Јаничарове успомене или турска хроника - Константин Михаиловић

Константин Михаиловић
Јаничарове успомене или турска хроника

Описивање догађаја који се тичу турског питања
од Константина сина Михаила Константиновића,
Рашанина из Островице,
којега су Турци узели у јаничаре

„Летопис о турској управи“, Константин Михаиловић писао је негде између 1497-1501. Посветио га је тадашњем краљу Пољске Јану Олбрахту у намери да га осоколи на нове борбе са Турцима.

1565. књига је штампана на чешком језику и то као „Турска хроника“ (што је постао други назив за дело) те је постала још популарнија. Затим је потонуло у таму векова и било поново објављено тек 1828. године на пољском језику. На српски је његово дело превео 1865. године Јанко Шафарик према чешком издању.

Дело има предговор и 49 поглавља. У главама 1-7 говори о исламу, муслиманским народинма, обичајима, обредима. Осма глава говори о турском изврдавању задате речи. У главама 9-14 приказује се турска историја до преласка у Европу. Поглавља 15-17. говоре о српској историји од Милутина до деспота Стефана. Главе 18. и 19. говоре о турским ратовањима на другим странама а затим се од 20. до 24. поново враћа ратовањима Турака у Европи (деспот Ђурађ, Јанош Хуњади). Од 25. главе у којој почиње историја Мехмеда Освајача Константин говори и о својој личности и догађајима у којима је учествовао. У глави 34. он бива заробљен у Босни и напушта Турску. 35-39. глава говоре овлаш о даљој турској историји а затим се од 40-48. прелази на опис турске војне и административне организације. Последња глава је његово обраћање угарском и пољском краљу да уједине снаге у савезу против Турака.

Његово дело има јасну намену: да покаже и објасни Турке, њихову државу и војску и да обрати пажњу на њихове слабости које се само из непознавања не искоришћавају. Иако Турке не воли увек је спреман да истакне предности њихове организације, тактике, војне мудрости. Изузетно га боли што хришћани ратују много међусобно а не против Турака који једну за једном покоравају хришћанске државе. Он жели да на примерима подучи.

У свом делу оставио је и мали преглед србске историје. Сећа се краља Дечанског о којем има само речи пуне хвале. О његовом сину Душану говори као о славољубивом и грешном човеку. Његово највеће поштовање заслужио је кнез Лазар.

Не треба посебно истицати да је дело највредније као историјски извор.

[You must be registered and logged in to see this link.]