Simpozijum „Znaci civilizacije“: „Platoneum“ SANU ogranak za Novi Sad i Institut za arheomitologiju SAD, 25-29. maja, 2004. godine

Vinčansko pismo i znaci vremena
civilizacije I deo



/Simpozijum „Znaci civilizacije“: „Platoneum“ SANU ogranak
za Novi Sad i Institut za arheomitologiju SAD, 25-29. maja, 2004. godine/

U kasnim popodnevnim satima, praćen zaglušnom bukom pneumatskih čekića sa
asfalta ispred zgrade, počeo je u Novom Sadu međunarodni simpozijum „Znaci
civilizacije“, o neolitskom sistemu simbola Jugoistočne Evrope, za koji se može
reći da kasni najmanje jednu deceniju. G. Nikola Tasić, koji je ranijih godina
bio čuven po izjavi da se vinčanskim pismom «niko ozbiljno nije bavio», sem kao
«jednom vrstom fantazije», umesto da obodri prisutne na davanje doprinosa u tom
pravcu, opredelio se za upozoravanje na veliki oprez pred zamkama koje vrebaju
istraživače kada se time ozbiljno bave (pomenuti imena Radivoja Pešića ili
Milana Budimira bi bilo hvatanje u te zamke). Uz uobičajene protokolarne fraze
gospođe Džoan Marler o osećanju sreće i zadovoljstva što se skup dogodio (kao
da je njegovom održavanju pretila neka jedva otkonjena prepreka), te kroz zube
proceđeni pozdrav pokrajinskog sekretara za kulturu Vojvodine g. Z.Bunjika, sa
preferencijama neverbalne komunikacije tokom pozdravnog govora, skup je konačno
i počeo referatom dr Šan Vina iz SAD. Naslovivši ga: „Beyond academic
skepticism: the ritual use of the Danube script“, dr Vin se potrudio da pokaže
nesumnjivost činjenice da se radi upravo o artikulisanom sistemu slovnih
znakova, a koji opet sačinjava poruke za koje je važilo da su neodgonetljive
zbog distance koju vremenski uspostavlja za egzaktno čitanje neprepoznatljiva
jezička barijera. Međutim, njegovo uporno traganje za zapostavljenim detaljima
na koje nije obraćana dovoljna pažnja dovelo do otkrića linearnog pisma koje je
on uspeo suvislo da dešifruje, tj. da naučne činjenice koje su do tada bile pod
koprenom anonimnosti naučne intencionalne pažnje, izbiju na videlo u jednoj
sasvim drugačije postavljenoj hermeneutičkoj situaciji. One su otvorile i
drugačiju mogućnost očitovanja stvarnosti u meri vremena intencionalnosti
sadržaja koji se nude svesti, a u njoj je na prvoj liniji žlebova egzistencije
u "točku vremena" istaknuta linearna pismenost. Dr Vin se osvrnuo na
postojanje teze da je linearna pismenost u praistorijsko doba nemoguća ukoliko
joj ne prethode slikovni oblici pismenosti kao hijeroglifi kod starih Egipćana,
majanski petroglifi i ikonoglifi ili kineski piktogrami. Ta teza otpada sa
otkrićem grčkog "Lineara B" kao pisma koje je linearno i datuje na
milenijum i po ranije od pojave "Lineara A", dakle grčkog alfabeta
kakvog poznajemo sa nekim izmenama sve do današnjih dana. Dakle, teza o
postojanju linearnog pisma u periodu vinčanske kulture, koje je prethodilo svim
potonjim oblicima pismenosti sve do današnjih slovenskih pisama, sasvim je
suvisla i heuristički plodna. Dešifrovanje tog pisma predstavlja samim tim tako
velik istraživački poduhvat, tako krupan zalogaj, da ako ono makar i delimično
uspe, može da se meri samo sa sličnim poduhvatima Šampolionovog dešifrovanja
egipatskih hijeroglifa, Fon Hamerovog dešifrovanja klinopisa ili Evansovog
otkrića i tumačenja protopisma kritsko-mikenske kulture tzv. "Lineara
B" (ipak, kako je kasnije žustro istakao dr Harman, teorija da je
feničanski jezik uticao na razvoj ovog pisma pokazala se da i nije baš posebno
utemeljena, budući da ne može da objasni prisustvo slova psi, fi i hi, a sva
ona odreda nalaze se u silabarijumu vinčanskog pisma do 4. do 9. milenijuma pre
Hrista).
