Добро дошли на званични форум Србског покрета Слободна Србија.
Пријавите се како би могли да учествујете у најинтересантнијим расправама из области политике, историје, културе, забаве ...
Добро дошли на званични форум Србског покрета Слободна Србија.
Пријавите се како би могли да учествујете у најинтересантнијим расправама из области политике, историје, културе, забаве ...
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.


Званични форум Србског Покрета Слободна Србија. Добро дошли!
 
PortalPortal  PrijemPrijem  GalerijaGalerija  TražiTraži  Latest imagesLatest images  Registruj seRegistruj se  PristupiPristupi  
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Ključne reči
Zadnje teme

Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину! VRATI-SE

Ko je trenutno na forumu
Imamo 4 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 4 Gosta

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 47 dana Sre 10 Apr 2013 - 12:45
Mart 2024
PonUtoSreČetPetSubNed
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031
KalendarKalendar

 

 Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину!

Ići dole 
2 posters
AutorPoruka
Admin
Admin
Admin


Broj poruka : 415
Points : 5138
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 50

Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину! Empty
PočaljiNaslov: Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину!   Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину! Icon_minitimeNed 16 Sep 2012 - 6:47

Победа србске војске која је задивила свет!
Кренули смо у јуриш који ниједна сила није могла да заустави…

Навршава се деведесет четири године од пробоја Солунског фронта и војничког тријумфа који је довео до завршетка Првог светског рата. За мање од 15 дана српска војска превалила је више од 700 километара. Савезничке трупе у чуду су посматрале незадрживо продирање наших војника. Како су сведочили, често су имали потешкоћа да на моторним возилима сустигну српске борце који су у домовину незадрживо јуришали – пешице

Тачно пре 94 године, на данашњи дан (15.09) у зору, француски генерал Франш Д’ Епере наредио је да се крене у пробој Солунског фронта, у коме је српска војска одиграла главну улогу и који се убраја међу најуспешније операције Првог светског рата. Ова невиђена офанзива и дан-данас се изучава на многим војним академијама широм света, као блистави пример једне велике победе.

Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину! Solunski-front

У 5.30 часова, после снажне артиљеријске припреме, дивизије првог ешалона Друге армије започеле су напад.

Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину! За мање од 15 дана српска војска превалила је више од 700 километара. Савезничке трупе у чуду су посматрале невероватно продирање српских војника. Како су савезници сведочили, често су имали потешкоћа да на моторним возилима сустигну српске борце који су – јуришали пешице!

Србија је после четири године невиђених мука и патњи – поново слободна! Све је, заправо, почело три године раније.

Солунски фронт настао је као покушај савезника (после многих калкулација, тактизирања и одуговлачења) да помогну Србији у јесен 1915. године против здруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске.

Али, експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а била је и отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој. На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струма, у коме су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве предвођене Србијом у септембру 1918. године, која је резултирала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.

Аустроугарска је напала Србију у августу 1914. године, али није успела да савлада српски отпор. После уласка у рат Отоманског царства на страни Централних сила, одлучујући фактор био је положај Бугарске. Ова земља је заузимала стратешки положај на боку Србије, а њена интервенција, веровало се, на било којој од страна одлучујуће би пореметила равнотежу. Док су савезници могли да понуде мале територијалне уступке од Србије и (још увек неутралне) Грчке, обећања Централних сила била су много примамљивија, пошто су оне нудиле већину територија која је Бугарска тражила. После пораза Антанте код Галипоља и руским поразом у Горлице-Тарновској офанзиви, које су демонстрирале снагу Централних сила, краљ Фердинанд је потписао споразум са Немачком и 21. септембра 1915. године је започео мобилизацију за рат.

СРБИ ИДУ КАО ОЛУЈА

Маршал Франш Д’ Епереа у извештају француској влади при пробоју Солунског фронта написао је, између осталог, да се операције морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред.

У новом извештају послатом својој влади крајем октобра 1918. године маршал Д ‘Епере констатује:
Citat :
То су сељаци, скоро сви. То су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива… Али, дошао је рат. И, ето, како су се намах за слободу земље ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…

РЕАКЦИЈЕ ПРОТИВНИКА

После велике победе српске војске, крајем септембра 1918. године, бугарски краљ Фердинад је рекао: Ово је крај свих нас… Краљ Фердинанд је абдицирао и отишао у изгнанство почетком октобра исте године.

