ВОЈСКА КАНИБАЛА

ВОЈСКА КАНИБАЛА

Испред зидина нишке тврђаве се јула 1096. улогорила необична војска просјака, сељака, богаља, жене и деце. Реч је о тзв. Сељачком крсташком рату, претходници Првог крсташког рата. Ова маса сиромашних и очајних људи ће остати запамћена као војска људождера.

Папа Урбан II је 1095. позивао вернике у Крсташки рат са циљем ослобађања светог града Јерусалима од власти неверника. Папа је планирао да се у крсташки поход крене 15. августа 1096., али месецима пре тога сакупиле су се бројне неочекиване војске просјака, сељака и витезова нижег степена. Духовни вођа овог покрета сиромашних је био харизматични монах и ненадмашни оратор Петар Пустињак из Амијенса.

Јахао је магарца и облачио се простом одећом. Он је годинама дуж северне Француске и Фландрије проповедао крсташки рат. Тврдио је да то ради по налогу самог Христа. "Војска" коју је Петар Пустињак сакупио састојала се углавном од неписмених сељака, који нису ни знали куда иду и где је Јерусалим. Масу сиромашних сељака предводила је група витезова нижег ранга који су једини имали ратног искуства.

Петар и око 40 000 "крсташа" је из Келна кренуло 20. априла 1096. године. Ову војску гладних, болесних и сиромашних је било тешко контролисати. У маси је било и жена, деце и стараца. Неодговорна руља ће се наредних месеци трансформисати у једну од најсуровијих војски коју историја познаје.

Од десетина хиљада људи преживеће само три хиљаде крвожедних ратника познатих као Тафури. Тафури су име добили према витезу који их је предводио, "краљу" Тафуру.

Петар пустињак је све до пада Јерусалима остао њихов духовни вођа. Основна идеја покрета је била да су животи неверника потпуно безвердни. Спојивши се са регуларном крсташком војском учествовали су у опсадама Антиохије, Маре и Јерусалима. Након пада тих муслиманских утврђења Тафури су масакрирали локално становништво, силовали жене а због глади која је завладала одали су се и људождерству.

Летописац, Раул од Кана сведочи: "У Мари, наши су одрасле пагане кували у котловима, а чељад су набијали на ражањ и прождирали печене".

Алберт од Екса пак каже: "Нашима се није гадило да једу не само убијене Турке и Сарацене него ни псе!".

Арапски хроничари су их сматрали живим ђаволима. Мит о западњацима – људождерима се међу Арапима одржао до данашњих дана. Бројне су легенде које приповедају о окрутности ове групе сиромаха која је априла 1096. године кренула према истоку.

У Земуну је дошло до првих инцидената. После свађе о цени неких ципела на земунској пијаци избија побуна и свеопшти напад на Земун у коме крсташи убијају 4.000 Мађара. Прелазе Саву после борби са београдском посадом византијске војске. Грађани су напустили Београд, а крсташи су га опљачкали и запалили.

После седам дана, 3. јула долазе до Ниша.

На левој обали Нишаве, на месту данашњег Трга Краља Милана, крсташи су подигли своје станиште. Да би добили одобрење за куповину хране од грађана, заповедник Ниша, дукс Никита затражио је таоце који су му дати, после чега су крсташи могли трговати, али не и отимати храну, које је Ниш, како тврде извори, имао у изобиљу.

Сукоба око куповине хране није било све док таоци нису били ослобођени. Када су таоци пуштени дошло је до сукоба крсташа и једног трговца. Овај догађај је изазвао крсташе да запале млинове на Нишави и објекте за становање на левој обали реке. Дукс Никита је одмах интервенисао, послао је војску.

Погинуло је више крсташа и одузет им је део плена. Овај сукоб нагнао је Петра пустињака, који је већ напустио Ниш, да се врати ради преговора. У међувремену 1000 његових крсташа извршило је јуриш на преко моста на главну капију нишке тврђаве. Дошло је до жестоког сукоба у коме су крсташи били побијени или подављени у Нишави.

Немачки извори казују да је у Нишу страдало око 10000 крсташа и око 2000 кола са товаром, док су се остали разбежали по околним брдима.

Крсташи су изгубили четвртину људи. Преостали су се прегруписали тек код данашње Беле Паланке. У Софији се 12. јула срећу са византијском пратњом, која их води до Константинопоља где стижу 1. августа.

Византијски цар Алексије I Комнин није знао што да ради са таквом необичном и неочекиваном војском. Превезао их је преко Босфора до 6. августа. Алексије Комнин је упозорио Петра да се не упушта у борбу са Турцима, док не стигне главнина крсташа, који су још били на путу. Међутим Петар Пустињак је имао све мањи утицај на изморену и изгладнелу масу људи.

Део крсташа, шест хиљада Немаца, након пљачке по околини Никеје заузимају слабо брањени град Херигордон и користе га као базу. Знајући слабости овог утврђења Турци 29. септембра блокирају једини извор воде за напајање града Херигордона. После осам дана изнурени жеђу крсташи су се предали. Преживели су само они који су прешли у ислам.

Када је у главни крсташки логор стигла права вест што се десило у Херигордону, завладала је паника. Петар Пустњак је тада био на путу за Константинопољ да добије снабдевање. Већина вођа се залагала да причекају Петра. Али Жофри Бурел је запалио масе говором да је кукавички чекати и да требају ударити на Турке. Његова воља је надвладала остале.Цела војска од 20.000 крсташа кренула је 21. октобра према Никеји. Жене, децу и старије су оставили у логору.

Пет километара од логора на месту где пут улази у уску шумовиту долину Турци су поставили заседу. Кад су Турци напали наступила је паника и дали су се у бег. Они који су се борили су побијени. Само 3.000 са Жофри Барелом склонило се у један стари напуштен замак. Византијска морнарица их је спасила опсаде.

Три хиљаде Тафура се придружила правој крсташкој војсци коју су предводили племићи Готфрид Бујонски, Рејмонд Тулушки и Боемунд Тарентски. Према легенди је краљ Тафура, као најхрабрији вођа крсташа, лично 1097. крунисао Готфрида Бујонског за краља "ослобођеног"Јерусалима.

» ЕКСЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: ЛЕГИЈА ПРОГОВОРИО !!!
» Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину!