Церска битка - "ВАША ДЕЛА СУ БЕСМРТНА"

"ВАША ДЕЛА СУ БЕСМРТНА"
Церска битка - Српска победа која је задивила цео свет

Церска битка, прва савезничка победа у Првом светском рату над Централним силама (Аустроугарска и немачко царство), вођена је од 12. до 24. августа 1914. године, а у историографији се помиње и као Јадарска битка, јер су се главне војне операције одвијале у сливу реке Јадар.

По начину вођења и исходу, Церска битка представља ремек-дело ратне вештине, а као изузетан пример преласка из стратегијске одбране у контранапад, она се и данас проучава на најпознатијим војним академијама, укључујући и амерички Вест Поинт.

СПОМЕНИК ПАЛИМ ЈУНАЦИМА ЦЕРСКЕ БИТКЕ

Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.

Знајући да Аустроугарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремала се за тактичко-оперативна дејства и контраофанзиву. Процењујући да ће главнина аустроугарских снага ударити са севера и долином Мораве, док ће помоћне снаге надирати са запада од Дрине, Команда је своје снаге распоредила на следећи начин: Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, налазила се на простору Гроцке, Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, налазила се у рејону Обреновца, Лазаревца и Аранђеловца. Трећа армија, под командом генерала Павла Јуришића, штитила је северну и северозападну границу од ушћа Колубаре до Љубовије, док се Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица, како би контролисала правце који од Вишеграда и Бајине Баште воде долином Западне Мораве.

Краљ Петар I Карађорђевић прати дејство 2. армије
у церској бици, август 1914. године.

Насупрот њима, Пета армија Аустроугарске, под командом генерала Франка, налазила се на простору Бијељина, Зворник, Прибој, Брчко. Шеста армија, под командом генерала Поћорека, била је груписана у рејону Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, док се Друга армија, под командом Бем-Ермолија, налазила у Срему и Банату. Аустроугарска команда главнину снага концентрисала је на Дрини, одлучујући се за северозападни стратегијски правац што је донекле изненадило српску Врховну команду.

Уочавајући стратешку важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије по главном стратешком правцу, као и план садејштва Треће армије и делова Прве армије (Моравске 2 и Тимочке 1. дивизије).

Битка
Борбе су почеле у зору прелазом аустроугарске армије код села Батара и Самуровића аде, са циљем даљег продирања у Србију, док је Друга армија форсирала реку Саву и заузела Шабац.

До првог великог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи између 15. и 16. августа код Текериша, а потом су борбе вођене све до 20. августа на фронту ширине 50 километара и правцу Шабац-Текериш-Крупањ.

Аустроугарске снаге, које је предводио командант балканске војске Оскар фон Поћорек, имале су више од 200.000 људи, добро наоружаних и опремљених, који су дејствовали уз одличну логистику и садејство модерне артиљерије. Војска Краљевине Србије, чији је врховни командант био регент Александар Карађорђевић, имала је 180. 000 војника и невиђен морал.

Победи Срба, поред тога, допринела је исправна стратегија врховне команде, али и искуства у модерном ратовању која су стекли у Балкански ратовима. Аустроугарске снаге натеране су на повлачење у ноћи између 19. и 20. августа, које се наставило и наредног дана.

Истеривањем непријатеља до Дрине и завршним операцијама, од 21. до 28. августа 1914. године, када је ослобођен Шабац, окончане су такозване церске операције.

Борба прса у прса српске и аустроугарске војске

Војници на Церу
У тешким борбама Аустроугарска је имала око 25.000 погинулих и рањених и више од 4. 500 заробљених официра и војника. На српској страни из строја је избачено 16.045 подофицира и војника и 259 официра, од тога је било 2.107 погинулих и 250 заробљених.

У извештају о поразу аустроугарске војске, аустријски новинар Ервин Киш је написао: „Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (…) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу“

Пресудну улогу одиграла је Друга армија, као најзначајнија оперативна група и њен командант ђенерал Степа Степановић, који је израдио план оперативних дејстава и у кључном тренутку упутио један пук да овлада гребеном Цер, што је одлучило исход битке.Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Та прва победа савезника у Првом светском рату афирмисала је команданта Степу, што је битно ојачало и морал савезничке војске.

Војвода Степа Степановић

Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914 године, окончана је тзв. церска операција.

Вест да је српска војска до ногу потукла аустроугарске трупе изненадила је светску јавност, која није очекивала да се једна мала држава, исцрпљена Балканским ратовима у претходне две године, може војнички одупрети великој сили.

Овде можете прочитати све о Церској битци: [You must be registered and logged in to see this link.]

| Извори: Вести онлајн, Википедија, Д.П.З |

Broj poruka : 25 Points : 4571 Репутација : 0 Datum upisa : 15.07.2012

СРБИ, ПОТОМЦИ ЈУНАКА СУ ШАМПИОНИ У ЗАБОРАВУ СВОЈИХ ОЧЕВА

Церска битка - "ВАША ДЕЛА СУ БЕСМРТНА" 15319_4_vojnici

Јунаци и потомци

Нико се није тако лако, безболно, једноставно, напрасно, страсно одрицао себе, свог бића, корена, имена, идентитета, својих предака, дедова и очева, своје културе и историјске прошлости као што су се одрицали људи овог тла и овог времена.

Само се нама може догодити да нам заблуда буде ближа од стварности, загонетка од решења, слепило од јасног вида, магла од чистог хоризонта; само нама могу бити
ближи људи незнаног корена и неиспитане прошлости од људи са именом, презименом
и средњим словом оца и мајке, само се нама може догодити да дамо веру за неверу,
умље за безумље.

Ако је у нама остало још мало поштења, загледајмо се, бар за тренутак, у себе,
а тиме и у мучне странице историје које смо својом вољом, и својом руком,
без принуде, исписивали.

Солунце – у заборав!

Поједини градови у Србији као да су се надметали ко ће брже, и дубље, да у заборав потисне – солунске ратнике! Оне солунске ратнике којима се дивио читав слободо- љубиви свет, који су срушили два царства и једну краљевину и који су у три крвава рата бацили на колена турске, аустријске, мађарске, бугарске и немачке пукове! Оне ратнике, који су својом патњом, својом борбом, својом крвљу, својим костима расутим широм света, створили прву југословенску државну заједницу и својим бајонетима поставили границе Југославије.

После смрти војводе Степе Степановића, 1929.године, једна улица у Чачку, где је војвода живео и где је сахрањен, добила је његово име. Има доказа о томе да су Чачани веома уважавали славног, али надасве, скромног војводу, и да су се, нарочито, с поштовањем односили према гробници и споменику, који је војвода, слутећи, ваљда, какви могу бити потомци, а и да би поштедео општинску или државну касу, себи за живота начинио на чачанском гробљу.

То поштовање је трајало до завршетка Другог светског рата, и мало после, када је одлучено да се раскине са „мрачном“ прошлошћу свог народа и закорачи у светлу будућност, у којој се, изгледа, неки још налазе!
Преко ноћи је избрисана улица која је носила име војводе Степе Степановића. Пошто су се лако, без отпора, обрачунали са мртвим војводом – бришући његово име са чачанске кал- дрме, „ локални богови“ су се устремили на основну школу која је такође носила војводино име. Та школа је, иначе, грађена новцем из фонда, чији је улагач био и војвода Степа.

Кад су ово окончали, Чачани су могли да одахну са олакшањем: препреке ка срећној будућности биле су уклоњене! Другу, „ мрачну“ прошлост, осим улице и школе са
именом војводе Степе, нису имали.

Нешто касније, Чачани су, ипак, једној слепој улици у граду дали војводино име. Слепој, ваљда стога што су живели у уверењу да „ према свецу треба одредити и тропар“: биће дакле, да је војвода Степа, судећи према овом „признању“, довео свој народ у ћорсокак! Зато су му и дали – слепу улицу!

Обрачун са споменицима

Спомен кућица

Суседна општина Лучани нипошто није смела да закасни у обрачуну са „ мрачном“ прошлошћу, па је и она, са своје стране, учинила што је могла: плочу са спомен - чесме, коју је 1927, подигао краљ Александар на путу Чачак - Лучани преко планине Јелице, у славу ратника из Драгачева, заменила је новом на којој је стајало да је спомен - чесма подигнута у славу партизанске јединице која је на том месту, 1941, разбила батаљон немачких војника! Двадесет година је та нова плоча стајала на чесми.
Стари драгачевски ратници, у чију је славу чесма подигнута, међу њима и Будимир Давидовић, са две Карађорђеве звезде на грудима, узалуд су протестовали: одговорни људи тога доба у Лучанима мислили су да обрачун са „остацима мрачне прошлости“ мора бити немилосрдан! Једва их је, некако, Радован Маринковић, данас познати публициста и новинар, а тада начелник за општу управу, убедио да се тако не пише историја и приволео да првобитну плочу врате на своје место.

Али, све је ово премалено према ономе што је учинило „ напредно“ Краљево!

