● РОДОЉУБЉЕ

"Реците аустринскоме посланику, да каже његовом цару, кад би га Бог на добро обрнуо, па да сједини Српство: Босну и 'Ерцеговину, Црну Гору, Србију и Стару Србију, па да је то србска краљевина"- Велики војвода Марко Миљанов

Родољубље

Српско родољубље светородних Петровића

Српско родољубље црногорских главара

Свети Петар Цетињски о обнови српског царства

Његош о себи и Цетињу

Прослава Дана Светог Саве на Цетињу

Просвјета у Црној Гори

Државни симболи Црне Горе

Химна Црне Горе, ОНАМО, 'НАМО

Двије црногорске химне

Проглас Одбора за прославу двјестогодишњице владе куће Петровић-Његоша

Подгоричка скупштина

Одлука о уједињењу Српско-православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији и осталим српским епископским столицама

Никола Тесла, Црногорци, Србијанци и српско родољубље

Светородна лоза
Петровић Његош

● РОДОЉУБЉЕ Dinast10

Дио писама, говора и књижевних радова свих Петровића, који владаху Црном Гором од 1697 до 1918, у којима је ријеч о њиховим србским родољубивим осјећањима. Владари из куће Петровића вазда су били свјетилник Србства и вазда су радили на уједињењу србског народа.

Владика Данило
1697-1735

● РОДОЉУБЉЕ Vdanil10

Владика Данило написао је својом руком на рукописном јеванђељу, израђеном на пергаменту (Љубомир Стојановић је објавио штампану верзију у својој збирци "Стари српски записи и натписи"

Данил владика цетињски Његош, војеводич српској земљи купи ово светоје јевангелије ценоју златиц 5 у Ивана Калуђеровића с Рисна, принесено от земљи молдавскије некоторим купцем и сему ми от нашега труда управисмо сребро образ Христов и четири јеванђелиста и с друге стране печах от сребра пет, у све печах 10, и приложих га у Патријаршији пецкој, храму Вазнесенија Христова, и да не будет никим отимљено от сего храма. Да јест просто.
1732, мр. 12 - Цијена књиги и сребру у све златиц 24

А пише, у Бечу, владика Данило, 2. децембра 1714, Гаврилу Головкину, представнику руског цара, Петра Великог, код аустријског цара, те вели и ово:

Не знам шта ће бити од мог живота у туђем царству, јер ја бих прво себе обешчастио, а затим наша српска племена, када бих молио помоћ од других држава, а ругале би нам се друге вјере.

На Митровдан 1714. године, владика Данило упућује поруку Црногорском збору и главарима:

Мила би ми била смрт да сте ви хтјели да сви уједињени изгинемо часни и славно, као што је то учинио сам Кнез Лазар и Милош Обилић који уби цара на Косову, па најзад и сам погибе са својим господаром и свих седам хиљада бораца, - што нас Црногорце довело у ове крше, - оставивши послије себе славу и част.

Владика Сава
1735-1781

● РОДОЉУБЉЕ Sava10

У писму Дубровчанима, поред осталог, вели:
И драго нам је владање ваше који се ви јоште од нашега србскога језика находите.

У писму кнезу и Сенату дубровачком, владика Сава каже:

Ваша славна република зна да је све госпотство и слава сербска пала и ништа није остало...нако један цвијет на вас свијет што јоште може се сербска земља похвалити.

1766. је по наређењу турског султана укинута Пећка патријаршија. На мјесто српских архијереја су постављени грчки. То је урађено мимо свих црквених канона. Због тога владика Сава пише, 26. фебруара 1776, писмо московском митрополиту Платону и вели да се народ славеносербски налази под тешким и неподношљивим турским ропством и стога моли Свети руски синод да ради једноверија и једнојазичија и једнокровија с нами подигне престо Српске цркве која је од стране Грка лишена својих права неправедном одлуком. Зато владика Сава и девет српских архијереја моле да их руска царица Катарина Друга заштити од Порте и Грка како они не би мијешали с у сербски национ. Владика Сава поручује и да ће српски народ, ако Руси избаве Србе од Грка, све то платити Русији својом крвљу што јест најдражаје.

Владика Василије
1750-1766
(владао заједно са владиком Савом)

● РОДОЉУБЉЕ Vasili10

Владика Василије у посвети своје Историје о Црној Гори грофу Воронцову, руском државнику, написа:
Налазећи се при најсветијем двору Његовог Императорског Величанства, ја смирени пастир словенско-српског чрногорскога народа, очекујући најмилостивији отпуст у своју отаџбину и одлазак духовном стаду, узех смјелост овај опис положаја и ранијих владалаца черногорске земље и с прилогом о царевима српским и деспотима, ко су они и откуда су они били, поднијети Вашој грофовској светлости као трудољубивом и за стране народе заинтересованом министру.

Историја о Црној Гори - дјело

Владика Василије посвећује, у Историји о Црној Гори доста пажње српском царству, па наводи:

За велике гријехове наше, а особито за убиство младога цара Уроша, Бог се разгњевио и допуштио те су Турци завладали готово цијелијем српскијем царством.

Црна Гора насељена је већином досељеницима, који у ове горе добјежаше послије пропасти царства српскога. Свако племе памти и свога родоначелника који се је преселио у Црну Гору; свако племе има, у народном предању, своју историју; свако прича кад су се доселили у Црну Гору његови стари, ко су они били, одакле су доселили.

Владика Василије у својој Оди "Немањи" вели:

Сербски свети краљи вастаните,
Цару Христу молбу сатворите,
Мухамедску вјеру изложите,
От вашего отачества иждените!
Христијанском цару помогните,
Отчество ваше обновите!
Архијереји сербски не лезите,
Но всу ношт Бога молите,
Царско сербско паки ваставити,
Правдоју и благочествијим прославити!

Свети Петар Цетињски
1782-1830

Уочи боја на Мартинићима, 1796,
Петар I позива Црногорце и Брђане да докажу да у нама неугашено србско срце куца и србска крвца врије, а пред бој на Крусима, такође 1796, тражи од својих ратника да ударе на непријатеља нашег предрагог имена србског и наше дражајше вољности додајући да се Турци и сад боје Црногораца, боје се србскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину остављати.

Дјела

IV ЦРНОГОРСКА
/ пјесма из1813.године/

Кажи право, од Ловћена вило,
Је л' лијепо погледати било:
Кад владика приморју иђаше,
Чарногорце уза се вођаше?
Три приморска града околио,
И Французе у ње затворио.
Французи се задуго бранише,
Пак најпосле сви се предадоше.
Освојитељ лијепо управља:
У градове начелнике ставља,
Он у Котор собом отишао,
А у Будву Јакова послао,
У град Нови Ђурасовић Васу,
Који 'но је од овдај на гласу.
У Котор се Приморци сазваше
По заклетву тверду учинише,
Реку: слушат до гроба владику
Црногорску и Приморску дику,
Ал' се брзо исти порекоше
И владику Петра оставише
Предадоше Боку од Котора
Без икаква, побре, уговора...
Ђ.......ћ изда браћу своју
Ко Бранковић таста на Косову.
----------------------------
----------------------------
----------------------------
Кад владика виђе издајнике,
Отачаства свога противнике,
Сву је своју подигао војску,
У границу пошо Црногорску
----------------------------
----------------------------
----------------------------
Пошто разби пашу скадарскога
Бушатлију везира силнога,
Чарногорске размакну границе
Баш до Спужа и до Подгорице,
До Мораче, близу Колашина,
Који 'но је јоште у Турчина
И до Куча, крваве Крајине,
Још до Жупе, питоме равнине.
Еј, владико, изворе нам среће!
Дочекао и радости веће?
Испун' Боже, вјерна т' Срба жеље,
Дај достојну м' живот и зачеље!

Петар I, митрополит Црне Горе, Скендерије и Приморја, пише, 19. маја 1878. године, руском цару, те вели и ово:

Монарху најсветлији, пружи своју свесилну десницу са скиптром, прими заједно цијелог народа нашу највећу молбу, услиши вапај и стењање ојађене дјеце, извуци испод турског ига словеносрпски род.

У посланици архимандриту Арсенију Гаговићу, од 31. августа 1804. Петар I Петровић Његош, вели и ово:

И не чудите се, мој драги оче архимандрите. Ми смо Срби такови, не знадемо нити хоћемо знати друго, нако један другога гонити и у несрећу и у безчест постављати, и што који више ради за добро општенародње, то се више завист против њега вооружава, која у српском народу, како и у греческом, гордост царује.

Из посланице Црногорцима и Брђанима, 1822. године:

Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славеносерпскога народа и мати свијех српскијех цркавах у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у оноју светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти.

У писму владике Петра I руском цару Александру, од 1. маја 1828, стоји:

Цијело хришћанство, сав словенски народ, сљествено томе и Срби Црногорци чајут благопризнатељнаго озарејнија Матери својеј и покровитељници моћној Русији и надјејутсја с давни времен јеју Богом Хранимоју и возвишајемоју улучит своје сушчествованије на земљи.

Владика Раде
1830-1851

Петар II Петровић Његош је отац модерног српског националног осјећања, највећи Србин међу Србима. Сва његова дјела су надахнута српским родољубљем, а Горски вијенац је, без сумње, најсрпскије дјело икада написано.

Србство у пјесничком дјелу Петра Другог Петровића Његоша

Горски вијенац (ћирилица)

Горски вијенац (латиница)

Горски вијенац (енглески)

Дјела

Његошеву црквицу и гроб, симбол Српства Црне Горе, срушили су комунисти 1974. године

Књаз Данило
1851-1860

Законик књаза Данила
установљен 1855.
параграф 92.

Иако у овој земљи нема никакве друге народности до једине српске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живјети и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати као и сваки Црногорац и Брђанин што ужива.

У прокламацији Кучима 1852, књаз Данило вели:

Спомените се, о јуначки народе старије српскије јунака, како су се они храбро борили, да не робују под турским игом, да им измет не чини, да им тајин не давају, да им путеве не направљају и коње проводају.

Немојте да ова моја врућа препорука код вас погине, јер Србин данас нема никога до Бога и свога брата Србина.

Законик књаза Данила - читав текст

У писму србијанском кнезу Александру Карађорђевићу, априла 1856, књаз Данило захваљује на послатим уџбеницима:

Дјело ово да служи за залог новог и крепког братског јединства, које ће бити основ будућој нашој свези братског согласја, основ бољој будућој срећи једнородног народа српског. Књаз црногорски носи на скрижали својега срца урезано чувство љубави и преданости не само за свој народ, већ за све Српство и за све оно, што се српско зове и именује.

Крајем маја 1856. књаз Данило пише Наполеону III о турским зулумима:

Да би нас себи потчинили глађу, они су разјагмили српске земље, отели српско море; нама остају само стијене и срце, које никада неће клонути.

Књаз Данило поручује србијанском кнезу Михаилу Обреновићу:

Нека само започне књаз Михаило, ја му са својим Црногорцима пођох на сусрет, да ослободимо српски народ, па ма ја био у војсци књаза Михаила прости војник.

Краљ Никола
1860-1918

Једна жеља преовлађиваше све друге: да ми је цијело прикупљено Српство загрлити, да ми је све његове непријатеље спржити!

Саглашавање с посланичким предлогом уздизања земље у ранг краљевства:

Господо народни посланици!

Свјестан славне улоге ових наших страна у историји српскога народа за вријеме моћних краљева и господара негдашње Зете, колијевке славних Немањића; и свјестан доцније улоге наше отаџбине, ја одобравам предлог Народне скупштине да се обнови старо краљевско дојстојанство мојој држави; одобравам тим прије што видим у жељи представништва мога драгог народа будну свијест наше прошлости; а народ који има лијепу прошлост и који је прожет и одушевљен свијешћу своје прошлости, тај народ може с поуздањем гледати у све бољу и сјајнију будућност.

Та будна свијест драгога ми народа, као што је водила и његове синове по крвавим бојиштима, тако је и мене пратила и потпомагала у мом раду с унутрашњим препородом Црне Горе; и ја у овом свечаном часу, са очинским задовољством и поносом признајем да је заслуга мога народа у истој мјери колико и моја, што је Црна Гора под заштитом свемогућег Бога и братске нам Русије заузела мјесто међу културним народима.

Господо народни посланици!

Имајући народ способан за просвјету и државни живот, тако готов да уложи све своје силе за част и углед своје отаџбине, и тако одан мени и моме дому, што је скупа допринијело значају и угледу који данас ужива Црна Гора у свијету, ја примам краљевско достојанство које проширеној Црној Гори припада по историјском праву и по њеним сопственим заслугама, будући тврдо убијеђен да ће све велесиле са благовољењем поздравити поред једне краљевине у српском Подунављу ову другу у српском Приморју, као једну залогу више за културни напредак и мир на овој граници између Истока и Запада, а Словенство и сви Срби као једно више јемство за опстанак и бољу будућност српскога племена.

Нека свемогући Бог благослови ово наше дјело!

Нека живи и све више напредује мила наша отаџбина Црна Гора!

Цетиње, 15-28. VIII 1910.

Звоно Цетињског манастира
(1859)

Насред поља, усред горе,
кад твој човјек чује звек,
очи небу дигне горе,
свом гријеху тражи л'јек.

На кољена земљи пане: -
"Помози ми Боже мој!"
Склопи руке и уздахне:
"Мио творче, ја сам твој"

Када свети твој глас хуји,
он свједочи Бога двор,
гдје: "Господе, помилуј нас!"
српске дјеце пјева хор.

Звони, звони, мило звони,
Србима је то олтар;
за њ се р'јека крви проли,
то је Христа Бога дар!

И кроз ваздух и облаке
твој нек с' ори слатки јек
и поздравља све јунаке,
којима се диви в'јек;

Карађорђа и Данила ...
И кажи им, звоно, хој,
да је већа турска сила,
срушиће је народ мој!

Ave Caesar! Morituri te salutant!
(1908)

Залази сунце, лијепо сунце,
што наше грије просторе;
хлад је притиска и српска брда,
и српска поља и српско море.

По нашој земљи, у сваком крају
исти, исти уздах летука;
народна душа смућена плаче;
на нас је сада велика мука.

Бијели вео низ раме виле
виси онако као без душе;
пјесама нема у наше племе
да сутон овај разбију, сруше.

Мрак нам пријети невиђелицом,
и ноћ се ближи и обухвата
не само нејач, жене и старце,
но момка српског и српског хата...

- Причекај сунце, ту на заходу!
Лакше!...Куда ћеш?...У морске вале?
Зар хиташ тако да не озариш
још једном Српства пропаст, развале?...

Устав' се мало на небосклону!
Ту скупи своје последње зраке,
па с' осмјен' мало на ову земљу,
њене синове, њене јунаке!

Они ће да мру, као у море
што твоји ноћас умиру зраци...
На Србе сунце, насмиј' се мило,
јер они јадни бар су јунаци...

Ах, јесу!...Сјутра, кад ти сјајни
природим бљесну зракови врући -
од њих ћеш чути: "Поздрављају те,
о царе сунце умирујући!"

На корицама једнога корана
узетога на Вучјем долу
(1876)
(Посвећено грофици Блудовој)

Турци кажу и говоре
да је Коран с неба пао
и да им је српски народ
Бог у вјечно ропство дао!

Ал' видјеше оно јутро
на Вучјим доловима,
када плећи обрнуше
пред мојима орловима,

да им Коран лажно пише,
да он Божја књига није,
да анђели правду штите,
а не пророк и хурије!

Грешна ова књига ... грешна,
крвљу, прахом освећена,
још на самом развојишту,
Вам је била посвећена.

Прими дакле, о грофице,
с Вучјег дола Коран ови,
врело наших мука старих,
а свједока слава нови'!

Србски краљ Петар и црногорски краљ Никола

ЦРНОГОРСКИ ГЛАВАРИ
СРБСКИ РОДОЉУБИ

● РОДОЉУБЉЕ Chiefs10

ОПШТЕ ЦРНОГОРСКИ ЗБОР И ЗБОР ГЛАВАРА, односно Вас збор Црне Горе и Збор главара и старјешина су племенски органи, који су повремено сазивани ради разматрања општих питања. Доносили су одлуке о рату и миру, бирали владике и друге сталне главаре (гувернадуре, сердаре, војводе), а касније доносили и законе. Опште црногорски збор је сазиван до времена књаза Данила, 1852, а Збор главара до 1879.

Црногорски главари пишу руском цару Петру Великом, 21. октобра 1711: Ми, сва горе наведена племена и старјешине све разумјесмо и Вашем царском крилу главе приклонисмо, и Вашег посланика, Михаила Милорадовића примисмо за нашег команданта и пуковника. И како су били његови стари изабрани у прва времена при нашијех благочастивијех и светопочившијех царевах српскијех, тако и ми са радостију примисмо врлога и храброга који се на боју добро понаша.

Црногорски и брдски главари пишу, септембра 1742, руској царици и кажу да су православно-грчке вјероисповијести, синови Цркве Источне, који се налазимо у српској земљи - Скендерији, Црној Гори и Приморју.

У писму црногорских главара поглавару Мале Русије, 1752, кажу да су они у далеким странама српске земље, у предјелу црногорском.

Которском провидуру, Јустинијану Берту, црногорски главари шаљу писмо 24. октобра 1756. и за себе кажу да су православне вјере христијанске и закона Цркве Восточне, а рода честна и света славеносрпскаго.