Неколико дана раније, немачки цар Виљем Други је у телеграму упућеном бугарском краљу Фердинанду, октобра 1918. године написао: Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. СРАМОТА!

НАПРЕД У ОТАЏБИНУ

Заповест војводе Живојина Мишића српској војсци за пробој Солунског фронта од 13. септембра 1918. године била је кратка и јасна:
Citat :
- Сви комаданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом, јунаци напред у отаџбину!

Србија је покушавала да обнови своје ослабљене армије и побољша стање са залихама. Упркос великим напорима, српска војска је била за само 30.000 људи већа него на почетку рата (око 225.000) и још увек није била добро опремљена. Иако су Велика Британија и Француска говориле о озбиљнијој војној помоћи Србији, ипак су је оставиле на цедилу и ништа нису урадиле све док није било прекасно.

Када је Бугарска започела мобилизацију, Французи и Британци су послали две дивизије да помогну Србији, али су касно стигле у Солун. Делимични разлог за ово одлагање била су сукобљена мишљења у грчкој влади о овом рату. Према Србији су кренуле Бугарска, Немачка и Аустроугарска војска, све под командом фелдмаршала Макензена, које су укупно бројале око 500.000 људи.

Немци и Аустроугари су започели свој напад 5. октобра масовном артиљеријском припремом, коју су следиле преласци преко Саве и Дунава. Затим је 11. новембра бугарска војска напала из два правца, једним са севера према Нишу, а једним са југа према Скопљу. Бугарска војска је била велика и брзо се пробила кроз слабије српске снаге које су покушавале да зауставе њено напредовање. Због бугарског пробоја, позиција Србије је била безнадежна – њена главна војска на северу земље била би или окружена и приморана на предају или би морала да се повуче.

Војвода Радомир Путник наредио је повлачење на југ и запад према Црној Гори и Албанији. Србија је готово опустела! Време је било лоше, као и путеви, а војска је морала да помогне десетинама хиљада цивила који су се повлачили са њом. С војском и народом повлачио се и већ остарели краљ Петар Карађорђевић. По цичи зими, кроз снег и лед, наши војници и цивили повлачили су се кроз беспућа Албаније. Измучени, изгладнели, слабо одевени имали су против себе још једног подмуклог противника – становништво Албаније. Где год су могли, Арбанаси су мучки, с леђа, нападали и убијали наш народ. На овом страшном путу страдало је више хиљада Срба.

Укупно је око 125.000 српских војника стигло до обале Јадранског мора и укрцало се на француске транспортне бродове који су их превезли на бројна грчка острва, а већина је отишла на Крф, пре него што су послати за Солун. Војвода Путник је због болести морао бити ношен током целог повлачења и умро је у болници у Ници (Француска) 1917. године.

Српска војска (сада под командом генерала Петра Бојовића), после одмора и опоравка на Крфу, француским бродовима пребачена је на Солунски фронт. Тада су и савезничке снаге биле врло велике, а коначно су имале и грчку војску на својој страни. Међутим, и Бугарска је повећала бројност своје војске током 1917. године и у погледу укупног броја војника две стране су биле приближно једнаке. Али, ратна срећа сада је била на страни савезника. У погледу морала две стране су биле потпуно различите. Савезници, које је поносито предводила Србија, били су уверени у своју скору победу, док су бугарски војници увидели да је и овај рат за њих изгубљен – Отоманско царство је било пред колапсом, влада Аустроугарске је била у хаосу, а некада моћна немачка војска је поражена на Западном фронту.

У јесен 1918. године, упоредо са офанзивом савезничких снага на западу припремана је и велика офанзива на широком и дугачком Солунском фронту. Крајем децембра 1917. године постављен је командант савезничких војска на солунском фронту, француски генерал Гијома. По пријему дужности он је од српске Врховне команде тражио да прошири фронт своје војске, али начелник штаба српске врховне команде генерал Петар Бојовић није се сложио са тим и тражио је да се српски фронт још више скрати. Као резултат ових несугласица дошло је до промена – на место генерала Гијома, дошао је генерал Франш Д’ Епере, а на место генерала Бојовића војвода Живојин Мишић чију је Прву армију примио генерал Бојовић. Врховну команду над целом савезничком војском имао је генерал Д’ Епере, а над српском, поред престолонаследника Александра Карађорђевића и војвода Мишић.