Dr Šan Milton Vin je sistematizaciju 242 znaka podvođenjem pod 12 grupa završio
do sredine osamdesetih godina, mada je njegova disertacija objavljena u
Kalgariju tek 1981 (Milton McChesney Winn, The Signs of the Vinča Culture: An
Internal Analysis; Their Role, Chronology and Independence from Mesopotamia,
University of California, Los Angeles, Ph. D. 1973. /University Microfilms,
Axerox Company, Ann Arbour-Mitchigan./,Calgary, 1981.). Prema njegovim
nataloženim saznanjima, pismo je u svojoj pravilnoj linearnoj upotrebi najočiglednije
na artefaktima koji su najverovatnije kultnog tipa. Unekoliko, to može da bude
očekivano kao «kamenje duše» ili okajnički zov ranog «pletenija sloves», koje
je oduvek na Balkanu i značilo podešavanje pravca namere i usmeravanje volje.
Osmelivši se da i sam prevede dve takve deonice, dr Šan Vin je na licu mesta,
uz sav rizik mogućeg podsmeha (koji, doduše nije izostao u referatu dr
Borislava Jovanovića), demonstirao kako izgleda prava naučna posvećenost i
lična srčanost. Ukratko bi se moglo reći da je nastojao da interpretativno
potvrdi te prevode primerima filogenetskih modela komparativne lingvistike, uz
poštovanje uočene numerološke zakonitosti duplikacije i reduplikacije grafema,
kao i davanjem primera iz uporedne analize znakova starosumerskog pisma.
Vinčansko pismo je, on smatra, protopismo i kao «regularno pismo» istovremeno
prema širini upotrebe pismo komunikacije.
Nakon pauze u kojoj je otvorena prigodna izložba sa podacima o starini i
varijetetnim primercima nađenih ostataka pismenosti neolitskog sistema simbola
u Jugoistočnoj Evropi, svoj referat je izneo dr Harald Harman iz Finske na temu
pismenosti Podunavlja i drugih drevnih sistema pisanja, nastavljajući se na taj
način na rad dr Vina sa svojim suptilnim demarkacijama tipologije distinktivnih
obrazaca u vinčanskom glosarijumu. Svakako, te smo teze mogli da pročitamo i na
sajtu „Preistorijska znanja“ za koji su gospoda Vin i Harman dali svoje pisane
priloge, ako već nismo bili u prilici da pročitamo njihove relativno davno
objavljene studije - Shann Winn M.M.: Pre-writing in Southeastern Europe: The
Sign System of the Vinca Culture ca 4000 BC, Calgary, 1981; Haarmann H., Early
Civilization and Literacy in Europe. An Inquiry Into Cultural Continuity in the
Mediterranean World, Berlino, New York, 1995.;
Haarmann, H., On the Nature of Old European Civilization and its Script, in
"Studia Indogermanica Lodziensia" vol II, Lódz, 1998.
Zamorno je bilo tutnjanje pneumatskog čekića i prisustvo prevodioca sa
engleskog jezika koji nije hteo da se meša u svoj posao, tako da su izloženi
referati ostali čak i bez minimalnog saopštenja nekog sažetka na srpskom
jeziku, a što bi sigurno pomoglo onima koji su toliko vreme strpljivo čekali
sedeći u stolicama ne poznajući dovoljno engleski jezik. Sve to stvorilo je
utisak autističnosti ne samo akademskog skepticizma, već i personalnog
solipsizma. Utoliko je temperaturu podigla primedba dr Božidara Mitrovića, koji
je primetio kako nije ni spomenut najznatniji srpski istraživač vinčanske
kulture i čovek koji je pionirski pregao da pruži celovit predlog iščitavanja
slovnih znakova vinčanskog pisma, dr Radivoj Pešić. Njegova istraživanja - Dr
Radivoj Pešić, Scrittura di Vinča – prima sistematisazzione, Milano: Instituto
di Studii Orientali, 1985, sa 34 table u publikaciji, značila su neočekivani
zaokret u nauci, uznemirivši akademsku javnost u Italiji i drugim zemljama. Sa
tim sačinjavanjem prve celovite sistematizacije vinčanskog pisma, dokazao je da
je to kao pismo najstariji poznati linerani sistem sa 26 slova (devet
milenijuma pre rođenja Hristovog), tj. prvi bukvar u ljudskoj istoriji. Pešićev
rad je stekao status „revolucionarnog otkrića” u svetskoj nauci, ali je to
otkriće kod nas bilo ignorisano, a od 1987. godine i žestoko osporavano.
