Добро дошли на званични форум Србског покрета Слободна Србија.
Пријавите се како би могли да учествујете у најинтересантнијим расправама из области политике, историје, културе, забаве ...


Званични форум Србског Покрета Слободна Србија. Добро дошли!
 
PortalPortal  PrijemPrijem  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  PristupiPristupi  
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Ključne reči
Везе ИСТОРИЈА књига СТУДИЈЕ СрБски ватикан ЗБОГ читање скидање istorija СРБА СрПски Ђинђић
Zadnje teme

Ko je trenutno na forumu
Imamo 1 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 1 Gost

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 47 dana Sre 10 Apr 2013 - 12:45
Februar 2017
PonUtoSreČetPetSubNed
  12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728     
KalendarKalendar

Share | 
 

 Мало позната историја: како је завршио злочинац Анте Павелић

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Admin
Admin


Broj poruka : 415
Points : 2545
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 43

PočaljiNaslov: Мало позната историја: како је завршио злочинац Анте Павелић    Uto 10 Jul 2012 - 8:05

Прича Благоја Јововића, србског четника, човека који је убио усташког злочинца, кољача, Анте Павелића

Мало позната историја: како је завршио злочинац Анте Павелић
10. 07. 2012 16:09 | Славиша Лекић, свештеник


Анте Павелић je рођен у малом херцеговачком селу Брадина код Коњица на Иван Планини, тада делу Аустроугарске Монархије. Његов отац Миле, пружни радник, и мајка Марија доселили су се из личког села Криви Пут. У потрази за послом, његова породица се прво сели у Језеро код Јајца, где Павелић похађа основну школу, муслимански мектеб. Ту је Павелић слушао о муслиманским обичајима и лекције које су касније утицале на његов став према Босни и према босанским муслиманима. Након тога Павелић похађа језуитску школу у Травнику, одрастајући у граду где је већинско становништво било муслиманско. Култура босанских муслимана одиграла је важну улогу у његовој каснијој политичкој каријери. Године 1909. наставља образовање у Карловцу, где је завршио шести разред. Седми разред поново завршава у Сењу, да би матурирао у Загребу 1910. Након матуре уписује се на Правни факултет Универзитета у Загребу. У исто време постаје адвокатски приправник Александра Хорвата, тадашњег председника Странке права, где такође добија и докторат у јулу 1915.


Кољач Анте Павелић

Независна Држава Хрватска је проглашена 10. априла 1941, истог дана немачкa 14. оклопнa дивизијa ушла je у Загреб, и бива примљенa са ентузијазмом од стране становништва. Инвазијом на Југославију од стране Хитлерових трупа доводи до поделе на две независне државе. Хрватска католичка, је у овоме видела остварење свог сна: независност од православне Србије. У смислу организације и идеологије, нова хрватска држава је била тоталитарна држава заснована на принципу да увек буде на услузи Фиреру и да одржава своју подређеност Немачкој. Лидер који је узео узде у земљи, биo је Анте Павелић, вођа усташа. Павелић и његови следбеници били у изгнанству у Италији под заштитом Мусолинија, јер је за њима била расписана потерница од стране влада Француске и Југославије, које су их оптуживали за ковање завере и убиства Југословенског краља Александра и француског премијера Луј Бартуна. Павелић је у Хрватској основаo НДХ „Независну Државу Хрватску“. Дана 14. априла, верски поглавар Хрватске, Алојзије Степинац, састао се са Павелићем, како би му пренео своје честитке док су звонила сва звона у земљи, на свим Католичким црквама, како би прославили победу. Заузврат, Степинац je почетком 1942 г. од папe Пијa XII именован за апостолског викара у НДХ. Па ипак, Ватикан није званично признао независност те земље. Католичка штампа се утркивала у похвалама за диктатора „Бога, који контролише судбину народа, Анте Павелић и који усмерава наша срца ка пријатељском и савезничком народу, а Адолф Хитлер, лидер победничкe војскe помоћиће нам да се наши тлачитељи разиђу и омогући нам да створимо независну државу Хрватску. Слава Богу захвалимо Адолфу Хитлеру и имајмо бескрајну оданост нашем Павелићу“!

[You must be registered and logged in to see this link.]
Улазак немаца у Загреб, славље на улицама

Већина људи зна да је током Другог светског рата био још један бруталан геноцид, који је далеко премашио бруталност у нацистичким концентрационим логорима. Убиство пола милиона Срба у Хрватској, нашло се у аналима, као најозлоглашенији злочини против човечности. Католичке цркве улога у овој трагедији није уопште мала. Када је Адолф Хитлер напао Југославију 6. априла 1941, било је одмах јасно да Вермахт има подршку групе издајника унутар југословенске државе. Земља и војска су билe између чекића и наковња: иза великa немачкa ратнa машинерија, а са леђа про-нацистичкo-терористичка организација, са припадницима Усташке Организације, која је важила за опасну десничарску хрватску организацију. Чак и већина команданата појединих хрватских јединица, водили су преговоре са нацистима, отварајући им врата како би ушли у државу.


логор Јасеновац - место најстрашнијих злочина у свету у историји


деца у логору Јасеновац


дрвени маљ којим су усташки злочинци ломили главе
србској деци, женама и мушкарцима у логору Јасеновац

Педро Артуро Агире (Pedro Arturo Aguirre) се пита:

Какву улогу има његовa „светост“ Папa (im) Пије XII током тешких година нацистичког холокауста? Већина историчара му замерa злослутнo ћутање о злочинима Хитлера против Јевреја, док заговорници тврде да је „све могуће“, имајући у виду неповољне околности којим је папа суочен са готово свим немачким-окупирањем Европе. Али оно што је неспорно и довољан да се Пије XII нађе на листи најгорих папа у историји Ватикана је, неограниченo саучесништво у убијању, диктатора Анте Павелића, који је подржао хрватску нацистичку фашистичку тоталитарну диктатуру, која је успостављена на злокобном и експлицитно „расистичком католичанству“ у Хрватској, те је изазвало истребљење стотина хиљада Јевреја, Рома, муслимана и православних Срба. После рата, Ватикан се није устручавао да употреби свo оружје свог великог дипломатског и политичког утицаја за месара Павелића, како овај не би никадa пао у руке међународне правде.


Папа Пијо XII (Pope Pius XII) Италијан, Eugenio Maria Giuseppe Giovanni Pacelli , рођен 02. марта 1876 - 09. октобра 1958.
Био је 260-ти Папа од 02. марта 1939 до 09. октобра 1958.

Караџићеви, Милошевићеви и Младићеви ткзв. злочини, у скорије време, су бледа слика, онима који су почињени од стране Павелића. Tреба имати на уму, не само да никада не смемо заборавимо ову црну страницу у историји Балкана, која такође не сме бити избрисана и улога Ватикана, из колективне меморије која је била једна (између многих) од његових најтежих злочина против човечности.


Хрватски римокатолички великодостојници на челу са Алојзијем Степинцем поздрављају СС официре

Анте Павелић је био заиста велики месар Карпата. Током четири године диктатуре у Хрватској извршен преко 750.000 убистава православних Срба, Јевреја, Муслимана и Рома. Од 80.000 Јевреја у Југославији пре рата, 60.000 је убијено, већина њих у Хрватској. Супротно ономе што се десило у другим фашистичким режимима, тиранија је била заснована више на верскoj припадности, него ли на етничкој или идеолошкoj. Дана 22. јуна, хрватски министар просвете Миле Будак (доцнији посланик у Берлину) је на јавном збору рекао да ће једна трећина Срба бити депортована из земље, друга трећина побијена, а преостала трећина покатоличена и тако “охрваћена“. Усто, Будак је нагласио: „да је сваки Хрват на првом месту искрено верујући католик“. На тај начин, фирер је у суштини одобрио масовно уништавање Срба. Хитлер је 16. маја са одобравањем говорио о тежњама за „смањивање претерано велике српске мањине у Хрватској“, указујући министру спољних послова Рибентропу на могућност да се уместо Срба прогнаних из Хрватске, у њу депортује око 200.000 Словенаца из Доње Штајерске и Јужне Каринтије, где је био у току процес германизације. За време састанка са Павелићем, 6. јуна у Бергхофу, Хитлер је изнео тај план и препоручио: „Ако хрватска држава стварно жели да буде дуговечна, она мора током 50 година да спроводи политику националне нетрпељивости“(Pedro Arturo Aguirre).

Масакри које су извршиле усташe шокирале су чак, нацистe и фашисте. Нацисти су осмислили „дискретан“ систем за истребљење, како кажу, но геноцид у Хрватској и Босни и Херцеговини је јавно извођен, са често садистичким ритуалима и салвама необузданог одушевљења, те је као такав и окарактерисан. То је разлог зашто је то тако добро документован геноцид, јер је задржао велики број доказа о злочинима који је и фотографски забележен. Фотографије снимљене као „сећања“ од стране убицa или масовних злочина као што су тортуре од стране избезумљених анимираних гледалаца, линча , па чак и поворкама глава кроз улице Загреба. Ово је „као праисторијскa архаичнa нетрпељивост“, кажу неки историчари. Рајнхард Хајдрих, да, ни више ни мање него Рајнхард Хајдрих, творац нацистичког холокаустa, изразио је забринутост због бестијалности и иживљавању усташа и плашио се да таква бруталнa репресија против већинског становништва не кулминира у оружани устанак. Италијански фашисти су дошли да спасу велики број ортодоксних Јевреја, који су одбили да се врате својим домовима у Хрватску, где их као избеглице чека сигурна смрт, те су молили Италијане, да их не враћају, већ да остану код њих у Италији.

Када се рат завршио, скоро цело тело Усташке владе налази уточиште у Ватикану. Павелић је провео неко време у аустријском манастиру прерушен као монах. Када бива откривен, одмах бежи у Рим у априлу 1946. Ускоро га амерички обавештајци и тамо откривају, и према документу Централног Aмеричког Oбавештајног Корпуса, хрватски Фирер је био у контакту са Ватиканским државним секретаром, Ђовани Батистом Монтинијевим, који је био његова заштитна мецена, а исти је убрзо затим постао папа, под именом Павле VI. Ту је боравио заједно са нацистичком владом бившег премијера Румуније. Касније у Риму, Павелић је добио шпански пасош са именом Петра Гонер (број пасоша 74369 Међународни Црвени крст) и побегао у Аргентину у Буенос Аирес, крајем августа 1947. Ни више ни мање, нo код диктатора Хуана Перона где Павелић постаје његов „саветник за безбедност“. Много касније, Павелић ce сакрио у Франковој Шпанији, где је умро 1959. На самрти је добио лични благослов С.С. Пaпе Јована XXIII.