После дужих припрема, на данашњи дан пре 94 године, српска војска, уз помоћ савезника почела је пробој Солунског фронта у Првом светском рату, који је завршен ослобођењем Београда 1. новембра 1918. године

Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.

Како је пробијен Солунски фронт

„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизија из Уба

Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину! Krf
Српска војска на путу из Крфа за Солун
(Фото из збирке Народне библиотеке Србије – преузето из дигиталне колекције НБС)

„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у бога – јунаци, напред у отаџбину”.

Овако је, пре тачно 94 године, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта. Резултат те операције, која је почела у зору 14. септембра 1918. године, били су капитулација Бугарске, Аустро-Угарске и Немачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца – заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. Тако је савезничка победа на једном, за неке земље готово споредном фронту одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе. Али, како је све почело?

Јуриш у зору

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали немачки и бугарски војници. Већ 1916. српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, пре свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је уследио расплет.

За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у – пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:

„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”…

Продор који је одлучио исход рата

После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.

„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.

Та огромна жеља водила је војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију…

Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање, а спречили су и Немце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.

***

Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД: „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе…”

Пол де Шанел, председник француског парламента: „После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”

[You must be registered and logged in to see this link.]

***

Силина завршних победа

То се не може објаснити логиком, математиком, војним наукама и вештинама. Био је то надљудски подвиг. За 45 дана (испоставиће се) једна мала војска срушила је три царства, неколико краљевина, под тешком борбом прешла скоро 1.500 километара. Само у тој „коначној офанзиви” животе је положило преко 10.000 српских ратника. „Задатак је извршен, отаџбина је слободна!” Пише: др Петар Опачић

Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину! RG-1159-138

Пробојем Солунског фронта у септембру 1918. године, у чему је Српска војска имала одлучујућу улогу, нагло се на хоризонту указао слом Централних сила и победа држава Антанте и њихових савезника у Првом светском рату. Обе зараћене коалиције третирале су фронт у Македонији као споредно ратиште, где се не могу изводити операције великог стила. Због тога и због далекосежних последица које су се одразиле на даљи ток и расплет четворогодишњег крвавог светског рата, слом непријатељског фронта у Македонији одјекнуо је као прворазредна сензација.

Главна заслуга и слава за тај успех припада Српској војсци. Благодарећи дипломатској помоћи Француске и њених трупа на Солунском фронту, Српска војска је за три дана, од 15. до 18. септембра, пробила главне бугарско-немачке положаје у зони граничних Могленских планина, на линији Ветерник – Добро поље – Соко – Црна река. Већ 21. септембра, у незадрживом гоњењу разбијених непријатељских дивизија, Српска војска избила је на Вардар између Демир Капије и Градског, те на планину Бабуну, чиме је извршен стратегијски пробој непријатељског фронта у дубини од око 40 и у ширини око 50 километара. Заузето је Градско, где су се сливали центри везе и снабдевања читавог фронта непријатељских армија.

За све то време савезничке снаге лево и десно од српског распореда – француске, британске и грчке – и даље су се налазиле на својим полазним положајима. Да би се обезбедио потпуни успех бриљантно извршеног пробоја фронта на правцу Српских армија, српска Врховна команда (регент Александар Карађорђевић и војвода Живојин Мишић) одлучила је 23. септембра, без обзира на недовољну активност савезничких трупа, да енергично настави операције према бугарској граници, како би се избегле опасне последице од могућих бочних удара непријатељских армија. Како је у својим мемоарима веома тачно констатовао британски премијер Лојд Џорџ, то је подстакло савезничке армије лево и десно од српских армија да пређу у напад. Када је српска Друга армија 29. септембра 1918. избила на бугарску границу код Царевог Села, спремна да крене на Софију, бугарска влада је одлучила да затражи примирје и потписала акт о капитулацији.

