Средњовековни витезови су патили од пост-трауматског стреса

Средњовековни витезови су патили од пост-трауматског стреса

Средњовековни витезови су обично описани као крволочни људи који су уживали у убијању. Међутим, нова истраживања су довела до закључка да је ова слика погрешна, јер је већина витезова убијала само зато што је то био њихов посао – као војницима данас. Такође, Средњи век није био тако насилан као што се то обично верује, упркос другачијој перцепцији насиља у односу на наше време.

“Модерна војна психологија нам омогућава да читамо средњовековне текстове на нови начин – пружајући нам увид у перцепцију насиља у Средњем веку унутар опште популације и коришћење убилачког насиља од стране витезова,” каже Тхомас Хееболл-Холм са САXО Иниститу на Универзитету у Копенхагену, који истражује схватање насиља у касном Средњем веку. “Раније су се средњовековни текстови читали као одавање почасти херојима и величање насиља. Али, у светлу модерне војне психологије можемо видети менталне последице на витезове, због њиховог учешћа у језивим и екстремно насилним ратовима Средњег века.

Насилни по природи или култури?

Средњовековни витезови су патили од пост-трауматског стреса Mediev10

Да ли су витезови били насилни по природи и да ли су уживали у убијању? Или је убијање било нешто што су научили живећи у насилном друштву и култури? Неки психолози верују да је насиље латентно у нашим генима, док други сматрају да је то нешто чему се учимо. Хеебол-Холмово истраживање поставља средњовековно схватање насиља негде између ове две категорије. “Из статистике кривичних дела и ослобађања од оптужбе, историчари могу да виде да су људи у Средњем веку били исто толико насилни као и ми данас”, каже истраживач. “Ипак, они су имали другачије схватање коришћења насиља, укљујући убилачко насиље.” Тада, људи су обично имали исте ставове о насиљу као што ми имамо данас – они су били против коришћења насиља. У неким ситуацијама они су били приморани да употребе насиље, чак и ако је то укључивало убиство – па су тако и чинили. “Ако је неко поступио на такав начин који је повредио част једног од члана ваше породице, од вас се очекивало да га натерате да испашта за почињено дело, па и да га убијете ако је неопходно.”

Убити и добити опрост

Хееболл-Холм упућује на причу из Париза забележену у 14. веку. Једну жену је њен муж претукао на смрт. Њена два брата су захтевала да муж плати одштету за своје недело, али он је одбио. Премда браћа нису осетила задовољство приликом убијања мужа њихове сестре, и иако су покушали да то избегну, они су се осетили примораним да га убју да би повратили своју част. Али уместо да буду кажњени, браћи је опроштено, као да је било прихватљиво да је муж повредио њихову част убивши њихову сестру. “У Средњем веку, власти су биле исувише слабе да осигурају закон и ред,” каже Хеебол-Холм. “Да би из овога извукли логичан закључак, од појединаца је зависило како ће осигурати да њихова част не буде нарушена или повређена од стране других. Ово је значило да су обични људи морали да убијају да би показали свету око њих да су вољни да осигурају своја права користећи најдрастичнија средства, ако је то неопходно.”

Средњовековни витезови су патили од пост-трауматског стреса V210

Витезови са пост-трауматским поремећајем

Иако су искусили насиље у његовој најекстремнијој форми, учествовање у ратовима где су њихови саборци бивали исечени у комаде од стране непријатељских трупа и где су они сами користили брутално и језиво насиље против напријатеља, средњовековни витезови нису били насилни по природи, нити је то било условљено културом. Међутим, њихова ратна искуства су могла довести до тога да пате од озбиљног облика пост-трауматског поремећаја, судећи према истраживачу. Током његовог истраживања насиља у Средњем веку он је наишао на књигу коју је написао витез, који је живео у првој половини 14. века. Његово име је било Жофроа де Шарни, а био је један од најпоштованијих витезова свог времена. Књига која говори о животу витеза обухвата и психолошке последице витешког позива – а оне веома подсећају на симптоме пост-трауматског поремећаја.

У овој књизи, де Шарни саветује витезове како да се односе према чињеници да морају да убијају људе када ратују. Он такође помиње неке од тешкоћа са којима се витезови суочавају: неспавање, глад и осећање да је чак и природа против њих. ”Де Шарни описује факторе стреса које ми такође повезујемо са модерном војном психологијом, укључујући извештаје ратних ветерана,” каже он. ” Његова слика витезова показује да су они веома далеко од слике насилних психопата, какве их ми замишљамо.”

Борба са добрим разлозима

Де Шарни такође упућује на то шта би витезови требало да раде да би избегли факторе стреса. Он каже да би витезови требало да се боре са добрим разлозима да би избегли подпадање под притисак рата. ”Добар разлог” би требало да буде ”Божји разлог” – рат за више и праведне циљеве, да би се пононово успоставио закон и ред – а не за сопствену добробит. ”Са једне стране можемо видети да је де Шарни био врло савесна особа – а у Средњем веку савест се сматрала Божијим начином да нам каже шта је добро а шта лоше. Са друге стране, он је био ратник који је учествовао у неколико ратова током периода од 30 година, укључујући и крсташки поход у Измир, а рат и крсташки походи су по својој дефиницији насилни, ” каже Хеебол-Холм.

» СРБСКИ ВИТЕЗОВИ
» СРБСКИ ВИТЕШКИ РЕДОВИ