ЧАСТ И СЛАВА "ГВОЗДЕНОГ ПУКА"

У току ослободилачких ратова 1912-18. године, Србија је мобилисала око 100 пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све ове ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини.

Међутим, само је један пук, због легендарне храбрости, као најбољи пук србске војске добио почасни назив "Гвоздени пук", био је то 2. пешадијски пук "Књаз Михаило" првог позива Моравске дивизије, који је мобилисан од људства са подручја прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавали су га војни обвезници од 21. до 31. године живота, који су учествовали у свим ратовима које је србска војска водила од септембра 1912. све до средине децембра 1918.

У рат и вечну славу пук је кренуо 7 октобра 1912 из Прокупља. Постројен пук, после кратког говора команданта, уз звуке пуковског марша "Дрино водо хладна" кренуо на пут са којег се већина неће вратити. Отишли су у рат, у историју и вечну славу.

Оно што треба нагласити, посебно кад је у питању Други гвоздени пук у току Првог балканског, Другог балканског и Првог светског рата у борбеним акцијама пука учествовало је око 19.000 бораца.
Други гвоздени пук је учествовао у свим познатим биткама:
у Првом балканском рату у Кумановској, Прилепској и Битољској бици.

У Другом балканском рату 1913. године у борбама овог пука са Бугарима погинуло је 50 одсто војника, командант пука, сви команданти батаљона и сви командири чета. Од овог рата, овај пук почиње да се назива "Гвоздени".

Прославио се у Брегалничкој битци, кад је у најкритичнијем тренутку, 18. јуна 1913. године, пук задобио бесмртну славу чувеним јуришом на коту 650, када је пробијен бугарски фронт и решена битка на Брегалници.

У Првом светском рату 1914. године Други гвоздени пук учествовао је у Церској бици, и то у самом њеном центру, на Текеришу.

Посебно су забележена јуначка дела припадника Гвозденог пука у Колубарској бици у сукобу са загребачким “пуком бана Јелачића”.
Видећи како му људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка, лићно је повео пук у нови јуриш и том приликом је Кременица освојена а пуковник Стојановић славно погинуо. У његову част композитор Станислав Биницки је компоновао "Марш на Дрину". Команду над пуком примио је трећи ратни командант, пуковник Димитрије Милић.

Почетком 1915. године, пук је пребачен у Македонију да би ојачао фронт према Бугарској. Посебно признање краљ Петар Први Карађорђевић уручио је пуку, због храброг држања при повлачењу војске преко Албаније. Пук је последњи напустио србску територију и кренуо преко албанских беспућа.

После опоравка на Крфу, и краће обуке, 18. јула 1916. године пук је изашао на фронт. Пук се посебно истакао за време Горничевске битке, када је у центру србског борбеног распореда, заузео село Горничево и отпочео гоњење разбијеног непријатеља.
Само 25 септембра 1916. године овај пук је заробио пет бугарских официра и 804 војника и подофицира, запленио цетири топа, седам митраљеза, 600 пушака итд.

У овим борбама су се прославиле и једине две жене носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, које су се бориле у саставу Гвозденог пука, Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.

Посебну славу пук је стекао освајањем чувене коте 1212, 4. новембра 1916. године, што је омогућило да се ослободи Битољ.

После пробоја Солунског фронта у којем је активно учествовао, пук се посебно истакао у борбама за ослобођење Ниша октобра 1918. године, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, до Гроцке, где је пребачен преко Дунава и преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду. Средином децембра 1918. године повучен је из Војводине у Београд.

Пук је све до 5. маја 1920. задржан у Београду као гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства. Тек када је формирана гарда, пук је демобилисан и малобројни преживели ратници, који су септембра 1912. године кренули из Прокупља у ратове, коначно су се вратили у родни крај, попаљен и опустошен од бугарске окупације.

Укупни губици овог пука у ратовима од 1912. до 1918. године износе приближно: погинулих 32 официра, 1.239 војника и подофицира; рањених 148 официра, 6.492 војника и подофицира. Ово су губици само од непријатељских метака у борби. У ове бројеве нису урачунати губици од болести, нарочито од колере 1913. и тифуса 1915. године, јер никад нису ни утврђени.

Тешко, кажу стари Топличани, да је постојала кућа у Топлици која за потребе Другог гвозденог пука није дала војника, неке су дале и два, а неке и више за потребе краља и отаџбине.