Јуна 1789, главари цијеле заједнице Срба Црногораца пишу руској царици Катарини II и изражавају наду да ми Срби Црногорци нећемо бити остављени без помоћи и додају кад бисмо имали организацију и џебану ми бисмо сву нашу славну српску земљу испод ига варварскога отели, с нашом браћом Србима који се сада налазе наоружани с намјером да ударе на непријатеља са свих страна.

Црногорски главари пишу 1792. млетачком Сенату: Ми смо хвалећи Бога цвијет од вјере и од закона православнога грчаскога, језика и славнога јунаштва србскога.

Идеја светог Петра Цетињског о обнови српске државе
Извод из: Јован Милићевић, Црна Гора 1797-1851, Петар I Петровић, Идеја о обнови српске државе
[Историјa српског народа, V-1, Београд 1994, стр. 170-171]

● РОДОЉУБЉЕ Sveti-10

Петар I Петровић Његош се почетком 1807. године, одмах по избијању руско-турског рата, преко архимандрита Симеона Ивковића, обратио главнокомандујућем Дунавске армије генералу Михељсону с планом-предлогом о обнови славено-српског царства да би га овај упутио цару Александру. По том плану, Црној Гори би се присајединили Подгорица, Спуж, Жабљак, Бока Которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација, па би од те целокупне територије било образовано поменуто царство. Титулу српског цара узео би руски император, а постојао би и "президент" који би морао бити рођени Рус. Његов помоћник био би цетињски митрополит с титулом руског кнеза. Престоница царства био би Дубровник. Поред цетињског митрополита, држава би имала још три епископа: далматинског, которског и херцеговачког; у Задру, Требињу и Котору биле би отворене богословије.
________________________________
Пројект Петра I објавио је још у прошлом веку руски историчар А. Петров у свом делу Война России с Турцией, и то у првом тому, 220-222. Такође, још у прошлом веку, према једном руском извештају, објавио га је М. Драговић, Прилози за историју Црне Горе и Боке Которске, Споменик 31 (1898) 107. Према Драговићу наводи га и В. Ђорђевић, Црна Гора и Русија, 1784-1814, Београд 1914, 292. И други историчари га приказују, у краћој или широј верзији, као Д. Лекић, Спољна политика, 213-15, Петар I, 159.

План цетињског митрополита (владике) Петра I Петровића о формирању славено-сербскога царства 1807.

[Ослобођење, независност и уједињење Србије и Црне Горе, Београд 1999, стр 116]

● РОДОЉУБЉЕ Slavse10

Према овом плану требало је присајединити Црној Гори Подгорицу, Спуж и Жабљак, Босну, Херцеговину, Дубровник и Далмацију. Од тих области планирано је да се образује царевина. У тој царевини предвиђена је митрополија славено-српске царевине, на чијем би челу био митрополит Петар I. Предвиђало се још и место и за три епископа, и то у Задру за Далмацију, у Требињу за Херцеговину и у Котору за митрополитовог намесника. Међутим, ова сугестија митрополита Петра I није наишла на одобрење у Петрограду. Мир у Тулзиту 1807. између Наполеона Бонапарте и руског цара Александра и довео је Французе у Боку. Тим је осујећен план митрополита Петра I о стварању једне државе, у којој би била и Црква повећана.

Када су Французи завладали Далмацијом, њихов управник Данило понудио је владици Петру I Далмацију на духовну управу с титулом "патријарха свега српског народа или целог Илирика", за шта би добијао плату од 20.000 франака под условом да престане сарађивати са Русијом и прими француски протекторат. Бојећи се да временом не подпадне под власт римског папе, владика је одбио ову понуду. Од овог времена Французи поспешују и форсирају осамостаљивање Српске цркве у Далмацији и Боки. Тиме ускраћују право јурисдикције Цетињској митрополији у Приморју. Због тога се ова митрополија убудуће шири у правцу Брда и Херцеговине, које су Црну Гору сматрале као предводницу за ослобођење. Док је поглед и утицај владике Петра I допирао до Боке, Приморја, Херцеговине и Брда, Његош се све више усмеравао ка Шумадији у којој је тражио ослонац за ослобођење и уједињење.
________________________________
Српска православна црква 1219-1969-споменица, Београд 1969.

ЊЕГОШ О СЕБИ

Позивница на прославу стогодишњице Његошевог рођења, Цетиње, 3. 11. 1913.

Након вишемјесечног боравка у Црној Гори, епископ ужички Никифор је на Ђурђевдан 1833, пред одлазак за Србију, добио од Његоша на поклон Вукову "Даницу" из 1826. године. У посвети је Његош записао: "Добром христијанину г-д преосвећеном ужичком еп. Никифору, о Ђурђевудне, на Ловћену, љета 1833". Умјесто потписа, Његош је написао стихове у којима је на врло емотиван начин описао своју националну припадност:

Име ми је вјерољуб,
презиме ми родољуб.
Црну Гору, родну груду
камен паше одасвуда.
Српски пишем и зборим,
сваком громко говорим:
народност ми србинска,
ум и душа славјанска.

ЊЕГОШ О ЦЕТИЊУ

На једном од заплијењених топова донешених 1835. године са Жабљака, дао је Његош да се уреже стих:

Црногорци кад оно витешки
Жабљак тврди турски похараше,
онда мене старца заробише,
на Цетиње српско донесоше.

Овај топ је изложен у Његошевој Биљарди на Цетињу, а натпис на њему је још увијек јасан и читак.

Савиндан на Цетињу
Пјесма Светом Сави краља Николе Петровића

Плакат поводом Савиндана, Цетиње 1907

Прослава Савиндана, Цетиње 1906

Прослава Светог Саве у Црној Гори

КРАЉ НИКОЛА I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Пред Савиндан, 1912.

ПЈЕСМА СВЕТОМ САВИ

У свом двору на Рибници
подранио краљ Немања,
стар и брижан, а животом
рђавога одвек стања;

подранио, слуге зове;
зове слуге и дворјане
прије сунца да на ноге
као и он свак устане.

Двор је краљев у забуни,
у њ најљепшег нема члана,
који га је украсива'
неколико прије дана.

Краљ, краљица, Вук и Стефан
и дворјани сви устали;
прошлу ноћ су и дан прошли
у бригама исплакали.

Књаза Растка нигдје нема,
- ка' прогутан земљом да је -
гдје је поша', куд се дио,
досад нико не дознаје.

Није ли га прогутао
вал Мораче ил' Рибнице,
на чамчићу ловећ' рибу
испод града и Горице?!

Јесу ли га звјерад у лов
растргнула у планине,
када се је за срнама
гором пео уз висине?

Да л' је жртвом зликоваца
књаз лијепи гдје пануо?
Хвала Богу, гдје ће бити
млад краљевић издахнуо?!

Свак се пита, свако зебе,
на несрећу свако слути,
а краљевски пар и кућу
превелика жалост мути ...

Гдје је онај дивни момак,
ка' звијезда што јежђаше
Ћемовскијем на свом хату,
и ка' соко летијаше?

Гдје је онај зор младосни
с бујном својом околином;
куда зађе сјајни витез
из властеле са дружином?

Њемило је зам'јенило
пјесму, свирку, смијех, шале;
црне слутње на двор краљев
ненадно су ето пале ...

Свако тражи, распитује
гдје је Растко? - Растка није;
да л' га жива или мртва
ко год, можда, гдје год крије?

У његовим одајама
представља се на погледу
све на мјесту, ствари све су
и у добром све је реду,

књиге, стр'јела, мач и копље
и од'јело и штит ту је;
у подруму зорни хат му
копа ногом, подврискује ...

Многобројни слуге му се
с пажљивошћу распитују,
ал' не знају ништа рећи,
него горко јадикују ...

Један само од њих свију,
плакајући тужан рече
да је младог књаза Растка
застануо једно вече,

обливена са сузама,
пред иконом на кољена
у молитви страсној, врелој,
чак до земље превијена

и ријечи чуо ове:
"Опрости ми, родитељу,
за одлуку, са којом ћу
нанијет' ти тугу вељу,

и ти, мајко, слатка мајко,
и ви, браћо, обојица
опростите, а тјешите
милог оца сва тројица!

Родитељски дом остављам
и књажевска преимућства;
другом двору, другој кући
мене тајна вуку чувства!

Тамо нема бојних справа
од стријела и мачева;
тамо оклоп, срма, злато
са зидова не одс'јева ...

Тамо нема тамбурица,
ни свирала на дохвату;
пјеваније чут' там' нећу
ни глас моме добром хату ...

Тамо ми је омиљена
душе моје вјереница,
халак, пјесму и оружје
та не воли сиротица ...

Она хоће кротост срца,
мир и љубав и самштину
и молитву, изречену
у побожност и тишину.

Њој је име, свето име -
црква, рајско уточиште;
руку њену, свету руку
моја душа данас иште.

Света цркво, вјеро света,
у твоме ме прими крилу,
драгу Зету, краљевину,
ти заштити моју милу;

у то име приносим ти
на жртвеник младост моју;
цркво света, вјеро света
милост за род просим твоју!

О Атонска Горо света,
мог спасења Арарате,
нек' анђели кроке моје
к твојој страни сјутра прате!"

Кад Немања ово чуо
мутно му се бистри лице,
па ће рећи пред дворјанством
и краљевства поглавице:

"Није љепше Бог могао
наградити моје труде,
ни положај створити ми
завиднији међу људе;

сам сам парче све по парче
скупља' ове краљевине,
и подига' пред свијетом
њезин углед у висине ...

А Бог ме је обдарио
у мом дому са три сина;
јемство среће у њих наћ' ће
краљевства ми величина.

Два ће сабљом да га бране,
а у савез трећи с Богом
краљевство ми опасати
с добрим редом и са слогом.

Слава теби, Боже свети,
и ти, Растко, славан био
краљевство ми и сам себе
узвисио, прославио!"

Суза топла иза тога
краљевим се лицем ваља;
није суза жалосница,
коју око лије краља,

но је роса од блаженства,
што му борним лицем тече,
јер једнога светитеља
у својему дому стече...

* * *

Српска црква би плакала
да се Растко не појави;
српској књизи и просвјети
кам темељац он постави,

и завјешта у аманет
да се Срби слогом вежу,
да туђину рад' неслоге
и трвења не подлежу.

Ка' анђео из њедара
божанствених он излеће,
да му рука света сади
по ливади српској цв'јеће;

цв'јеће књиге, цв'јеће знања,
за које је уложио
своју младост, своју сјајност,
кад је цркви приступио.

У прегнућу младих срца
будућност је домовине;
младе снаге отачаство
умним радом сретним чине.

Своја лична удовољства
књаз је Растко пренебрега',
а цркви је и науци
себе дао, дао свега ...

Није лако младој души
сјајност двора оставити,
па се пустит' под сводове
од ћелија покмастити;

није лако, ал' је слатко
за народ се жртвовати,
и најдраже, најмилије
на олтару рода дати.

Дат' му душу, дат' му живот,
способности све му дати,
па ће мила домовина
као алем кам засјати,

а да нам је она љепша,
слобода је ресит' мора;
слободи је колијевка
Немањина Црна Гора.

Без слободе што су људи?
Чопор стоке на пасиште!
Груд Србаља од слободе
да удише - тамјан иште.

Здраво, мали слободани!
Здраво, синци земље ове!
Прирастајте да стечете
родном крају славе нове,

да дуг свети одужите
и аманет од прошлости,
да у гробу од радости
Немањине шену кости

и да харност укажете
наше књиге светој глави,
и захвални на вјекове
останете светом Сави!

Александар Раковић
Просвјета у Црној Гори
Наставни планови, уџбеници и школска документа

Књига из које су најмлађи Црногорци стицали прва знања била је Србски буквар. У вријеме светог Петра Цетињског учило се из Србског буквара штампаног у Млецима 1812. године. На Цетињу је, 1836. године, Његош објавио СРБСКИ БУКВАР и 1838. СРБСКУ ГРАМАТИКУ.

У Србском буквару, поред основних лекција из читања и писања, давани су и текстови о славној србској прошлости.

Од 1854. године, дакле у вријеме књаза Данила, у цетињској основној школи предавани су српска граматика (II и III разред), црногорска историја (II разред) и српска историја (III разред). (Школе у Црној Гори, Панчево 1876; дјело Милана Костића, бившег ректора цетињске богословије)

1889. године, ђаци IV разреда основне школе, имали су за обавезне предмете: закон Божји, србски језик, словенско читање, рачун, геометрију, земљопис, србску историју, познавање природе, краснопис, пјевање црквено и народно, гимнастику и војничко вјежбање. (Просвјета, Цетиње, април-мај 1889.)

Разрадом наставног плана прописано је: у оквиру географије обрађују се Црна Гора и остале српске земље; у оквиру вјеронауке посебно мјесто се даје светом Сави; у оквиру цртања, планом је предвиђено цртање свију српских земаља; а на пјевању су се пјевале пјесме: Ја сам Србин, српски син; Тропар светом Сави; Устај, Устај Србине; Радо иде Србин у војнике; Онамо, 'намо; Српско коло... (Просвјета, Цетиње, јул-август 1890.)

Према Закону о устројству гимназија у Књажевини Црној Гори, од 30. августа 1890, био је обавезан сљедећи наставни план за гимназијалце: наука вјере, србски језик и књижевност, латински језик, грчки језик, руски језик, старословенски језик и књижевност, географија и историја (општа и српска), математика, природопис, физика, филозофска пропедељтика, цртање, краснопис, гимнастика и војничко вјежбање, пјевање и музика. (Просвјета, Цетиње, септембар-октобар 1890.)

У Богословско-учитељској школи, предмети: српска историја (II разред) и српска историја и земљопис (III разред), били су обавезни. У оквиру земљописа се обрађују српске државе независне, подчињене и окупиране области српске земље, те главни градови, вароши, варошице и познатија села у Српству. (Просвјета, Цетиње, новембар-децембар 1890.)

У Цетињској гимназији на часовима србског језика се уче теме: Српска мајка, Свети Сава, Зидање Раванице, Косовка Дјевојка, Милош Обилић (I, II и III разред). У IV разреду се читају Одабранија дјела из србске књижевности, а у оквиру географије изучавана је Специјална географија србских земаља уз кратку србску историју. Општи преглед србске земље. (Просвјета, Цетиње, новембар-децембар 1890.)

У чланку Историја у основној школи (Просвјета, Цетиње, јануар-фебруар 1891.) каже се:

Међу важније предмете у основној школи спада историја...Она је извор из кога ће омладина поцрпсти љубав к Србству и свему што је србско...Србска је историја пуна примјера за васпитање србске омладине. Дубљим размишљањем видјећемо шта нам пружа историја за поуку. Ако хоћемо да нам млађи нараштај буде родољубив и јуначан, упутимо га да проучи србску историју...Свијетло дјело србских јунака и родољуба утицаће снажно на млађарију и подгријеваће у њој љубав к Србству кад види како су србски јунаци и родољуби знали да жртвују себе...

Професор Јован Љепава, у својој Теорији књижевности (1896) која је била намијењена ученицима Дјевојачког института на Цетињу, Гимназије и Богословско-учитељске школе, каже:

...Ето зашто се Горски вијенац с разлогом назива вијенац србске књижевности. У њему се огледа и црта живот једног дијела србског народа онакав, какав је у самој ствари, са свијем његовим врлинама и манама...Доћи ће вријеме да ће се Горски вијенац изучавати у србским школама као што се данас изучава Илијада и Одисеја.

Овако је изгледала Србска граматика за трећи и четврти разред основне школе у Црној Гори, објављена 1900. године

Лазар Перовић, у својој Историји Црне Горе за III разред основне школе (1906) наводи:

За вријеме владавине славнијех Немањића, као и прије њих, садашња се Црна Гора називала Зета. Када силни цар Душан раздијели своју православну државу на поједине области, Зетом управљаше србски племић Балша I.

О Његошу Перовић пише:

Живо је пратио све српске ствари и бринуо се о срећи свега српског народа...Имао је уроћени пјеснички дар, који му се тако развио да је постао највећи српски пјесник. Спјевао је више дјела, али му је најчувенији Горски вијенац у којему вјерно и живо слика живот и душу Црногораца. По својој љепоти Горски вијенац заиста је прави вијенац свијема србскијем пјесмама...

О књазу Данилу, Перовић вели:

И срцем и душом старао се за срећу и напредак цијелога Србства, а највећа му мисао бијаше уједињење његово.

О књазу Николи, аутор каже:

И поред свега толико мучног труда, за унапређење своје земље, налази времена да ради на књижевности, те се данас броји мећу прве србске пјеснике и књижевнике. Он је веома омиљен у цијелом нашем србском народу.

Закон о народнијем школама у Књажевини Црној Гори објављен је 2. фебруара 1907. године. Друго издање, Закон о народнијем школама, доживио је 1911. године, у вријеме када је Црна Гора већ била Краљевина.

У члану 1. каже се да је задатак народним школама ширење србске писмености у народу.

А у члану 26. стоји да се у основној школи уче се ови предмети: наука хришћанска, србска историја, србски језик, црквено-словенско читање, цртање и лијепо писање, пјевање (свјетовно и црквено), гимнастика и дјечије игре, земљопис, познавање природе, пољска и домаћа привреда, основи хигијене, рачуница и геометријски облици, ручни рад са домаћим газдинством (по могућству).

Народна школа у Црној Гори се зове и Српска народна школа (члан 13.).

Живко Драговић, у својој Краткој историји за школу (1910) пише:

Једна од области које Срби заузеше, кад се, у првој половини седмога вијека, доселише на Балканско полуострво, била је и Зета...Послије досељења Срба на Балканско полуострво, Зета је чиннла најприје засебно жупанство, а доцније краљевину, и борила се увијек за интересе читавога српскога народа и његово државно јединство. За вријеме државе Немањића, она је улазила у састав те државе све до цара Душана. Сам Немања истицао је Зету измећу осталијех српскијех области и давао јој особити значај, називајући је с неком особитом љубављу и поштовањем својом "милом дједовином".

Говорећи о епохи Црнојевића, Драговић каже да је у то вријеме Црна Гора - вјечита чуварка србске слободе и србске државне мисли. О великој замисли Ивановој (Иван Црнојевић) јасно свједочи грб Душанове Царевине, двоглави бијели орао што га је он на својим грађевинама истакао...

У Земљопису Краљевине Црне Горе, за III разред основне школе (1911), аутори Ђуро Поповић и Јован Рогановић веле:

У Црној Гори живе све сами прави чисти Срби, који говоре србским језиком, а има их око 300 хиљада становника...Осим Црне Горе има још србских земаља, у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином.

Сваки Србин у Црној Гори дужан је љубити цијелу домовину, све србске земље - у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби...

Питомци војне школе су као уџбеник књижевности користили Читанку из лијепе србске књижевности (1912) коју је написао Душан Вуксан.

У Читанки за други разред основне школе (1914), учила се и пјесма О светом Сави:

"Српска дјеца, српске школе,
Српски народ слави славу,
У пјесмама диже, носи,
Немањића светог Саву...
Свети Саво, српски свече!
Заслуге су твоје силне;
Од радости Срби поје
Данас пјесме преумилне..."

а веома је лијепа и родољубива Молитва на почетку рада, која се налази у истој читанки

"Боже помози и благослови,
Да сретан буде почетак ови!
Да ме упути српскога ђака,
Да школа, књига буде ми лака!
Даруј ми здравља, снаге и воље,
Да слушам, учим, што могу боље!
Љубав усади у срце моје,
Да љубим браћу, другове своје!
И сваког ко је у србском колу,
Највише србску цркву и школу."

ДОКУМЕНТА ЦРНОГОРСКИХ ШКОЛА

Свједочанство Књажевске црногорске државне гимназије из 1902.
[у боји]

Матерњи језик у Црној Гори је србски

Свједочанство црквене школе из 1905.
[у боји]

Предмети: Србски језик и књижевност, Србска историја и земљопис

Увјерење народне школе из 1908.

Нaродност и вјера: Србин, вјере православне

Свједочанство црквене школе из 1909.

Нaродност и вјера: Србин, вјере православне

Страница из дневника црквене школе, 1908-09.

Нaродност и вјера: Србин, вјере православне

Увјерење народне школе из 1911.

Нaродност и вјера: Србин, вјере муслиманске

ДРЖАВНИ СИМБОЛИ ЦРНЕ ГОРЕ

Будући да је цијела традиција Црне Горе почивала на Косовском миту, на Немањићству и Обилићству, тако су и државни симболи Црне Горе били засновани на традицији средњовјековне српске државе Немањића.

Двоглавог орла Немањића, симбола Српскога Царства, прихватили су Црнојевићи, господари Зете, посљедње слободне српске средњовјековне државе, која је под Турке пала 1499. године.

Двоглави орао, увијек је, па и током турског и аустро-угарског ропства, био симбол српског национа. Стога је било и природно да двоглави орао Немањића постане српски државни грб и у нововјековним српским државама, Србији и Црној Гори.

Један од симбола које је користио цар Урош Немањић био је лав, а представа лава се могла често видјети на грбовима српских средњовјековних властеоских породица, као и на кованом новцу.

[Српски новац из Новог Брда са представом лава]

У модерно вријеме, представа лава нашла је своје мјесто на печатима српских епископа, а комбинација двоглавог орла и лава може се видјети на надгробној плочи српског патријарха Арсенија IV Шакабенте у Крушедолу.

Државна или народна застава Црне Горе је била српска тробојница, црвено-плаво-бијела. То је регулисано у Уставу Књажевине, а потом и Краљевине Црне Горе. У члану 39 јасно пише: "Народне су боје: црвена, плаветна и бијела". Ова тробојница је истицана на државним установама и на јавним мјестима приликом празника. Народна застава се користила без апликација. Ковчег краља Николе био је прекривен оваквом српском тробојницом. Српска тробојница Црне Горе, у облику заставе, је први пут употребљена 1858, на резиденцији књаза Данила на Цетињу.

●

Дворска застава као подлогу има тробојницу на чијој се средини налазе двоглави бијели орао раширених и високо уздигнутих крила, и лав. Застава је истицана на Двору и резиденцијама краљевске породице, као и на објектима у којима је краљ Никола приликом посјета боравио.

Народна химна Црне Горе је била српска родољубива пјесма краља Николе, Онамо 'намо. У њој је садржана сва замисао краља Николе, сав његов државнички рад и жеља Црногораца да се обнови Душаново Српско Царство, тј. створи држава свих Срба, са Призреном као главним градом. Приликом Николине посјете Русији, 1868. године, цар Александар II му је поклонио сабљу српског краља Милутина Немањића са ријечима: "Имам једну сабљу ваших старих предака. Она ће на бољем мјесту бити у вашој руци него у мојој оружници".

Црна Гора је тек 1906. добила своју валуту - перпер. До тада је у Црној Гори био у оптицају страни новац, углавном аустријски. Име перпер није случајно дато. Валута цара Душана Немањића била је перпер. На овај начин је Никола још једном желио да покаже, и докаже, насљеђе на које Црна Гора има пуно право.

Перпер краља Николе Петровића Његоша

Обилића медаља

Краљ Никола се никада није одвајао од своје сабље Немањића. На мртвачком одру краљевом била је положена Милутинова и његова сабља, симбол српске слободе. Ковчег му је био прекривен српском тробојком, народном заставом Црне Горе.

Када се свему дода да је највеће црногорско ратничко одликовање, које се додјељивало за изванредне подвиге јунаштва, била Медаља Обилића, коју је увео Петар II Петровић Његош 1847. године, можемо на основу чињеница, закључити сљедеће:

Црна Гора себе сматра директном насљедницом Српског Царства, директнијом насљедницом од братске Србије.

Химна Црне Горе
ОНАМО, 'НАМО
Србска Марсељеза

Онамо, онамо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.
Онамо, онамо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, онамо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
"С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!"

Онамо, онамо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо, онамо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, онамо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
"У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!"

Онамо, онамо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!

Онамо, онамо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.

Двије црногорске химне

● Прича о двије црногорске химне: Из календара Краљевине Црне Горе за 1918.
● Химне Црне Горе
● Убавој нам Црној Гори
● Онамо, 'намо

Прича о двије црногорске химне: Из државног календара Краљевине Црне Горе за 1918.

Онамо, 'намо - Убавој нам Црној Гори

Глас Црногорца, Подгорица, 19. октобар 1999, стр. 14

Приредио: Јован Маркуш, бивши градоначелник Цетиња

Умјесто велике приче и "крупних" расправа интересантно је знати што су писали они за чијег живота је коришћена црногорска химна. За вријеме егзила краља Николе у Француској у издању краљевског министарства просвјете и црквених послова, поред "Гласа Црногорца" као службеног органа Краљевине Црне Горе, излазио је и "Државни календар". У Паризу је на Благовјести 1918. изашао "Државни календар Краљевине Црне Горе за 1918. - Almanach du rohaume de Montenegro 1918." који је донио два прилога "Химна црногорска" и "педесетодишњица српске Марсељезе "Онамо, 'намо!...".

У прилогу на страни 108. под насловом "Химна црногорска" пише сљедеће:

Химна црногорска: Пјесма "Убавој нам Црној Гори"... од које прву строфу саопштавамо на првом мјесту ове књиге, јесте државна, званична химна Краљевине Црне Горе. Осим ње, има још једна химна црногорска, не званична, но прва народна химна, која је, и стихом и мелодијом, постала националном химном цијелог Српства, а то је чувена патриотска пјесма нашег узвишеног Краља Господара "Онамо, 'намо!..." у којој, као српској Марсељези наш први чланак помиње педесетогодишњицу. У тој пјесми нашла је свој класичан израз општа жеља српског народа за ослобођењем српских земаља и као таква, данас је она добила опет актуелан значај. Пјесму је компоновао српски музичар Даворин Јенко узевши донекле за мотив своје композиције чувену убојну пјесму у Гарибалдијевих јунака. "Siscopron le tombe, Si levani i morti" ("Отварају се гробови, Дижу се мртви"). Како је јако политичко осјећање главни мотив те пјесме то се, из дипломатских обзира, она није могла употребљавати у званичним моментима, и стога је за државну химну одређена пјесма "Убавој нам..." од српског пјесника Јована Сундечића, свештеника, и секретара књажевог, који је 1900, у својој 75. години умро у Котору, као професор Цетињске богословије. Она се пјевала исто као и црквена пјесма светосавска. "Усклинимо с љубављу!". Коначну музичку форму дао јој је црногорски омладинац Јово Иванишевић, родом из Доњега Краја, села крај Цетиња. Иванишевић, који већ у младим годинама показиваше особит дар за музику, постао је студент чешког Конзерваторијума у Прагу, гдје је у најљепшем цвијету своје младости несрећно завршио живот 1889. када се тоциљао по залеђеној ријеци Влтави, лед се под њим пробије и он потону у леденим таласима њеним.

"Прије 29 година" тако са солунског војишта дописује Видак Омавић у 9. броју Забавника "Српских Новина" од 15. јануара 1918. "био сам учитељ на Његушима", и тада ми је, уз званичан акт Надзорништва црногорских основних школа, послана химна у нотама од Јована Иванишевића. У том акту Министарство Просвјете наређиваше учитељима предсједницима пјевачких друштава Гимназији и Богословско-учитељској школи, да се химна мора пјевати, свирати и предавати по композицији Иванишевићевој...

У прилогу на стр. 33 и 34 под насловом "педесетогодишњица српске Марсељезе "Онамо, 'намо!..." пише сљедеће:

Минуло је педесет година од оних дана када је, у полету своје идеалне младости, занесен завјетном мишљу Прве српске омладине, млади књаз црногорски 1867. испјевао витешку пјесму, која ће се, као поклич војне трубе заорити са планина црногорских, а отуд, као свесрпска химна, одјекнути до иза дунавских оданде натраг до плава Јадрана, широм земље Србинове. За пола стољећа та пјесма бјеше барјак српском одушевљењу, бјеше програм српском национализму, бјеше њежан израз српској чежњи, српског срџби и пркосу. Она нам је то и данас, данас већма но игда, јер нема нас ни једнога којему душа није испуњена њеним ријечима:

С огњишта мила бјежи, куго,
Зајам ти морам враћати већ!

Велики рат, који је Европом прегрмио као земљотрес, који је ољуштио стару трулу кору и пролио море крви, да би се човјечанство могло одјенути новом одјећом - "он ће ера бити страшна људскијема кољенима". Настаће, мораће настати, нова ера и нова уредба међу народе; нови ће се идеали засновати и искрснути из врелих срдаца, и заподјенуће се нове неке борбе. А из времена "прије великога рата" много и много штошта изгубиће се и заборавити, многе наше идеје, принципи и теорије, које нам прије рата бијаху разни родови оружја у борби за ово ново човјечанство, остаће нам успомена, литература, историјски документ свога доба. Све ћемо их ставити на сахрану у библиотеке, гдје ће их потомство хранити, као свету реликвију која је своју задаћу поштено и потпуно извршила.

Жудимо за тим даном када ћемо моћи рећи да је и пјесма "Онамо, 'намо!" испунила задатак, те да и њу, као војска своју стару заставу и оружје иза срећно довршене војне, ставимо у цркву и музеј, међу друге часне реликвије, успомене и иконе. Хоћеш ли нам икада сванути, бијели дане? Кад нећемо морати више и када неће морати дјеца наша жедњети за осветом ни кукати за слободом, ни чезнути за Косовом и за Дечанима - када нећемо морати више потраживати своје, и кад Србине, нећеш никад никоме више ни пријетити нит икога клети. Тамо је моје! Зајам ти морам враћати већ!

Сјећајући се свесрпске пјесме с дубоким уздахом - с уздахом, јер гласно појати је, данас, не можемо да славимо њен јубилеј - ми поздрављамо од свега срца и пјесника јој. Дај, Боже, сиједом краљу, а уза њ и цијелом народу српском, да дочека да се испуни оно што је млади књаз снивао, оно чему је свога вијека служио, оно за што је војевао, и за што живио, јер:

Покоја души добићу тада,
кад Србин више не буде роб.

Химне Црне Горе

Ослобођење, независност и уједињење Србије и Црне Горе, Химне Србије и Црне Горе, Београд 1999, стр. 247

Приредио мр Саво Андрић, музејски савјетник, Историјски музеј Србије

Настанак химне у Црној Гори везује се за име српског песника Јована Сундечића, од 1864. године секретара књаза Николе, који је у извесном смислу настављао дела Симе Милутиновића, у складу са тада важећим идејама о ослобођењу и уједињењу васколиког Српства и у духу својих стихова: "Поцјепан народ - скрхано цјело, / Суха је клада и мртво тијело", испевао песму "Убавој нам Црној Гори". Песма која је тада објављена у "Орлићу" 1865, први пут је јавно изведена 17. октобра 1870. године у Цетињској читаоници, после чега ју је књаз Никола I Петровић прогласио државном химном. Химну је на "премијери" певало Српско певачко друштво "Јединство" из Котора. Мелодија је сличног ритма као "Светосавска химна", а за хор ју је дотерао Антон Шулц, предводник овог певачког друштва. Претпоставља се да је Сундечић, пишући песму, имао на уму мелодију химне Светом Сави, "Ускликнимо с љубављу", и прилагођавао јој се колико год је било могуће.

У Црној Гори је дубљи химнички белег оставила и песма "Онамо, 'намо...". Овај патриотски спев, с мотивима из борбе за ослобођење од Турака, написао је 1867. године књаз Никола I Петровић. Мелодију за ову песму приредио је Фрањо Вимер, цетињски капелник чешког порекла, по узору на једну песму о Гарибалдију.

Убавој нам Црној Гори

Убавој нам Црној Гори с поноситим брдима,
Отаџбини што не двори, коју нашим мишицама
Ми бранимо и држимо презирући невољу, -
Добри Боже, сви Т' молимо: живи Књаза Николу!

Здрава, срећна, моћна, славна, - обћем врагу на ужас,
Врлим претцим' у свем равна, свом народу на украс;
Добрим блага, злијем строга; крста, дома, слободе
Заштитника ревноснога, - храни нам Га, Господе!

Од коварства и напасти чувај Њег' и Његов Дом;
Који сније Њем' пропасти - нека буде пропаст том!
А коју му вјеру крши, - правда тог укротила,
Крјепки Боже, све растр'си што нам злоба ротила.

Куд Он с нама, свуд' ми с Њиме крв смо љеват готови
за Њ' за вјеру, наше име и за браћу у окови!
Томе ћемо свету дугу одзивати се сваки час, -
Боже, свеј нам буд'у у кругу, благосиљај Њег' и нас!

Онамо, 'намо

Онамо, онамо...за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, онамо...да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, онамо...са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
"С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!"

Онамо, онамо...за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо, онамо...за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, онамо...за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
"У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!"

Онамо, онамо...сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!

Онамо, онамо...за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.

Видјети и страну посвећену химни "Онамо, 'намо"

Проглас Одбора за прославу двјестогодишњице владе куће Петровић-Његоша
Цетиње, 1896. године

Браћо Црногорци!

Тешки су настали дани за српски народ послије пропасти српске државе на Косову. Истина, поједини дијелови још неко вријеме животарили су, полагано издишући, али се најпослије и потоња искра слободе и независности умало није угасила. Пада Лазаревићева деспотовина, паде поносна Босна, паде јуначка Херцеговина, најпослије клону Иван-бегова Зета. Неста врховнијех вођа, остаде стадо без пастира ... Наста коначна пропаст. Тад прену гениј српског народа и ули му нову снагу и нову наду у челичне груди. Око духовнијех својих пастира стадоше се прикупљати у Новој Зети, у Црној Гори, одважнији синови нашег народа из разнијех крајева, те отпочеше очајничку борбу на смрт и на живот са освајачем. Дуга је, мучна, крвава је та борба била; то је био рат, коме се знао почетак, а свршетак се није предвидио. Али ко ће сили одољети? И челичне груди подлегну тешкијем, честијем ударцима. Цио народ српски заспа; шака витезова црногорскијех, не видјећи ни одакле помоћи, стаде малаксавати. Слабији попустише и предадоше се непријатељу. Духовни пастири, који се дотле ни најмање нијесу одвајали од свог народа, мало по мало такође малаксаше. Плахи и лакоми издадоше. Наста претешко доба за Црну Гору:

Бјеше облак сунце ухватио,
Бјеше гору тама притиснула,
Пред олтаром плакаше канђело,
На гусле се струне покидале,
Сакриле се виле у пештере,
Бојаху се сунца и мјесеца;
Бјеху мушка прса охладњела.
А у њима умрла слобода,
Ка`кад зраке умру на планину,
Кад утоне сунце у пучину.

Још један мали ударац, и потоња искра српске слободе и независности угаси се! Али је било још животне снаге у нашем народу, још он коначно није сном мртвијем заспао био, није само имао ваљаног пастира, ваљаног вође, који ће га предводити. И таквог даде тај исти народ. Појави се човјек из куће, која својом наравственом моћи бјеше надвисила све друге; појави се човјек, који својим духом бјеше надмашио све своје сувременике, појави се Данило Петровић - Његош, и Србин поново оживље... Није потребе, да овдје ређамо, што ве учини тај велики Господар; није потребе доказивати, да би мјесто данашње Црне Горе, те дике српске, био какав пашалук, или што друго, да не имадосмо онаквог духа, каo што бјеше Владика Данило, и као што бјеху до данашњег дана и сви Његови Нашљедници на исте Куће.

Браћо Црногорци!

Ево са срећом навршује се 200 година од тог епохалног догађаја у нашој домовини, 200 година откако сретно господари данашња наша Владалачка Кућа, 200 година непрекидне славе, која је уздигла Црну Гору на ону висину, на коју се до данас не диже ниједна на свијету тако мала простором земља, а то све благодарећи оној Кући, коју први заснова Владика Данило.

Браћо Црногорци!

Треба да се сјетимо овог епохалног догађаја при свршетку другог стољећа, да прославимо што љепше тај велики дан, да се том приликом сјетимо свега, што учини наша јуначка, витешка наша Владалачка Кућа Петровић - Његоша у течају овијех 200 година; да се сјетимо свију онијех великијех дјела, која би довољна била да прославе и какву моћну државу, и која почини народ црногорски са својим Великијем Господарима на Куће Петровић - Његоша.

Зато вас позивамо, да заједнички прославимо велезначајне дане 7, 8. и 9. септембра ове године у цијелој земљи, а особито овдје на Цетињу, гдје ће дан 7-ог септембра посвећен бити успомени Владике Данила, оснивача наше династије, великог препородиоца и Оца Црне Горе и оснивача српске независности на новом темељу; овом приликом ће се пренијети Његови земни остаци на Орлов Крш у нарочито за то подигнути мавзолеј; 8-ми септембра посвећен је прослави двјестогодишњице славне владе Куће Петровића; 9-ог истог мјесеца прослава стогодишњице славне побједе, коју су одржали Црногорци, предвођени витешкијем својим Господаром Петром I на Крусама; у исто вријеме освећење Војничког Стана и благослов почетка новог правца у војсци црногорској. За ову свечаност треба да спремите овамо своје одабране прваке, представнике општина, племена, своје главаре, да својим присуством увеличају славу у нашој престоници.

Браћо Срби на све стране!

Српска државна мисао нашла је уточиште у Црној Гори, за њу су се Црногорци кроз толико вијекова јуначки борили и све своје за њу жртвовали, те тако је дохранили и данашњем нараштају предали.

Зато овом приликом, и ако смо раскомодани, и ако смо поудаљени једни од другијех, ипак овијех радоснијех дана надамо се, да ћете преко својих представника заступљени бити у прослави на Цетињу, а сви скупа у духу с нама; да ћете с нама заједно онијех свечанијех дана дијелити сву ону радост, која ће обузети сваког Србина у Црној Гори, кад се само сјети ове славне двјестогодишњице владе наше Владалачке Куће, кад се сјети, шта је све та Кућа до данас учинила за Српство, чему ли се још напријед надати може.

Слава Црне Горе - то је слава цијелог српског народа, јер Црна Гора на првом мјесту припада Српству, и све њене жртве за Српство су принесене.

Овом приликом надамо се, да ће и остала браћа Словени, а и пријатељи наше Владалачке Куће, пријатељи свију Словена у духу примити учешће у нашој слави, а преко својих одабранијех синова и лично на Цетињу учествовати.

Само жалимо, да због малог простора мјеста, оскудице подвознијех средстава и другијех тешкоћа и незгода нећемо бити у стању загрлити своју браћу и пријатеље и задовољити их онако и у оноликом броју, колико бисмо жељели; али најпослије љубав братска и добра воља неће оскудјевати, и ко дође - добро нам дошао.

У очекивању овијех свечанијех дана из дубине душе ускликнимо:

Живио Велики потомак Великог оснивача династије Петровић - Његоша Његово Височанство Књаз и Господар НИКОЛАЈ I !

Живило Њено Височанство Књагиња МИЛЕНА !

Живило Његово Височанство наш Нашљедник Књаз ДАНИЛО !

Живиле Њихове Свјетлости Књажеви: Велики Војвода Граховски и Зетски МИРКО и Велики Војвода Захумски ПЕТАР !

Живила цијела Владалачка Кућа Петровић - Његоша !

Живио цио народ Српски!

ОДБОР

Подгоричка скупштина
Приредио: Александар Раковић

Избори за прву црногорску Народну скупштину одржани су 27. новембра 1905, а прва сједница новоизабране Скупштине 16. децембра исте године. Будући да је Црна Гора српска држава, што су у то вријеме Црногорци снажно наглашавали, годину дана касније je затражено да се у називу Народне скупштине нагласи српски идентитет Црне Горе.

10. децембра 1906, Народна скупштина Црне Горе је већином гласова одлучила да њен званичан назив буде "Србска Народна Скупштина Књажевине Црне Горе".

12. децембра 1906, књаз Никола Петровић Његош је дао своје виђење новоизгласаног имена и у писму предсједнику Скупштине Шаку Петровићу Његошу, рекао: "Разумио сам да је наша Скупштина ријешила назвати се Србско-црногорска народна скупштина. Ја противу тога немам ништа, али не знам што је посланике наше на то навело - да ли тврдња Пера Тодоровића [београдски политичар и новинар - прим. А.Р.] да смо ми Црногорци Арбанаси или да само Црногорска народна скупштина не импонује довољно свијету или се иначе правдамо тим да смо Срби поријеклом а Црногорци провинцијално. Ја не разумијем потребу која је нашу скупштину на то навела, али у начело ја се нећу томе противити, само што ће се то на више мјеста и начина толковати, за чем ја не одговарам, но само жалим. Већ када је скупштина себи дала ову титулу, што иста заборави мене с предлогом на владу да се и ја прозовем "Ми по милости божјој књаз и господар србско-црногорски", јер иначе, остајући на само "црногорски", излази некако да смо у несугласици Скупштина и ја, што у ствари, Богу хвала, нијесмо. Да је она боље извијештена, она би сигурно знала говори ли се Германско-баварска народна скупштина, Германско-саксонска народна скупштина, Германско-хесенска народна скупштина, Германско-баденска народна скупштина, итд. парламенат Англо-саксонски или Шведско-скандинавски итд. Јер кад су већ господа наши народни посланици хтјели и за добро нашли да поткријепе "црногорска" са "србско-црногорска", могли су исто тако истину рећи с називом европско-црногорска народна скупштина или Хришћанско-црногорска н[ародна] скупштина или још Поднебеско-црногорска народна скупштина. То су све непобитне истине као истина универзално позната да су Црногорци Срби."

И након Првог свјетског рата Народна скупштина Црне Горе даће себи име слично оном које је усвојено у децембру 1906, име у коме се јасно наглашава српски национални идентитет Црне Горе и Црногораца - "Велика Народна Скупштина Србског Народа у Црној Гори".

Избори за ову Скупштину, која је позната и под именом "Подгоричка скупштина", одржани су 19. новембра 1918, на територији Црне Горе у границама до почетка Првог свјетског рата. Свака је капетанија бирала по два, а у крајевима ослобођеним у току Првог балканског рата сваки срез је бирао по три посланика. Градови са мање од 5000 становника су бирали по једног посланика, а они са више од 5000 по два посланика. Бирало се јавним и посредним гласањем, на тај начин што би свака капетанија на јавним зборовима изабрала 10 повјереника, срезови по 15 и варошке општине по 5, односно 10 повјереника. Повјереници из округа су на заједничкој сједници поименичним гласањем изабрали посланике за округ. Овјерени записници о избору повјереника и посланика достављени су Скупштини у Подгорици.

Двије претходне сједнице ове скупштине одржане су 24. и 25. новембра 1918. и на њима су тајним гласањем изабрани предсједник, потпредсједници и секретари Скупштине. На сједници од 25. новембра посланици су положили заклетву. Истога дана је одржана и прва редовна сједница Подгоричке скупштине, а на дневном реду је било уједињење Србије и Црне Горе. Сјутрадан ујутру, 26. новембра 1918. Подгорица је била препуна свијета који је очекивао коначну одлуку о уједињењу двије србске државе, Србије и Црне Горе, чиме би почео да се испуњава вјековни сан предака о уједињењу свих Срба у једну државу. Тога дана је "Велика Народна Скупштина Србског Народа у Црној Гори" једногласно донијела одлуку о уједињењу Србије и Црне Горе.

У одлуци Подгоричке скупштине између осталог је наглашено: "Србски народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим србским крајевима; заједничка им је славна прошлост, којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом..." , а потом су изнешене и конкретне одлуке да се краљ Никола Петровић и његова династија збаце са црногорског престола; да се Црна Гора уједини са Србијом у једну државу под династијом Карађорђевића и потом ступи у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца; да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица који ће руководити пословима док се уједињење Црне Горе и Србије не приведе крају; и да се о овој одлуци обавијесте бивши краљ Никола, влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и неутралне државе.

Овим је чином настављено дан прије започето уједињавање Срба, када је Велика народна скупштина у Новом Саду изгласала присаједињење Србији. Исти су примјер слиједиле и локалне скупштине у Босни и Херцеговини. Овим су одлукама испуњени вјековни народни идеали.

Краљ Александар Карађорђевић није заборављао свога ђеда Николу. Он је радио на томе да се његов ђед врати у земљу. О томе нам свједочи у својим мемоарима Илија Ф. Јовановић-Бјелош, перјаник и тјелохранитељ краља Николе: "У новембру 1919. долази престолонасљедник регент Књаз Александар у Париз као први пут послије рата. Француска га одушевљено, као свога првог савезника, дочекива. Књаз је био одсио у хотел Континентал Вие Кастиглионе вис авис хотел Мериса, ђе је живио Краљ Никола. Једног дана долази госп. Михаиловић, бивши министар србијански при црногорском Двору. По њему Књаз Александар тражи ауђенцу код свога ђеда, Краља Николе. Краљ му одговара да ће му сјутра одговорити. Међутим, Краљ конферише са домаћима и рјешавају да ће Књаза Александра Краљ примити у присуству своје Владе. Овакав одговор Краљ шаље своме унуку, који на такав начин није хтио учинити посјету своме ђеду." Даље у тексту Бјелош описује свој сусрет са краљем Александром Карађорђевићем, 27. септембра 1925, у старом Двору на Цетињу: "Када сам приша Краљу дохваћа ме за руку и сиједа у једну фотељу близу своје столице. Са ријечима и благим осмјехом. Илија, причај ми што за мога ђеда, како је боловао. Је ли се мучио при својој смрти. Кад сам Краљу све испричао о патњама и мукама његовог ђеда, покојног Краља Николе у посљедње вријеме - чисто су га сузе пропануле, а и ја нијесам без њих остао. Краљ рече и ово. Од Бога платио онај ко је учинио да ђедо не дође у Југославију."

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Никола I Петровић, Дјела, Подгорица 1997.
Новица Ракочевић, Црногорска народна скупштина 1906-1914, Подгорица 1997.
Јован Р. Бојовић, Подгоричка скупштина 1918, Горњи Милановац 1989.
Илија Ф. Јовановић-Бјелош, На двору краља Николе: успомене из мог живота, Цетиње 1998.

Одлука о уједињењу Српско-православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији и осталим српским епископским столицама

Након неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, постојала је код свих српских епископа жеља за поновним уједињењем Српске православне цркве. Православна црква у Србији је стекла канонску аутокефалију 1879. године, а црногорски књаз Никола Петровић је, да би омогућио себи проглашење за краља, неканонски прогласио Православну цркву у Црној Гори аутокефалном. Ово му је такође било потребно да би у потпуности изједначио државни статус Црне Горе са државним статусом Србије, те истакао предводничку улогу Црне Горе у обједињавању српског народа, како свјетовном, тако и духовном. Ипак, династички сукоб двије српске владарске куће, Петровића и Карађорђевића, завршио се 1918. побједом ових других. Српско-православна црква у Црној Гори донијела је одлуку о уједињењу са осталим српским епископским столицама у једну Српску православну цркву чији је патријаршијски трон припао Србији. Иако незадовољна начином на који је Црна Гора ушла у државу са Србијом, црногорска Влада у егзилу је признала уједињење Српске православне цркве, али је нагласила да право на српски патријаршијски трон припада Црној Гори и њеној Митрополији пећкој.

Текст и факсимили одлуке о уједињењу Српско-Православне Цркве у Црној Гори са Православном Црквом у Србији и осталим српским епископским столицама:

СВЕТИ СИНОД КР. ЦРНЕ ГОРЕ
Број 1169.
Цетиње, 16. децембра 1918. год.

Записник

изванредне сједнице Светога Синода Православне Цркве у Црној Гори, одржане у резиденцији Митрополије Црногорске, дана 16. децембра 1918. године.

Присутни:

Митрополит Црне Горе Митрофан Бан,
Митрополит Пећски др Гаврило Дожић
Епископ Никшићски Кирил Митровић, и
Синодски секретар ђакон Иво Калуђеровић.

Предмет

Да се независна Српско-Православна Св. Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији.

У данашњој својој сједници Св. Синод горње је питање свестрано проучио и донио једногласно ово

Ријешење:

Пошто је Велика Народна Скупштина Српског Народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13. новембра 1918. године донијела одлуку, да се независна Црна Гора уједини са Краљевином Србијом то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Православном Црквом у Краљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св. Српско-Православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца.

Горње ријешење има се доставити Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Србије Г. Димитрију и Предсједнику Владе Г. Стојану Протићу.

Закључено и потписано.

Митрополит Црне Горе и Предсједник Св. Синода Митрофан Бан
Митрополит Пећски др Гаврило Дожић
Епископ Никшићски Кирил Митровић
Секретар Синода ђакон Иво Калуђеровић.

Никола Тесла, Црногорци, Србијанци и српско родољубље
Приредио Александар Раковић на основу података из дјела Бранимира Јовановића[1] и Влада Гојнића[2]

Никола Тесла, велики проналазач из Лике и искрени српски родољуб, свим срцем je волио слободне српске државе, Србију и Црну Гору, и остало Српство које је чамило неослобођено под аустро-угарским и турским јармом. Своја родољубива осјећања никада није сакривао, напротив - наглашавао их је!

1. јуна 1892, Тесла је из Будимпеште стигао у Београд на позив београдске општине. На београдској жељезничкој станици дочекало га је неколико хиљада људи. Народу који га је поздравио, Тесла се обратио ријечима:
"У мени има нешто што може бити и обмана, као што чешће бива код младих одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала, то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми да је то дјело једног Србина. Живјело Српство!..."

Сјутрадан је студентима београдске Велике школе Тесла поручио:
"Ја сам као што видите и чујете остао Србин и преко мора, гдје се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету."

Током посјете Београду, Тесла је примљен у аудијенцију код србијанског краља Александра Обреновића.

Тесла је волио Његошев "Горски вијенац", али и пјесме Ђуре Јакшића, Војислава Илића и Јована Јовановића Змаја. Маја 1894. објавио је у Century Magazine чланак o Јовану Јовановићу Змају који почиње причом о страдању Срба на Косову, а затим додаје да је "од те фаталне битке па све до најновијих времена, за Србе настао мркли мрак, са само једном звијездом на небу - Црном Гором." С владаром вјечно слободне српске земље Црне Горе, књазом и краљем Николом Петровићем Његошем, Тесла је био у веома срдачним односима. Њих двојица су се често дописивали, а књаз га је у априлу 1895. одликовао високим црногорским одликовањем - Орденом Даниловог крста првог реда.

У Америци, Тесла се редовно виђао са црногорским исељеницима. Црногорцима који су мукотрпно радили у америчким рудницима Тесла је новчано помагао. Црногорске добровољце који су хитали у отаџбину да се боре у Балканским ратовима и Првом свјетском рату, Никола Тесла је испраћао и покривао трошкове путовања.

Управо почетком Првог свјетског рата је у Америку стигао Петар Перуновић-Перун, познати црногорски гуслар. Његов задатак је био да обилази исељеничке клубове и својим гуслањем побуђује родољубива осјећања како код Црногораца, тако и код осталих Срба. Перуновић се често виђао са Михаилом Пупином, а посјећивао је и Николу Теслу. Тесла и Перуновић су увијек водили дугачке разговоре, а црногорски гуслар није пропуштао прилику да Тесли отпјева по коју епску пјесму. О њиховом првом сусрету 1916. године, Перуновић је оставио заиста дирљиво свједочанство. Тада му се Тесла обратио ријечима:
"Мени је драго што вас видим. За вас сам чуо веома похвално. Ви сте војник и гуслар. Ја волим гусле и народну пјесму. Имам ћирилицом штампане све народне Вукове пјесме и често прочитам по коју, колико да се освјежим народним духом и не заборавим српски језик. Гусле су ми остале у драгој успомени још док сам био дијете у Лици."

Перуновић је потом запјевао, па о томе каже:

"Већ на почетку пјевања пјесме Стари Вујадин примијетио сам да сам на Теслу учинио добар устисак. У средини пјесме Тесла се мало занесе, а низ образе му потекоше сузе. Мене то још више одушеви, те сам све снажније пјевао. Послије свршене пјесме, Тесла устаде и снажно ми стеже руку."
Тада је Тесла и нагласио: "Гусле су најјача сила да освоје душу Србину!"
________
[1] Бранимир Јовановић, Никола Тесла, Београд 1997.
[2] Владо Гојнић, Црногорци у америчким рудокопима, Цетиње 1999.