Konstatacija da bez njegovih metodološki objedinjavajućih nalaza istraživači
neće uspeti baš daleko da odmaknu, pokrenula je raspravu o „celinama i
vrednostima“ za koju se verovalo, da u atmosferi prilično skučenih pogleda i
teško zaraženog duha starom boljkom arheološkog racionalnog materijalizma,
teško može i da se postavi kao pitanje. Uostalom, pored ustolbučene
neprobojnosti materijalističke paradigme su ipak savijane jer je preteglo
stanovište realiornosti analiza koje se pri ponuđenim artefaktičkim
materijalijama daju misliti. Još je dr Miloje M. Vasić bio uveren da urezani
uznaci na keramičkim vazama iz Vinče zbog redosleda upisivanja i njihovih
grupisanja imaju vrednost i značenje slova, bez obzira na to što su nam
nepoznati - "Ti redovi ovakvih znakova izvesno su natpisi, koje treba
razrešiti." /Miloje M. Vasić, Praistoriska Vinča I, Beograd, 1932./,
nudeći čak zaoštrenije mišljenje u svojim ranijim radovima – Die
Hauptergebnisse der prehistorischen Ausgrabung in Vinča im Jahre 1908,
“Prahistorische Zeitschrift”, Bd. II, 1910, s. 23-39; Die Datierung der
Vinčaschicht, ibid., Bd. III, 1911., s. 126-132. Slično je konstatovao i jedan
od najvećih naučnih autoriteta za praistoriju ovog veka, dr Gordon čajld,
shvatajući temeljno značenje koje otkriće vinčanske kulture i pisma ima za
praistoriju: Gordon Childe, The Danube in Prehistory, London, 1929., p. 32-33.
Tom temom pozabavio se i M. Georgiev u radu Pismeni znaci i natpisi iz Vinče,
predlažući na osnovu radova M. Vasića i vlastitih istračivanja. jednu ne baš
zaokruženu i jasnu sistematizaciju: M. Georgiev, Pismennie znaki i natpisi iz
Vin~i, - Sbornik ruskogo arheologi~eskogo obÈtestva v korol. Jugoslavii, t.
III, Beograd, 1941, str. 175 i d. U radu Banjica-naselje vinčanske kulture,
objavljenom u drugoj svesci Muzeja grada Beograda 1961. godine, arheolozi Jovan
Todorović i Aleksandrina Cermanović objavili su rezultate istraživanja koje su
izveli od 1955. do 1957. godine. Oni su zaključili iz sopstvenih istraživanja
artefakata na lokalitetu Banjica da su po obliku istovetni sa onima iz Vinče, a
po komparativnoj analizi materijala sa sličnih nalazišta (Hrtkovci u Sremu,
Gornja Tuzla u Bosni, Kormadin u Jakovu, Kalimegdan u Beogradu itd.) - "da
se ovde ne radi o znacima svojine, već o jednom određenom i već unapred
označenom simbolu ili pojmu, koji je izražen pomoću ovih znakova" (Jovan
Todorović i Aleksandrina Cermanović, Banjica – naselje vinčanske kulture,
Beograd, 1961, str. 42). Sa uverenjem naučnika koji su pošteno izveli
evidencionu proceduru procene nađenog materijala, oni konstatuju da vinčanskoj
pismenosti mnogi rukovodioci arheoloških istraživanja nisu poklonili dužnu
pažnju, zaključujući: "na kraju smatramo da za sada još uvek stoje
tumačenja M. Vasića o ovim znacima, a koje je on dao pre toliko godina.
Mišljenja smo da ova tumačenja usmeravaju studije budućih nalazača u ovom
pravcu. U ovom našem kratkom pregledu, želeli smo da upoznamo zainteresovane
stručnjake o ovim nalazima i zaključcima, kao i da dokažemo da dosadašnja
tumačenja ovih znakova kao znakova svojine ne mogu da se održe u
arheologiji".(Isto, str. 43). Sledujući ovakvom impulsu nagoveštenih
perspektiva istraživanja dr Radivoj Pešić je pretpostavio ovu civilizaciju za
kolevku svetske pismenosti: "Sigurno je da je teško shvatiti činjenicu o
postojanju linearnog pisma u tako dubokoj prošlosti. Potrebno je mnogo
argumenata da bismo se uverili u pismenu komunikaciju praistorijskog sveta. S
kim je to on komunicirao pismom, sa svojim prijateljem, sa svojom porodicom, s
institucijama, sa samim sobom ili sa budućim svetom? Možda sa svima. Ali on je
poznavao umeće pisanja. I o tome ostavio brojna svedočanstva. Jer, ako je
pokazao smisao za geometrijsko osmišljavanje prostora, što je rezultat
poznavalja proporcija, a ovo rezultat poznavanja broja, ako je pokazao smisao
za osećaj ritma, što je potvrdio upotrebom koštane svirale i ako je, konačno,
pokazao izuzetan dar za estetsko oblikovanje kamena dosežući visoki umetnižki
nivo likovnog izraza, on nas ne iznenađuje i dokumentacijom o svojoj
pismenosti...Slikovit prikaz ovog procesa daje koren u matematici, a to je
koren slova čija tri elementa nalazimo upravo kraj svakog ognjišta i žrtvenika
u staništima Lepenskog vira. Dakle, kao sastavni deo oltara, kao sam oltar. Jer
slovo i nije ništa dugo do oltar s koga se kreće u realno i ponire u
onostrano." (Radivoje Pešić, Vinčansko pismo, Beograd, 1995., str.