У Буенос Аиресу, Павелић у Перону проналази пријатеља и заштитника, те је овај одобрио визе за више од 34.000 Хрвата који су побегли од комунистичког режимa Јосипа Броза Тита у Југославији. Пошто је тамо нашао уточиште, Павелић je у сенци владајућих Перониста основао структуру, под називом „Хрватска Влада у изгнанству“, којoм је председавао лично он – Павелић, a њега су предложили: Вјекослав Вранчић, који је био председник Хрватског удружења за спољну сарадњу Перонистичког покрета.


диктатор Хуан Перон

Ова група је имала колективно руководство, састављену од шест особа: Едо Булат, Јосип Субашић, Ратимир Гајда, Недим Салвеговић, Никола Перик и Маријан Гудел.

Почетком 1957. године један бивши италијански генерал, који је од раније познавао Павелића из Италије, и са којим је био пријатељ, открио је Павелића. Овај италијански генерал био је у Аргентини и пријатељ српском емигранту Јови Џоњевићу, коме је открио место боравка и маршуте кретања Анта Павелића. Од тог тренутка, поморски капетан Јаков Јововић са бившим припадницима четничког покрета отпочео је припреме атентата на Павелића. Подаци нису садржали информације о правом идентитету Анте Павелића, већ само где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов рођак Благоје Јововић. Касније му је придодат Мило Кривокапић. Одлука је донесена да се атентат изврши 9. априла 1957. године, односно, уочи велике прославе велике хрватске емиграције у Аргентини.

Јововићу је недостајало оружје са којим ће извршити атентат на Павелића. Почела је потрага за истим. Лично прича даље одвијање догађаја, Благоје Јововић, који је и извршио атентат: „… Одем код неког Милана Гаћеше, Личанина. Добар човек, не баш много паметан, волео да се коцка, често сам му позамљивао новац. Кад обећа вратиће ми тог и тог дана, он тог дана врати. Причао ми је како су му усташе убиле оца, рођаке, много пријатеља. Он је после кренуо да се свети… Имао је снове, халуцинације, што би рекли стручњаци – последице ратне трауме. “Не дај Боже, да сретнем неког усташу, па ја бих га одмах… ја бих га ножем… ”, говорио је често. И сад, чим сам му поменуо да знам где се крије Павелић, Милан скочи. “Ја ћу њега да закољем, а главу да му однесем у зграду аргентинске владе!” “Ама, чекај, Милане, ово је двадесети век, у туђој смо држави, не иде то тако… ”, покушавам да га смирим. Он ме пита: “Да ли си некад убио човека ножем?” Пуцао сам у рату био сам добар борац, не знам да ли сам неког убио… али ножем? Па ја ни кокошку не бих могао да закољем. Кажем му да је лако Павелића убити, али да је вештина да га убијемо а да нас не ухвате. Дам му мало пара. Нађемо се неколико пута, обећам да ћу му после атентата платити авионску карту – да се склони у неку суседну земљу. Опростим му оно што ми је био дужан. И тако, Милан се мало смирио, почео да ме слуша…


Благоје Јововић (из млађих дана), 1943. год.,
четник у одреду капетана Ј. Јововића,
динарске четничке дивизије КВуО


Благоје Јововић (у старости), 1999.год.



Овај Павелић не личи на Павелића

Оставим посао у бару, запослим се у предузећу за осигурање “Континентал”.Као агент. Осигуравао сам фабрике, предузећа, аутомобиле и кад завршим рад на терену, ја у ону кафетерију, седим тамо и све те формуларе испуњавам. И гледам, све ми нешто сумњиво. Онај, што су ми казали да је Павелић, уопште ми не личи на њега. Гледам Павелића на старим сликама: црн, млад, јак. А овај неки чича, просед, белих бркова. Гледам му ухо на фотографијама и “у живо”. Рекао бих по уху – он је: опуштена ресица, онај један савијутак. А опет… Морам да будем сигуран, да не убијем погрешног човека. Каже ми Милан: “Ја бих га можда познао, али моја сестра сигурно!” Миланова сестра Милева живела је у Загребу, била удата за неког хрватског функционера, виђала Павелића по неким пријемима. Одведем Милана да види Павелића, хоће ли га препознати?


Анте Павелић, Аргентина 1954.

Кад га је видео, скочи као луд! Стани, будало, све ћеш да упропастиш, смири се! Изађем напоље, ако будала себе офира, бар да не открије мене. Поведем сутра Милеву. Ништа јој не говорим, не показујем. Она погледа по кафани: “Ено, онај просједи !” Попијемо кафу. Кажем Милеви – не гледај тамо, не привлачи пажњу. Добро! Милан је пристао, има и оружје, проблем је моје оружје. Каже Милева, има она неки револвер, дамски, донесе га у неким белим корицама, даће ми га јевтино, по цени по којој је купила. Узмем оружје, стварно је било јевтино.