НЕОЧЕКИВАНИ КЉУЧ РАТА

У то време немачке армије су чврсто држале своје положаје у Француској и Белгији на линији Антверпен–Меза, аустроугарске снаге на Пјави у средњој Италији, а заједно су под окупацијом имале простране територије у Украјини и Русији. Капитулацијом Бугарске, међутим, сломљен је важан стуб Централних сила на презреном и ниподаштаваном балканском ратишту.

Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину! RG-1159-002

Тиме су Срби, према констатацији начелника штаба немачке 11. армије генерала др Петера Кирха, одлучујуће продрли у тврђаву немачког Рајха. До тада су војни стратези обе зараћене коалиције сматрали да ће рат потрајати још најмање годину дана. Када је, пре свега под ударом Српске војске, капитулирала Бугарска, немачка Врховна команда је закључила да је рат за Немачку и њене савезнике војнички изгубљен и затражила од Владе да се обрати владама Антанте и САД и замоли за закључење мира. У исто време, француски парламент је усвојио Резолуцију у којој се каже да је балканско ратиште од 30. септембра 1918. постало главно и да ће се, захваљујући тој чињеници, на Балкану решити исход рата.
Владе Антанте су учиниле додатне напоре да политички експлоатишу новонасталу ситуацију на Балкану, како би реализовале своје империјалне циљеве. Велика Британија, која се најенергичније противила предузимању офанзивних операција на Балкану, сада је упутила додатне четири дивизије да их усмери према Турској ради запоседања Цариграда и мореуза у Мраморном мору. Италија је у састав свог корпуса у Албанији придодала још једну дивизију, назвавши их Армијском групом, с генералом Пиочентијем на челу. Циљ је био да се упадне у Црну Гору пре Српске војске и спречи уједињење Црне Горе са Србијом, да се запоседне источна обала Јадрана и омете образовање око Србије заједничке југословенске државе. Француска је гро својих снага у Македонији ангажовала за образовање Дунавске армије, са задатком да пређе преко покорене Бугарске и Дунава, да упадне у Румунију, обнови њену војску и припреми базу за интервенцију против Русије.

Од свих савезничких снага на Балкану, само је Српска војска – у садејству са француским одредом генерала Транијеа и две дивизије које су напредовале железницом преко Ћустендила и Пирота према Зајечару, Неготину и Кладову – наставила операције ка северу, према Дунаву, Сави и Дрини, ради уништења непријатељских снага у Србији и ослобођења своје неослобођене браће.

ПРВО И ПОСЛЕДЊЕ „ПРИМИРЈЕ”

У првој половини октобра 1918. главну улогу у наступању српских снага на север имала је Прва армија војводе Петра Бојовића. Друга армија војводе Степе Степановића, пак, по одлуци главног савезничког команданта генерала Франша д’Епереа, задржана је на бугарској граници као гарант да Бугарска мора извршити услове из Солунског примирја. Затим је упућена да ослободи Косово и Метохију, да тамо остави Југословенску дивизију, један пук („Јадранске трупе”) пошаље у Црну Гору и протера аустроугарске трупе које су се повлачиле из Албаније, а онда главнином снага наступи долином Западне Мораве према Босни.

Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину! DSCN6894

Прва армија је, у свом продирању према Дунаву, за десет дана разбила све аустроугарске и немачке снаге у долини Јужне Мораве и избила пред Ниш. Немци су ту образовали нову линију фронта, са снагама знатно надмоћнијим у односу на Прву српску армију. Позната је депеша генерала д’Епереа војводи Мишићу да заустави Прву армију испред Ниша до пристизања осталих савезничких снага, истичући да та „армија срља у авантуру”. Војвода Мишић је проследио војводи Бојовићу депешу главног команданта, препуштајући му да у конкретном случају поступи према сопственој процени. Прва армија војводе Бојовића је наставила борбу и у дводневној бици поразила знатно надмоћније немачке снаге код Ниша, 12. октобра ослободила град и наставила немилосрдно гоњење немачких и аустроугарских снага према Дунаву. Напредовање српских армија према граничним рекама проузроковало је унутрашњи слом Аустро-Угарске Монархије и повлачење немачких снага из Србије.

