Добро дошли на званични форум Србског покрета Слободна Србија.
Пријавите се како би могли да учествујете у најинтересантнијим расправама из области политике, историје, културе, забаве ...
Добро дошли на званични форум Србског покрета Слободна Србија.
Пријавите се како би могли да учествујете у најинтересантнијим расправама из области политике, историје, културе, забаве ...
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.
Званични форум Србског Покрета Слободна Србија. Добро дошли!
Broj poruka : 25 Points : 4571 Репутација : 0 Datum upisa : 15.07.2012
Naslov: ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ''ДРАГОСЛАВИЈА'' Pet 12 Okt 2012 - 2:24
ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ''ДРАГОСЛАВИЈА'' ДРАГОСЛАВЕ КОПРИВИЦЕ
ВИНЧАНСКА ВЕЧНОСТ МАЈКЕ СЛАВЕ ИЛИ ДРАГОСЛАВЉЕ У ОЛГИЈАНСКОМ ЈАТУ
Писац ове књиге је личност велике видеје и дубоке осећајности, сањар једног срећнијег човечанства обележеног обновљеним дуготрајућим праисконом без рата и могућим блиским исходиштем у вечитом миру. У тај толико тешко замисливи повестан, а то значи по вестима запамћен, људски време-простор, сместила је Драгослава Гога Копривица своју сербијску Арију, Хипербореју, своју Сорабију, ПраСлавију, ДрагоСлавију. Није њу толико повукло откриће погубно лажног приповедања о прошлости кроз чије се уходано и свикнуто понављање њеном народу и за сву долазност предодређује иста страшна а кривотворно заташкавана дошлост – судбина, уосталом, какву је он трпео и трпи ad hominem memoriam. Пре ће бити да је њој, Гоги Драгослави `откопана истина` о миленијумском страдању њеног `епскога народа` послужила као повод и позив да у једном дубљем иноказном (алегоријском) обрасцу осети, доживи и проживи, најзад и књижевно преосмисли, укупан положај Човека пред слепим, али и ослепљујућим, силама природе, Времена и Вечности.
Прво, ова припадница тога јата изнашла је сасвим јединствен начин да искуство својих открића, стечених лектиром, уосећавањем и промишљањем, што брже, искреније и непосредније пренесе читаоцу, тако што је на почетку (уместо, што је уобичајено, на крају), притом још и под редним бројевима, навела своја књигословна изворишта, и онда те редне бројеве, не би ли читаоца упутила на родно место наведених ставова, придодавала у загради, сваки пут када би се у штиву, често и дословце, ослонила на неки од тих извора. Па нека ту има и претераности, и непроверености – као да нам тиме каже – али извол`те на то и то место, па се и сами тим питањем позабавите.
Друго, све и да нема јаких и јасних доказа превасходности српског/сербијског/ славијског језика као путовође на том ходочашћу на извориште Истине, читалац ће с поверењем прихватити мноштво на тај начин откровења која просветљавају и претумачују оштро урезане лажности, а приближавају, и чак у једно сливају, удаљености и опречности, на свим разинама нашег многовековног бивствовања и опстајања.
Том утиску снажно доприноси списатељица проналажењем једначења између повес(т)но уразнорођених очитовања ариј(ев)ске сорабијске, прасловенске Истости. Ако је већ знатан труд ( а искрено говорећи, могао би бити и знатнији, а верујем да ће га бити) уложен да се докаже истоветност Аријевства и Прасловенства, онда се низ тобоган веродостојности спушта прича о Германству као једном од суштих изражаја Свесербијства. Упућујући показатељним бројкама на изворе тих ставова, она није била дужна да се превише упушта (иако делимично и јесте) у коренословна једначења која би показала чудесно семантичко поклапање (иако фонетски и графемски прикривено) измеђуименовања народа са привидно веома различитим називима, јер јој је, бар тренутно, нешто тананије и душеприсније лежало на уму.
Какав пионирски подухват, какав величанствен путоказ за будућа упоредна истраживања на пољу музике, сликарства, фолклора, грађевинарства, верославља, винарства као и свих других видова народне обичајности! А и политике као подручја пресудног за опстанак човечанства и за путеве којима ће оно ходити. Баш онако како нас исти позивар својом претходном књигом храбро упућује на сербијско порекло једног великог светског државника који је на Карибе доспео из Сербијске Галиције у Шпанији →
а којем би да драгославне корене посеку највећма они којима је од сербијског порекла милије да као за свога непосредног претка именују мајмуна.''
( Део предговора рецензента књиге др Милана Младеновића од Лужице ) Београд, април 2012
,, У разговору са једним немачким историчарем, износила сам аргументе зашто мислим да историја српског рода припада општој историји људског рода, а не само националној. Рекла сам му да мислим да питање идентитета српског народа пада у исту раван са индоаријским праисконом. У пријатељској размени мишљења, нисам одлолела да приметим да су Немци Аријевци, утолико колико у њиховим жилама тече прасловенска крв. Саговорник се осмехну, рече следеће: `То што сте рекли близу је истине, али у томе не смете бити арогантни!` Осмехнух се и ја. Дуплим осмехом на помисао како на свету постоје само две ствари које немају крај. Свемир и западна ароганција! Свемиру се клањам, јер почива на етичком закону склада. Ароганцију разумем, јер почива на фрустрацији оних чији су циљеви активизма супротни космичком складу улога и извршења, складу мисли и акције. Прикривајући истину о словенском присуству на целој територији Европе у Антици, гурајући историју словенског рода у Прокрустову постељу, западни ментални склоп, под мишком са `мачо` историографијом, легао је у своју, прикљештен у њој конвертитском патњом. Конвертити прижељкују уништење стабла, нестанак народа из којег су потекли. Кад се стабло уништи, ветар ће лакше гране однети. Велики словенски род, страдалнички кроз историју, изложен ратовима и геноцидним уништавањима, страда и затирањем трагова који воде према извору многомиленијумског народног памћења, обичајности, према ослонцима словенског цивилизацијског идентитета. Ватикан и његове сиве еминенције, који су смишљали како да одроде давни ведски род, запечатили су велика дела чије је одсуство из самосвести словенског народа довело до трагичног самозаборава и историјске обеспућености. То су они што процентуално крстом-мачем векују, што сечивом мача словенство секу, уплашени да слово и словенство своју лековиту реч не каже човечанству. У есеју посвећеном Јовану Јовановићу Змају (1897), Тесла пише:` Тешко да постоји народ који је доживео тужнију судбину од српског. Са висине свог сјаја, када је царство обухватало цео северни део балканског полуострва и велики део који припада Аустрији, српски народ је гурнут у безнадежно ропство, после тоталног боја на Косову 1389. против надмоћнијих азијатских хорди. Европа неће никада моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући сопствену слободу, зауставили тај варварски поход. За Европу је мој српски народ био грудобран а она му је узвратила ропством`.
Тесла је, пре сто година, такође приметио: `Срби су посредничко племе међу народима за трговину сунчевом енергијом, али им трговина слабо иде, нису се добро снашли`. Шта је хтео да нам каже? Тесла није био склон преувеличавању, увек је имао у виду нешто врло конкретно и остварљиво чак и када би му изјаве звучале фантастично. Био је буквалан, визионар и стога крајње поуздан. Шта је мисија српског рода? Кроз толике векове наша сложена судбина мора да нас је за нешто припремала. Сви су изгледи да је српски језик у најдубљем слоју свога памћења матерњи језик људског рода. А и да није тако, сваки истинољубиви трагач пожелео би да се тако савршена сагласност језика и бића покаже као истинита. Опијена сагласношћу српског језика и српског бића, Читаоче, стављам пред Тебе текст, солидаран са опојним осећајем аутора, да га је писао на матерњем језику људског рода.''
Драгослава Гога Копривица ( део из уводне ауторске речи )
Сви заинтересовани могу подржати аутора и свој долазак потврдити путем ''фејсбук догађаја''