Ковчег са посмртним остацима краља Петра Првог Карађорђевића, од 100 пуковских застава колико их је било у српској војсци, био прекривен управо заставом Другог гвозденог пука. Ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива "Књаз Михаило", била је најодликованија застава у српској војсци. Пуковској застави припала су одликовања: Карађорђева звезда са мачевима 2 реда, Карађорђева звезда са мачевима 3 реда, Карађорђева звезда са мачевима 4 реда, Орден Белог орла 3 реда, Златна медаља за храброст и Француски ратни крст са палмом.

-Журнал де Женев, октобар 1918. о Гвозденом пуку: Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну иду напред као сомнабуле...под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду уз дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина гоњена је само за кинематографске филмове..."

Франше де Епере :"То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива".

Орден Карађорђеве звезде са мачевима је највеће ратно одликовање Краљевине Србије. Установљен је Законом о одличју који је Краљ Петар 1 Карађорђевић потписао 1. јануара 1904. године у Тополи.

Овим законом се установљавало одликовање Карађорђева звезда којим се одликују појединци за "признање и одликовање заслуга стечених за Краља и Отаџбину како у миру тако и у рату".

За заслуге у миру додељивала се Карађорђева звезда а за заслуге у рату
Карађорђева звезда са мачевима, што је било регулисано чланом 3. поменутог закона.


Ево имена и краћих биографија неких, од 134 награђених Карађорђевом звездом са мачевима...

Димитрије Барбуловић: У балканским ратовима одликован је Златном медаљом за храброст, а на Солунском фронту официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима 4 реда. Борио се у Моравској дивизији другог позива и био познат у војсци као "капетан на квадрат". Био је командир 2. чете 2. батаљона 2. пука Моравске дивизије и као храбар и поуздан официр добио је задатак да са својом четом, коју су чинили ратници из Топлице, преко Албаније спроведе државну благајну, што је са успехом и без губитака учинио.

Видовић (Петра) Новица: Један је од ретких инжињераца који су добили Карађорђеву звезду са мачевима.

Тодор К. Милићевић: Први топлички генерал, учествовао је у свим ратовима од 1912. до 1918. године. Одликован је за испољену храброст на Солунском фронту, као капетан, официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда. Поред официрског ордена, одликован је са јос 15 домаћих и страних одликовања, као што су Орден Белог орла 5. степена, Златном и Сребрном медаљом за храброст, Француским ратним крстом са палмом итд.

Јован и Никола Николић: Близнаци наредници из Растовнице, надомак Прокупља. Близнаци су се борили у Гвозденом пуку, али у различитим батаљонима. Отресити и храбри момци су већ после Другог балканског рата постали поднаредници, а после Цера и Колубаре наредници, одликовани медаљама за храброст.

Аврам Ђ. Драгојлович: Пуковник, двоструки носилац. Несумљиво најпознатији ратник у Топлици. Само 118 српских официра одликовано је Карађорђевом звездом са мачевима 3 реда. Поред две Карађорђеве звезде 3 и 4 реда, био је одликован бројним другим одликовањима.

Јанацко (Аксентија) Јовић: Двоструки носилац, из Доње Речице, срез прокупачки. Један од најхрабријих официра српске војске, двоструки витез Карађорђеве звезде, велика и неостварена љубав Енглескиње Флоре Сандес. Два пута теже рањаван. За велико јунаштво у тим биткама први пут је одликован официрским орденом КЗ 4 реда. Погинуо је у 27. години живота, не стигавши да се због ратова ожени. Поред две Карађорђеве звезде био је одликован и са две златне Облилића медаље за храброст, као и другим српским и савезничким одликовањима.

Љубомир (Стеванов) Којовић, двоструки витез.

Непоновљива браћа Милачићи: Пет синова су послали у рат Захарије и Тодора Милачић, из Беле Воде код Прокупља. Тодору су убили Бугари за време Топличког устанка 1917. године и никада није сазнала за судбину својих синова. Двојица су оставила своје животе у ратовима. Божидар је као поручник у одреду војводе Вука славно пао на Солунском фронту 1916. Братимир је преминуо у Пећи 1919. Обојица су одликовани Карађорђевим звездама са мачевима. Ђорђе се вратио из рата као капетан, са два официрска ордена Карађорђеве звезде са мачевима и касније постао пуковник. Бранислав се вратио као поручник и касније је унапређиван до чина потпуковника. Душан се вратио као резервни официр, са титулом доктора наука стеченом у Француској и постао један од водећих интектуалаца у Србији. Петорица младића су у Белу Воду донели четири Карађорђеве звезде са мачевима. Остала ратна одликовања никада нико није ни пребројао. Били су и остали понос своје фамилије, Топлице и Србије.

Браћа Новичићи: Јован и Милош, синови Вукашинови, из Дегрмена, двоструки носиоци.

Филип и Гаја (Стојана) Стојановић: Двоструки носиоци Карађорђеве звезде са мачевима.

МОБИЛИСАНО ОКО 20.000 ТОПЛИЧАНА

Од почетка мобилизације за вођење рата против Турске, коју је краљ Петар објавио указом од 17. септембра 1912. године (по старом календару) у 17 часова, за само четири дана, колико је трајала мобилизација, Прокупље је врило као у котлу.

У Прокупљу су од 20. до 24. септембра 1912. (по новом календару од 3. до 7. октобра) мобилисане следеће јединице:


- Други пешадијски пук првог позива - 4.700 војника
- Други пешадијски пук другог позива - 4.095 војника
- Други пешадијски пук трећег позива - 3.559 војника
- Други прекобројни пук првог позива - 4.600 војника
- Први батаљон за Шести прекобројни пук - 1.000 војника
- Четири допунска батаљона - 2.024 војника


Укупно - 19.978 војника.

Почасни назив "Гвоздени" други пешадијски пук првог позива "Књаз Михаило" добио је за време другог балканског рата 1913.године. У том крвавом рату са Бугарском, овај пук је изгубио команданта пука, све команданте батаљона и велики број командира чета и више од половина војника. Међу погинулим јунацима био је и мајор Јордан Миловановић, иначе рођени Нишлија.

Мајор Јордан Миловановић је рођен непосредно после ослобођења Ниша 1878.године, у угледној нишкој породици. Од малена је васпитаван у патриотском духу, тако да је после завршеног 6.разреда гимназије, наставио школовање као питомац Војне академије у Београду. Академију је завршио 1900.године и унапређен у чин потпоручника. Имао је срећу да је после неколико година службовања 1905.године произведен у поручника и распоређен за командира вода у 2.пешадијски пук "Књаз Михаило" који је имао гарнизон у његово родном Нишу. Од тада, па све до јуначке погибије 1913.године он је своју судбину везао за овај пук.

Пуних седам година, све до почетка Првог балканског рата 1912.године Јордан је провео у Нишу. Обучио је и васпитао бројне генерације регрута, будућих јунака "гвозденог пука". Као способан и марљив официр редовно је унапређиван, тако да је рат у 1912.године пошао као капетан прве класе. Од своје скромне официрске плате
издржавао је мајку и сестру. Непосредно пред рат се оженио, но деце није имао.

ВАНРЕДНО УНАПРЕЂЕЊЕ 1912. ГОДИНЕ

На дан објаве мобилизације пред рат са Турцима, капетан Јордан је са стотинама Нишлија, резервним и активним официрима и подофицирима кренуо за Прокупље, где се мобилисао његов 2. пешадијски пук. Са зебњом у срцу и сузама у очима испратиле су га мајка, сестра и супруга. Остале су да самују у Нишу, брижно очекујући вести са фронта. У Прокупљу је добио команду над трећом четом, трећег батаљона и са њом ће проћи све тегобе и искушења рата са Турцима.

Храбро се борио са својим војницима на Куманову, код Прилепа, на Бакарном гувну, но највеће подвиге ће извести у најтежој и најкрвавијој бици код Битоља, на самом крају рата са Турцима. Када је командант З.батаљона, мајор Катанић тражио који ће командир чете први да крене у форсирање реке Шемнице испред Битоља, капетан Јордан се добровољно јавио. Са својих 300 војника "први је загазио у ту злу реку. Набујала од јесењих киша, Шемница је носила људе, који су се грчевито држали један другоме за опасаче. Под кишом митраљеских метака, капетан Јордан је секао таласе испред својих војника, дајући пример осталима. Без обзира на жртве, река је форсирана и први турски положаји на супротној обали реке били су освојени.

А затим, по мрклој ноћи, када је пук био заустављен испод висова Киромарице, капетан Јордан је са својом четом извео јединствен подвиг. По непознатом терену, он је у помоћ са четом заобишао крило турског фронта продро у њихову позадину и одатле отворио ураганску ватру на Турке. Тада је и цео пук кренуо на јуриш и Киромарица је оила освојена. То је било последње утврђење које је штитило прилаз Битољу, који је сутрадан освојила српска војска.

За показану храброст у свим биткама, а посебно код Битоља, Јордан Миловановић је одликован за храброст, и ванредно унапређен у чин мајора. Убрзо потом постављен је за команданта З.батаљона 2. пешадијског пука. Следио је кратак допуст да обиђе породицу у Нишу а затим опет повратак у Македонију јер се нови рат већ назирао.

ПОДВИГ НА БРЕГАЛНИЦИ

У ноћи 30.јуна 1913.године, без објаве рата, бугарске трупе су препле реку Брегалницу и напале српску војску, која тај напад није очекивала. Две бугарске дивизије, 7.Рилска и б.Тунџанска, напале су на Дринску дивизију, чији су изненађени пукови, трпећи велике губитке, грчевито бранили своје положаје. Одмах је дата узбуна Моравској дивизији која се налазила двадесетак километара иза фронта у резерви. Међу првима кренуо је "Гвоздени пук".

Пред полазак свог батаљона, мајор Миловановић је одржаво војницима кратки језгровит говор, који је забележио новинар, ратни извештач једног београдског листа:

"Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице и Косанчића, будите хероји какви бесте на Битољу. Пут за Прокупље, моји соколови води преко Софије. Замном напред!" Уз песму батаљон је кренуо за својим командантом. Полазећи поред њих, пуковски свештених Лука Марјановић из Ниша, кратко примети: "Са песмом у смрт - ова војска мора победити".

"Гвоздени пук" је тих двадесетак километара више претрчао него што је марширао. Знали су да су Дринци на измаку снаге. За њима наступали су остали пукови Моравске дивизије. У најкритичнијем тренутку, када су дрински пукови почели већ да одступају, Моравци су стигли на бојиште. По несносној јари јулске врућине, тачно у подне, "Гвоздени пук" је зауставио бугарски напад на обронцима Рујна. У неколико јуриша и противјуриша, бугарски пукови су натерани да се укопају и прекшгу напад.

Сутрадан, 1 јула, Моравска дивизија је кренула у напад. По голом терену, без икаквих заклона, трпећи велике губитке од непријатељске артиљерије, Моравци су освајали један по један положај. У одсудном тренутку, командант "Гвозденог пука" је самоиницијативно донео одлуку да његов пук изврши јуриш на главни бугарски положај. Са својим батаљоном мајор Миловановић је први кренуо. Са сабљом у једној и револвером у другој руци, као на паради, повео је батаљон на јуриш. Тако се иначе радило у "Гвозденом пуку". Напред је увек ишао на јуриш командант батаљона а мало иза њега командири чета, па тек онда војници. У силовитом јуришу, за свега пола сата бугарске јединиде на Рујну биле су разбијене и натеране на повлачење према реци Брегалници, на своје полазне положаје. На тај начин најкритичнији период Брегалничке битке био је добијен.

ХЕРОЈСКА СМРТ МАЈОРА ЈОРДАНА

Двадесет дана касније, српске трупе су већ увелико напредовале према Ћустендилу. Последња линија бугарске одбране налазила се код Царевог Села, данашњег Делчева, на чувеним Грленским висовима. Ту су се одиграле и најкрвавије борбе овог рата. Знајући да иза њих више нема одбране, Бугари су се изузетно храбро, готсво очајнички борили за сваки вис, сваку чуку, сваки ров. Губици на обе стране су били страховити, била је то више кланица него ли ратно поприште.

У ноћи 10.јула, мајор Миловановић је добио задатак да заузме главни чвор бугарске одбране испод њиховог пука. Покушао је да задатак изврши са половином батаљона и није успео. Два пута су јуришали и оба пута су морали да устукну пред ватреним зидом. Губици су већ били забрињавајући. Стигло је ново наређење да се задатак изврши по сваку цену. Тада је мајор окупио цео батаљон, боље рећи опо што је преостало од батаљона. Са последљим снагама кренуо је у трећи, одлучујући јуриш.

Био је то очајнички покушај у којем је све стављено на коцку. Ручним бомбама освојена је прва линија бугарских ровова а затим се крепуло на главни положај. По врелој јулској ноћи разлегао се громки глас мајора Јордана: "За мном јунаци". Први је јуришао, први је улетео на бугарски главни полржај. Погођен је тада са три метка у груди. Пао је као посечен бор али његов батаљон је так тада добио неку невиђену снагу.

Мајор Јордан Миловановић је часно испунио свој дут према отаџбини. Извршио је постављени задатак и дао је свој живот у једном бесмисленом рату у Македонији. За њим су незбринуте остале мајка, сестра и супруга. Није дочекао да има деце.