Иако су у међувремену капитулирале, Турска, Аустро-Угарска, Немачка, рат тиме није био окончан. Нова мађарска влада Михаља Карољија прогласила је отцепљење од Аустрије и прокламовала независну мађарску државу, у жељи да под својом влашћу (и с надом у разумевање западних савезника) задржи све земље круне Светог Стефана, укључујући ту, разуме се, и српску Војводину. Карољијеве амбиције су пропале, јер је њихове захтеве с индигнацијом одбио генерал д’Епере. Српске трупе су у међувремену избиле на линију Липа–Арад–Сегедин–Суботица–Баја и даље на запад, па је мађарска владина делегација, коју је предводио министар рата у новој влади Линдер, морала у Београду да потпише уговор о примирју који су јој диктирали војвода Живојин Мишић и француски генерал Пол Анри, 13. новембра 1918. године.

Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину! DSC_0067

Тако је прво (солунско) и последње (београдско) примирје на крају Првог светског рата непосредно изнудила Српска војска. Али, као што је констатовао Константин Фотијадес, на обележавању годишњице завршетка Првог светског рата, сујетни и охоли генерали великих савезничких армија нису се сетили чак ни да помену заслуге Срба који су својим грудима изнудили крај вишегодишњег рата и спасили човечанство од најмање још једне године страдања (како су предвиђала ратоводства обеју зараћених коалиција).

Да закључимо: у Првом светском рату на свим фронтовима употребљена су огромна ратна средства. Нови топови, тенкови, авиони, ратни бродови… Њима су изазвана огромна материјална разарања и људске жртве. Ипак, ваља нагласити, одлучујући фактор у победи био човек – војник испуњен дубоком вером у праведност своје борбе за слободу. Одважан, задовољан и минималним средствима за живот, бескрајно одан својој земљи и свом народу, надахнут светосавском вером у Бога, тај војник је у мислима и срцу имао само једну идеју: борбу за ослобођење своје поробљене отаџбине. То су били српски војници којима је и сам начелник немачког Генералштаба Хинденбург одао признање да су међу најбољим војницима које је видео Први светски рат.

***

Капитулације
Силовитим српски продором одсечена од својих главних савезника, Турска је капитулирала 30. октобра 1918. Са британском делегацијом потписала је акт о предаји на егејском острву Мудросу. Делегација Аустро-Угарске потписала је акт о предаји код Падове, у италијанској Врховној команди, која је за то била овлашћена од савезничких влада и генералштабова.
Оставши без савезника, Немачка је потписала званични акт о предаји у штабу француске Врховне команде, у чувеном вагону недалеко од Париза, 11. новембра 1918.

***

Београд
Било је тачно 10 сати пре подне, 1. новембар 1918, када је командант Прве армије Српске војске војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије ступио у престони Београд.
Експлозији неописивог одушевљења претходила је најдубља тишина на свету.
Тишина свечана и молитвена.
Тишина пијетета и поноса.
Тишина у којој је свак могао чути само своје сопствено срце.
Пре тачно 94 године!
__________________________

[You must be registered and logged in to see this link.]

__________________________
Извори:
Победа србске војске која је задивила свет – П.Пашић 15. септембар 2008. Глас јавности;
Како је пробијен Солунски фронт – Јован Гајић, 15. септембар 2008. Политика;
Силина завршних победа – др Петар Опачић, 15. септембар 2008. Србија национална ревија
Nazad na vrh Ići dole
https://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
dvukeljic




Broj poruka : 6
Points : 4283
Репутација : 1
Datum upisa : 21.07.2012

Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину! Empty
PočaljiNaslov: Re: Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину!   Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину! Icon_minitimeSre 3 Okt 2012 - 0:49

Ja do sada nisam znao da je imala srpska vojska ključnu ulogu u proboju solunskog fronta i izgleda i ključnu ulogu u prvom svetskom ratu kako je navedeno u ovom članku. Nas su učili u školi da je srpska vojska bila skoro sva uništena i da je tek mali broj vojnika srpske vojske učestvovao na solunskom frontu; i to je sve. Evo u daljem tekstu navodim kako su neke značajne ličnosti opisale srpsku vojsku.



Аугуст фон Макензен немачки фелдмаршал o српским војницима је једном приликом рекао: »Борили
смо се против војника из бајке, који су се бранили беспримерном храброшћу.
Онога тренутка, када смо Србију освојили, нас је то болело више него њене
савезнице«. Немачки генерал, фелдмаршал Аугуст фон Мекензен, 1915, својим војницима пред полазак на
српски фронт:
"Ви не полазите ни на италијански, ни на руски
ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља,
опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и Србију, а
Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите
да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње
успехе."


Турски султан Сулејман Величанствени
(1495-1566): »Не даj Боже да се Срби сложе«.


Адолф Хитлер: »Србе не волим,али
их ценим и поштуjем,зато што су храбар народ«. Херман Нојбахер (главни Хитлеров дипломата за Балкан) је у својим
сећањима написао: »Хитлер је био убеђен да ће Срби, чим им се опет пружи прилика,
поново бити водећа балканска сила. Хитлер је поштовао Србе и ја претпостављам
да то потиче из времена балканских ратова 1912. и 1913. године, а тај респект
према Србима још је више порастао када је српска армија постигла у Првом
светском рату војничке успехе против аустроугарске војне силе. Иза Хитлеровог
неповерења према Србима крије се, заправо, његово потајно признање и дивљење
према њима«.






Немачки цар Вилхем II у Првом светском
рату: »Дајте ми Српску војску и ја ћу победити овај рат!« Немачки цар Виљем II у свом говору немачким армијама каже: “Хероји!
Ја вас водим у један нови рат, против једне мале, али храбре нације. То су
Срби, који су у току три непосредна рата, против Турске, Бугарске и
Аустроугарске, дали свету доказе високих ратничких врлина и највећих војничких
способности. И који су на заставама попрсканим крвљу исписали за ове четири
године само највеће и најславније победе”.


Аустријски принц и
мађарски маршал, надвојвода Јосиф Хабсбуршки,
обраћајући сеЈовану Дучићу:
»Српска војска је прва и најхрабрија војска у Европи. Ја то знам из сопственог
искуства, јер сам против ње пошао да ратујем на Дунаву. Господо, шта сте ми
учинили тога дана; после борбе која је трајала свега пола сата, ви сте уништили
моју дивизију. Моји батаљони били су просто збрисани вашом ужасном ватром...«



Ханс Фогел, немачки војни лекар:
сваком рату и свакој војсци има забушаната, али у част српске војске морам рећи
да у њој кукавичлук и дезертација на фронту пред непријатељем беху потпуно
непознати".


Немачки
Војни заповедник Србије
описао је фебруара 1943. српски
народ као "чврст и непоколебљив, од свих балканских народа
најспособнији", а за Српкиње је рекао да су "поносите и
неприступачне".



Официри
команде Југоистока (између осталих и генерал Александер фон Лер)

стално су говорили како су "Срби најизванреднији и најдаровитији елемент
на Балкану".



Француски
маршал Жозеф Жофр
изјавио је: “Деликатни маневри на Церу
и Колубари, вођени сигурним просуђивањем, са слободом духа и снагом које
испољавају мајсторство српског командовања – заслужују да заузму сјајно место у
нашим стратегијским студијама”.






Председник
Турске републике Кемал Ататурк
приликом пријема
српског посланика по завршетку рата, рекао је: “Срећан сам што примам
представника најхрабријег народа на свету – Србина који је помрачио славу старе
Спарте и окитио се ловоровим венцима”.



Норвешки пуковник
Карстен Ангел, учесник напада на Србију у I светском рату
:
"Дошли смо са мало поштовања за њих, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо
народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету,
храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и
националну идеју".



Неспорно, висока интелигенција ратоводства Наполеон Бонапарта пред аудиторијумом
својих елитних официра, изговорио је: “Нисам ја данас највећи војсковођа на
свету, него онај Црни Ђорђе, који трешњевим топовима руши турску империју на
Балкану”.

Француски историчар и министар спољних
послова, Габриел Антонио
, записао је: “Мала Србија је својим жртвама за
слободу и својим победама над много надмоћнијим непријатељима стекла еполете
велике силе”.