Пре педесет три године, на 20. годишњицу победе српске војске на Церу, у центру овог града подигнут је монументални споменик српским ратницима. Споменик је ту стајао све до 1959, када је Скупштина општине, на свечаној седници поводом Дана Републике одлучила – како је записано у документима – да га уклони из центра града и пресели на гробље!

Узалуд су јунаци са Цера и Колубаре молили краљевачке моћнике да то не учине, уверавајући их да су они победници а не Аустро - Угарска, да би, на крају, ипак схватили да су – поражени у миру, ван бојног поља, да их је сустигла освета аустроугарског духа који, ево, и данас траје у неким људима! Да није тако, мислили су стари ратници, да није тог пораженог аустроугарског духа, зар би се неко усудио да споменик, подигнут добровољним прилозима грађана, у славу њиховог имена и дела – баци на гробље?! Као да је тиме изражена сва симболика: пораженима и мртвима је место на гробљу!

Тек пре четири године овај споменик је из прогонства враћен на првобитно место. Много је горких, ратничких суза проливено због овог чина и многи ратници су помрли, не дочекавши његов повратак.

И Горњи Милановац се прочуо по томе што је споменик - крајпуташ, подигнут у славу ђака - каплара, који су тим путем кренули према Такову и даље у Колубарску битку и историју, пресељавао с једног на друго место. Овај пут према Такову добио је име 1 300 каплара. Нико овде не покушава да оспори да је споменик - крајпуташ пресељен зато што је на том месту требало да се изгради приватна кућа!

Карактеристика скоројевића

Примера има – неизбројиво! И ови које смо навели у довољној мери осликавају карактеристику скоројевића, вољних да отпишу и епопеју својих дедова и очева ако то може да припомогне њиховој каријери и шићарењу.

А сви знамо: припомагало је! Понекад је то било и одлучујуће! Да није, зар би поједини људи изјављивали јавно, преко телевизије и новина, „ Да их је срамота што су Срби“, а други у нешто блажој варијанти: „Ето, ако смем да кажем и ја сам Србин?!” Они најбоље знају да су, кад их већ још има, пожељни мали, јадни, кукавни, гмизави, савитљиви Срби, без психолошке кичме коју су имали њихови дедови и очеви! Како су, уз све то, такви веома послушни – ето Србина кога би сваки папа радосно потапшао по рамену! Отуда они, ако већ морају да кажу да су Срби – учине то на крајње снисходљив начин, и стидећи се!

Да није тако, зар би, рецимо, Јован Шћекић, новинар и телевизијски коментатор, покушао да јавно унизи Живојина Мишића, називајући га „ неким “ војводом?! Шћекић је, као скупштински извештач, био сигуран да ће се његова изјава о војводи Мишићу допасти некоме и да, уз то, може одагнати нечије сумње у његово национално порекло и оданост тренутном политичком курсу.

Има споменика који нису дирани! Један од њих је онај у Београду, у Кошутњаку, који је немачки фелдмаршал Макензен, чији су
топови разорили српску престоницу у јесен 1915, подигао свом храбром противнику, српским војницима, који су се тукли до последњег метка и последњег даха, јер су се заветовали да непријатељ само преко мртвих бранилаца може да уђе у Београд. Ваљда је скоројевиће било срамота да јавно покажу како мање поштују своје ратнике, дедове и очеве, од њиховог љутог, немачког противника! Али и овај споменик је надвисио –
коров!

кула

Зна се каква је судбина задесила српска војничка гробља и споменике у Битољу, на Зебрњаку код Куманова, у Приштини и другим местима: запуштена, преорана, по њима пасу краве и пси разносе кости!

Српско војничко гробље у Битољу постоји од 1916, али су и њему изгледа избројани дани, јер је на овом месту предвиђено проширење – ЗООЛОШКОГ ВРТА! Тако, дакле: гробље српских ратника, према урбанистичком плану, може да буде преорано, може и да се измести – ако је неко вољан да то финансира, али ни после седам деценија не може ту да остане – јер се проширује зоолошки врт!

И на све то се пристаје! Малобројни и онемоћали српски ратници, сви већ у десетој деценији живота, нису кадри да заштите своје мртве другове, а њихови потомци ћуте ради лажног мира и допуштају да се потресају кости њихових очева и дедова!

Узалуд ћемо прелиставати светску историју: у њој нећемо наћи такве примере.

Прославе годишњица значајних датума наше историје Педесета годишњица пробоја Солунског фронта, а уједно и стварања прве заједничке државе јужних Словена, која је падала 1968. г. ничим није обележена. Тек десет година касније, када је број солунских ратника сведен на коју стотину, запажени су нешто светлији тонови: на свечаној академији у Београду, поводом 60. годишњице пробоја Солунског фронта говорио је председник Извршног већа Србије.

Први пут, дакпе, (1978.г.) у новој Југославији, обележен је значајан датум наше историје и први пут је о томе говорио један савремени политичар. Тако је, најзад, прекинуто суморно ћутање о веома значајном поглављу историје српског народа. Тиме као да је отворен пут ка још темељнијем обележавању знаменитих годишњица. Тако је на Текеришу, поводом 70. годишњице славне Церске битке, говорио један генерал, а свечаности су присуствовали истакнути званичници Србије.

Али као да се претерало с тим јубилејима, па је обележавање Колубарске битке препуштено лазаревачкој општини. Колубарска битка се у светској историји ратова упоређује са битком иа Марни. Битка на Марни је спасла Француску и обезбедила јој величанствену завршницу рата;
Колубарска битка је спасла Србију и обезбедила Југославију, па ипак, њено обележавање је било веома скромно. Дакле: битка светска, а прослава општинска! – како је то духовито приметио један новинар.

Новине су ових дана (1987. год.-прим. ур.) писале о неколицини младих фудбалера из Осечине који су кажњени затвором зато што су на Хвару, по оцени тамошњег судије за прекршаје, узнемирили јавност. А јавност су узнемирили зато што су певали солунску песму „Тамо, далеко…” Новинари су се, с разлогом, поштено и објективно, свесрдно залагали да се фудбалери ослободе казне, чудећи се како је до ње уопште могло да дође. А могли су, да су хтели, или да су у то били упућени, да наведу како се због певања те исте песме „ приводило“ усред Београда. Шапца. Ваљева, Обреновца и других градова.

Из тог циклуса солунских песама, снимљених на плочама и касетама, избачене су именице Србин и Србија и придев српски, јер и помињање Србије „изазива узнемирење јавности“ Као да је Србија и у давнашњим песмама – баук!

Такав је однос потомака према дедовима и очевима, иако су потомци знали да они, њихови дедови и очеви, нису тражили два сведока која би посведочила њихово родољубље и омогућила им да ушићаре од своје државе; они се нису служили ни печатом државе ни печатом партије да би тако, декретом, борце из непријатељских регименти превели у „своје редове“ и омогућили им дебелу државну пензију!

Али, није такав однос био само према солунцима, ближа и даља српска историја нашла се такође на удару скоројевића.

Човек нашег доба с горчином, или с крајњом равнодушношћу, пропрати новинску вест да је Месна заједница у Орашцу обележила значајну годишњицу првог српског устанка! Друштво коме је стало до историјске баштине, ако има довољно развијену савест, дакле: свест о вредностима историје, о храбрости, правди и неправди, истини и поштењу не може да обележавање годишњице српске револуције препусти само месним заједницама!

Кад већ помињем Месну заједницу у Орашцу, поменућу и Месну заједницу у историјском Такову, која је недавно, готово илегално, ноћу, на поклоњеној ливади подигла споменик вођи Другог српског устанка Милош Обреновићу, због чега је жестоко нападнута у једном листу. Новинару је, поред осталог, сметало што је Милош са исуканом сабљом, а Мелентије Павловић са уздигнутим крстом! Као да је у часу устанка Милош могао да
носи „самоуправни споразум“ и понуди га Турцима, а архимандрит Мелентије слике Маркса и Енгелса!
Месна заједница у Такову није показала ни довољно Милошеве мудрости, ни довољно његовог лукавства, колико је то показала Месна заједница села Прислонице код Чачка!

Пре седам - осам година (око 1980) Прислоница је објавила хронику свога краја. Како је Лазар Мутап, један од вођа Другог српског устанка, родом из овог села, Месна заједница је начинила „радикалан“ потез; за амблем села и „Хронике“ узела је барјак Лазара Мутапа, који се чува у Народном музеју у Београду, пресликала га и изнад свих симбола онога времена на њему – утиснула петокраку звезду! Не знам да ли је због овог „класног приступа“ Другом српском устанку похваљена, али поуздано знам да није критикована.

Усред Београда од својих ђака у седмом разреду наставница тражи да наброје имена родољуба у косовском боју.

И ђаци набрајају по сећању: Милош Обилић, Цар Лазар, Топлица Милан, Косанчић Иван, девет Југовића… На то наставница каже да греше, јер су родољуби само слуга Голубан и слуга Милутин, а остали су пошли у бој да би одбранили своје куће, имања, богатство…

Писмени задаци ученика с овом тезом су, потом, високо оцењени!
„ Класни приступ“ овој теми очевидно је блокирао ум и овој наставници и онима који су је на то навели, па нису могли да размишљају о последицама, јер ће бивши ученици ове школе, будући официри ове земље, остану ли у тој памети, а затреба ли, бити у недоумици да ли да под ратну заставу позову и оне кеји имају куће, виле, јахте, аутомобиле, земљу, девизне књижице – јер би они могли да им покваре патриотски просек!

Присетимо се, узгред, каква је зла судбина пратила споменик Карађорђу на Врачару.
А један сличан споменик Карађорђу годинама је, све до недавно, чамио у једној шупи
у Косјерићу!

Једна улица у Београду целом својом дужином носила је име Краља Милутина. Та улица је подељена на три дела: један носи име Ђуре Салаја, други Цара Хаила Селасија, дакле: оног Цара Хаила Селасија за кога је и наша штампа писала да је хранио псе из сребрног тањира у тренутку кад је и по сто хиљада људи умирало од глади у његовој провинцији Воло: трећи, најкраћи део ове улице остао је Краљу Милутину! Хоће ли један од најзнаменитијих владара Србије остати и без тог парчета улице, и коме је стало до тога да он буде потиснут са београдске калдрме
а тиме и из памћења будућих генерација?!

Прећутана је стота годишњица стицања независности Србије, која је падала 1978. год. Познато је да је било предвиђено да се овај датум обележи како и доликује: научним скуповима, свечаним академијама, изложбама… Од свега тога није било ништа! Стицање независности обележиле су Румунија, Бугарска и Грчка, које нису ни ратовале, а стекле су је захваљујући – потоцима проливене крви Србије и Црне Горе.

Некако у то време готово све новине су забележиле стоту годишњицу Призренске лиге!

Погубни облик деформисане свести једне категорије људи претио је да из памћења генерација потисне битна обележја националног идентитета, да сузи и затрује изворе наше историјске свести и тиме пресече корен нашег националног бића. Реч је, свакако, о категорији људи која је више наудила него што је ико тражио!

Другима је требало да протекну године и године да би им сазнање о страшним последицама допрло из „ места којим се седи“ до главе! Тек кад се почело посезати за књигама староставним и доказивати ко је, када и на ком простору живео – схватило се да нисмо, народски речено, „ репа без корена“, али да смо се одрицањем себе, своје историје, својих предака, битних обележја културног и националног идентитета, нашли на путевима безнађа, као да смо залутали у земљу у којој има све мање обележја да је та земља наша! А такав народ, без историјске свести, без најбитнијих обележја његове културе и историје, лако је прогонити са огњишта његових предака!

Учињен је, најзад, покушај да се ова погубност заустави.
Обележаваће се значајне годишњице ослободилачких ратова која је Србија водила од 1912. до 1918. године. У званични календар обележавања годишњица „ушао“ је и 1. децембар 1918, дан кад је проглашена прва заједничка држава јужних Словена, јер се, најзад, схватило да без оне старе не би било ни нове Југославије. Тако ће, вероватно, ишчезнути појам о „версајској Југославији“, који су неупућени политичари често потрзали, јер очигледно не знају какве су биле вековне тежње наших народа и каква је у стварању прва заједничке државе била улога Југословенског одбора и Крфске декларације.

Нестаће, можда, и појам да је она Југославија била „ тамница народа“, јер наше доба зна и за – дозиђивање тамница! У свему томе неће бити заборављене ни поједине личности: војводи Живојину Мишићу, чија се стратегија у Колубарској бици и данас изучава у војним академијама у свету, биће подигнут споменик у Ваљеву, а на Дунавском кеју у Београду споменик мајору Драгутину Гавриловићу.

То је онај Гавриловић, који је на „ дунавској кланици људског меса“, у октобру 1915. год, рекао својим војницима да „ њихови животи више не постоје, да су жртвовани за част отаџбине и Београда…” То је онај исти Гавриловић у чији су стан упали наоружани људи и представљајући се као „ ослободиоци Београда“, пронашли његове официрске панталоне и од црвеног лампаса ту, на лицу места, и на очиглед његових кћерки Милице и Емилије изрезивали петокраке звезде! Кад је убрзо потом, оронуо и болестан, мајор Гавриловић дошао из немачког ропства и кад је после двадесетак дана умро – сахранили су га у позајмљеним панталонама…
Ето, том Гавриловићу Београд ће да подигне споменик.

Има у нашем народу једна пословица којом се сви дотадашњи грехови потиру:
боље икад, него никад!

( Текст Јунаци и потомци је део књиге „Солунци говоре“ – седмо издање, 1987. године)

Антоније Ђурић