112-113.) Veče je očito bilo ispunjeno tonalitetom realnosti, ali sa poniranjem
u onostrano išlo je teže. S jedne strane zaoštravana je teza o mogućem
«prvozačinjućem ekskluzivnom posedu pismenosti Balkanaca (Slovena ili Srba)», a
s druge strane odgovarano na nju ne samo naučnim skepticizmom, već i
epistemološkim agnosticizmom koji bi pretpostavljao da se mišljenje ograničava
samo na glavu (duh i duša, tj središte čuvstvenosti kao telo tela, kao da su
samo mračna prepreka u tom poslu). Filogenetski supstrat koji konzervativno
sledi folkloristika, sasvim je dobra ilustracija ograničenosti takvog načina
zamišljanja stvari i zauzimanja stanovišta, naizgled uvaženije procene kod ispoljavanja
moći suđenja koja bi se pokazala održivijom u prosuđivanju.

NASTAVIćE SE...


Vinčansko pismo i znaci vremena
civilizacije II deo



Sutradan je skup počeo relativno mirno sa izlaganjem
referata dr Borislava Jovanovića, koji je očito obilato preferišući preporuku
g. Nikole Tasića sa prećutnom pretnjom o tome kako mogu da se provedu oni koji
«ne budu oprezni», nabrajao gde su sve arheolozi zabadali svoje ašovčiće po
Srbiji i kada i kako ih je rukovodio pokojni prof. Srejović, te šta su tamo
pored jezera Vlasca čak i nedavno našli na preporuku ribara, ali ni reči ne
izustivši o glavnoj temi skupa. U potonjoj diskusiji na pitanje šta on misli o
statusu pisma, znakova ili simbola, odgovor na engleskom nije bio nimalo jasan
jer je podrazumevao da su sve to samo dekorativni elementi išarani potrebom da
vinčanci potroše slobodno vreme od obaveza preživljavanja, ali se tu u svoj
posao umešao nekako i prevodilac, saopštavajući kako je profesor samo arheolog
i nije u stanju da odgovori na takvo pitanje. Napomenuo sam samo da bi trebalo
da su i gospoda Vin i Harman takođe arheolozi, ali da su oni bili u stanju da
daju sasvim suvisle potvrdne odgovore. Usledila je pauza, a nakon nje je g.
Jovanoviću prostao još samo cinizam kojim je podbadao sagovornike. Referat profesora
dr Bogdana Bruknera valja reći da je bio iscrpan u pogledu iznošenja
razmišljanja ljudi koji su se bavili protobalkanskom pismenošću, pre svega po
tome što je nije dovodio u pitanje, za razliku od protekle decenije gde je
oštro negativistički osporavao teze dr Radivoja Pešića po sličnim pitanjima.