Француски
адмирал Локаз, командант француске
средоземне флоте, рекао је: “Србија се уздигла међу највеће нације
и чини ми част што сам на обалама Јадрана прикупио ту дивну војску”.



Када је припремана
парада сила победница у И Светском рату у Паризу 1918. године, сарадници су
питали генерала Де Гола: “Ко треба на челу параде први да пројаше кроз
тријумфалну капију”? Де Гол је
одговорио: “Па српски официр забога, зар ме и то питате”?



Маршал
Лиотеј
: ,,Својом храброшћу, својом отпорношћу и духом
пожртвовања за време рата 1914. до 1918. године Српска војска под командом
Принца Регента Александра дала је најлепши пример војничких врлина.”






Француски публициста Огист Говен:
"Срби, према којима су људи Пеште и Беча показивали само презир пун
омаловажавања, они ништавни људи, за које су се спремали да их у прах и пепео
разнесу, учинише да беже пред њима заставе Франца Јозефа I... Ми присуствујемо
ускрснућу Велике Србије на хрошћанском истоку".








Француски публицист Едуард Шире; 1917:
"Својим херојством у последњем рату, својим чудним одржањем дате речи,
својим узвишеним мучеништвом, које је потврдило њену неразрушиву моралну снагу
и своју скору ренесансу, Србија је скоком ушла у први ранг солидарности народа
који се боре против тевтонске хегемоније, а за слободу света. Племенитошћу
свога држања и етничком храброшћу у патњи, она привлачи општу симпатију и
дивљење. Отада, човек се пита каквим је чудом унутрашњег живота ова нација,
увек гоњена и тлачена од својих суседа, умела да одржи интегритет своје савести
и да проследи свој идеал упркос противних околности. То је један проблем
народне психологије јединственог карактера. Уосталом, велики генији су
образовали нације за њихове специјалне мисије, са најразноврснијим етничким
елементима. Ми овде видимо како подсвесно народна душа следује без увијања свом
идеалу са етничким елементима хомогеним и да натерају целу нацију, као своје
хероје, да то реализује.


Франц
Тирфалдер; 1935:
"Много су ми пута учесници у
тамошњем рату саопштили колико су их дубоко дирнули храброст Срба, њихово
витешко понашање према победницима и према побеђенима, њихова издржљивост и
војничко држање."



Енглески
државник Винстон Черчил
, говорио је: “Што се тиче Србије
она се борила очајнички и славно”.



Амерички
министар спољних послова Роберт Лесинг
, записао је: “Када се
буде писала историја овога рата, најславнији одељак те историје носиће назив –
Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва”.



Пол
Пере, министар Француске
: ,,Пробијајући се кроз
албанске гудуре, тренутно надјачана Србија и даље живи и нада се. Она ће живети
и биће освећена. Јуначки српски народ је најплеменитији пример за углед онима
који би у борби за независност своје земље, за правду и права народа, дошли у
искушење да напусте такву велику ствар.”



Пол
Дешанел, председник француског Парламента
на дан
ослобођења Београда, 1. новембра 1918. године „Срби су у Београду, цела
Француска је с њима! Напад на Србију изродио је рат. Србија је имала част да
поднесе први ударац. Као да није довољно претрпела у току векова! Она је
бранила Европу од Азије; Азија ју је смрвила за четири века! Они, које је она
спасла, уместо захвалности - хтели су да је униште! Они се данас сурвавају под
теретом својих злочина! Ми смо поносни што смо били поред тих хероја за време
њиховог трогодишњег изгнанства. Ниједног часа они нису сумњали, ниједног часа
нису поклекнули! Србија је слободна! После мучеништва, ево тријумфа!”




Nazad na vrh Ići dole
 
Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину!
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» ВОЈСКА КАНИБАЛА
» СРПСКА СЛОГА
» ЕКСЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: ЛЕГИЈА ПРОГОВОРИО !!!
» Порука одлазећег руског амбасадора са Газиместана: „Чувајте вашу отаџбину“ (Видео)
» СРЕЋАН РОЂЕНДАН и СРЕЋНА СЛАВА, РЕПУБЛИКО СРПСКА

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: ИСТОРИЈА :: Модeрна историја (19. и 20. век)-
Skoči na: