РАТНА ТАКТИКА СТАРИХ СЛОВЕНА

Пре него што се дубље упустимо у разматрање ратне тактике Старих Словена, требало би напоменути да писаних историjских извора коjи доносе информациjе о тоj проблематици нема довољно да би се реконструисала детаљниjа слика. Археологиjа, коjа често притиче у помоћ по питању историjе Старих Словена, овде може помоћи утолико што даjе материjалне остатке оружjа и фортификационих обjеката, што jе изузетно важно за наjраниjи период историjе Словена, одн. за период боравка у прапостоjбини.

Генерално, за живот Словена у том периоду писаних извора готово и да нема. Из материjалних остатака види се да jе превасходна делатност Старих Словена у прапостоjбини била земљорадња и сточарство. Стога се може претпоставити и да су ратне активности биле усмерене ка одбрани обрадиве површине и стоке, али и осваjању нових обрадивих површина и пашњака. Из периода од 750. до 500. године п.н.е. постоjе налази утврђених насеобина превасходно кружне форме, са оградом од коља и шанцем неретко испуњеним водом. Пример за jедан такав фортификациони обjекат jе jедан у долини реке Тjасмин. И у касниjим периодима (500. до 200. године п.н.е.) сусрећемо утврђења сличне конструкциjе, само пространиjа и већа. Посоjање утврђења у овом раном периоду историjе Словена упућуjе на постоjање потребе за одбраном од напада, а то jе морало да изроди и одређену тактику у ратовању. Какву - на жалост, ниjе могуће рећи.

Постоjање ових утврђених насеља значаjно jе и због чињенице да су Словени, уколико су и сами градили утврђења, па ма колико она била примитивниjа од римских, одн. ромеjских, морали да у одређеноj мери познаjу тактику осваjања утврђених насеља.

На ратовање Словена у знатноj мери jе утицао и додир са германским народима - Готима и Гепидима приликом њихове сеобе у 2. веку. Постоjи неколико воjних термина коjи су Словени усвоjили од Германа. Такав jе термин „шлем“ дошао од германске речи „хелм“. Усваjањем овог термина, Словени су могли усвоjити и шлем као део ратне опреме. Jош jедан значаjан термин jе и „троба“, одн. труба. Труба jе служила за оглашавање у боjу. Термин „пулка“, одн. пук, изведен jе од германског „фулказ“ коjи означава групу наоружаних људи. Дакле, Словени су добили термин коjи би jасно дефинисао групу воjника. Овде треба напоменути, а то ће потврдити и сама сеоба Словена, да воjник код Словена, као и иначе код других индоевропских „варварских“ народа, ниjе постоjао у смислу професиjе. Воjником jе човек постоjао када би прилике од њега тражиле да искочи из улоге земљорадника и сточара и отпочне улогу ратника. Тако лако се и враћао у његову основну улогу, а то jе земљорадник и сточар. У таквом друштву, где нема воjске као професиjе, већ као потребе, посебних воjних обука ниjе ни могло бити. Но ипак, неке основне тактике напада и одбране Словенима су биле познате и у прапостоjбини.

Као што се могло видети, сигурних знања о ратноj тактици у прапостоjбини нема, већ се та проблематика за оваj наjраниjи период обрађуjе са становишта претпоставки. Више о ратноj тактици Словена можемо сазнати за период њихове сеобе, када се jављаjу и писани извори.

Први упади Словена забележени су за време Jустина I (518-527) и од тада су били све чешћи и чешћи. Тада се Словени суочаваjу са другачиjом културом од оне на коjу су навикли. Сада jе требало заузимати градове и камена утврђења, без познавања справа за опсаду.

Значаjан извор за то како су Словени заузимали град jесте Прокопиjе. Интересантно jе да он помиње како Словени никада пре нису ратовали око утврда. Ако се под утврдом мисли на каменом утврђени град, онда он и може бити у праву, мада jе и то дискутабилно, али материjални остаци не иду овоj тврдњи у прилог. Видели смо већ да jе утврђења, свакако примитивниjих, саграђених од коља, било код Словена jош у прапостоjбини. Оваква утврђења jе било лакше освоjити. Али опет, морала jе постоjати макар основна спознаjа тактике осваjања утврђења. Карактеристичан пример за начин осваjања града од стране Словена, коjи доноси Прокопиjе, jесте опис осваjања Топира. Наиме, дошавши до подручjа око града, већи део Словена се посакривао по неравном земљишту около. Мања група jе испред зидина изазивала Ромеjе на борбу. Преварени наводном малоброjношћу, ромеjска воjска jе изашла из зидина. Ова мања група се дала у бег, наводећи Ромеjе све даље од зидина. На послетку - Ромеjи су упали у замку. Словени коjи су се били посакривали искочили су иза Ромеjа, а затим су се окренули и они коjи су бежали. Даљи сценарио читалац већ сам може да замисли. Топир су покушали да бране сами становници, али безуспешно. Словени су се уз помоћ лествица успели до градских зидина и заузели град. Лествице нису опсадна справа, али jесу проста, ипак ефикасна, направа коjу Словени овде сигурно не би искористили да нису ништа знали о томе како се савладава утврђење.

Прокопиjе jош на неколико места говори о ратноj тактици Словена. Он сведочи да они често користе заклоне као што су „мали камен или какво дрво, и одатле насрћу на неприjатеља“. Препад из заседе jе очигледно често коришћен.

Прокопиjе такође доноси и информациjу да су Анти (иначе народ коjи се сматра што сличним, што идентичним Словенима) „способниjи од свих осталих да се боре на тешком земљишту“. Jош jедном наилазимо на потврду да словенски народи, у овом случаjу Анти, изузетно добро баратаjу техником коришћења природних предности у борби.

И код Симокате наилазимо на помен коришћења природе као средство скривања. Словени су успели да 594. године, приликом Присковог похода, завуку неприjатеља дубље у мочварно подручjе. Узалуд су Ромеjи покушавали да истераjу Словене ватром - у влажном подручjу она ниjе од неке користи. Напослетку су Словени издани и освоjени, али оваj податак говори о коришћењу природе у ратне сврхе и да су Словени, да се слободно изразим, знали како треба ићи против неприjатеља.

И приликом Петровог похода на Словене, наредне године, видимо Словене коjи се поново скриваjу, овога пута у шуми. Ромеjска воjска jе поново била насамарена. Пошла jе за Словенима и залутала, оставши без воде. А када jе напокон успела да нађе воду, Словени су их засули копљима и поубиjали. Поново, Словени користе шуму као заклон приликом ратовања.

Свакако наjзначаjниjи извор за начин ратовања Старих Словена jесте дело Псеудо-Маврикиjа коjе носи назив Стратегикон. Значаjно jе због тога што jе писано од стране воjника и писано за воjнике, као практични приручник. Зато се може узети као поуздано. Читаво поглавље у овом делу посвећено jе Словенима. Већ на почетку поглавља, аутор истиче да су Словени издржљиви. Доноси податак како Словени у ратовању користе и скривање под водом и то користећи трску као цев за дисање. Ово jе била и нека врста камуфлаже под водом, jер би посматрач са обале могао да види само трске. Псеудо-Маврикиjе казуjе и како Словени наступаjу у битци. Наводи да не познаjу боjног реда и да се не поjављуjу на голим и равним местима. То потврђуjе наводе Прокопиjа и Симокате коjи су размотрени. Jасно истиче да они када се упусте у битку „вичући крену мало напред па, ако се противници поплаше вике, нападаjу, ако не, одмах узмичу истим правцем“. Ту видимо да Словенима ниjе била страна тактика застрашивања противника. Овде постоjи и одређени психолошки аспект у тактици, на коjи ћу се вратити у закључку. Овде jе битно да истакнемо да су Словени познавали и оваj сегмент борбе.

Године 586. уследио jе напад Авара и Словена на Солун. О овоме сведочи дело Чуда (Miracula) св. Димитрија. Оваj извор доноси изузетно важне податке о коришћењу опсадних справа код осваjања градова од стране Словена. Наводе се хелеполи, гвоздени овнови, бацачи камена и такозване корњаче. Сада, дакле, видимо Словене и Аваре како град заузимаjу уз помоћ опсадних справа, за разлику од раниjих примера. И не само то. Наилазимо и на податак да су Словени и Авари покушали и да премосте воду, поставивши скелу, да би провалили у градску луку. Ипак, изгледа да Словени овде jош увек не знаjу да рукуjу ефикасно справама за опсаду града. По речима аутора Чуда, иако су гађали огромним камењем од зоре до сумрака, скоро ниjедан камен ниjе погодио сам бедем. Jасно jе да jе ово jош увек нова техника за Словене, навикле на мало другачиjи вид осваjања градова.

Други начин коjим би Словени допирали до градова окружених водом био jе употреба чувених чамаца начињених од jедног дебла - моноксила. Ово се уочава код напада на Цариград 626. године и, раниjе, напада на Солун 614 - 616. године. У овом другом случаjу, Словени су своjе чамце чак заштитили сировим кожама како их не би погодиле стреле и камење.

Чуда св. Димитрија II помињу и jедног словенског маjстора вичног изради ратних справа од дрвета. Ово се помиње у 677. години. Дакле, видимо да су Словени за непуних 100 година научили да сами израђуjу опсадне справе, па, може се претпоставити, и да их ефикасниjе користе. То свакако не значи да jе ту краj омиљеним им заседама. Оне ће се jош дуго времена користити као ефикасни систем у ратовању.

Из свега до сада реченог може се закључити да jе основна тактика у борби Старих Словена била заседа. Словени су, види се из извора, били врло вешти у скривању и при томе су могли да користе и неку врсту камуфлаже. Управо због тога су и били у стању да надjачаjу воjно опремљениjег и обучениjег противника. Словени су jасно знали да користе и психолошке елементе у борби, трудећи се да застраше неприjатеља. И сама тактка скривања Словенима jе давала одређену психолошку предност. Неприjатељ не може знати одакле да очекуjе напад, што му умањуjе шансе да се ефикасно групише у тренутку напада, посебно зато што су напади Словена предузимани на препад. Ставите се у улогу тог ромеjског воjника залуталог у некоj шуми или мочвари, послатог да се бори против неприjатеља кога нити види, нити зна где се налази. Присутно је стање константне напетости. И у тренутку, бивате опкољени гомилом Словена изниклих из онога што сте до тада опажавали као грм или дрво. Вероватно бисте пожелели да вас моментално преместе на исток.

Временом су Словени почели да усваjаjу напредниjе технике, пре свега ратне справе, прво невешто рукуjући њима, а затим све боље, да би на послетку и сами почели да их праве.

Тактике које су овде описане, уродиле су плодом. Као резултат њих, поред осталих важних елемената, Словени су успели да се населе у дубину Балкана, траjно мењаjући етнички састав и културу овог полуострва.