Pohvalno je što je dr Brukner potpuno promenio mišljenje zahvaljujući čitanju
knjiga gđe Marije Gimbutas i njenih učenika, ali nije za pohvalu to što ni ovom
prilikom nije našao za shodno da se bar posredno izvini i izgladi nesporazume
(tokom održavanja skupa vidno je bilo da je dr Brukner sijao od zadovoljstva, a
nesporno je da bi i dr Pešić ovakvim skupom kao naučnik bio sigurno
prezadovoljan). I g. Georg Lazarovici posmatrao je znake i simbole vinčanskog pisma
kao bazu podataka duhovnoh života. Doduše, njegova žena Kornelija-Magda sa
temom o znacima i sibolima Kukuteni-kulture zadržala se na čisto estetskoj
ravni keramičke dekoracije. Veliko je u svakom slučaju ono što se dogodilo kao
preovlađivanje teza sa potvrdama pisma u Vinči i od dr Bruknera, pisca poznate
«Gomolave». Ne valja, međutim, prećutati ni ono što je usledilo u pauzi, budući
da baca porilično tužno svetlo na drugu stranu odvijanja ovog skupa. Ledi Džoan
Marler kao organizator (preko Kalifornijskog Univerziteta obezbedila se
finansijski raspolažući velikim uticajem preko svog privatnog istituta i na
SANU), uskratila je mogućnost za šire obrazloženje teza dostignutih u radovima
dr Pešića (kao da je u pitanju sukrvičava „Ledi Makbet“), sa smešnim izgovorom
o poštovanju dogovorene satnice koja bi na simpozijumu trebala da važi (mada su
pojedini referati čitani i sutradan, a diskusije su s obzirom na prestiž
korišćene samo u meri u kojoj je ledi Marler odgovaralo, pa je čvrsto držeći
mikrofon davala ili uskraćivala upućivana pitanja i obrazloženja). To što je dr
Mitrović spomenuo sen pokojnog prof. Pešića, a što je uporedivo sa Bankovom
seni koja se nakon smrti pojavljuje na proslavi svojih egzekutora u Šekspirovom
Makbetu, kao da je ponovljena stvar.
Utoliko je veliko pozitivno iznenađenje bilo izlaganje g. Andreja Starovića,
kustosta Narodnog muzeja u Beogradu, koji je skrenuo pažnju da je vinčansko
pismo nosilo pečat upotrebnog pisma komunikacije iza kog je najverovatnije
stajao i adekvatan jezik, budući da je većina vinčanskih znakova poticalo iz
običnih kuća i njihove upotrebe u svakodnevici. Podsetimo da je dr Radivoj
Pešić davno napisao: «U Vinči je upravo i pronađen materijal (statuete i zdela
/T. II-IV/) s većim natpisima, koji omogućuju širu analizu. Ali taj materijal
ukazuje i na to da vinčanska slova nisu služila samo da označe radionicu,
odnosno majstora keramičkog dela, već i da iskažu izvesno trajnije saopštenje.
Široko rasprostranjena upotreba pisma dokaz je da je ono služilo za komunikaciju,
da je bilo sistematizovano, a jasnoća oblika slova govori o sigurnoj, uvežbanoj
(ispisanoj) ruci slikara."/ Radivoje Pešić, Vinčansko pismo i drugi
gramatološki ogledi, Beograd: Pešić i sinovi; Milano: Dugan, 1995., str.
24-25/» Iskopavanja u kojima je sam g. Starović učestovovao kao i istraživanja
drugih arheologa potvrdila su da je uz njih bilo čitavo domaćinstvo, a ove
neolitske kuće otkrivene su čak na hiljadu lokacija i nijedna od njih nije bila
bez znakova na keramici. Te poruke su bile opšte dobro, a ne privilegija
pojedinaca ili predstavnika elite, što je svakako sasvim drugačiji stav od
nedavnog korifeja naše arheologije, koji je pisao: «"Lik vrača, šamana,
arhitekte i skulptora, uobličavao se uporedo sa procesom podele rada, to jest
sve većim premošenjem dužnosti koje je zahtevala tradicionalna
magijsko-religijska praksa na jednog ili nekoliko članova zajednice, Zajednica
se na ovaj način oslobađala dela obaveza, ali se ovim investiranjem sve više
odricala posvećenosti u tajne prirode. Tako je u svakodnevnom životu vremenom
stvoren dubok jaz između profanog i sakralnog, između onog što je svakom
dostupno i onog što je tajno i dostupno samo pojedincima». /D. Srejović, Ogledi
o drevnoj umetnosti, Beograd, 1998., str. 61/ / Bez obzira na određenu ezoteričnost,
koju svak posvećenije bavljenje nekim duhovnim zanimanjem pretpostavlja, ovakav
dubok jaz među ljudima u komunikaciji izgleda da konstruišu ljudi skloni
šopenhauerovskoj pesimističkoj mizologiji. Vinčanska kultura je, bez sumnje,
potvrdio je g. Starović sa ubeđenjem koje je kao svež dah uneo u skup i dr Vin,
imala sistem pismene komunikacije koji je svima bio dostupan, jer pronađeni
komadi dečijih figurica sa znakovima kao da ukazuju da je u nekoj školi za
najmlađe gde se našlo mogućnosti za poučavanje u iscrtavanju tih znakova.
Profesor Harman je izneo zanimljiva poređenja vinčanskog (on koristi i pojam
staroevropskog ili dunavskog) pisma sa znakovima nađenim u Troji, na Kritu, u
Knososu, Mesopotamiji, dakle, o povezanosti staroevropskih i drevnoegejskih
zapisa. Oni su našli svoj kasniji put, čak posle hiljadu godina od upotrebe u
Evropi, do Mesopotamije i do sumerske piktografije, i to putem trgovine i
razmene, sasvim izvesno u višestrukoj funkciji. S time su dovedeni u vezu i
nalazi na lokalitetu Vlasac s početka sedmog milenijuma pre rođenja Hristovog,
koji su otud stariji su od lepenskih, a pismo koje je nedavno nađeno na
otkrivenom žrtveniku su najstarija evropska poruka praistorijskog čoveka. Treba
podsetiti da je vinčansko pismo za punih 20 vekova starije od onog
protosumerskog iz 3100. godine pre rođenja Hristovog.
Izlaganje g. Marka Merlinija o preliminarnim antropometričkim analizama
„Projekta Tartarija“ ne može da se kaže da je bilo na nivou već sprovedenih
istraživanja. Davno su, kod seoceta Tartarija, pronađene u jami za žrtvovanje
tri glinene napukle tablice pored sprženih ljudskih kostiju, zajedno sa 26
glinenih, ranovinčanskih figura, dve alabasterske figure i jednom narukvicom sa
zagonetnim znacima. Rumunski arheolog Nikolć Vlasa, objavio je rad o ovom
lokalitetu(1963), gde je pokazao da su znaci urezani na Tartarske tablice bili
vrlo slični, a neki i identični sa znacima sumerskog piktografskog pisma (oko
3100. godine pre Hrista), koje je i danas uobičajeno smatrano za prvo pismo u
ljudskoj istoriji. Nemački sumerolog Adam Falkenštajn 1965. godine je utvrdio
da je pismenost u Tartariji ponikla pod uticajem Sumeraca, a dve godine kasnije
arheolog M. S. Hud zaključio je da ove tablice nemaju nikakvih dodira sa
pismenošću. Epicentar ove kulture je u Vinči, gde je prva iskopavanja obavio
profesor Miloje M. Vasić 1908. godine, od početka tvrdeći da znaci urezani na
vinčanskoj keramici mogu da budu slova nekog nepoznatog pisma. Tek sa otkrićem
Tartarskih tablica, optika arheološke nauke okrenula se toj pretpostavci.
Nemerljiv doprinos razumevanju znakova vinčanske civilizacije dao je profesor
dr Radivoje Pešić, sistematizujući davne 1985. godine znake u vinčansko pismo,
sa čime je dokazao da je to najstarije pismo u svetu, mnogo starije od
egipatskih hijeroglifa i feničanskog klinastog pisma. Ruski arheolog B. Perlov
uspeo je da odgonetne i da suvisli prevod jedne od Tartarskih tablica
zahvaljujući upornim istraživanjima jednog drugog sumerologa, A. Kifišina: „Za
vreme četrdesetog kneževanja, u počast boga Ša, starešina je ritualno spaljen.
On je deseti po redu”. Posle dugogodišnjih istraživanja, on je zaključio da su
Tartarske tablice izraz široko rasprostranjenog sistema pismenosti lokalnog
stanovništva, a da zapise na tablicama treba čitati kružno, obrnuto od smera
kazaljke na časovniku. To svedoči i o mogućnosti postojanja prve organizovane
države u ljudskoj istoriji, na prostoru između reka Dunav i Dnjepar, koja se
zvala Arata, sa stanovnicima kojima je bila poznata tajna obrade metala, upotreba
točka, znanja iz astronomije i svakako pismenosti. Aratu valjano potvrđuju
artefakti iz Vinče koja je bila njena prethodnica u samom epicentru ove
organizovane zajednice. Slabo je šta u referatu g. Merlinija doprinelo
upoznavanju sa drevnom pismenošću, ali je zato opet onaj kalem orijentalnih
primata krenuo sa namotavanjima sve do tumačenja navodnog čina žrtvovanja i
kanibalističkog mentaliteta koje te tablice izražavaju. Na to su reagovali i g.
Vin, Harman, Brukner i Starović, tako da je propao pokušaj očitog
zastranjivanja, bez obzira na višesatnu žilavost održavanja tribalističkog
atavizma i tipično zapadnoevropskog animoziteta prema navodnom istočnoevropskom
varvarstvu.
Pravo iznenađenje priredio je i dr Duško Aleksovski sa svojim refratom: „The
origin of the Vinca script in rock art symbolism“, u kome je potvrdio izvor
pismenosti na Balkanu. Na to se osmelio proučavanjem radova Harolda Harmana i
Marije Gimbutas, nalazeći u Kamenoj umetnosti dopunu koja baca neizmerno važno
svetlo naistoriju vinčanskog pisma. On je u širokom luku upozorio slušaoce kako
je svestan da ovo obogaćivanje istorijskih znanja koje dolazi sa regije Balkana
(Srbije i Crne Gore, Makedonije, Bugarske, Grčke, Rumunije, Mađarske, čak delom
i Hrvatske)...will felicitate in the comprehensive defining the Vintcha letter.
U tom pismu ugrađen je i kolektivni duh koji će region Balkana dalje da razvija
i sprovodi, a ima neke sličnosti sa rock-art persoektivom koja podrazumeva
duševnost emocionalne inteligencije, ali i apstraktnu moć definisanja značenja
koja će kao poruka mudrosti da opstane upućena i u vekovnu budućnost beskraja.
I dr Pešić je ranije u sličnom duhu (ne valja zaboraviti da je i sam veliki deo
života proveo u Makedoniji), upozorio na dijagram poimanja zajednice australijskih
Aboridžina koji predstavlja i njihov društveni prostor i vreme koji je analogan
onom kod drevnih Vinčanaca, a vremenovanja tog vremena sadržano je u porukama
umrlih, iscrtanih na njihovim telima ili urezanog u kamenju pored njega kao
reprezenti ili "kamičci duše": «Pravila ove zakonitosti iscrtana su
na njihovim telima, ali i na kamičcima sa kojima su sahranjivali pokojnike i na
kojima je bio urezivan ili upisan znak koji je bio "otisak duše
pokojnika", otud i naziv "kamičci duše". Takvi "kamičci
duše" otkriveni su i u pećini Mas d` Asil u Ariježu, čija je hronologija
determinisana na oko 10.000 godina starosti. Na njima je crvenim okerom
ispisano još nepoznato pismo, koje možda nije samo "otisak duše
predaka", već i sistem jednog linearnog pisma koje ćemo naći i na ostalim
arheološkim lokalitetima u svetu." /dr Redivoj Pešić, Optužujem ćutanje,
Beograd: pešić i sinovi, 2001., str. 30-31/». Smatrajući zajedno sa Andre
Leroa-Guranom da je sasvim ispravna teza kako je pismenost čovečanstva (crtice i
urezi skoro iste kao na keramici Vinča-kulture) stara 28 milenijuma pre rođenja
Hristovog, on je izneo uverenje da je vinčansko pismo staro devet milenijuma
prirodan produžetak te pismenosti. To urezivanje nije dekorisanje koje bi
pretpostavljalo izmišljanje znakovnih sistema, jer je ostvareno kao pismo u
kontinuiranoj komunikaciji na celom prostoru Balkana, što je moguće
dokumentovati artefaktima, što je g. Aleksovski i učinio za oblast istočnog
dela današnje Makedonije. I ne samo to, pozitivna energija njegovog uverenja da
taj kontinuitet traje u jugoistočnoj Evropi i do danas, prosto nas je
zapljusnula u snažnom zamahu. Tome su se pridružili dr Harman sa odličnim
uočavanjem kako pobornici teze o uticaju feničkog na konstituciju grčkog
„Lineara Be“ pisma nemaju obrazloženje za postojanje glasova hi, psi i fi, te
dr Adamantios Sampson iz Grčke sa svojim dokazima o uticaju vinčanske kulture u
primorskoj i ostrvskoj Grčkoj (Kikladi, Jura i Keos,Filakopi), pokazujući i
jednu pločicu sa četiri reda natpisa, kao dokaz vinčanske pismenosti iz perioda
neolita, koju je pronašao kustos muzeja Aleksandara Velikog. I dr Brukner se na
ovom skupu vidno osmelio i pozitivno otvorio za heuristički smisao
istraživanja, sa opaskom da je to «gotovo ćirilica». Dr Aleksovski je nalazio
dokaze u pećinskoj umetnosti na visokim planinama, kao i neposredno na terenu u
Makedoniji (Kratovo, Bitolj, Rosulja, Guganci), sa dosada nepoznatim pločicama
koje svedoče o rasprostranjenosti vinčanske pismenosti po našim krajevima.
Zanimljivo je njegovo tumačenje pravljenja znaka tačke kao malih udubljenih
kupica, kojima nisu prošarani samo artefakti sa pismom, već i prikazane figure
u prostoru iz doba vinčanske kulture. To su zvezde koje simbolišu dušu
novorođenog ili pak pokojnika, a na artefaktima nađenim u bitoljskom regionu,
urezivane su i zajedno sa znakom krsta predstavljajući konkretan život
pojedinca.
Drugi referati su potcrtavali neolitsku umetnost i moguće odraze u savremenoj
folkloristici uglavnom kroz referentni okvir radova Marije Gimbutas, kao što je
g. Vitautas Tumenas učinio za litvansku ornamentiku ili Taras Tkačuk za
tripoljsko-kukutensko keramičko slikarstvo, ne tematizujući vinčansku pismenost
kao presudnu, već više kao ilustraciju (da se ona sa time baš i ne bi složila,
uporedi rad - Gimbutas Maria, The Sign System of Old Europe, 5500-4000 B. C.,
“Quoterly Rewiew of Archeology”, Williamstown, Massachusetts, 1984.). Florin
Drašovean izvestila je o znacima pismenosti iz kasnog neolita, podsećajući nas
na značajnu 1875. godinu, kada je pre 126 godina Sofija fon Torma javno
saopštila da su znaci urezani na arheološkom materijalu iz Tordoša u Rumuniji
takvi da imaju svoje značenje i namenu. Kao da je „fire from within“ bio i
uslov za preferencije značaja uočavanja protofenomena. Paleografski podatak
otkriven na keramičkim fragmentima iz Vinče, omogućuje daleko šire sagledavanje
prostiranja i razvojnog puta prirode etnika. Arheologija se na ovom skupu nije
bavila tim pitanjem, nije utvrdila etničku pripadnost sveta vinčanske kulture,
ali nam u tome mogu pomoći upravo tragovi sarmatske kulture i pored toga što je
ona vremenski toliko mnogo udaljena od Vinče. Paleografski podatak iz Vinče,
otkriven je i u sarmatskom materijalu sa područja azijskog dela Rusije
predstavlja monogram pelaškog božanstva Domatrios, kako su to utvrdili ruski
paleografi. Nauka je već dokumentovano utvrdila da je Domatrios kao pelaško
htonsko božanstvo, jedno od najstarijih poznatih božanstava na Balkanu, koje su
pored Pelasta i po ugledu na njih, poštovali i Krićani, ako to nisu bili i sami
Pelasti na Kritu. Sem sarmatskog monograma koji je svrstan u sistem sarmatskog
pisma i vinčanskog keramičkog fragmenta na kome je urezan monogram pelaškog
božanstva, postoji i tzv. «M-pitos» kao matrilinearno božanstvo koje je shodno slovenskom
uvažavanju ženskog pola. Dr Aleksovski pokazao nam je na elektonskom projektoru
amuletnu pločicu koja upućuje da na pecanje povoljno ići kada izađe sunce, ali
takođe i amulet na kome je urezan znak krsta i sunce iznad njega koje sasvim
podseća na tzv. «pobedničko sunce» ili ono koje se nalazi na grbovima i
zastavama makedonkih dinastija i današnje države. Domatros (znak može da se
opiše kao kapitelno slovo «delta» sa slomljenim rogovima na vrhu, sugeriše nam
stanište koje je u isto vreme i središte vatre, «ognjište», kao inicijalnu
energiju (otud i izvor svetlosti), ali i stanište kao mikrokosmos i kao centar
sveta /moglo bi se reći da je egzistencija pozicija suštine i istovremeno samo
stanje viđenja stvarnosti tj. svetovanja sveta/. Slova «M», «Psi», «Ni» i «Fi»
kao i starolepenski «LAD» zasigurno su imenska naznačenja primodijalnih
energija Božijih koje su na taj način rudimentarno naznačene, ali takođe kazuju
dovoljno o srčanosti i usuđivanju da se počne i započne, da se kao u poznijem
«imenoslaviteljstvu» utemelji civilizacija i kultura. Otkrića tragova drevnih
kultura s ovoga prostora, očigledno će dodatno snažiti temelje teorije još u
prošlom milenijumu objavljene kao rezultati istraživanja dr Vina i Pešića, čiji
su radovi ovim skupom stekli prvorazredan status bibliografskih jedinica,
prevazilazeći time onaj koji su imale kao alternativne teorije na
internetovskim enciklopedijama. Ako nam i ovih interpretativno potvrdivih devet
milenijuma vičanske pismenosti u budućnosti budu pred očima, sadašnji sporni
kontinuitet te pismenosti do današnjih dana kao nešto još uvek teško
prihvatljivo u savremenim teorijama i idejnim strujanjima, možda će pre da se
suvislo dokaže, nego što bi i najpristrasniji navijači mogli da požele.

mr Aleksandar M. Petrović,
Biblioteka Matice srpske Novi Sad,
7. žetvara (juna), 2004.
Literatura: [You must be registered and logged in to see this link.] i [You must be registered and logged in to see this link.]