рећи како ја поводом те „епизоде“ лажем. Већ видим хистерију појединаца. Добро, не мора се веровати мени. Али, шта ћемо са десетинама других сведока који све то могу потврдити?! Шта ћемо са службеним белешкама, шта ћемо са изјавама сведока-сарадника који су потврдили ову причу?! Неће бити ваљда да наш народ узалуд говори: „ако лаже коза, не лаже рог“.

Зар би то било прво „лагање рогова“?

- Наравно да не би. И сам сам свестан да, очигледно, није политички интерес да се иде јединим могућим правцем. Правцем истине. Истина боли. Уосталом, да ли постоји ико ко мисли да је тамо неки судија неког општинског суда смео да напише такво решење, а да пре тога није добио одобрење или налог са врха?! Немојте, молим вас! Ево, нека ме Терзић погледа у очи и нека каже да лажем, па да седнемо за полиграф. Било би веома занимљиво.

Још се ломе копља - шта је био излазак ЈСО на београдску Газелу. Протест, или покушај побуне и преузимања власти?

Током свих суђења упорно сте понављали да нисте криви ни за шта од онога за шта сте били оптужени. Нисте ипак објаснили - ако нисте извршили све те злочине, зашто их онда баш вама пакују?

- Све је веома просто. То је урађено зато што смо ми из ЈСО - не само страном фактору - били најпогоднији за улогу „српске Ал каиде“. Стога смо годинама били представљани као Милошевићева узданица, његова преторијанска гарда и пупак српског зла. Било је то, наравно, бла, бла, бла, али су од нас ипак успели да направе пропале музичаре, браваре и вулканизере који су по ратиштима пљачкали и силовали, који су, како је то рекао тужилац Јован Пријић, лажне патриоте и никакви војници. Били смо, дакле, идеални да нам на леђа натоваре свакојако смеће и ђубре.

Колико је тог „товарења“ било у домаћој режији?

- Неке ствари нам ДОС никада није заборавио, а ни његови инострани „пријатељи“ и покровитељи, с којима смо током ратних година имали неколико бурних сусрета после којих је у њиховим специјалним јединицама смањено бројно стање. Неке ствари страни фактор, а ни ови наши-њихови, заиста нам никада неће заборавити. Ми смо били њихова ноћна мора. Сетите се само поједних вођа ДОС-а када су говорили да се извана од њих захтева да се ЈСО на сваки начин расформира. А има ту још подоста других ствари, али о некима од њих и није баш најздравије причати. Само - има и за то времена...

У својој одбрани сте, поред осталог, нагласили да нисте имали никакве политичке амбиције, као и да 200 људи не може да преузме власт ни у једној држави. Шта је у том контексту био излазак ЈСО на београдску Газелу - оружана побуна или протест?

- Политика и власт ме никада нису интересовали нити ће ме интересовати! Поред тога што заиста сматрам да нисам довољно паметан, исто тако сматрам да за политику и власт нисам ни довољно покварен! Јер, погледајте већину данашњих политичара: ајде што нису много паметни, али су зато покварени и цинични за златну медаљу!

Зар баш сви?

- Част појединцима којих је, нажалост, јако мало.

Многи и данас тврде: да је „стајање на Газели“ имало политичку позадину, а круг око ЛДП и Чедомира Јовановића - и да сте тада били суштински повезани са Војиславом Коштуницом...

- Какав Коштуница! То су обичне глупости и подметања! Опет понављам и поновићу милион пута: то је био обичан протест и ништа више! Без икакве политичке позадине, иако се данас многи труде да од тог протеста направе побуну. Не обазирући се ни на оно што добро знају да свака побуна са собом носи елементе насиља, анархије и хаоса. А цела Србија је видела да приликом стајања ЈСО-а на Газели није било ни анархије, ни насиља ни хаоса! То је био истински протест!

Независно од свега, и после свега, није ли долазак ЈСО под оружјем у престоницу, чак и ако се радило о протесту, ипак био антидржавни акт?

- Није! Све је било само у томе што је људима једноставно био пун курац да их политичари злоупотребљавају. То је било скретање пажње да неки ред и закон мора да се поштује. Тужно је било што су и на такво скретање пажње били присиљени припадници једне специјалне јединице.

Није ли то, упркос свему што говорите, било превише од једне елитне специјалне јединице?

- Није! Неко је морао да повуче црту! Данас ми је драго што је то урадила баш ЈСО јер су после протеста многе ствари у вези Хага експресно доведене у ред. Барем законски.

Ко је и због чега донео одлуку о повлачењу са моста? Да ли је то био нечији захтев или наредба, или, можда, плод неке закулисне нагодбе? Ако је било „трговине“ - с киме и под којим условима, с обзиром на то да је у то време Зоран Ђинђић био у САД?

- Све је било много простије. Одлука о сатници блокирања Газеле била је донета још пре поласка из Куле, што значи да је касније само поштован првобитни договор команде. Никакве трговине ни са киме није било! Ми се никада нисмо курвали!

А Ђинђић?

- Цела прича са протестом нема везе ни са Ђинђићевим путем у Америку. Он у земљу вратио већ пре изласка ЈСО на Газелу, а пар сати пре покрета за Београд био је у Кули и тада смо разговарали дуже од два сата.

Како је протекао тај двосатни разговор?

- Мучно. Премијер је био уморан од пута. Видело се да не располаже потпуним и правим информација.

Зашто сте га током тог разговора тајно снимали и снимак дали неким ТВ станицама? Који сте циљ желели тиме да постигнете? Да је желео новинаре, Ђинђић је могао да их са собом доведе буљук...?

- Данас се тачно не сећам како је дошло до тога. То су снимили оперативци безбедности. Мислим да их је изиритирала Ђинђићева изјава коју је дао пред новинарима. Мислим да је било нешто у стилу „ако им се не свиђа нека промене занимање, никаквих преговора неће бити“. Нешто у таквом стилу. По мом неком мишљењу, тај снимак је требало да прикаже опште познату ствар: да политичари причају једно, мисле друго, а раде треће.

Неки се са вама никада неће сложити да је „стајање на Газели“ било нешто безазлено, као да су на главни београдски мост изашле голоруке медицинске сестре.

- И не морају! Ма шта такви мислили, тај протест није био никакав антидржавни акт! Није била угрожена ниједна витална функција државе! То је само била порука власти: доста јавашлука и лагања!

Тек треба да се разјасни ко је све у Србији током протекле деценије и по шверцовао цигарете. Милорад Улемек Легија открива да штошта зна о неким кључним фигурама како „дуванске мафије“, тако и о „крупним рибама“ према којима полиција и државни тужилац још, очито, не смеју ни да погледају.

Какви су били ваши односи са Станком Суботићем Цанетом, осумњиченим за шверц цигарета, и да ли су тачна говоркања да сте у једном моменту тражили начин да се с њим помирите? Ако јесте, због чега?

- Моји односи са Суботићем били су и остали коректни. Бар што се мене тиче. За другу страну медаље мораћете њега да питате. Никада између њега и мене није постојао никакав проблем, па самим тим није било ни разлога да се миримо или свађамо. Ту причу су наменски пустили зли језици да би замутили злу крв. Сви знамо колико је људи за последњих 15 година изгубило главу због рекла-казала.

Међу упућенима у збивања у бившој СРЈ има и оних који тврде да у шверц цигарета претходних година нису биле умешане само Милошевићеве и Ђукановићеве владе, него и делови Ђинђићеве, а и „земунци“ и утицајни појединци из ДОС, као и из Војске Југославије. Шта ви о овоме знате, пошто сте, према оптужници и усмено изреченој пресуди за атентат, били повезани, између осталих, са Душаном Спасојевићем и Љубишом Бухом Чуметом?

- Уф! Прво, опште је познато да су се шверцом цигарета бавили сви, па самим тим и сви које сте поменули. Е, сад, истински ново питање од милион евра би гласило ко је у томе и у коликој мери учествовао?

Може ли макар мало подробније?

- Не знам да ли се Душан Спасојевић бавио шверцом цигарета, док се за Чумета зна. Па, Сурчин је средином деведесетих био главни магацин за цигарете! Како за оне из источне Славоније, тако и за оне из Црне Горе.

Да ли је у том послу постојала вертикала Београд-Ужице-Подгорица, и какве су улоге играли неки појединци из врха ДОС, командант Ужичког корпуса Грујица Давидовић, Мило Ђукановић и најутицајније личности око њега и Милошевића?

- Као и многи у овој земљи, имам поједина сазнања о свему томе, али не бих то ширио преко новина, тим пре што је покренута шатро-истрага против „дуванске мафије“.

Имате ли сазнања да је у шверц дувана „широким фронтом“ био укључен и сам Ужички корпус ВЈ чији је врх имао политичку заштиту у врху ДОС-а? Колико је истине у причама да су међу петорицом приведених у војни притвор у Устаничкој улици у Београду четворица била активне старешине поменутог Корпуса, а тек пети цивил?

- Прво, истрага још није показала ништа крупно јер је цела та „прича“ само гола форма. Доказ је и то што су се многи залетали у том правцу, па су убрзо своја „сазнања“ морали да гурну у последњу фиоку. Као да су била врућ кромпир. Ако се добро сећам, прва истрага за шверц дувана је кренула оног тренутка када је дошло до разлаза између Мила Ђукановића и Момира Булатовића. Сетите се само оне ТВ пљувачине између два кума. Уосталом, све што ме питате записано је у тужилаштву.

Да ли су према вашим сазнањима цигарете између Подгорице и Београда транспортоване војним авионима и хеликоптерима и да ли је тачно да тај „ваздушни мост“ успостављен одмах после 5. октобра 2000. године? Знате ли: колико је процентуално дуван шверцован шлеперима, од којих су неки били „пресретнути“ између Бродарева и ЛЈига, а колико ваздушним путем? Такође, да ли је тачно да су Ђукановић и његови политички партнери у Београду сломили војно правосуђе да би га онемогућили да се у овој заташканој афери позабави актерима из Црне Горе?

- Заиста не бих о томе преко новина. Прво треба да се види неће ли ће се цела ова афера сломити на „боранији“ која је похапшена. Другим речима, хоће ли Тужилаштво имати муда да крене и на крупније играче. Ако се усуди, то не би смело да се, по обичају, сведе једино на речи и медијску хајку. Потребна су дела.

На које „крупније играче“? Има ли међу њима утицајних фигура унутар садашње власти?

- Сами сте „крупније играче“ поменули у својим питањима. Остало морате да питате министра полиције Драгана Јочића.

Коју улогу је у свему овоме играо екс начелник Генералштаба ВЈ Небојша Павковић?

- О улози генерала Павковића могло би много тога да се каже, а везано је за многе афере из тог периода. Међутим, треба имати у виду да је Павковић оптужен пред Хашким трибуналом и да није у прилици да ишта демантује или потврди. Зато би било јако некоректно о томе говорити. Поготово преко медија. Што се мене лично тиче, за Србију је много важније у овом тренутку да Павковић докаже своју невиност пред тим Трибуналом. Да опере како свој, тако и образ Војске Србије и свих оних који су били под његовом командом и храбро се борили за своју отаџбину. Јер, његова невиност и невиност других оптужених пред Хагом значиће и невиност за Србију и за све нас који у њој живимо. Јадно је и бедно што се неки политичари упињу из петних жила да делују управо супротно. Као да не живимо у истој Србији!

Колико је Павковић помогао да Војни суд у Београду буде проглашен ненадлежним за „осумњичене“ за шверц са држављанима Црне Горе?

- Не бих ни о томе. Засад. Из истих разлога.

Као и током суђења, Милорад Улемек Легија и у мегаинтервјуу упорно тврди да је са „момцима из ЈСО пребацио велику количину дроге у Хрватску, БиХ и Румунију“.

Са којим сте лидерима ДОС највише и на чему сарађивали?

- Осим с покојним премијером Зораном Ђинђићем, сарађивао сам и са Душаном Михајловићем, Небојшом Човићем и Чедом Јовановићем. Са другима, иако сам их познавао, нисам сарађивао јер је мој посао био искључиво везан за безбедност.

Све с којима сте сарађивали до сада сте помињали у овом или оном контексту, једино нисте Небојшу Човића...

У томе је, изгледа, била чиста једино Комерцијална банка...

- На суђењу смо могли да видимо фотодокументацију која је „прављена“ и више личи на шпанску серију него на озбиљан документ. Они су буквално сликали сваки моменат куда се та дрога кретала. То је све рађено са психолошком калкулацијом да ће визуелни ефекат утицати на онога ко то гледа. И заиста је веома занимљиво колико су се потрудили да маркетиншки пропрате цео тај догађај, а рецимо нису урадили основну ствар. Нису позвали истражног судију, нити направили потребну законску документацију.

Можда им се превише журило...

- Управо је тако и било. Буквално су трчали да све одраде за само двадесет четири сата. Али, пошто је та дрога стајала четири-пет година у разноразним буџацима, чему толика журба? А постоји и трећа, најбитнија ствар. Ни у једном документу не постоји траг колика је била чистоћа хероина приликом мерења у самој Термоелектрани у Обреновцу! У томе је главна цака и фора. Зато се и данас крије одговор на кључно питање: Где се изгубило петнаестак килограма хероина са те „гомиле“?

Шта хоћете да кажете?

- Само то да је количина која је нестала била употребљена да би се заварали они који су извршили пробне реакције пред спаљивање. Зато никада ни у једном документу нисмо добили податак колика је чистоћа онога што је спаљено. Ако ставите у одређену смесу погодну за миксовање 10 грама изузетно чистог хероина - свако пробно мерење ће показати реакцију на присуство хероина и то је управо урађено и у овом случају. Одговорно тврдим да сав хероин није био спаљен онога дана у обреновачкој Термоелектрани. Такође, стојим иза својих тврдњи да сам са момцима из ЈСО пребацио велику количину дроге у Хрватску, БиХ и Румунију!

Са чијим знањем и одобрењем? Ако је тачно да сте налоге за то добијали, како сте тврдили, у кући Драгољуба Марковића, власника „Крмиво продукта“, можете ли објаснити под којим околностима сте и у присуству којих личности пристајали да и вама и ЈСО „командују“ они који за то нису били по закону надлежни?

- Све је било извођено уз знање и одобрење појединаца из ДОС-а. Наравно, и уз знање тадашњег руководства Службе. Наравно, јајаре то никада неће признати! За такво признање треба имати муда која они немају. Треба имати и образ и част - што они такође немају. Треба бити човек и прихватити одговорност за све што си радио у животу. Макар то из једног угла изгледало добро, а из другога лоше.

Наступате као да имате то што кажете да „они немају“. Утолико пре, откријте имена оних који су то знали и наредили!

- О томе сам детаљно говорио пред судом и сви су се одмах бечили. Брже боље су позвали да сведоче све оне који имају директну везу с тим случајем. Чеду Јовановића, Бебу Поповића, Зорана Јањушевића, Зорана Мијатовића... „Заборавили“ су неколико појединаца, али је у свему било главно то што су „опрани“ горепоменути...

Шта значи „уз знање и одобрење“? Је ли ту било нечије команде?

- Мени нико тада није командовао! Али, све је заиста било урађено уз сагласност руководства Службе.

Тешко се отети утиску да је у свему томе било превише нејасног, скривеног и мутног...

- У целој тој причи је посебно занимљиво злато. Реч је о великој количини злата које је тада нестало на волшебан начин. Ту је било комада златног накита непроцењиве вредности још из из Другог светског рата.

Одакле то и толико злато и кога би о његовој судбини требало питати?

- Део тог злата је одузет Јеврејима. И то је, међутим, такође било заташкано. Није ли мало чудно што је и у томе учествовао знаменити колекционар Драган Карлеуша?!

Као што се и могло очекивати, Милорад Улемек има своју истину и о томе како је и зашто убијен Иван Стамболић.

Порицали сте и своје, а и учешће ЈСО у отмици и ликвидацији Ивана Стамболића. Ко је онда и зашто „одрадио“ све што је приписано вама? И, по чијем налогу?

- Неке доказе, до којих смо дошли у међувремену, не желим да откривам преко медија. То остављам за суд. Упркос томе што се судови, бар када је о мени реч, нису баш показали на висини задатка. Али, ипак су и даље једине институције које су меродавне за све ове предмете. Медији су до сада само компликовали ситуацију.

Хоће ли вам то поћи за руком, с обзиром на то да наши судови, како тврдите, нису судови колико су то, рецимо, италијански?

- Да бих темељније одговорио на питање, морам опет да се вратим на режисере из сенке који су и том ликвидацијом руководили и направили сценарио за довођење тадашњег ДОС-а на власт. За њих је, пошто су заиста више него добро пратили и анализирали целу тадашњу сцену у Србији, покојни Стамболић био идеалан за замишљени сценарио.

Неки су последњих месеци почели да тај злочин повезују са Стамболићевим наводним пословима са нафтом између Бугарске и Републике Српске. Исто тако, кренуле су „приче“ да је Стамболић непосредно пре отмице тражио крупну позајмицу у Подгорици...

- Засад могу да кажем само оволико - Стамболић уопште није требало да буде убијен већ само отет и касније пуштен да би оптужио Слободана Милошевића за своје киднаповање. Само, ствари су у неком моменту почеле да се „навијају“ на другу страну. Без обазирања на све што је било, приписано је покојном Милошевићу.

Због чега тврдите да Стамболић није требало да буде убијен?

- То тврдим на основу приче који ми је крајем 2002. године поменуо покојни Душан Спасојевић. Када је Буха почео ову причу - да ЈСО има везе са том отмицом - питао сам Душана о чему се ради. Он се и сам јако плашио да прича о томе. Између неколико штурих реченица које је провукао о тој теми била је и она да Стамболић није требало да буде убијен. Касније смо на суђењу предложили Буху као сведока јер је он, како у медијима тако и у својим сведочењима у неким другим предметима, помињао ту причу. Суд, међутим, није уважио наш предлог. Био је „неоснован“.

Како би то Стамболић, да је остао жив, оптуживао Милошевића? Зар би за њега страни режисери остали непознаница? Зар он не би био у стању да „прочита“ туђу режију чак и са домаћим „отмичарима“?

- Покојни Стамболић је очигледно изабран да буде мачка у џаку. Односно, потрошна роба. Какав је требало да буде наставак те приче? Не знам, могу само да наслутим. И тешко је да ћемо то икада сазнати јер су главни актери мртви.

Изгледа да сте уверени да „подметање Стамболића“ ипак неће проћи...

- И неће! Упркос томе што Милошевић више није међу живима, многи се и даље упињу да баш њега прикажу као наредбодавца. Настоје да историју усмере у правцу којим у „случају Стамболић“ не би смела да иде. Само што ће им то тешко поћи за руком! Ј... их то што им је цела прича јако танка и буквално исфорсирана мимо закона и логике. На силу.

Чему се онда уопште надате?

- Истина је - и овде је на делу она проклета формула да историју пишу победници. Само, уверен сам да ће је у овом случају писати губитници, а не „победници“ и који су већ присиљени да се очајнички одрже на власти, који се ноктима држе за њу. Не бих им био у кожи када све ово почне да се распетљава!

Да нисте претерано сигурни у своје процене и прогнозе?

- Ако грешим, поставља се питање зашто нам на суђењу није била дозвољена анализа тадашње политичке сцене. Уосталом, наводни мотив за убиство био је Милошевићев страх од Стамболићеве кандидатуре на председничким изборима. То причу је гурало тужилаштво током целог суђења. Међутим, ако се узме у обзир да је 4. августа 2000. године, на састанку свих тих будућих лидера ДОС, уместо Стамболића, био номинован Војислав Коштуница, а да је Стамболић нестао 25. августа, где је онда тај мотив?! Где су разлози за Милошевићев страх од Стамболића?!

Узвратиће вам да, свим што говорите, само покушавате да себи помогнете...

- Уопште није тако! Указујем на реалне околности. На то да Стамболић више није био никакав „претедент на престо“! Уосталом, ко је у то време уопште био Стамболић да би се тада Милошевић баш њега у то време плашио?!

Стамболић је, упркос свему на шта указујете, ипак имао сачувану репутацију, а и иступио је неколико пута против Милошевића...

- Можда, али, по сведочењима из његове најближе околине, могли смо да закључимо да је човек после оне фамозне 8. седнице, на којој је, како то код нас већ вековима бива, кум зезнуо кума, живео тотално мирно и повучено. Породица, посао. А и тај посао му је, узгред речено, тај исти Милошевић „наместио“. Тек нешто пред саме тадашње изборе, Стамболић се као нешто ангажовао у пљуцкању према Милошевићу. Мало по новинама, мало са неке телевизије. И, то је било све што се тиче његовог политичког ангажмана. И због чега би се њега и тако нечега Милошевић плашио?!

Шта ће онда режисерима и њиховим помагачима из земље тако проблематична и „танка“ конструкција?

- Бољу, очито, нису смислили, нити - колико год да су моћни - били у стању да реализују! Зато су се ухватили за бајату причу о фамозном разлазу Милошевића и Стамболића на 8. седници. Остало им се на то само надовезивало. А замислите апсурд: Милошевића су оптужили као налогодавца а да Суд није дозволио његово саслушање! Ни преко видео-линка који смо предложили!

Суд је за то имао своје разлоге...

- Какви разлози! Нису се чак усудили ни да прочитају изјаву коју је дао пред истражним судијом који га је посетио поводом тога у Хагу! Па о каквом, бре, праведном суђењу говоримо?! Судије су продужене руке режима!

Шта је са причама о секундарној гробници на Фрушкој гори? Да ли је, као што сте тврдили током суђења, Стамболић убијен на неком другом месту па касније пребачен на Фрушку гору?

Бранилац Бранка Берчека, Ненад Вукасовић, у току суђења поставио је тужиоцу Миољубу Виторовићу питање: На основу чега сте рекли породици Ивана Стамболића да је његово тело коначно сахрањено поред ћеркиног? Још је упитао да ли зна чије је тело ту сахрањено уместо Стамболићевог? Питања су остала без одговора. Да ли су та питања вама нешто значила и шта, ако јесу?

- Мислим да сте то питање извукли из ширег контекста везаног за суђење. То питање је постављено у оквиру изјава које су појавиле одмах пошто је тело пронађено на Фрушкој гри. Одмах су почеле тврдње да је то тело Ивана Стамболића, а да није извршена никаква идентификација. Јавност је била бомбардована унапред припремљеним изјавама. А сам тужилац је повремено био толико патетичан да је неким својим изјавама и лапсусима просто иритирао све у судници.

Да ли је човек под фантомком на полицијском снимку на Фрушкој гори заиста био, као што тврде полиција и специјални тужилац, сведок сарадник Ненад Шаре, који је показивао како је убијен и где је сахрањен Стамболић? Човек под маском је рекао, поред осталог да не може да је скине зато што се боји за своју децу, а неки тврде да Шаре нема децу...

- Нема ту „да ли је“. На суђењу смо доказали да особа која је била на Фрушкој гори није Ненад Шаре! За то постоје и материјални докази. Суд је остао слеп и глув на све то зато што некоме никако није одговарало да се у судници представи нешто што би пореметило оптужницу.

Кад бисте били у праву, онда би то значило да суд уопште није суд!

- Над тим би требало да се замисли држава! Јер, ако се узме само извештај истражног судије са лица места и упореди са исказом Шарета датом на суђењу, одмах постаје јасно да Шаре није био на лицу места. Да не говорим о другим стварима и чињеницама којима је Шаре сам себе укопавао на суђењу. Толико да је Суд морао да га вади и чинио је то на једвите јаде.

Нису ли вам те нерегуларности ишле наруку?!

- Јесу, али са оваквим судством и то мало вреди. Исти извештај са лица места, свима који су хтели да то виде, показао је и какав је Јован Пријић уствари преварант. Тај је мртав ладан слагао истражног судију да је особа пред њима заштићени сведок. Пазите не сведок-сарадник, него заштићени сведок.

На шта циљате?

- Ако се узме у обзир чињеница да је Шаре добио статус тек у септембру, а да је у то време био „осумњичени“, онда је јасно да је тужилац Пријић био „видовит“, а ја бих рекао - оно много горе... Преварант. Смешно је у целој тој причи и то што истражни судија у свом извештају заводи ту „особу“ као НН! Па, како је то могуће, ако полиција некога доведе на лице места и покаже га истражном судији, да се тај онда води као НН лице?!

Како наступате, то је требало да се сруши као кула од карата...

- И требало је, али није зато што полиција није била права полиција, а суд није био суд. У супротном, како би могло да прође што та особа под фантомком није знала ни којим возилом је Стамболић довезен, како би могла без последица да тврди да су са њом у целој тој причи учествовале још три особе?!

Па, зар нису?

- Како три, кад је нас шест оптужено за директно извршење?! А још је та НН особа помињала да се плаши за живот жене и деце, а Шаре се оженио неколико година касније и нема децу! Како се могло догодити да затим, на самом суђењу, Шаре одједном „све зна“ и која су возила учествовала, и које су таблице имала, и какве је комби точкове имао! Као да се човек се једноставно преобразио и просветлио...

Хоћете да кажете да је Шарета неко научио да лаже, а да суд од тога није правио проблем?

- Баш тако! Тај човек је, како је сам рекао, месец дана седео пред Стамболићевом зградом, а није знао - ни које је она боје, ни колико има спратова, нити да се испред те зграде налази аутобуска станица и да аутобуси стају бар двадесет пута на дан! Ето, то су само неке „ситнице“ за које је суд оценио да су небитне. Па какву шансу пред таквим „судом“ може ико имати да се одбрани од државног силовања?!

„Припретили“ сте да некима не бисте били у кожи кад све почне да се распетљава. Као да, и после свега, имате неку наду...

- Нисам претио, а то са надом је у мени, изнутра. Иако, нажалост, предобро знам, док нам је правосуђе овакво какво јесте, и да ће, док газде тужилаца и судија седе у владајућим институцијама, тешко моћи да се дође до било какве истине. Да ствари не стоје баш овако, зар би процес почињао четири пута и, ево, још немамо пресуду ни после скоро седам година?! Да све буде још горе, и Врховни суд Србије ће, колико видим по начину на који је почео, преломити преко колена.

То вам и не даје неку наду...

- Намеравају да нам пресуде мимо доказа и закона јер ће им тако, вероватно, бити лакше. Све то функционише по злој формули: ко је луд да себи загорчава живот и бакће се да би се дошло до пуне истине! Уосталом, сасвим је могуће да ће и Врховном суду, све што треба, бити наређено. Сетите се само како се госпођа Ната Месаровић, образлажући првостепену пресуду за атентат, одала...

Многи су за вас и данас спремни да тврде да сте били „власт изнад власти“, а били сте два пута хапшени, с тим што сте између хапшења и пензионисани. Како данас гледате на те околности и да ли бисте, кад би то било могуће, нешто урадили другачије и чували се бар неких веза и личности?

- Колико знам, хапшен сам само једанпут и то због „случаја Ступица“. Али, видим да имате нека додатна сазнања. А то да сам био, како кажете, „власт изнад власти“. Та прича је потекла од разних исфрустрираних кењатора који су очигледно били или саблажњени или одушевљени мојом маленкошћу. И та прича, ево, траје и дан-данас. Што по писаним медијима, што по електронским. На моју жалост.

За такав „имиџ“ сте, ваљда, и сами заслужни...

- Кад сам се предао, и када сам приликом пријема у затвор био прегледан - гледали су испод шишки да немам рогове, а онда сам морао и да скинем тренерку да виде да којим случајем немам и реп. А ја никада нисам био власт, па самим тим - ни „власт изнад власти“! Политика и власт ме никада нису занимале. Једино ме занимало да будем добар и веран војник своје отаџбине. То сам, бар по причама других које могу да чујем, и био. Све док су се те вредности цениле. После су и мене, као и многе друге војнике, пошто су нас добро сажвакали, једноставно испљунули.

Могуће је да позадина атентата на Зорана Ђинђића неће моћи да буде расветљена уколико додатно не буду истражене неке околности повезане са покушајима атентата на премијера код Бубањ потока и новобеоградске хале „Лимес“ (Београдске арене). Засад је, међутим, нејасно хоће ли такве истраге заиста бити.

Да ли је Ђинђићева повреда ноге на Копаонику, док је играо фудбал са припадницима Жандармерије, по вашим сазнањима, на било који начин могла да буде повезана са каснијим атентатом? Ако јесте, да ли сте можда и то организовали, с обзиром да сте и судски означени као организатор злочина од 12. марта 2003, године? Уколико нисте, ко је онда могао да такве потезе унапред програмира?

- Копаоник нема никакве везе са мном! Далеко било да сам ја ту било шта организовао! Али, не треба сад правити заверу од свега! То на Копаонику је, по мени, била класична спортска повреда. Играо човек фудбал и повредио се. Па, то се свакодневно дешава десетинама људи који играју мали фудбал у Србији.

Да ли је заиста припремана ликвидација Ђинђића код Бубањ потока и Савезне скупштине? Ако јесте, има ли то везе са вама или са неким другим актерима и њиховим сценаријима?

- То ћете морати да питате Јована Пријића, Милета Новаковића и осталу клику домаћих режисера. Право да кажем - ни мени ту неке ствари нису јасне. Цела та прича је некако стидљиво провучена кроз суђење и све је то остало прилично нејасно. Јер, ако је све било тако и ако су они „возили“ Звездана Јовановића на сва места која смо могли да видимо на оном филмском перформансу у „изведби“ Новаковића, који узгред речено није ни увршћен у доказе, поставља се питање: зашто Јовановића, рецимо, нису одвезли и пред Савезну скупштину?

Јовановићева одбрана тврди да са њим има много „зашто нису“...

- Премного! Јер, како је могуће да су га „возили“ до Бубањ потока, до Београдске арене, до Фрушке горе, а нису га одвели у Гепратову 14. одакле је наводно убио Зорана Ђинђића!?

Ако говорите истину - како је то заиста било могуће?

- Замислите, образложење Милета Новаковића - када му је на суђењу постављено то питање - било је: „Па нисмо га возили јер је Звездан рекао да не идемо тамо да не би нешто пореметили на лицу места“! Чекајте, бре, ко је луд у целој овој причи?! Ко је водио цео „случај“: полиција или Звездан Јовановић?! Да све буде још горе, постоји још много других небулоза које су више него очигледне, али их је тешко спаковати и објаснити у двадесетак реченица. Могу само да поновим да све то са нама нема никакве везе, а да ли има везе са неким другима - то морате да питате тужиоца Пријића. Он има одговор на то питање.

Где сте били у време догађаја код „Београдске арене“? Када сте чули за оно што се тамо догодило?

- Стварно се не сећам, поготово са ове временске дистанце, где сам се затекао у моменту тог фамозног „покушаја атентата“. За то сам највероватније чуо преко телевизије.

Јесте ли помислили да је то био покушај убиства Зорана Ђинђића?

- Нисам помислио да се ради о „покушају атентата“ јер то тако у то време није ни представљано. То је тада званично био „саобраћајни инцидент“.

На кога сте евентуално помислили као на могућег организатора, или, чак, налогодавца? Имате ли бар данас икаква сазнања која би могла да на тај дан и тврдње МУП Србије и специјалног тужиоца Јована Пријића баце макар делимично другачије светло?

- Ко жели да анализира све чињенице из тог периода нису му потребни никакви докази. Свима је ваљда већ јасно да је та прича била преобликована у „покушај атентата“ јер се то савршено уклапало у каснију оптужницу. То је веома слично причи о протесту ЈСО коју сада покушавају да „набуџе“ до некакве иницијалне каписле свих догађаја који су уследили.

Како на тај „саобраћајни инцидент“ гледате из данашње перспективе?

- Светлост на тај догађај бацају саме чињенице из тог времена. Као што сам већ сто пута до сада рекао, тврдње свих оних који се данас бусају у прса са „причом“ како су одмах знали да је то био покушај атентата - падају у воду. Јер, ако је тако, поставља се питање: како је било могуће да им атентатор побегне, односно да буде пуштен из притвора после два дана у којем је био због фалсификата?! Такође: шта су сви ти курајбери, који се данас праве паметни, предузели за премијерову безбедности? Ништа! Нису ни к..... мрднули! Послали су човека на стрељање! То данас показују све чињенице! Тако ствари стоје...

Беба није Ђинђићев апостол
БОКА И РОЖАЈЕ

Једном од кључних сведока сарадника Јована Пријића држава је опростила само два кривична дела, а има индиција да је био на познатој „хеликоптерској свадби“ у Рожајама која је окупила многе „кумове“ из целог региона, па и из Београда. Ништа мање „знаменита“ сахрана једног црногорског „кума“ у Боки Которској није била испод части ни самом врху ДОС-а. Многи би се грдно изненадили кад би знали ко је све из Београда на том „скупу мафијаша“ био. Можете ли нешто о овоме да посведочите?

- Сада сте почели да пишете као Душан Михајловић, па бих ја, изгледа, требало да пробам да између редова прочитам шта је писац хтео да каже. Није ми јасно питање. Ако имате шта конкретно да ме питате, немојте да ми увијате као киша око Крагујевца!

Колико знамо, у Рожајама је био један од кључних Пријићевих сведока сарадника, а у Боки - можда и део самог врха ДОС-а. Није ваљда да новинари знају више од вас?

- Па ако знате, зашто ме онда питате?!

ДАНИЛОВИЋ ЈЕ МЕШЕТАР

Како сте доживели пријаву тзв. експертског тима СПО против Зорана Ђинђића за злочин на Ибарској магистрали која је касније била повучена?

- Чињеница да је против покојног премијера, за његове владе, подношена кривична пријава од стране тзв. „експертског тима“ СПО, а да су у њему били и појединци који су на суђењу за атентат наступали као пуномоћници Ђинђићеве породице, говори макар две ствари. Прво: колико су ти вајни „правни експерти“ уопште веровали у целу ту причу о Ибарској и у говоркања да покојни Премијер мене штити у целој тој ствари. А друго: та „епизода“ показује како људско биће може да буде љигаво. Како зарад новца и славе мења и идеале и убеђења. Понајпре мислим на ону сподобу од Рајка Даниловића који је обичан мешетар.

Владимир - Беба Поповић и Зоран Јањушевић упорно тврде да нису одлазили у РДБ МУП Србије да би се „непосредно упознали“ са садржином неких важних прислушкиваних разговора...

- Наравно да такви ништа не признају! Али, они јесу тамо ишли и јесу злоупотребљавали Службу. Е, сад: да ли су, и у којој су мери, те своје доласке и злоупотребе пријављивали Зорану Ђинђићу, а колико су информација задржавали за себе - то би тек требало истражити.

Какву су улогу у догађајима који су претходили 12. марту 2003. играли људи из најближег Ђинђићевог окружења - Чеда Јовановић, Ненад Милић и Зоран Јањушевић?

- Они су имали понајвише деструктивну улогу, иако су били људи из Ђинђићеве најближе околине. Њима, пре свега, није одговарала нагла промена, нагли заокрет у Ђинђићевом деловању, до које је дошло током последње године његовог живота. Ко су Чеда и остали - мислим да је то Ђинђић схватио после оног чувеног случаја са „Макином групом“. НЈему су „откривање“ те фамозне групе хтели да „продају“ тако као да су му тим потезом баш они спасили живот.

Зар им то није пошло за руком?

- Добили су бумеранг ефекат. Ђинђић је управо тада увидео са каквим дилетантима има посла. Зато је и почео да их полако удаљава од себе. То је за њих био смртни ударац. Остало је историја.

Како тумачите околност да је Јањушевић био први ко је изнутра помогао смртно погођеном премијеру?


- Околност да је Јањушевић први помогао рањеном премијеру сматрам смешном. Јер, Јањушевић му је у тим тренуцима одмогао. Зашто погођеног Ђинђића нису одмах убацили у кола, већ су га носили горе-доле да искрвари до смрти?! Занимљив начин да се неком помогне!

Како мислите „носили горе-доле да искрвари до смрти“? Ко је то чинио, то није могао један-једини Јањушевић? Колико је то „ношење“ потрајало? Да ли се радило о шоку и паници, или је неко то намерно урадио да Ђинђић „искрвари до смрти“?

- О томе се говорило и на самом суђењу. То се тада приписивало шоку, али, данас, када саберемо све чињенице и добро их анализирамо, може се поставити питање. Да ли је то било само стање шока код свих? Чињеница је да га нису одмах убацили у кола и одвезли у болницу. Колико је шта у међувремену трајало - данас можда и није толико битно.

Ко је од лидера ДОС-а сарађивао са страним обавештајним службама, ко све и - са којом?

- Поставили сте питање за неки квиз какав је „Милионер“ или боље „Сам против свих“. Проблем је у томе што је 80 одсто тадашњих лидера ДОС-а било „на вези“ некој страној служби. Мање би зло било да су сви били на истој вези. Био би већи ред. Овако су само правили хаос на ионако хаотичној политичкој сцени Србије.

Да ли је у томе постојала подела улога?

- Неко је имао задатак да полако сјебава Војску, неко полицију, неко привреду и тако редом. Неки од тих су и данас у влади и то исто и данас раде. И даље су туђе подгузне муве. По броју „ангажованих“ предњачиле су и предњаче америчка, енглеска, немачка и француска служба. То више није никаква тајна. Зна се ко је чији ђак.

А чији сте ви „ђак“?

- Ничији. Да сам нечији, данас сигурно не би био у овој позицији!

Колико су, према вашим сазнањима и проценама, засноване тезе неких кругова и заинтересованих појединаца о политичком контексту убиства? Ако јесу, у чему се то огледа? Ако нису, због чега се у политичкој борби на домаћој сцени оволико инсистира на томе?

- Лично мислим да је та прича у политичком контексту убиства лансирана да би се заташкале и прикриле многе прљаве работе у које су били умешани, пре свега, најближи људи из Ђинђићевог окружења, а на крају крајева и он сам.

Зашто би такво заташкавање некоме данас било потребно? Поготово Коштуничином делу владе, а и самом правосуђу...

- То је заиста комплексно питање. Мислим да је пре свега и прошлој, а и садашњој влади уваљен, како се то каже, врућ кромпир. Пазите и за ово се мора направити мало дубља анализа. Треба се сетити прича пласираних од појединих ликова како су сам Коштуница и ДСС умешани у убиство покојног премијера и остало бла, бла, бла које траје и дан- данас. Мислим, а и сигуран сам, да такве приче нису лансиране напамет. Да те приче и дан данас преграђују пут ка правој истини.

На основу чега тврдите да истина није у досад изреченим пресудама?

- До пуне истине је још далеко и свака влада или власт у Србији, које буду заиста хтеле да истраже и разоткрију пуну истину, не само о убиству, имаће много проблема. Јер, ако се на било који начин удаље од званичног става оптужнице, одмах ће „попити“ дрвље и камење. Набијаће им се на нос - то су њихови људи, плаћеници који раде за оптужене, сада им је циљ да их ослободе. То ће бити проблем свакога ко се буде упустио у разоткривање истине.

Као да тврдите да у позадини постоји нека довољно моћна сила која не да истини да дигне главу, а судове онемогућава да раде свој посао...

- Наравно да постоји. Зато и траје цела ова халабука преко медија. Зато су одмах, и пре него што су неки од осумњичених дали изјаве, њихове наводне изјаве пуштене у етар. Све је то имало за циљ да се народу и јавности упумпају предрасуде од којих ће тешко моћи да се растану. Зато се то и данас још помало заташкава и креће неким споредним путем, уместо да се груне кроз средину.

Да ли је политичка позадина убиства постојала? Ако јесте, и ако сте ви одиграли улогу за коју сте првостепеном пресудом осуђени, зар за ту позадину нисте морали знати и бити најдиректније укључени у тај део завере?

- Да поновим још једном, нисам имао никакве везе ни са убиством нити са било каквом његовом позадином! А то са „политичком позадином“ је лансирано по формули-он је био премијер, самим тим је и убиство политичко. У постојање политичке позадине лично сумњам јер нико није објаснио које су то политичке активности покојног премијера довеле до његовог убиства. Говорим пре свега о домаћој политичкој сцени. Та сцена је, узгред речено, тада била потпуно смешна, као што је и данас.

Који је онда „покретачки механизам“ довео до убиства?

- Чини ми се да треба тражити неки интересни контекст и то од страног фактора. Сви смо били сведоци једне оштре промене Ђинђићевог курса током последњих месеци његове владавине. Требало би расветлити питање - колико су страни фактори били спремни да толеришу један такав курс? Немојте заборавити да је тај исти страни фактор уложио огромна финансијска средства да би ставио Србију под контролу.

Да ви то не пребацујете своју и кривицу Звездана Јовановића на „страни фактор“?


- Ни у ком случају! Чисто сумњам да је страни фактор, после свега, било коме у „демократском Београду“, па и Ђинђићу, био спреман да дозволи „егзибицију“ у какву се покојни премијер био упустио - да размишља својом главом, супротно размишљањима и интересима „газда“ из света. Па да још почне да од њих осамостаљује Србију. Не, било је то за „газде“ превише!

Да ли је онда случајно што „политичку позадину“ - они који је траже - траже само у земљи?

- Иза тога стоје искључиво говнарчићи из домаћег клозета, па не знам шта је ту нејасно. Опште је познато да се у Србији од памтивека политичка каријера градила преко туђих леђа. Најбоља су за то мртва леђа. Ми смо увек морали да имамо жртве и џелате јер је онда борба спектакуларнија. Без крви није занимљиво. И, ако се изостави класични политички маркетинг, којим нас слуђују, наведите ми, молим вас, ко то још на „политичкој позадини“ реално заиста инсистира?!

Верујете ли да ће покренута истрага о „политичкој позадини атентата“ ипак до нечега довести и чиме би морала да се позабави, којим „епизодама“ из блиске прошлости Србије и због чега?

- Да је стварно постојала намера да се тако нешто уради, то би се већ одавно урадило. Зар није било логично да се то уради на самом почетку истраге и да се истера до краја на самом суђењу?! То што неки, зна се који, сада замајавају јавност неким трећеразредним причама - то је за малу децу. Данас се заправо поставља питање да ли је уопште постојала политичка позадина. Ако ипак јесте, који су то политички фактори или утицаји имали удела у свему томе? Јер, ко је спреман да поверује у причу Чеде Јовановића о Војиславу Коштуници и у остало бла-бла?

Ако је „политичка позадина“ проблематична, због чега је онда, према вашем мишљењу, извршен атентат на Зорана Ђинђића?

- Ееее, када бих то знао, вероватно данас не бих био овде где јесам. Мада се неки шири закључак може извући из једне реченице коју је он сам изговорио. Отприлике, да парафразирам, рекао је у своје време: „Данас човек мора имати пријатеље и у рају и у паклу“. Мислим да ту треба тражити неке одговоре, али заиста у ширем контексту. Јер, опште је познато да се не може седети на две столице. Увек се једна измакне!

Делујете као верзиран човек у проблематици и измицања столица. Је ли се вама нека измакла, с обзиром на то да сте сада у ЦЗ, а изјављујете да сте по свим оптужницама невини?

- Још покушавам то да докучим!

Колико су наводи оптужнице за атентат, генерално гледано, били истинити и аргументовани?

- Наводи те оптужнице су тотално неистинити и неаргументовани! „Истерана“ је буквално на силу. Многим аргументима, чињеницама, доказима и сведоцима покушали смо да на то укажемо, међутим - нико то није слушао. Сви су гледали у сведоке сараднике као у телевизор. Благо речено, оптужница је потпуно смешна и аматерски урађена, али имајући у виду ко је ту оптужницу заступао - боље није ни могло!

Како се, према вашим сазнањима, догодило да на дан атентата безбедносне камере испред Владе Србије буду искључене, а да у непосредној близини улаза број пет, у тренуцима убиства Зорана Ђинђића, буду камере РТВ Б-92? Верујете ли да је то била пука коинциденција?

- Прво, кад је Б92 у питању - не постоје коинциденције! Они раде све по налогу и плански. На самом суђењу смо покушали да добијемо одговор - ко је био одговоран за искључење камера на згради владе - али га, наравно, нисмо добили. Завлачили су нас између Копривице и БИА, па преко Маје Васић. Све у свему, одговор нисмо добили.

Верујете ли да је владин видео-надзор био искључен три дана пре атентата само због реновирања зграде, како је на суду објаснио тужилац Јован Пријић, а да је од свега што су снимиле камере поменуте телевизије сачувано само оно што се до сада повремено вртело, па и у судници Специјалног суда?

- Те камере нису морале да буду искључиване ни због реновирања! Њихово функционисање је могло и морало да буде „премоштено“, односно обезбеђено на више начина. Није то сателит у свемиру. Када будемо добили одговор ко је дао налог да се камере искључе - онда ћемо знати и зашто!

Како објашњавате да ви знате нешто тако крупно што тужилац Јован Пријић није знао или није хтео да види и зна?

- Тужилац Пријић је у току суђења постао „стручњак“ и за безбедност. А тај Пријић није рекао ни три простопроширене реченице у току суђења, а да није извалио неку глупост! Он је највећа срамота своје професије! Тотални дилетант! Послушник.

Имате ли икаква сазнања: ко је могао дати налог да се камере искључе?

- Као што сам рекао, покушали смо да то сазнамо после суђења, али безуспешно. То је изгледа табу тема.

Да ли верујете у објашњење директора ТВ Б92 Верана Матића дато суду да је „остатак филма“ - кадрови на којима се види, према некима, и како Ђинђић излази из службеног аутомобила, и како бива погођен и пада, а наводно и положај премијеровог тела - чуван само месец дана јер је Б92 по закону и био обавезан да га само толико чува?

- Само то објашњење довољно говори о томе да је постојао цео снимак комплетног догађаја. А „прича“ о обавези чувања снимака само месец дана - тек то је небулоза! Да ли мислите да једна лешинарска ТВ, као што је Б92, такав снимак није сачувала? Чисто сумњам да није! Али, тада су постојале разне директиве. Зато и претпостављам да је цео „филм“ склоњен у неку најмрачнију архиву. Чак сам уверен да ће кад-тад угледати светлост дана.

Како је могуће да те капиталне кадрове нису заштитили и сачували МУП, специјални тужилац и истражни судија? Како објашњавате да су од целог „филма“ ипак сачувани неки, за утврђивање „судске истине“ мање битни ТВ кадрови (на којима се види како одвозе смртно рањеног премијера у Ургентни центар и ко се све врзмао на месту атентата десетак минута после одвожења премијера и рањеног Милана Веруовића), а не сам моменат убиства Ђинђића?

- Зато што то за МУП и специјалног тужиоца нису били капитални докази већ - компромитујући! Зато и нису никада приказани. Ти снимци би показали праву слику свега. Како је стајао покојни премијер у моменту када је погођен, а и све остало што се дешавало у тим тренуцима. Исечени су и „врте“ се само они кадрови који су тотално небитни и којима је јавност данима замајавана, као и сви ми током целог суђења.

Боље да је и то сачувано и приказано него ништа...

- Свакако, и оно што је приказано донекле је помогло да склопимо неке коцкице. Бар што се тиче самог увиђаја. Јер, показао је да се истражни судија није баш нешто истицао у току увиђаја, а ни касније.

Истрага поводом убиства Зорана Ђинђића, укључујући и увиђај на „лицу места“, највероватније су били монтирани. Ево зашто Милорад Улемек Легија ово тврди.

Зашто, по вашем мишљењу, већу судије Марка Кљајевића, а потом Нате Месаровић, нису били доступни и показани кадрови на којима би се видело шта се све испред улаза број пет догађало, затим - како су протицали први минути увиђаја и „рада“ са материјалним траговима?

- Па, пре бих поставио ово питање: због чега комплетан увиђај није сниман? Ако се зна да се снимају и много безначајнији увиђаји - како да то овакав један увиђај није снимљен у целости?! Или је све снимљено, а „филм“ сакривен и од суда...

Ако је направљен комплетан снимак целог увиђаја, или ако још постоји, показао би, уз остало, и ко је тачно прао крв, а и како се држао и шта је стварно „на лицу места“ радио истражни судија?

- Нема сумње. А овако: потпуно је остало нерасветљено како је могуће да се на снимку ни један једини пут не види истражни судија који је, узгред речено, дошао на лице места после више од сат времена и то тек пошто је цео случај видео на телевизији? Суд је морало да занима и како то да не постоји ниједна изричита наредба истражног судије ни за једну радњу? А суштински - није! Уосталом, како је увиђај уопште могао да почне без присуства истражног судије?

Чиме све то објашњавате?

- Неко је у томе имао велики рачун, а ни истрага ни суд се тиме нису уопште ни позабавили. А ако то нису класичне повреде Законика о кривичном поступку, онда не знам шта је! Најблаже речено, тужно је што суд све то није занимало.

Ни веће Марка Кљајевића, ни његове наследнице Нате Месаровић?

- Док је судским већем председавао Марко Кљајевић, он је нешто покушао да распетља, али кад је процес преузела Ната Месаровић она је само убрзавала поступак. Да би га, на крају, преломила преко колена! По директиви!

По чијој директиви?

- То бих и ја волео да знам! Мада, гледајући током изрицања пресуде сво оно шаролико
друштванце на галерији „Специјалног суда“ - мислим не би требало даље тражити. Том друштванцету само су недостајале тоге!

Фактички тврдите да је цела истрага била монтирана, да је то била од самог почетка? А и да су иза тога, можда, стајали и интереси „друштванца“ које помињете?

- Управо тако. Могуће је да је део монтаже био и у томе што у првим минутима тамо није био нико овлашћен. У томе што истражни судија уопште није дао наредбу за почетак увиђаја. У томе што су сви на „лицу места“ били неовлашћено! Касније су сведочења појединих инспектора потврдила да многи нису ни знали куд иду и који ће увиђај да раде.

Ако говорите истину, то отвара мноштво озбиљних питања...

- Ако ико у Србији жели истину о убиству Зорана Ђинђића, мораће да отвори и питање - зашто инспекторима из крим-службе није речено шта се десило и где треба да иду и зашто је прва екипа послата у Ургентни центар, где се шетало као на корзоу.

Да ли је 12. марта на „лицу места“ био и Милорад Брацановић?

- Не знам да је Брацановић био после убиства испред петог улаза у Владу Србије. С обзиром на то да има преко сто кила - не верујем да би прошао незапажен!

И приликом обичних убистава, чак и саобраћајки са смртним исходом, полиција обезбеђује и блокира лице места. На ТВ снимцима у Специјалном суду могло се видети како, непосредно по одвожењу Веруовића и Ђинђића у Ургентни центар, јавности непознати људи газе по траговима крви, шпартају по месту ликвидације премијера, улазе и излазе из зграде владе...Да ли је то био само хаос?

- Није то био обични хаос! Такав хаос је некоме одговарао! Опште је познато да млађи полицајци за време школовања уче шта је то увиђај и како се обезбеђује место увиђаја. Држањем на лицу места онога дана, многи од присутних полицајаца су показали да изгледа нису присуствовали том часу.

Видело се, такође, како у двориште у коме је убијен Ђинђић, упркос присуству полиције, улазе возила са неким тадашњим министрима, То је само додатни доказ да место великог злочина ни на који начин није било (по закону) ограђено и заштићено. Хоћете ли и на ове околности указати у жалби на првостепену пресуду за атентат којом сте осуђени на максималних четири деценије робије?

- Неизоставно! Јер, питање је и: зашто приликом једног таквог догађаја на лице места није дошао нико од високих старешина полиције и преузео ствар у своје руке?! Да ли је и то била случајност или саставни део монтаже?!

Имате ли бар претпоставку - зашто?

- Не желим ништа да претпостављам. Ствар је крајње озбиљна. Сигуран сам, међутим, да би тадашњи министар полиције Душан Михајловић са својим сарадницима морао суду и јавности Србије дати одговор. Сетимо се доласка на „лице места“ Милана Обрадовића, тадашњег руководиоца Градског СУП-а. Он је одмах је ушао у владу, а да се није чак ни осврнуо на све оно што се догађало испред петог улаза иако су његови људи били задужени за „лице места“ и за сам увиђај.

Зашто све сводите на једног човека, на Обрадовића?

- Немам ништа против Обрадовића и не покушавам да све сведем на њега. Напротив. И неки други су виђени како јуре у зграду владе. Изгледа да је многима било важније ко ће сести у премијерску фотељу, него - шта се дешава на месту злочина. За нас оптужене, ако могу тако да кажем, једина позитивна ствар на тим снимцима је, што су очигледан доказ односа одговорних према оном шта се десило.

Како квалификујете тај „однос одговорних“?

- Најблаже речено, као тотални идиотизам! Тај снимак би требало пуштати у свим полицијским школама као пример незнања, неспособности и неодговорности! А шта је тек са могућом и вероватном монтажом и саме истраге?!

Ако је било „монтаже“ - онда је, у неку руку, логично да они који иза ње стоје не дају да се о томе говори! Поготово ако се ради, као што упорно тврдите, о моћном „страном фактору“!

- Баш тако. Зато никоме не „пада на памет“ да данас позове на одговорност све оне који би по закону морали одговарати. Чак ни за сав онај хаос и немар приликом увиђаја. Чак и да никакве монтаже није било!

Хоћете ли и на то указати у жалби Врховном суду?

- Наравно. А и на много шта друго. Ради се о очигледним доказима за многе наше тврдње. Али, о томе не бих за медије.

Да ли је без разјашњавања претходних околности било могуће утврдити пуну истину о убиству првог демократског премијера Србије у последњих неколико деценија?

- Наравно да није било могуће! Али, то неће бити могуће ни без распетљавања многих других околности. Због, да будем благ, траљавог увиђаја - мени и осталима је, између осталог, било онемогућено да утврдимо и елементарно: где је ко у тренуцима атентата стајао испред петог улаза. А то је једна од најбитнијих ствари.

Зорана Ђинђића су најутицајнији појединци из његовог окружења 12. марта 2003. буквално „извели на стрељање“ - упорно понавља Милорад Улемек Легија. Поред онога на шта је већ указао, ево још његових указивања - зашто...

Ексминистар полиције Душан Михајловић је о околностима битним за убиство више рекао у својим књигама и фељтону у једном београдском дневном листу, него као сведок - судијама у „процесу века“. Поред осталог, написао је: „Планови за ликвидацију државних функционера стално се иновирају. Сада смо на мети премијер Живковић и ја, а новина је то да је због тога купљен у Немачкој специјални ‘снајпер-компјутер’, прецизно далекометно оружје којим се помоћу компјутера може управљати са велике и безбедне удаљености“.

- Код нас је очигледно постало неко неписано правило да када неки политичар хоће да истакне колико је важан - он изјави: „мене су хтели да убију“ или „спрема се моја ликвидација“. Тако и министар Михајловић себе покушава да сврста у колону важних. Пазите само драмску тежину те реченице: „Сада смо на мети Живковић и ја“! А то је обично: бла, бла, бла! Просто човеку суза да кане! Ко ће, бре, њих да убије?!

Откуд онда цела та за Србију ипак необична „сторија“?

- Можда су се Михајловић и ДОС-ов круг уплашили својих газда извана, ако не одраде посао онако како им се каже? Хоћу да кажем: да није тужно, било би смешно! И да ли је то поменуо Немачку? Занимљиво.

Због чега је „занимљиво“ што је Михајловић поменуо баш Немачку?

- Па, мени је то занимљиво по овој линији. Ђинђић је био немачки ђак. После атентата се појављује (не знам како) Визбаден и онда на све то г. министар помиње фамозни снајпер који је, гле чуда, требало да буде набављен у Немачкој. Опет морам да кажем: занимљиво!

Да ли сте знали за то чудо од „снајпера-компјутера“?

- Прича о „снајперу-компјутеру“ очигледно показује да је Михајловића неко информисао о постојању таквог оружја, па је он умислио, да би себе уздигао, да ће баш он бити „убијен“ из таквог оружја које је последњи крик оружане технологије. Све у свему, не желим да трошим своје време на коментарисање таквих глупости!

Бивши министар полиције је у истом фељтону открио и да је премијерово обезбеђење било „очајно“ и изнео тврдњу да је имало „најмање десет слабих тачака“. Шта кажете?

- То је нови апсурд. Михајловић, министар полиције, говори како је премијерово обезбеђење очајно и како има „десет слабих тачака“! А ја га јавно питам: „Па, рођаче, шта си предузео поводом тога, да ли си мрднуо дупе из клуба Ротаријанаца и хитно сазвао састанак са најодговорнијим људима?“ Могу само да додам: „Наравно да ниси, рођаче, зато што те је болела она ствар и за премијера и за његово обезбеђење“! Мислим да би Душан Михајловић требало да се покрије ушима! Најпаметнији је кад ћути и седи сакривен повленском маглом!

Јесте ли знали за тих „најмање десет слабих тачака“ у Ђинђићевом обезбеђењу? Морали сте знати, ако сте били организатор убиства...[ антрфиле ]

- Такав сам „организатор убиства“ био да сам за те „слабе тачке“ Ђинђићевог обезбеђења сазнао тек на суђењу!

Већ сте изразили неповерење према Михајловићевим „открићима“, али, ипак, како тумачите чињеницу да је он, само неколико сати после убиства, на првом окупљању „безбедњака“, питао једног од учесника „каква је ситуација на Косову“? Као да је Зоран Ђинђић још жив...

- Нисам упознат с тим да је г. министар у тим трагичним тренуцима испољио интересовање за догађања на Космету. Можда је он знао да нешто треба да се догоди, па је био нестрпљив и заинтересован да то сазна. Можда би било корисно да то њега питате.

Бивши премијер Зоран Живковић недавно је у једној ТВ емисији открио: да се обезбеђење зграде Владе Србије у време „побуне ЈСО“ разбежало и да је он из бившег савезног МУП-а морао да пошаље своје поверљиве људе да га замене. Јесте ли имали сазнања ове?

- Као прво, опет понављам, то није била побуна већ протест. Јер, да је била побуна, тешко да би Живковићево обезбеђење могло да помогне! Иначе, о Живковићевој причи немам никаквих сазнања.

Како се, по вашем мишљењу, могло догодити да сви битни људи и у саставу обезбеђења и у његовом руководству остану на својим местима све до убиства Ђинђића?

- То нису питања за мене. И без њих је јако тешко коментарисати све Живковићеве „бисере“. И он је, исто као и Михајловић, паметнији када ћути! Нека штрицка винову лозицу, то му очигледно много боље иде од бављења политиком!

Да ли вас је Јован Пријић икада питао нисте ли, као првоокривљени за убиство, знали за слабости првог прстена обезбеђења владе и премијера („најмање десет слабих тачака“) и учинили све што је требало да их искористите?

- Тужно је што мене Пријић ништа није ни питао. Тај је, једноставно, вегетирао током целог суђења!

Где све материјални докази, по вашем мишљењу, нису пратили оптужницу, где је подупиру, а где се с њом разилазе?

- Сва аргументацију о томе, као и конкретне доказе, изнећемо пред Врховни суд.

Шта су све, према вашем мишљењу, и истрага и суд пропустили да истраже, расветле и процене? С обзиром на то колико је, ако је тачно бар пола од онога што тврдите, било пропуштања да ли се то могло догодити случајно?

- Никако није могло да буде случајно! С обзиром на то да је утврђен ненормалан број пропуста за онако важно суђење. Суд је, чак више него тужилац, избегавао да расветли све те пропусте. Постојала је јасна намера да се оптужница, онаква каква је била, одржи по сваку цену.

Све што сте у току процеса говорили своди се на тврдњу да оптужница, према материјалним доказима, није уопште одржива. Судећи према вашој завршној речи у „процесу века“, уверени сте да су искази сведока сарадника били монтирани и послужили као замена за материјалне доказе и праву истину о свему што се догађало пре 12. марта 2003. и тог кобног дана...

- Пошто је суд донео пресуду, за њега је оптужница била одржива. Зар је смело да буде другачије?! Нисам само је уверен да су велики делови изјава сведока сарадника били прилагођени оптужници, односно њеном опстанку. У то су уверени сви они који су пратили цео ток суђења. За то постоје и материјални докази који су, нажалост, закључани у некој фиоци.

У чијој фиоци?

- У Пријићевој.

Који би то докази могли бити закључани у тој фиоци?

- Пре свега мислим да оригиналне изјаве сведока сарадника које су касније штеловане за суђење и које би бациле другачије светло на њихове данашње исказе која је суд прихватио. Сетимо се само појављивања чарапа и Веруовићеве кравате која је била склоњена у сеф ГСУП-а под ознаком службена тајна. Када би се мало зачепркало нашло би се штошта.

Откуд толико „штимовања“?

- Ако се упореде изјаве сведока сарадника пред истражним судијом и оне дате касније, током главног поступка - јасно се види да су прилагођаване и да на неким местима замењују материјалне доказе. Зато би, не само за мене, морало да буде питање, ако је тужилаштво имало неприкосновене и на законит начин прикупљене доказе због чега су му била потребна четири сведока сарадника, тим пре они који су потпуно амнестирани? Узгред речено, ниједан од тих сведока сарадника није у потпуности испуњавао законске одредбе прописане законом за добијање тог статуса!

До данас у јавности постоје спорови шта се стварно догодило у Мељаку приликом покушаја хапшења вођа земунског клана Душана Спасојевића и Милета Луковића Кума. У овом наставку мегаинтервјуа Милорад Улемек Легија говори и о томе.

Можете ли навести неки реалан пример за своју тврдњу да су изјаве сведока сарадника замењивале материјалне доказе?

- Има доста тога. Али, навешћу само један. Очигледан пример. Тиче се стана „десетке“. Тај стан се помињао као кључно место где је наводно направљен план за „Лимес“. За стварни или наводни покушај убиства премијера Зорана Ђинђића код Београдске арене.

Шта с том „десетком“ током истраге и „процеса века“ није било у реду?

- У том стану је као одржан главни састанак, где су сви осумњичени били присутни. Помињани су Звездан, Жмиги, Душан и други. Из тог стана се тобоже кренуло ка „Лимесу“...

Шта је ту било нејасно и спорно?

- Е, видите, тај „састанак“ је требало да буде кључно место за сваку нормалну истрагу. Али, тај доказ уопште није био изведен до краја суђења. Остало је неразјашњено зашто тужилац то није извео као доказ. А да све буде смешније, не постоји ни једна једина слика тог стана у полицијским извештајима! Не постоји ништа осим шест слика фантомки које су кобајаги нађене у том стану.

Зар те фантомке нису материјални доказ?

- Нису! На њима не постоји ниједна длака! У целом том стану не постоји ни један једини отисак, нити траг било ког осумњиченог!

То значи ни ваш?

- Управо тако. Уосталом, кад су сведочили власници тог стана, рекли су да су их позвали. Само се датум није уклапао! Ако узмемо у обзир да смо током процеса видели гомилу станова - све са сликама и полицијским извештајима са пронађеним траговима - онда морам да запитам у чему је фора око тог фамозног стана „десет“?

Имате ли ви своју верзију тог догађаја?

- Имам, мада то не бих звао никаквом верзијом. Јер, да све буде смешније - у изјави малог Душана Крсмановића пише да је он дошао у тај стан са власником и да је том приликом у стану био Жмиги. Кад смо питали власника пред судом да ли је тачно то рекао, он је изјавио да не познаје никога од оптужених и да никада није срео у том стану никога осим Сувајџића.

Да ли је то све, да ли је у томе цела ваша „верзија“?

- Има још доста тога везано за тај фамозни стан. Али, све рупе и нелогичности је својом причом покрио Дејан Миленковић Багзи. Присетите се само приче о „баби“ из Бирчанинове. Све су то „бисери“ који су се котрљали по судници као по куглани, али кога је било брига за то?! Било је - ломи преко колена и пакуј им. Ето, тако нам се судило.

Како сте примили тврдњу адвоката Срђе Поповића да се цела одбрана оптужених свела само на - све је монтирано, материјални докази су подметнути, признања изнуђена, сведоци научени да лажу, вештаци пристрасни, докази о невиности оптужених - уништени?

- Човек је све лепо рекао! Само што то никога не занима. Лакше је овако. Оптужити пропале музичаре, браваре и полуписмене клинце са улице... Само што ја не бих рекао да се цела одбрана свела искључиво на то. Изнели смо и предложили много тога, али...

Адвокат Поповић је при том тврдио да сте са разлогом осуђени, а да је једино штета што нису пронађени наручиоци и финансијери атентата...

- Па, то му је било и задужење као пуномоћника. Одједном је, ето, прогледао на крају суђења. При том се ухватио за причу о Војиславу Коштуници као дављеник за сламку.

Копаоник (где је Ђинђићу, док је играо фудбал са жандармима, повређена нога), наводно припремани атентати на њега код наплатне рампе у Бубањ потоку, испред бивше Савезне скупштине и поред Београдске арене - која нит све то спаја? Имате ли нешто да кажете о свему томе? Чија је то режија била? Ваша и Спасојевићева, или...

- Све то спаја нит болесних умова који су написали накарадну оптужницу. Ј... их само то што чињенице из тог времена указују на другачије стање ствари. Не уклапа им се оптужница у чињенично стање! Поготово случај „Лимес“. О „Бубањ потоку“ и „Савезној скупштини“ још је излишније говорити. Дебакл тих „случајева“ смо могли да видимо управо на оном фамозном филму којим се, заправо, откривају све намере режисера. Тај филм, ако се пажљиво анализира и упореди са тврдњама многих сведока, заиста разоткрива о каквој се овде монструозној монтажи ради.

Адвокат Рајко Даниловић је у Специјалном суду рекао: Ђинђићева смрт је доказ неефикасности служби, али можда и доказ умешаности криптослужби или делова легалних служби. Којих и чијих? Има ли Србија заиста посла и са „криптослужбама“? Шта су радиле до 5. октобра, а шта после тог „демократског догађања народа“?

- То је једна од ретко паметних изјава дотичног господина. Да су службе подбациле, подбациле су, е, сад - да ли из незнања или са некаквом јасном намером - то је већ друго питање. Како је дотични господин фасциниран Службом, он увек мора да на рачун Службе убаци по неког ровца, па онда - нека други размишља шта је хтео да каже.

А шта је са страним обавештајним службама и „криптослужбама“?

- Опште је познато да по Србији од 5. октобра вршљају разне службе и то уз одобрење оних који су на власти. А шта мислите шта раде тајне службе? Не бораве овде да би се дивиле знаменитостима наше земље!

Стране службе нису премрежиле само Србију већ и целу бившу СФРЈ и Балкан...

- Па, шта је ту спорно? Зар нису?!

Александар Тијанић је својевремено изјавио да је припадницима јединице која је у Мељаку ликвидирала Душана Спасојевића и Милета Луковића Кума исплаћено 50.000 евра и да он зна „ко је то платио“. Знате ли ви? Имате ли сазнања о ономе што се догодило у Мељаку?

- Тијанић је добро обавештен човек и сигурно једну такву информацију не би пласирао напамет. Оно што ту упаду у очи јесте да се та информација одмах после појављивања у етру напрасно изгубила. Вероватно му је саветовано да не таласа много када је о томе реч. Међутим, није он једини изнео ту информацију.

Према вашим сазнањима, да ли су учесници те „операције“ заиста узели новац?

- Постоји неколико и самих учесника те „операције“ који су примили тај новац и покушавали да о томе говоре, али су и они били ућуткани. А зна се ко је делио новац у кабинету ексминистра полиције Душана Михајловића. То је још једна јавна тајна о којој се не говори!

Јавност не зна „ко је делио новац у Михајловићевом кабинету“. Откријте то, уколико сте и сами међу онима који знају...

Милан Обрадовић,
бивши начелник београдске полиције

Ви „операцију“ у Мељаку проглашавате за ликвидацију? Имате ли икакве доказе?

- О ономе што се догодило у Мељаку - фактички се готово све зна. Само што би сад требало да неки државни орган све то скупи на гомилу и повеже. А јавност би већ једном требало упознати ко је особа која је команданту те акције дала наређење за погубљење. Када би било воље, жеље или, рецимо, интереса - за пет дана све би било решено! Овако...

Многи мисле да су догађања у земунској Шилеровој улици - где је био „штаб“ Душана Спасојевића - кључ за дешифровање свега што је довело до убиства Зорана Ђинђића. Од овога је, у доброј мери, пошла и оптужница, али Милорад Улемек Легија тврди да су тај „кључ утицајни појединци из врха ДОС“ покушали да заувек униште.

Да ли је тачно да су Душан Спасојевић Дућа и Миле Луковић Кум снимали и бележили све што се догађало у Шилеровој? Ко крије те снимке и зашто?

- О томе се доста говорило током самог суђења. Пре свега, говорили су људи који су доста времена проводили у Шилеровој јер су ту радили. Понајпре мислим на покојног Зорана Вукојевића Вука. Али, главно се зна и несумњиво је утврђено да је буквално све снимано, сви доласци и одласци посетилаца.

Где су ти аудио и видео записи „нестали“ и зашто, по вашем мишљењу, тај „материјал“ није био достављен делиоцима правде из Специјалног суда за борбу против организованог криминала? Јесу ли били недоступни или њихово коришћење напросто није било у нечијем интересу?

- Тајна тих снимака је, по некима, отишла заједно са Вукојевићем. Постоје, међутим, одређени подаци да копије тих касета поседује један човек из Швајцарске у кога је Душан имао неограничено поверење и тренутно радимо на томе да уђемо у траг. Иначе, специјалном тужиоцу није ишло у рачун да се касете из Шилерове појаве на суђењу.

Због чега?

- То ћете морати да питате Јована Пријића и његове налогодавце и менторе.

Можете ли, упркос свему, прогнозирати кад ће те касете угледати светлост дана?

- Ако будемо успели да их пронађемо, свакако ће бити на одговарајући начин предочене правосудним органима, можда и широј јавности!

Када би се то могло догодити?

- Када се догоди, бићете први обавештени.

Имате ли своју истину о рушењу зграде у Шилеровој? Коме је то било потребно?

Зашто је у томе учествовала и Војска СЦГ? По чијој је наредби све било изведено? Неки су у директном ТВ преносу рушења препознали, како тврде, команданта Инжењеријске бригаде Војске СЦГ, иако је био у цивилу...

- Војска је учествовала из логистичких разлога јер МУП није имао довољно капацитета да то заврши. Много им се, брате, журило, па су и Војску упрљали.

Зар је могуће да је све то било само због Јовановићевог „паничног страха“, тим пре што говорите и о другим „Појединцима“? Можете ли да наведете и нека друга имена?

- Сами ће се препознати!

Неки тврде да се „уживање у благодетима Шилерове“ није састојало само од лепих ствари. Ти исти „набацују“ да је Јовановић чак био и потапан у Спасојевићев базен. Знате ли ви нешто о томе? Ако је истина, то нису могле да буду „пријатељске шале“, то нису могле да буду „глупости“...

- Што се тиче Чеде, он је дефинитивно само уживао у благодетима Шилерове. И био је потапан у базену. То је тачно. Али, само приликом играња ватерпола и одбојке у базену.

Зашто је ваша супруга испред специјалне суднице ташном ударила Чедомира Јовановића и рекла му да је „ђубре једно лажљиво“? Зашто само њега? Шта су те речи значиле?

- Могу само, познајући своју супругу, да кажем да је Чеда још добро прошао. Не знам како би се провео да се то одиграло на неком другом месту. Колико знам, она је то урадила из револта. Једноставно јој је пао мрак на очи када је видела колико човек лаже и то - гледајући судију у очи. Била је очигледно упућена у Чедине и моје релације. Чеда је, у најмању руку, добио оно што је за такво лагање заслужио. Кад већ судија није имао муда да га опомене за сва његова просеравања и курчења у судници, добро је што то је урадила моја супруга. Рекао сам јој да следећи пут стави циглу у торбу.

Да ли је тачно да вам је Чеда Јовановић, док сте били у притвору због инцидента у „Ступици“, доводио у „ванредну посету“ жену и децу?

- Да, тачно је да ми је Чеда Јовановић, док сам био неколико дана у притвору, доводио супругу у посету. Саму без деце. Децу је доводио Душану Спасојевићу. Уосталом, о томе постоје службене белешке, а постоје и сведоци који су присуствовали тим сусретима. Али, то је већ бајата прича.

Има ли имало истине у београдским чаршијским причама да сте у једном периоду, чак и буквално, „Чеди ударали чврге“, наводно му давали и „по туру“ све док није постао шеф посланичког клуба ДОС у републичком парламенту? Да ли то нечије подметање или истина да су Јовановића у Шилеровој понекад и буквално тукли, зашто су га тукли и колико пута? Колико је то уопште трајало и шта је било у позадини?

- То са „чвргама“ мало је пренадувано! Чеда и ја смо се шишали код истог фризера и једном сам наишао када је он био управо завршио шишање. Лупио сам му чвргу. Видим да се сада од тога праве претпарачке приче. Али, добро. Београд је само једно велико село и то да је Чедица наводно малтретиран при својим доласцима у Шилерову улицу - то су глупости! Па, Чеда је тамо био радо виђен гост! Понављам, уживао је у свим благодетима тог здања!

Какве су биле праве ваше „релације“ са Чедомиром Јовановићем у које је, како наглашавате, добро упућена ваша супруга?

- Наше релације су у почетку биле, па могу да кажем, пријатељске. Све до момента док он није осетио шта је то власт и моћ. Тада сам схватио да је због својих амбиција које су толико болесне да је спреман прода рођену мајку. Дефинитивно су наши односи захладнели после случаја са „Макином групом“.

За многе је и даље енигма како се и зашто предао Милорад Улемек Легија. Нисмо, наравно, могли а да га не питамо и за ту „епизоду“.

Зашто сте се и под којим околностима предали? Зато што сте остали без новца за даље скривање? Зато што вам је то неко посаветовао? Или, можда, зато што вам је био обећан статус заштићеног сведока?

- Да ли вам личим на неког ко би пристао да буде заштићени сведок?! И против кога заштићени сведок? Што се тиче моје предаје, то је већ бајата тема и то сам већ објашњавао више пута.

Ипак, како су изгледали први минути и сати после предаје? Ко је с вама разговарао и шта је том приликом било уистину речено? Тврдило се да је шеф БИА Раде Булатовић због ваше предаје долетео из Херцег Новог, а министар полиције Драган Јочић са Златибора.

- Па, све око моје предаје објашњавао сам већ више пута. До детаља. Нема ту ништа ново. Изјаву о својој предаји чак сам давао и пред инспекторима из унутрашње контроле МУП, које је послао онај мали дебилко Божовић. Сетио се човек да би две године после моје предаје могао да ми узме изјаву! Али, не зато што га је занимала нека истина, већ што је, ваљда, рачунао да би нешто из те изјаве могао да искористи у обрачуну са Јочићем. НЈих двојица су у то време водила битку чија је кита већа.

Неки мисле да је у свему томе своје „прсте“ умешала и једна страна обавештајна служба и да ће „прави резултат“ тог разговора испливати тек када се ваша жалба на првостепену судску одлуку за убиство нађе пред Врховним судом Србије...

- Ако неки мисле да су прсте у то умешале стране службе, па - живи били! Не могу да им забраним да мисле!

Има ли истине у нагађањима да вас је Булатовић одвео до Централног затвора и да је РТС то снимио? Ако је то истина, знате ли шта је било са снимком?

- То је чиста небулоза! У затвор су ме довезли припадници МУП-а. Ваљда је новинарску машту побудило то што сам довезен у два мерцедесова „пуха“ Г класе, па је одмах била напакована прича. А да ли је РТС нешто снимао - то не знам, ваљда јесте. То им је посао, зар не? Зашто народ плаћа претплату!

Јавност ће тешко поверовати да се у ноћи кад сте се предали уопште нисте видели са Булатовићем, Јочићем и осталима. Или да сте тек онако, ћутећи седели. Како је тај „сусрет“ стварно изгледао?

- Никада нисам рекао да се те ноћи нисам видео са Јочићем. А не знам ко су ти остали. Детаљно сам испричао са ким сам се видео и о чему смо причали. Видим да је Раде Булатовић недавно изјавио да је и он био ту, али ја, ево, данима премотавам филм, али њега никако не могу да се сетим!

Да вас ипак није издало памћење?

- Све је могуће, мада не верујем. То вече је било помало конфузно и за мене самог. Јер, после 14 месеци тоталне изолације, током које сам виђао само супругу и сина, одједном сам доспео у зграду која је врвела од људи. Сви ти људи су улазили-излазили-улазили, тако да се Булатовића од те вечери не сећам. А зашто бих крио тај сусрет? Па није се то десило на пустој ливади већ усред зграде МУП-а. Ако он каже да је био - прихватам. Ваљда човек зна да ли је био или није био. Све у свему, ја се њега од те вечери заиста не сећам.

Током „процеса века“ одбацили сте тврдњу тужиоца Јована Пријића да сте организовали ликвидацију Зорана Ђинђића зато што сте се „плашили хапшења.

- То је била тотална небулоза! Још један од „бисера“ господина Пријића. Зар не би требало да буде овако, ако сумњате да хоће да вас ухапсе, онда се склоните, одете из земље, побегнете, знате већ. Не убија се због тога премијер!

Нисте пристали ни да вас назива „вођом банде“...[ антрфиле ]

- Током целог суђења нисам чуо ни један једини пут да ме је било ко назвао било каквим „вођом“, а камоли „вођом банде“! То ваљда нешто говори!

Навели сте да ни Миле Новаковић, ни Родољуб Миловић, ни Душан Михајловић нису имали шта да кажу о вашим „криминалним активностима“...

- Када сам питао и Михајловића, и Новаковића, и Миловића - да ли имају било каквих сазнања о било каквим криминалима којима сам се ја бавио - нико од њих није имао одговор на то питање. Када сам их питао - да ли сам ја био прислушкиван, праћен, посматран, или оперативно обрађиван - сви су одговорили „не“. А причали су како су све информације о томе ко се бави криминалом, ко убија по Србији, ко отима... имали још од 2001. године. Чекајте, ко је овде онда луд?!

У реду, ко је у свему томе „луд“?

- Ту се, заправо, ради о сасвим другој ствари. Када су убили Душана Спасојевића и Милета Луковића Кума била им је потребна, како је то рекао рахметли тужилац Милан Радовановић, „капа“ за оптужницу. И, гле чуда, одједном сам ја постао „вођа банде“. Само од себе се намеће питање: ако нико током процеса није изјавио да сам му било шта наредио или га упутио на било који задатак - какав сам ја то онда вођа био. Али, њима је очигледно било потребно неко звучно име.

Ако све били тако, онда ваша предаја некима може изгледати још чудније...

- Могуће је. Неки су вероватно били помислили да сам испарио у виду магле. Кад оно, дух из боце се појавио! На њихово згражавање. Међутим, једноставно нисам имао разлога да се плашим хапшења!

Зар се заиста никада нисте плашили да би вас могли ухапсити? Зар ни у данима када је почело по Србији врбовање људи за „коначни обрачун са „земунцима“ и ЈСО, када је ЛЈубиша Буха Чуме већ био почео да даје прве тајне исказе, а Пријић фактички већ био изабран за специјалног тужиоца?

- Једино врбовање било је Чуметово. Али, данас видимо како је то изгледало. Нису хтели да му узму исказ све док Ђинђић није био, малтене, убијен! То је веома чудна коинциденција!

Шта је чудно у том узимању исказа?

- Било би веома занимљиво разјаснити ко су били људи о којима је причао Миловић, људи који су у септембру 2002. године, када је Буха пристао да да тај фамозни исказ, говорили „још није време“. Тај исказ смо, уосталом, чули у току оба процеса и, осим неаргументованог пљувања по Душану Спасојевићу, Милораду Брацановићу, Радету Марковићу и, наравно, мени, Буха ништа није рекао!

Можете ли аргументовати то „ништа није рекао“?

- Његов исказ се свео на то да је он, заправо, један угледни бизнисмен спреман да помогне полицији и држави да се реше организованог криминала. И судије су, наравно, поверовале у ту причу. Постављале су му нека пиљарска питања. А када је одбрана затражила суочавање између њега и Дејана Миленковића Багзија, чији исказ потпуно демантује Бухино сведочење и тешко га оптужује за многа дела које овај није ни поменуо, суд је то одбио без икаквог образложења. Јебеш такав суд!

Ако се заиста нисте плашили хапшења, зашто сте се онда скривали прилично дуго?

- Већ сам рекао, није било лако донети једну такву одлуку, поготово после целе оне медијске хистерије и линча.

Какву су конкретно улогу - и због чега (са каквим мотивима, по чијем налогу и у чијем интересу) - у „монтажама“ против вас, како тврдите, играли Новаковић, Миловић и Михајловић?

- То морате њих да питате!

Немогуће је да о тим „монтажама“ немате сами шта да кажете!

- Имам. Те монтаже су им јадне и бедне. Пре свега, провидне.

Као и о много чему другом, Милорад Улемек Легија има своју верзију покушаја атентата на Зорана Ђинђића код хале „Лимес“ и улоге у тој „епизоди“ Дејана Миленковића Багзија.

Када сте и на који начин први пут сазнали да се спрема оно што је после 12. марта било названо „Сабљом“? Поготово што је Зоран Ђинђић као премијер те припреме започео још пред крај 2002. године...

- Пре него што је проглашен „перорез“ (читај: „Сабља“), нисам имао појма да се било шта спрема, нити ме је то занимало.

Да ли је тачно да сте једног дана на силу ушли у зграду Владе Србије тражећи да се видите са Ђинђићем, да сте ногом отворили врата његовог кабинета и да сте кабинет председника владе, када сте схватили да у њену заиста нема премијера, демолирали? Ако није истина, ко вам то и зашто подмеће?

- То је још једна од петпарачких прича које круже чаршијом! То ми подмећу болесни умови који, ваљда, желе да ме прикажу као некаквог неандерталца. У Владу Србије никада нисам ишао без позива и уредне најаве!

А колико сте пута, док је Ђинђић био жив, улазили у зграду владе? Код кога сте ишли и на чији позив? Како сте се најављивали?

- Седам-осам пута сам био у згради владе. Толико сигурно. Али, нисам бројао. Ишао сам код покојног премијера сам. Увек ме је најављивала, а и обавештавала када треба да дођем, његова секретарица. Само, колико се могло видети, током суђења је добила амнезију! Као и многи други.

Прича се да је „једна од најважнијих вечера у Шилеровој“ каснила пуна два сата јер се чекало да стигну Зоран Ђинђић и Чеда Јовановић. Да ли сте били на тој вечери? Да ли је то уопште тачно? Када је то било и којим поводом?

- Прича је тачна, само што премијер Ђинђић није требало да буде присутан, већ само - Чеда Јовановић. Тада сам био с породицом у иностранству, а вечера је била поводом изласка из затвора Душана Спасојевића. Тај излазак му је и завршио Чеда Јовановић. Зато је у његову част та вечера и била припремљена.

Током суђења за убиство безуспешно сте, као и ваш бранилац покушавали да укажете суду да је, у најмању руку, неприродно што је тужилац Јован Пријић у случају покушаја убиства премијера код „Лимеса“ (Београдске арене) више пажње поклонио тврдњи Дејана Миленковића Багзија него изјавама људи из Ђинђићевог обезбеђења?

- Истина је! Безуспешно смо покушавали да укажемо на тај апсурд. Јер, док са једне стране имате шест-седам професионалних припадника обезбеђења који износе верзију догађаја и који немају разлога да карикирају ствари, са друге стране имате Миленковића, који је на суђењу испричао пету верзију те своје приче.

Како је Пријић могао да поверује Багзију кад је Ђинђићево обезбеђење тврдило да је он нагло почео да скреће из средње траке улево, „гађајући десни врх премијеровог возила“ и да се ништа није догодило само зато што су у последњим тренуцима једва некако успели да камион убицу заобиђу са десне стране? - Ни суд, нажалост, за то, најблаже речено, није имао слуха јер је био на истом фронту и задатку са тужиоцем. Они су, једноставно, морали да се ставе на страну Миленковића!

Ипак се намеће питање откуд таква Пријићева „наклност“ према Багзију и реално одбацивање сведочења Ђинђићевих телохранитеља?

- Да су Пријић и суд прихватили сведочење Ђинђићевог обезбеђења - постало би јасно да Миленковић не говори истину. А то није смело да се деси! Зато је и Пријићу и суду више одговарало да лажу сви полицајци него један криминалац и ситна јајара! Е, такве судије су нама судиле у том процесу столећа!

Багзију се, изгледа, више веровало и поводом 12. марта 2003. године...

- Наклоност према Миленковићу тиче се и неких других „детаља“. А суд је и поводом њих опет више веровао њему него материјалним доказима који су обарали његов исказ. Али, шта ћете - директива је чудо. Фотеље морају да се чувају.

Чија директива? На чије фотеље мислите?

- Са фотељама је лакше. Чували су их и Пријић и судије! А директива је и за мене један од највећих ребуса. Оно што објашњава зашто суд није ценио ни доказе. Јер, пазите, целокупно Ђинђићево обезбеђење тврди да је Багзијев камиончић покушао да исече колону из средње траке и да су га они једва избегли и да је то био повод за њихову интервенцију. А Багзи, са друге стране, тврди да је возио левом траком и да се склонио у средњу, те да га је колона обишла са леве стране. Још је тврдио како се он наводно склонио и пропустио колону да прође. Замислите да је суд поклонио поверење премијеровом обезбеђењу - било би очигледно да Миленковић лаже! И то - масно!

Какву су у свему томе улогу одиграле директиве и чије су биле?

- Багзи је, колико знам, имао задатак да се прикаже као један од учесника тог фамозног „покушаја атентата“. Диригентима истрагом и писцима оптужнице је то било потребно јер су им докази за случај код „Лимеса“ танки. Требало је то појачати, као и многе друге ствари. Зато су се и определили за Багзијеву изјаву као веродостојну. Зато су ногом „изгазили“ изјаве комплетног Ђинђићевог обезбеђења. То је само на први поглед парадосално. И по томе се видело да суд не доноси самостално одлуке. А ако је Багзи лагао поводом „Лимеса“, неко би морао да истражи где је све још лагао и лаже!

У вези са атентатом упозоравали сте да Пријић много више поверења поклања и вештацима Душану Дуњићу и Милану Куњадићу, третирајући пред судом њихове исказе и тврдње као Свето писмо, него ли живим сведоцима“ из премијеровог обезбеђења који су се задесили на месту злочина, упркос томе што шеф Ђинђићевог обезбеђења Милан Веруовић 12. марта и сам замало није био убијен. Како то објашњавате, тим пре што и људи са политичке и јавне сцене, који се највише хвале близином са Зораном Ђинђићем и његовим поверењем, такође више верују Багзију него Веруовићу?

- Све је то иста банда која је имала исти задатак! А задатак је био - одржати оптужницу онаква каква је по сваку цену. Сетимо се само свих оних перформанса које су нам приказивали Куњадић и Дуњић. Та двојица су више личили на Лолека и Болека него на стручњаке! Упињали су се, мученици, из све снаге да објасне необјашњиво!

Како мислите „необјашњиво“?

- Начисто необјашњиво! Јер, иако ни Дуњић ни Куњадић нису били ни близу лица места, за које су знали како изгледа само по сликама, упорно су покушавали да измисле и прилагоде положај покојног премијера. Није им много сметало што се то на крају уопште није уклопило са чињеничним стањем. Нити са изјавама сведока. Јер, сведоци су сведочили другачије.

Откуд аномалија са дискредитовањем сведока какав је Веруовић и шта иза ње стоји, пошто историја опомиње да иза таквих „инверзија“ обично стоји нешто скривено и крупно?

- Нема ту шта много да се објашњава. Сви Ђинђићеви квазипријатељи и те како знају да је много тога нелогично, али их, по својој прилици, више није брига. Прихватили су све здраво за готово. Тако је, ваљда, лакше. Јер, како се каже - кога нема, без њега се може. А и што би се сад они смарали неким новим „детаљима“?! Добро им иде у животу. Зашто би то кварили?!