Америка и ЕУ препустиле Балкан Турској и Русији

Грчка, прва балканска земља која је постала и чланица НАТО и ЕУ, велика је прича о успеху у југоисточној Европи, све док није све кренуло низбрдо. Штавише, проблеми и неизвесност у регији су више од пуког преливања кризе из еуро-зоне: Балкан пролази нестабилну транзицију из једне релативно добро дефинисане сигурносне зоне у неку, за сада, амбивалентну причу у којој на сцену ступају неки нови важни глумци, а некадашње “звезде” губе и интерес и утецај.

Раздобље које је отприлике трајало од потписивања Дејтонског споразума 1995.године, до фебруара 2008., када је Косово прогласило независност, дефинише се као Пакс Американа, јер су сви важни актери у ЕУ прихватли Вашингтон као “чувара балканске сигурности”. Чак и Москва, све док се Приштина није осамосталила. То Русија, неколико је пута поновљено, не може прихватити. Косовска независност поделила је и ЕУ: чак пет чланица одбија признати постојање нове државе на Балкану.

С пуцањем међународног консензуса око Балкана Вашингтон је рапидно губио утицај на Балкану, а америчка дипломатија, економска или војна средства све су више губила на вредности. С губитком интереса за постизање позитивних вредности на Балкану, Американци су добијали епитет некога ко у југоисточној Европи може више проблема створити, него их разрешити.

Губитак америчког вођства на Балкану поклопио се с кризом еуро-зоне, што је резултирало и слабљењем снаге Брисела који више није имао могућности да регији осигура јасан пут за будуће интеграције, односно подстицај за главне структурне реформе, како у политици, тако и у економији. На терену је завладао страх да ће, након што 2013.године Хрватска уђе у ЕУ, свако даље придруживање бити заустављено.

Хтели то они или не, својим повлачењем са балканске сцене, Американци и Европљани створили су вакуум, који су пожурили попунити други “играчи”. Током протеклих неколико година, утицај Русије, Турске, па чак и Израела је у порасту. Уз то, неколико рунди слободних избора дало је локалним политичарима и институцијама немерљиво више легитимитета који подразумијева И пркос међународним арбитрима и њиховом диктату.

​​Тако је Уред високог представника у БиХ, којег су креирале потписнице Дејтонског споразума, постао скоро безначајна институција. Неки чак тврде да је неоколонијални ОХР постао главни камен спотицања за БиХ транзицију према демократији и међуетничком консензусу.

Вакуум који су оставили западњаци попуњавају, пре осталих Турска и Русија. Турски премијер Таџиб Ердоган одлучио је интензивнијим присуством “освојити” изнова некадашње делове Отоманске империје, науштрб амбиција за чланство у ЕУ ( ако су те амбиције икада имале реално упориште с обзиром на то да је Турска држава упитног поштовања људских права, да прогони своје мањине попут Хришћана или Курда, те да и даље под окупацијом држи део Кипра). Турска подупире муслимане у регији сматрајући их оставштином бивше империје. Баш као што је Ердоган и рекао, након што је у јуну 2011. победио на изборима: “Сарајево је данас победник, баш колико и Истанбул!”. Летос је чак тврдио да му је Алија Изетбеговић, на болничкој постељи, оставио Босну “у аманет”.

У међувремену, значајно је ојачао и руски утицај на Балкану. Осим финансијске помоћи коју су дали Кипру, или понуде Грчкој за кориштење луке Пиреј, Русија је постала и главни финансијер у Босни и Србији. Камен темељац руског утицаја на Балкану биће гасовод Јужни ток, који ће се проширити на већину земаља у југоисточној Европи. Очекује се чак да ће руски председник Владимир Путин лично учествовати на децембарској свечаности почетка градње гасовода у Србији.

Но једна од најзанимљивијих промена свакако је све активинија улога Израела. Тако је ојачана војна сарадња с Грчком, баш као и сарадња двеју земаља на истраживањима гасних налазишта у источном Средоземљу. Израел је такође почео развијати блиске односе са српским ентитетом у Босни и Херцеговини, а очекује се, у блиској будућности, и да Израел продуби своје везе са Бугарском, Румунијом и Србијом.

Уз све наведено, стање које јако компликује сигурносну архитектуру Балкана јесте и јачање вехабијског покрета. А Вашингтон и Брисел упорно одбијају признати озбиљност ових проблема. САД су се окренуле Блиском истоку и изазовима дуж Пацифика, ЕУ се бори с властитом егзистенцијалном кризом. Остане ли тако, балкански проблеми ће потрајати и биће много теже решиви него је то било у периоду од 1995 до 2008.


Пише: [You must be registered and logged in to see this link.] ([You must be registered and logged in to see this link.])
приредила: Сабина Чабаравдић ([You must be registered and logged in to see this link.])