Како сестра Милева каже

Обиђем са Миланом терен око Павелићеве куће, и направимо план: убићемо га испред куће, где се Павелић слободније осећао и био мање опрезан. Кад, сутрадан, Милан као из топа: “Знаш, мени сестра каже да ти имаш велике паре. Рекла ми је да ти тражим пет хиљада долара, да оставим ћерки ако се мени нешто деси!” “Ја, Милане, немам пет хиљада!” “Сестра је рекла – ако немаш пара ништа од посла!” “Али, Милане…” “Нема ту али… Благоје, мора да буде како сестра каже!” “Па шта каже још сестра?” “Да си ти добио тешке паре од четника из Америке, да убијеш Павелића!” Имао сам ја тих пет проклетих хиљада, али видим да томе “како сестра каже” неће бити краја.

Љотићевац који није знао да пуца

Дам му нешто ситно да се будала не наљути, може да ме пријави, шта га знаш, свашта те од будале може наћи! Морам да тражим другог. Сетим се Душана Петковића. Душан је био љотићевац. Урадио бих ја то сам, али Павелића увек прати један његов официр, као обезбеђење. Треба ми човек који ће да пуца на тог официра, а ја ћу на Павелића. Питам Душана. “Како, Благоје, кад ја уопште на знам да пуцам!” Неколико дана касније, у оном усташком бару, прилази ми један човек и пита ме на италијанском, да ли сам ја из Трста, ја га погледам и кажем му: “Не, ја сам из Удина и ко сте ви да ме испитујете и да ме узнемиравате, молим Вас да ме оставите на миру, видите ли да радим!” Био сам дрзак да ме не би даље нешто питао. Човек ме остави да испуњавам своје папире, али ја видим – мора се пожурити, постаћу сумњив, распитаће се, откриће ко сам, због оклевања може читава ствар да оде у мајчину.

Поп са револвером дамског калибра

Онако мало разочаран пођем код нашег попа, кога је за Аргентину упутио Патријах Гаврило Дожић, док је био у Риму. У ту цркву је требало да иде поп Љубо Јововић, био је већ одређен, али он није пристао, него је остао у Косићу. Поп је био млад, тек рукоположен. Његова парохија били су углавном зеленаши краља Николе, који су узгајали памук. Ту је била и руска црква и српска црква. Ова наша је била посвећена Светој Тројици, али су је звали “руска црква”, зато што је новац за њу нашима послао руски цар. И ту су служили и наш и руски поп. “Прото, ја сам одлучио да убијем Павелића!” Он као да сам му рекао “добар дан”. Одмах ме пита – имам ли пиштољ? У том се појави и руски поп, прота ме представи: “То је човек који ће да убије Павелића !”, и све исприча. Мени непријатно. Већ зна пола Аргентине! Од наших нико ти не уме да сачува тајну. Поп ми каже: “Не брини, за ово нико од Руса неће чути!” Онда ми тражи револвер. “Дај ми га да пробам ваља ли то шта!” Прота сиђе у подрум, где су му била сува дрва и поведе мене и руског попа. Узме, нишани у дрва, испали два метка и вели: “Овај ти револвер не ваља ништа!” Питам ја – зашто? Онда ме одведе до оних дрва: “Први није ни ушао у дрво, а други… ушао, али мало.” Дамски калибар, а и сам сам видео да је цијев мало истрошена. Кажем: “Добро, кад не ваља, имаш ли ти, Прото, бољи ? ” “Немам!” “Добро”, велим му да не брине. “Ја ћу њега да гађам са два-три метра и овај ће њега убити кад немамо бољи. Изблиза, сваки убија! Ако Бог да, има да му приђем и пуцам у главу!” “Буди миран и уради то мушки!”, вели ми поп. Ја сам волео револвер више него пишољ. Пиштољ може да закочи, блокира. И онда готово – све пропаде. А револвер – ако једно зрно неће, друго иде, и увек можеш да завршиш ствар.

Буразеру, ја сам тај

Кад изађем од Проте пођем на корзо и тамо сретем Xањевића. Он је, старац, туда стално шетао и гледао младе девојке, па смо га ми од зезања звали Баљин кокот. Приђе и каже: “Благоје, ја сам ти нашао верна друга и велика пријатаља за онај посао.” Ко је то, питам га ја. Мило Кривокапић, вели Xањевић. Мило Кривокапић је био са мном четири године. Цетињанин, син пуковника Баја Кривокапића. Живио је у оној нашој колонији која је садила памук, али није волио да ради. Знао сам да је куражан човјек. Пођемо код Мила, ја му све испричам и питам га да ли је спреман да иде са мном у акцију, а он одмах: “Буразеру, ја сам тај!” Ја се мало замислим, мучи ме нешто у вези с Милом, и тада се сетим приче Јакова Јововића. Јаков је планирао атентат на Пека Дапчевића кад је Пеко долазио у Аргентину. Тада је дао Милу Кривокапићу и паре и пиштољ да то уради, а Мило ти пође у полицију и пријави се сам. Полиција ухапси и њега и Јакова, али како је Јаков био познат грађанин, а аргентинске власти биле антикомунистичке, ствар се заташка, пуште и Мила и Јакова за пар сати. Кажем Милу да знам како је било са Јаковом и Пеком Дапчевићем. “Немој да ти се то деси поново!” Почне да ми се куне: “Не, буразеру, никад… тај Павелић је злочинац и он је убио више Срба но сви комунисти заједно… и ја сам за то да га убијемо, нећу те издати!” Испричам му ја план и кренемо у кафану да и Мило види Павелића и његовог пратиоца, у којег он треба да пуца. Мило пита – како то да урадимо? Ја му објасним. У кафани – не можемо! Ухватиће нас. У тоалет да уђемо за њим – ту не сме да се чује пуцањ, а ја га заклат не умијем! Не можемо га убити ни у подземној жељезници, може да страда неко од путника. “Ја сам ти намислио, добри мој Мило, да га убијемо код његове куће. Он иде возом и онда аутобусом, има један део пута од станице до његове куће кроз један парк и -ту ћемо! Пред капијом куће! Ја ћу пуцати на Павелића, а ти на оног официра који иде са њим!” Мило се добро загрејао. Пристаје на све. План му се свиђа. Ја га неколико дана водим путањом којом Павелић иде од кафе бара до воза, после од воза до аутобуса а онда останемо на станици и двогледом извиђамо пут којим Павелић иде кући. После смо заједно пратили Павелића. Седнемо иза њега и кад излази, ми за њим. Испланирали смо и куда да бежимо кад извршимо атентат. Пристао Милона све.

Приче пијаних усташа

Ја разрађујем детаље, сваки дан идем у кафетерију, слушам шта усташе причају. Е, каквих сам се гадости од њих наслушао. Хвалили су се својим ужасним причама из рата. Двојица седе, не зна се ко је пијанији, први прича како су убијали Србе по Славонији и бацали у Саву. Други почне причу како су срели једну Српкињу, она у другом стању. Питају: “Жено, носиш ли мушко или женско?” Каже да не зна. “Хоћеш ми да ти кажемо ?” Опкладе се у десет флаша пива да ли је мушко или женско, поведу је с пута, узму нож… Не можеш ни да замислиш какве гадости су причали! Ја сам имао полуђети кад сам то слушао. Па како су у Херцеговини бацали у јаме, па како су силовали… Пратим Павелића, седнем близу њега и пратиоца – Јуре се звао – и све их слушам, они причају слободно, знају да их нико у возу не разуме. Пита га Павелић где је био рањен, Јуре помену неко место, чини ми се у Славонији. Како, кад ту није било борби? Јуре прича: “Уђем у једну српску кућу, тамо једна жена, лепа, права госпођа. Наредим да иде у собу. Неће. Ја је гурам, и кажем – децу ти нећу дирати. И онда она пође. Бацим је на кревет и добро је… И ја то обавим и одем. Сутра дођем поново. Кад, у дворишту млада девојка, петнаест-шеснаест. Још лепша и височија од госпође. За руку, па у собу. Али, госпођа вришти – па зар не видиш да је још дете! Само што сам малу скинуо, и бацио на кревет, кад ето ти госпође, с пушком. Опали два метка, погоди у ногу, поломи кост… Моји је војници одмах убили, мене у болницу, али – нога остала краћа.” Све ми се преврће… Мислим – скратићу ја тебе и за главу ! А онда чујем, било је то 5. априла 1957, да се спрема велика прослава годишњице НДХ. Е, нећете га прослављати ове године, док је мене жива!

Поглавников хипнотизерски поглед

Идемо, Мило и ја, још једном проверавамо сваки детаљ, кад ми Мило, дрхтећи, каже: “Буразеру, он је мене хипнотисао!” “Како, црни Мило, па реч нисте проговорили? ” “Збунио ме”, каже мени Мило “не осећам се добро, сав сам некако збуњен”. “Како?” “Па зар ти не видиш како нас он гледа, фиксира и хипнотише?” И заиста, Павелић би пажљиво погледао свакога ко улази у воз или у аутобус. Увек сједне у ћошак и гледа ко год пролази. Кажем Милу – добро, немој га више гледати у очи ! Објасним му како ја, кад улазим, ставим наочарe, прво погледам у Павелића, а онда у остале, прођем даље и седнем. “Ради тако и ти! ” Једног дана одлучим – данас! Али, Мило моли да то одложимо за други дан. Данас није спреман. Добро – ја пристанем, за један дан неће се ништа изменити. Мила пустим кући да се не гледамо, а ја пођем да пратим Павелића. И у аутобусу седнем на столицу преко пута њега. И он прича овом свом пратиоцу како му је највећи успех што ће на прослави, 10. априла, бити “преставници две православне државе – Румуније и Јерменије”. Ја ти испратим Павелића до куће и трк назад код Мила. Кажем му да је остало још три дана и три ноћи да се изврши атентат. Мило каже да је спреман. Сјутра вече? Добро. Пуцај, убиј, није то тако лако. Сјутра ми у воз, па у аутобус. Умијешамо се у народ, а била велика гужва. У аутобусу стојимо испред Павелића, а Мило мени шапће: “Ено ме опет гледа!” “Ма, свакога он гледа, Мило брате, не гледај у њега и све је у реду!”, кажем му ја. “Мени нешто у глави и ушима шушти”, каже Мило. “Добро”, кажем “остављамо, Мило, ствар за сјутра, сјутра је пред последњи дан!” Сјутра кажем Милу: “Данас је 7. април, запамти добро”, а он ћути, гледа мимо мене. Идемо поново. Осми април. Кажем ја Милу – улази први! Сједнем на слободно мјесто и пошаљем Мила да плати карту, а чувам му мјесто до мене. Кад смо стигли да сиђемо, кажем ја Милу – идемо! И доведем ја Мила до излаза из аутобуса, иза њега још двадесетак људи треба да изађе. Ја изађем и мало се повијем, кренем за Павелићем. И како идем, окренем се нешто да кажем Милу, кад – нема Мила. Он, у оној гужви, кад је видио да сам ја изашао, продужи аутобусом још једну станицу. Ја полудио, нервозан. Тих дана сам мало и спавао, уморан, имао сам трему, размишљам о томе да атентат мора успјети. Добро, видим ја – нема Мила нигдје. И кажем себи: “Добро имам још једну ноћ, сјутра вече идем сам, па шта Бог да.” Послије видим Мила и он ми каже: “Буразеру, немој да рачунаш на мене, не могу па не могу, збуњен сам и само могу да ти одмогнем.” Ја сам се добро био наљутио на њега и запретим му: “Чувај се, Мило, немој да ти се деси оно што су урадио са Јаковом Јововићем и Пеком Дапчевићем, да пристанеш, а послије да пријавиш полицији!”. И изблефирам: “Ако ме откријеш, један мој рођак, Дујо, тебе ће убити! Не шали се главом!” Растанемо се. Било је то осмог. Пођем кући и знам да сјутра вече долази последња ноћ, 9. април 1957. године, и да више нема одустајања од ријечи коју сам дао самоме себи, па таман погинуо!

Дан Д

Крећем ја сјутра на станицу, кад тамо – ево Мила! Ја љут, питам га: ”Шта си дошао да ме деморалишеш, ја вечерас завршавам посао, не требаш ми!” “Вечерас не гледам у Павелића, идем иза њега и бићу са тобом”, каже мени Мило и додаје да ће вечерас бити све у реду. Идем ја, Мила слушам и не слушам, само ми кроз главу пролазе слике данашњег боравка у усташкој кафани. Донијели летке, транспаренте, плакате дијеле, све спремају, јер сјутра је велика прослава на којој, како сам са заклео, неће бити живог Павелићa. Уђемо у аутобус. Сједнемо поново скупа. Павелић, ако нема на крају аутобуса мјеста онда сједне на прво иза возача. Кад смо дошли до станице да силазимо, ја Милу кажем да иде испред мене и он стварно сиђе и уђе у ону масу народа. Кад смо се примакли путу који се одваја ка Павелићевој кући, Мила нема! Кукавица, где се изгуби ? Ја одлучио и повратка нема. Идем за њима и размишљам колико морам да приђем, колико времена имам кад пуцам у Павелића, да пуцам у пратиоца. И хоћу ли Павелића убити једним метком. Идем, прилазим им све ближе, јасно чујем како разговарају. У том тренутку се прекрстим и помолим се Богу и Светом Василију Острошком. Како сам се прекрстио, чујем, пратилац говори: “Поглавниче, ја бих сад свратио до клуба, ево вас близу, брзо ћу ја доћи!” Не могу да вјерујем да ми је Бог тако брзо помогао. И Свети Василије. До куће Павелића још 50 метара. Павелић пада и псује ми мајку српску. Раздвојили су се, ја се склонио за једно велико дрво у дрвореду, видим како се Павелић окреће наоколо, и наставља да иде, са ташном у руци. Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам – осам метара. Павелић ме је осјетио, видео… почео да виче: “Мајку ти јебем српско – јеврејску, комунистичку! Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два – три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту. Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њемy. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити! Дал да га прибијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом. И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу. Неко виче: “Јуре, Јуре!” И пуца се према мени. Ја се окрени и пуцам у том правцу. Испалим три хитца. Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом. Народ излази. Питају – шта је било ? Онако задихан, говорим им: “Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се па пуцају на све живо!” “Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују. Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај. Трчим. Чујем: око Павелићеве куће пуцају и вичу. Изашао из улице која иде полукружно око кућа, дошао сам у поље, кад видим Мила. Стоји и гледа ме . Наставим да трчим, а Мило стоји и гледа ме. Послије ми је рекао да није смио да крене за мном, јер се бојао да ћу га у оном тренутку убити, што ме је преварио и оставио самога. Мило је свој револвер бацио у неко ђубре. Не осврћем се на Мила. Трчим даље… А била је доста топла ноћ. Трчим у правцу станице и како трчим видим да долази воз. Трчим што ми Бог даје снаге. Ја на станицу, воз креће. Један од станичних радника виче да не улазим, јер је воз кренуо. Ја на степеницу од воза и – ускачи. Чарапа пуна крви. Кад сам ушао био сам сав у голу воду.

….

Стојадиновић је био председник краљевске југословенске владе, био је економиста светског формата, издавао је лист “Економист”. Кћи му се удала за Душана Радоњића, са Цетиња. Радоњић је преузео лист после Стојадиновићеве смрти. Тај се после показао као велики антисрбин, писао сам му писмо, отказао претплату, Радоњићев “Економист” блатио је Србе и Србију. Људи су се плашили за мене, много људи је знало шта сам урадио, сви су мислили како ће усташе да ме јуре, да освете свог Поглавника..

Загонетна смрт проте Радојице

Ја се нисам плашио за себе – имао сам план како ћу да се склоним. Али, плашио сам се за проту Радојицу. Хрвати су њега оптужили да је организатор атентата. Одлучим да напишем писмо владици Дионисију, да негде преместимо проту. Владика Дионисије благослови премештај, али се ствар одлагала – тих дана нисмо имали ни пезоса, чак ни за протину авионску карту. Једне вечери Кујачић и ја седимо код проте, позовемо га да нас испрати на воз, да успут још мало попричамо. Кујачић, Требињац, бавио се писањем, написао је врло добар позоришни комад, мислим да се звао “Разорен дом”. И хтео је да пише књигу о мени. Показивао ми писма неких четника, из Америке. У једном писму стоји : “Ова два метка испаљена у Павелића, више су направила за српство него читава наша разједињена и посвађана емиграција.” Нисам дозволи да о мени праве књигу, а Кујачића замолим да у својој преписци на употребљава моје име, ако баш мора нека стави “Б.Ј.” И тако, причамо о свему са протом… Прота каже – стегао га тешки реуматизам, тешко хода, а иначе је био пуначак, и не може да нас прати на станицу. Договоримо се да се видимо сутра. Сутра, чекај, чекај, проте нема. Договорили се да се нађемо у Руској цркви. Досади ми да чекам, одем у град. Сретнем неког Новаковића, био је власник једног бара, питамо се за здравље, шалим се са њим, а он заћута, па мени: “А ти не знаш? ” “Шта то ?” “Па… прота је погинуо!” Како – погинуо? Новаковић ми објасни како је прота Радојица, на станици, пао под воз и… Каже Новаковић: сви причају како су га Хрвати гурнули под воз, да је то усташка освета за Павелића. Званична верзија гласила је како је прота покушао да се попне на воз, стегао га онај реуматизам, ишијас, шта ли је већ било, изгубио контролу над ногом, ухвати се рукама, испадне му торба, покуша да се сагне, и – падне под воз.

Међу обичним и Црвеним Хрватима

Дођем проти на сахрану. Срби нешто гунђају, окрећу главу од мене – због мене ће Хрвати све да их побију, због мене ће аргентинске власти све да нас изгнају… А ја мислио да ћу бити нови Гаврило Принцип. Српска посла… На сахрани сретнем адвоката Кувељића. Он ми поредложи да одемо у католичку цркву, да чујемо шта Хрвати причају о атентату. Да видимо шта намеравају. “Плашиш ли се? ”, пита Кувељић. “Идемо!”, кажем ја, стварно се нисам плашио. Тамо неки Хрват држи говор, о томе како је Србија увјек била Хрватска, како је Црна Гора одувек била Црвена Хрватска, а Црногорци Црвени Хрвати. Ја само гутам кнедле, ћутим. Јави се Кувељић. Луђи од мене! Пита Хрвате знају ли ко је пуцао на Павелића. Они сви заграјаше: једни вичу – знамо ми, то је један Далматинац, није – вичу други – то је неки Црногорац. Један устаје: “Кад бих знао ко је, ја бих га зубима … ” Многи се заклињу да ће осветити свога вођу. Гледам, све старији људи, душа им је у носу, жалосна им мајка, кога ће они да освете ?

наставак ...


Poslednji izmenio Admin dana Uto 10 Jul 2012 - 8:28, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin


Broj poruka : 415
Points : 2545
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 43

PočaljiNaslov: Мало позната историја: како је завршио злочинац Анте Павелић / наставак   Uto 10 Jul 2012 - 8:25

Ко је био Павелићу на сахрани

Ту сам се још мало мувао, одем на острво Сао Куракао, близу Венецуеле, и укрцам се на брод, полу-путнички, прекоокеански, звао се “Тацио”. Брод ми се свидео, имао је јако лепу библиотеку. Што би рекли Далмантици, “Маре моја, одох у марине”. На броду чујем, Павелић од последица рањавања, умро у једном фрањевачком самостану, у Шпанији. На сахрани му је било свега неколико људи. Међу усташама почели велики сукоби, чак ни Лубурић није дошао на сахрану Поглавнику, причало се да су се посвађали због неких пара – иако везан за постељу, Павелић није хтео Максу Лубурићу да уступи благајну организације. Кренуле приче да је атентат организовао Лубурић, због пара… Ако има горих од Срба, они су. Касније, у Мар Дел Плати, у xокеј клубу, упознам једног Хрвата. Мало по мало, спријатељимо се. Рођени сестрић Кватерников. Кад га нешто питам о Павелићу, он одмахне руком, неће да прича – видим да га не воли. И сад га питам: “Знаш ли ко је убио Павелића ?” “Ако хоћеш да будемо пријатељи, некој ме више то никад питати!” Вероватно је и он чуо приче о мени, али није му баш било стало до Павелића…“.

Много година касније, када је као свештеник и мисионар, испред Српске Православне Цркве, писац ових редова, боравио у Аргентини, покушао је остати изван свих ових политичких дешавања, која су обележила XX-век, превазићи све ово, и даље утемељити на постулатима и основама које нам је задао наш Спаситељ, Господ Исусу Христос, једну Православну мисију и Цркву у тој далекој земљи – Аргентини. Тако дакле, дествујући као, православни мисионар, успостављао сам и везу са свим хришћанским деноминиацијама, и не само са Хрватима, кao људе Римокатоличкe веросиповести, већ са свим деноминацијама које у Аргентини егзистирају. Наравно, прво сам упознао председника Нестора Кишнера и поздравио га, као и његову супругу Кристину Кишнер Фернандес, која је касније постала и сама председница Аргентине, а раније сам такође поздравио и упознао Карлоса Менема, бившег председника. Па затим и Кардинала Републике Аргентине, др. Емилиjа Огњеновића, коме је мајка Хрватица, а отац Црногорац. Као и представнике, Грчке, Руске, Антиохијске и других цркава, и најзад сам желео да се повежем и са свештеником који је Хрват. Образован човек, заређен је у реду Исусоваца, а дикторирао је на „Језуитском Папском Институту“ у Риму тада, када је докторирао и садашњи представник Београдске патријаршије у Црној Гори, господин Амфилохије, а и вођа Црногорске Цркве, господин падре Микеле-Дедејић , а то је било негде крајем шездесетих и почетком седамдесетих година ХХ века.

Pазмишљао сам, овде смо далеко, те требам успоставити контакте са свим људима са наших простора, те тако дођох и до адресе свештеника Хрвата, господина др. Винка. Али он није жело имати контаката са мном, говорећи: “ тачно је да ја похађам и одлазим у разне православне цркве, и к Русима, Антиохијцима и др. но никада нисам жело ићи к Србима“, децидирано ће отац Винко мени написати тих дана, па би наставио, „јер када би моји Хрвати узнали да ја имам сурадњу са Српском црквом и њеним свећеником, они би мене прождрали“.

- Зашто тако оче, питао сам га, затим у следећем писму?

- Зато, писао би он мени, ја сам наиме пoријеклом од Петриње, а у Петрињи су Срби начинили толико звијерстава, одговарао би ми.

- Али оче, молим вас лепо: Ви и ја не смемо тако резоновати, ко је и где начино и колико зверстава, то је сада мало и дискутабилно, но ово је битно: Ви сте свећеник, а ја свештеник, ми се морамо молити Богу да све грешке политичара исправe и опростe, који су ово и започели, јер није започео обичан свет и један човек тамо негде, већ политичари, да њих Бог уразуми и њихове грехе очисти! Па молим вас оче Винко, да ли је Исусу Христос, како Срби веле или Исус Крист, како Хрвати кажу, пострадао на Крижу, или на Крсту због наших грехова, па једна половина нама Србима, а друга половица вама Хрватима припада; зар тако треба делити Бога?! Ни случајно не! Јер Бог је Један и недељив!

Тако сам му писао, и после тога ми дуго није одговорио и месеци прођоше, да би ми после једно три месеца написао писмо, да се негде састанемо и да се испричамо, па смо се састали у Српској цркви, а затим сам ја отишао к њему, те је тако текло наше дружење, и успели смо наћи пуно заједничких тема, те смо на крају закључили: ако би од нас зависила политика на нашим просторима, не би било никакве мржње нити непријатељства међу два братска народа, Хрватског и Српског!

Пошто је ова исповест атентатора на Павелића, Благоја Јововића, испричана господину Амфилохију на манастиру Острогy, и остала је забележа као: Књига о Благоју Јововићу - Два метка за Павелића, а коју је забележио Тихомир-Тихо Бурзановић. Оцy Амфилохију се ово веома допало, па се латио посла да овај атентат буде искоришћен тако што ће он на тим темељима учврстити своју Црногорску Цркву, на тлу Аргентинe и целе Јужне Америка. Источно Амерички епископ, се прошле године, „дискретно“ повлачи са места Српско-Православног епископа, а његово место, као администратор сада, заузима отац Амфилохије, и одмах приступа организовању своје замисли на тлу Јужне Америке, посећује и обилази, целу Аргентину и Јужну Америку, крајем прошле и почетком ове године.

Писац ових редова, будући да је као мисионар на тим просторима, схватио једно: Православна Црква и Хришћанска љубав, никада више у историји, не би требала се ширити „огњем и мачем“, већ само Еванђелским вредностима и Христовим смирењем и Љубављу, које нам је Он сам, оставио као парадигму, како би се ми по њој равнали.

Новембра 1959. године Павелић је пребачен у немачку болницу у Мадриду, где је 23. децембра 1959. године главни старешина хрватског Домобрана Иван Асанчајић обавештен од диктаторове ћерке Мирјане да се очекује Павелићева смрт. Лекар Павелића био је немачки универзитетски професор др Рудолф Сеиз. У рано јутро 28. децембра 1959. године, у 3,55 сати, Павелић је умро. Диктатор је умро од рана задобијених у атентату. Није могао да буде оперисан како би му били извађена из тела оба метка, јер је увелико болавао од дијабетеса. Сахрана је била скромна, уз присуство породице и малог броја усташа.

______________________________________________________

Кориштени шпански, амерички и аргентински материјали и подаци, као и српски.

Затим књига о Благоју Јововићу, „Два метка за Павелића“, од Тихомира Бурзановића

Као и књига и мемоари, писца, Православног свештеника и мисионара у Латинској Америци, Славише Лекића

______________________________________________________


преузми књигу

преузми књигу

Житије Благоја Јововића, србина које му припада место у србској историји, крај Обилића и Принципа.
Књига о Благоју Јововићу, дуг је оних који су чули његову животну причу, причу човека који је испунио завет дат самом себи и Српству, човека који је убио највећег крвника у српској историји.
Седамсто хиљада душа новомученика из Јасеновца, молиће да Бог Благојеве грехе опрости, да му подари рајско насеље.

  • Књигу о Благоју Јововићу - ДВА МЕТКА ЗА ПАВЕЛИЋА, можете читати и преузети у електронском облику и путем овог линка>>
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
 
Мало позната историја: како је завршио злочинац Анте Павелић
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: ИСТОРИЈА :: Модeрна историја (19. и 20. век)-
Skoči na: