Добро дошли на званични форум Србског покрета Слободна Србија.
Пријавите се како би могли да учествујете у најинтересантнијим расправама из области политике, историје, културе, забаве ...


Званични форум Србског Покрета Слободна Србија. Добро дошли!
 
PortalPortal  PrijemPrijem  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  PristupiPristupi  
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Ključne reči
Zadnje teme

Ko je trenutno na forumu
Imamo 1 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 1 Gost

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 47 dana Sre 10 Apr 2013 - 12:45
Oktobar 2017
PonUtoSreČetPetSubNed
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031     
KalendarKalendar

Delite | 
 

 ● ИСТОРИЈСКА ЧИТАНКА

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2786
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● ИСТОРИЈСКА ЧИТАНКА   Sre 1 Maj 2013 - 21:22

Историјска читанка






























Poslednji put izmenio Admin dana Sub 4 Maj 2013 - 2:17, izmenio ukupno 18 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2786
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● Етнички идентитет Дукље и Зете   Pet 3 Maj 2013 - 5:15

Етнички идентитет Дукље и Зете
Приредио сајт Српска земља Црна Гора

15/28. VIII 1910. краљ Никола Петровић приликом свечаног говора поводом промовисања Црне Горе за краљевину каже: "Дубоки су темељи овој обновљеној краљевини нашој. Они силазе до некадашњих зетских краљева Војислава, Михаила и Бодина”, наглашавајући и у прогласу да је Зета "дала Српству прву моћну и признату краљевину".

По пристигнућу на Балкан у VII вијеку, србски народ се постепено организовао у мањим или већим областима. Те области су дуж обале Јадранског мора биле Дукља, Травунија, Захумље и Паганија, а у унутрашњости Рашка и Босна. Дукља је пред крај X вијека постала центар српског обједињавања. Унутар граница ове државе по правилу се налазе Травунија и Захумље, а повремено и Рашка и Босна. Почетком XII вијека, пак, смрћу краља Константина Бодина, политички центар постаје Рашка. О етничком идентитету Дукље овога периода сачувани су и записи.

Византијски хроничар Јован Скилица, за кога су имена Срби и Трибали синоними, као и Србија и Трибалија, наводи да је кнез Јован Владимир био владар "Трибалије и оближњих крајева Србије". Василије II, византијски цар, тражио је од дукљанског кнеза Јована Владимира помоћ ради борбе са бугарским царем Самуилом, па је с тим у вези свједочанство у повељи Лавре св. Атанасија из 993. о српском посланству, очигледно послатом од стране Јована Владимира, које је морем путовало Василију II. Скилица, такође, каже за дукљанског кнеза Стефана Војислава да је "архонт Срба", Дукљу назива Србијом, а за Војислављеве војнике који су се супротставили Византији вели да су Срби. Исто тако, за византијског магната и војсковођу Кекавмена, који је написао "Стратегикон", Стефан Војислав је "Травуњанин Србин". Већ поменути Скилица каже за Војислављевог сина и насљедника Михаила, будућег краља, да је владар Трибала и Срба.

15-28. VIII 1910. краљ Никола Петровић је у саглашавању са посланичким предлогом о уздизању Црне Горе у ранг краљевства између осталог рекао: "Свјестан славне улоге ових наших страна у историји србскога народа за вријеме моћних краљева и господара негдашње Зете, колијевке славних Немањића; и свјестан доцније улоге наше отаџбине, ја одобравам предлог Народне скупштине да се обнови старо краљевско дојстојанство мојој држави; одобравам тим прије што видим у жељи представништва мога драгог народа будну свијест наше прошлости; а народ који има лијепу прошлост и који је прожет и одушевљен свијешћу своје прошлости, тај народ може с поуздањем гледати у све бољу и сјајнију будућност."

Превласт Рашке, почетком XII вијека, остварује рашки велики жупан Вукан коме је Рашку на управу дао Константин Бодин, као "жупану са свога двора". И неке друге велможе из Дукље су тада пристигле у Рашку, па и Завида, отац Стефана Немање, родоначелника династије Немањића. Династија Немањића владаће србским земљама до 1371, када умире србски цар Урош Немањић, мада је политичко јединство Срба почело да се нарушава још за његова живота. У вријеме Немањића све се чешће за Дукљу употребљава име Зета, које ће временом и потпуно замијенити старо.

Рашки велики жупан Стефан Немања, рођен у Дукљи, у својим повељама ову земљу је називао очевином и дједовином. Његов син, краљ Стефан Прововјенчани у "Животу светог Симеона" каже: "Иако ме тада није било нити памтим шта је било о рођењу његову, ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни србске земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му завишћу одузели земљу. А он изиђе из буна њихових у мјесто рођења својега, по имену Диоклитија. И вољом Божјом и пречисте његове матере, роди и ово, свето дијете, које ће Божјим промислом бити сакупилац пропалих земаља отачаства свога, пастир и учитељ, па, штавише, и обновилац онога што је било пропало, у мјесту по имену Рибница." Стефан Немања је успјешно окончао поход на Дукљу која је била под снажним византијским утицајем, те тако Стефан Првовјенчани каже да његов отац "поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дједовину своју, коју је насиљем држао грчки народ... истријеби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области, народ свој у њима неповређен остави..."

Немањин најмлађи син, Растко Немањић (Свети Сава) оснивао је србске епископије широм србских земаља. Тако је за сједиште зетског епископа одређен манастир Св. Арханђела Михаила на Превлаци у Боки Которској, а за сједиште Будимљанске епископије манастир Св. Ђурђа код Берана. Дјелове територије данашње Митрополије црногорско-приморске обухватале су и хумска и дабарска епископија.

О несумњивом србском идентитету словенског становништва у Зети свједочи и повеља краља Милутина Немањића манастиру Св. Николе на Врањини (XIV вијек); из ње се може видјети да су око Скадарског језера, једни до других, живјели Срби, Латини, Арбанаси и Власи. Ни бројни документи цара Душана Немањића, који се потписивао као цар Срба и Грка, не говоре о постојању неке друге словенске етничке скупине у Зети осим србске.

У свом дјелу "Кратка историја Црне Горе", свети Петар Цетињски преноси ријечи Ђурђа Црнојевића: "Ја бих вас свјетовао, да изаберете једнога човјека између вас и да га примите и познате за својега владитеља; ал знајући, да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тог вам узрока остављам мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин. Герман је обшти духовни одтац и архипастир, а ово је ваша обшта црква и манастијер, у којему он пребива; тко може, дакле, боље и усрдније за добро ваше радити од вашега духовнога оца? И ви сте његова по духу светоме чеда и овце словенскога стада Христова, за које он је дужан, као пастир, живот свој положити. Договарајте се с њим и слушајте његове совјете и науке, а ја му ето остављам и грб, којега су блаженопочивши цари наши, а по њима прародитељи моји и ја употребљавали."

Послије смрти цара Душана Балшићи су се осамосталили у Зети, а србско царство почело је све више да се осипа. За краља свих Срба крунисан је у манастиру Милешева, на гробу светог Саве, босански бан Твртко Котроманић, кога су као таквог прихватили и кнез Лазар и Вук Бранковић. Балшићи га нијесу признали за краља свих Срба, сматрајући да то право припада њима, будући да су били владари области из које су потекле двије србске владарске лозе, Војислављевићи и Немањићи. Међутим, Зета Балшића није била довољно снажна да политички обједини расцјепкане србске земље којима су владали обласни господари. Ипак, неки вид политичког јединства србског народа је чуван преко државног сабора. "Житије Исаија" нам казује да су Ђурађ Балшић и кнез Лазар 1375. присуствовали државном сабору у Пећи када је биран србски патријарх. Почетком двадесетих година XV вијека деспот Стефан Лазаревић, Лазарев син, наслиједио је од Балшића Зету.

Земље које је деспот Стефан Лазаревић успио да окупи нијесу дуго остале у заједници. На већем дијелу Зете су се осамосталили Црнојевићи, потомци Ђураша Илијића, челника на немањићком двору, док су мањи дио ове области запосјели Млечани. По повратку у Зету 1481, пошто су га Турци изгнали у Италију, зетски господар Иван Црнојевић, је умјесто Жабљака за своје сједиште узео Обод, а затим Цетиње, гдје је уз двор изграђен манастир као сједиште зетског митрополита. Црнојевићи су себе видјели као настављаче немањићке државе. Немањићи су за Црнојевиће били "свети српски цареви", владарска идеологија им се базирала на установама из немањићког периода, те су стога Црнојевићи и прихватили двоглавог орла Немањића за свој симбол. Иванов син Ђурађ основао је прву штампарију на словенском југу.

Након пада Зете Црнојевића, 1499, Црна Гора ће се њихати на култу Обилића и косовском завјету, на идеалима обнове србског царства, на слави Немањића и Црнојевића. Нема никакве дилеме да је становништво средњовјековне Зете имало чврсту србску свијест, што се јасно може видјети и у дозволи за градњу цркве коју је Грчка колонија у Венецији добила 1514, а у њој се поред тројице Грка помиње и "Андрија Зећанин, Србин".

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Стефан Првовенчани, Сабрана дела, Београд 1998.
Никола Вукчевић, Етничко поријекло Црногораца, Београд 1981.
Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989.
Димитрије-Димо Вујовић, Прилози изучавању црногорског националног питања, Никшић 1987.
Константин Јиричек, Историја Срба I, Београд 1988.
Јованка Калић, Срби у позном средњем веку, Београд 1994.
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2786
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● Три извора о српском имену у Црној Гори од 1520. до 1648.   Pet 3 Maj 2013 - 5:39

Три извора о српском имену у Црној Гори од 1520. до 1648. преузета из књиге Васе Ђерића,
О српском имену по западнијем странама нашег народа,
Београд 1900

На Njegos.org љубазношћу господина Игора Малиновског из Скопља, уредника сајта Стара Србија

1520

Наштампа Подгоричанин Божидар Вуковић у Млецима црквену књигу "Синаксар". У поговору те књиге каже он: кад је дошао у град Млетке и видио Нијемце и Грке и друге народе гдје састављају божанска "писаниїа", зажели он да и "наша сьрбьскаа" састави.

И.Каратаевъ, Описанiе 1883 стр. 53


1600

Пише папа барском архибискупу и каже му да је он "старјешина српске покрајине" (Et quonam Servianae provintiae es primas).

A.Theiner, Vetera monum. Slav. mer. II (1875) стр. 94


1648

Послаше поглавице српске православне цркве писмо у Рим, у ком стоји, да је то писмо "Писано у земљи Србији у великом царском манастиру од скупштине (збора) морачке" ("Scritta nelle terra di Servia nel gran monasterio imperiale dal Concilio di Moraceuo").

Е. Ферменџин, Starine 25, 1892, стр. 170
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2786
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● Племена   Pet 3 Maj 2013 - 5:49

Племена

Јован Цвијић, у свом капиталном дјелу "Балканско полуострво", каже: "Српска племена у границама Црне Горе деле се у две групе. Једно су црногорска племена, тј. племена старе, историјске Црне Горе, између долине реке Зете и Скадарског језера с једне и Боке Которске с друге стране. Насељавају четири нахије: Катунску, Љешанску, Ријечку и Црмничку. Друга група заузима углавном највишу област зелене зоне, између реке Зете и отприлике реке Лима. У њој се разликују херцеговачка племена и племена "седморо Брда". И једна и друга назваћемо рашким племенима, пошто је већина од њих у области некадашње Рашке".

Племена Старе Црне Горе


Као што је већ поменуто, Стару Црну Гору чине четири нахије: Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка. Свака од њих се дијели на племена:

Катунска нахија има девет племена: Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Бјелице, Цуце (Веље и Мале), Озринићи (Чевљани), Пјешивци (Горњи и Доњи), Загарач (Горњи и Доњи) и Комани (Комани у ужем смислу и Бандићи);

Љешанска нахија у недовршеном племенском груписању има "племена": Дражевина, Градац и Буроње;

Ријечка нахија има пет племена: Косијери, Добрско село, Цеклин (Горњи и Доњи), Љуботињ (Горњи и Доњи), Грађани,

Црмничка нахија се дијели на: Подгор, Дупило, Брчели, Сотонићи, Глухи До, Лимљани и Бољевићи.

Племена Брда и Херцеговине


Племена "седморо Брда": Бјелопавлићи (Вражегрмци, Мартинићи, Павковићи и Петрушиновићи), Пипери (Црнци, Стијена и Ђурковићи), Братоножићи, Кучи, Ровца, Морача (Горња и Доња) и Васојевићи (докомски и прекокомски).

Херцеговачка племена се простиру и на територији Црне Горе и на територији Републике Српске. Нема разлога да се не набрајају заједно. Херцеговачка племена су: Дробњаци (са Језерима), Ускоци, Пива, Шаранци, Никшићи, Бањани, Грахово, Кривошије, Требјешани, Билећа, Гацко, Љубибратићи, Зупци, Рудињани, Приједојевићи и Малешевци.

Племена Приморја

Србске дике у Приморју: Грбaљ и Паштровићи са Брајићима, Маинама и Поборима.
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2786
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● Црногорски пасоши   Pet 3 Maj 2013 - 6:22

Црногорски пасоши

Током прве половине XIX вијека у црногорске пасоше уношени су име и презиме власника, одакле је власник родом, куда путује, због чега и на колико. Почев од друге половине XIX вијека уношени су и вјерска припадност и физички опис власника пасоша. Осим у вријеме владике Василија, средином XVIII вијека, национална припадност власника није уношена у пасош нити је постојала рубрика за народност (или националност). Као што се може видјети на дољеприложеним факсимилима пасоша, апсолутно су неистините информације које се понегдје могу прочитати да је у црногорским пасошима назначавано како је власник по народности Црногорац. Црногорци су се током постојања своје самосталне државе изјашњавали само као Срби по народности, истичући своју предводничку улогу у српском национу.

Средином XVIII вијека, у вријеме владике Василија Петровића Његоша, у пасошима издаваним у Црној Гори биљежило се: држављанство - црногорско, националност - српска, вјера - источно православна.[1]

Петар I Петровић Његош издавао је за путовање Црногораца у друге земље - Пашепорт. Тако је 20. септембра 1798. та путна исправа издата Ивану Савићу ради путовања у Задар и у њој је наведено образложење разлога путовања.[2]

У вријеме Петра II Петровића Његоша, Црногорци су за путовање у иностранство користили Црногорско проводно писмо у које уношено одакле је корисник родом. Тако у Црногорском проводном писму попа Стефана Ивановића који је путовао у Котор, стоји да је родом из Његуша, Црногорац.


Доцније је, такође у Његошево вријеме, путним исправама промијењен назив у Црногорски паспорт. У Црногорском паспорту Марка Врбице, који је такође путовао у Котор, пише да је он родом из Његуша, Црногорац.


Поп Стефан Ивановић путовао је у Котор и са пасошем издатим у вријеме књаза Данила Петровића Његоша. У пасошу се назначава да је власник из Залаза, родом Црногорац, вјероисповијести православне, а потом слиједи лични опис власника.


У пасошу путника за Грчку, Јакова Ковачевића из Љешанске нахије издатом у вријеме књаза Николе Петровића Његоша, уз остале податке о личном опису пише да је власник вјероисповијести православне.


И црногорска Влада у емиграцији је издавала пасоше непромијењене концепције. Тако се у пасошу Илије Лопичића, из априла 1919. године, може поред осталих личних података видјети да је по вјероисповијести православац.[3]


__________
[1] Ослобођење, независност и уједињење Србије и Црне Горе; Милић Ф. Петровић, Павле Стојковић, Заједнички историјски корени као фактори уједињења Србије и Црне Горе, Београд 1999, стр. 93.
[2] Владо Гојнић, Црногорци у америчким рудокопима, Цетиње, 1999, стр 39.
[3] Александар Стаматовић, Историјске основе националног идентитета Црногораца 1918-1953, Београд 2000, стр. 116.
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2786
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● Војне заставе   Sub 4 Maj 2013 - 0:34

Црногорске војне заставе


Алај-барјак
Застава црногорске војске


Крсташ-барјак
Црногорска четна застава
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2786
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● Ој јунаштва свијетла зоро   Sub 4 Maj 2013 - 0:46

Ој јунаштва свијетла зоро
аутентична верзија пјесме Ој свијетла мајска зоро
из 1863

Mузиколошки институт САНУ је 1995. објавио зборник научних радова презентованих у децембру 1993. У том зборнику под називом Српска музичка сцена је објављен научни рад Ђорђа Перића, Позоришне песме у записима мелографа XIX века, са садржајним информацијама, свакако научно прихваћеном истином, о аутентичној верзији пјесме Ој јунаштва свијетла зоро из 1863, данас познате под називом Ој свијетла мајска зоро. Објављујемо факсимиле дјела рeферата посвећеног о овој пјесми, а почетак и крај текста о Ој јунаштва свијетла зоро обиљежени су црвеном бојом. Молимо обратите пажњу и на фусноте.

Дакле, та аутентична верзија из 1863. гласи:

Ој јунаштва свјетла зоро
Ој јунаштва свјетла зоро,
Мајко наша Црна Горо!
На твојим се врлетима,
Разби сила душманима.

Једина си за слободу
Ти остала србском роду.
Дат ће Бог и света Мати
Да се једном све поврати.




Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2786
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● Крсто Зрнов Поповић (Српство зеленаша)   Sub 4 Maj 2013 - 0:59

Крсто Зрнов Поповић
(Српство зеленаша)

Приредио Александар Раковић на основу података из докторске дисертације[1] Александра Стаматовића и фељтона[2] овог историчара објављеног у "Гласу Црногорца"

Капетан Крсто Зрнов Поповић био је један од вођа Божићне побуне 1919. године, коју су против србијанске династије Карађорђевић подигли зеленаши, присталице свргнутог краља Николе и црногорске династије Петровић Његош. Након угушења ове побуне, Поповић је пребјегао у Италију да би се у јуну 1919. вратио у Црну Гору и почео комитску борбу. 10. децембра 1919, у гласилу црногорске владе у изгнанству, "Гласу Црногорца", Крсто Поповић истакао је важност Црне Горе у Србству рекавши да је "Црна Гора она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове".


Међутим, након само неколико мјесеци од доласка, Крсто Поповић се вратио у Италију гдје је у војсци избјегличке владе Црне Горе добио чин командира, а касније и бригадира.

1929. године упутио је из Белгије молбу краљу Александру Карађорђевићу да га ослободи одговорности за братоубилачке сукобе у Црној Гори од децембра 1918. до смрти краља Николе, и у писму му исказао вјерност. У Белгији му је 18. октобра 1929. влада провинције Лијеж, односно полиција за странце, издала пасош, под бројем 9121, са визом под бројем 94. У личним подацима унијетим у пасош, Крсто Зрнов Поповић национално се изјаснио као Србин.

Исте године се вратио у Југославију, добио официрску пензију и живио као пензионер до почетка Другог свјетског рата када је основао своје зеленашке формације, неку врсту милиције у италијанској служби и ступио у борбу против црногорских комуниста. Обиљежје ових зеленашких формација била је црвено-плаво-бијела србска тробојка, коју су такође користиле и четничке јединице у Црној Гори, вјерне династији Карађорђевић. Током рата међу зеленашима је дошло до подјеле те су једни пришли комунистима, а други четницима. Крсто Поповић није пришао ни једнима ни другима. Убили су га комунисти 1947. године.
________
[1] Александар Стаматовић, Историјске основе националног идентитета Црногораца 1918-1953, Београд 2000.
[2] Александар Стаматовић, О Српству црногорских зеленаша и федералиста, Глас Црногорца, Подгорица 24. XIX-1. XX 1999.

Молба Крста Поповића Краљу Александру Карађорђевићу

Његовом Величанству Александру
Краљу Срба, Хрвата и Словенаца
Београд

Ваше Величанство,

Кад је непријатељ био коначно потучен 1918. год. тада је и наступио моменат за уједињење Краљевине Црне Горе са Краљевином Србијом и са осталим југословенским покрајинама. У Црној Гори јавиле су се двије политичке струје, које су црногорски народ довеле до оружаног сукоба. Ја као официр иако сам стајао неутрално према једној и другој политичкој струји, чим је наступио оружани сукоб остао сам вјеран светињи заклетве положене Врховном Команданту Њ. В. Краљу Николи и ступио у борбу против оних елемената, које је мој Врховни Командант означио као непријатеље Црне Горе.

Њ. В. Краљу Николи мом Врховном Команданту остао сам вјеран до његове смрти.

Смрт блаженопочившег Краља Николе разријешила ме је заклетве а при томе је Црна Гора постала саставни дио Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је примила као таква на себе сва права, као и све обавезе.

Усљед тога покорно молим Ваше Величанство, да ме ослободите свих одговорности за вријеме грађанског рата у Црној Гори од децембра 1918. до смрти блаженопочившег Краља Николе и са тим дозволите ми слободан повратак у домовину, према којој имам и обавеза а и мојих права наслијеђених од Црне Горе, која је постала саставни дио Ваше Краљевине.

Вашем Величанству и домовини бити ћу вјеран као што сам био вјеран Њ. В. Краљу Николи и Црној Гори.

Крсто Поповић
Бригадир бивше Црногорске војске

Белгија
23. септембра 1929. год.
________
Оригинали пасоша Крста Поповића и његове молбе краљу Александру су у власништву породице Стојановић са Цетиња
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2786
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● Др Новица Радовић   Sub 4 Maj 2013 - 1:10

Др Новица Радовић
(Српство зеленаша)

Новица Радовић (1890 - 1945) је био један од вођа Божићне побуне у даниловградском крају. Након пораза зеленашких снага отишао је у Албанију, а из ње у Италију гдје се прикључио црногорској војсци у егзилу и тамо 1920. постао начелник информативног одјељења главног штаба. У земљу се вратио 1925, доселио се у Београд гдје је ухапшен и послат на робију у колашински затвор због оптужнице за тешка кривична дјела против државе на основу које је и осуђен на 20 година затвора. Премјештен је у зенички затвор из кога је након 9 година пуштен на слободу. У политички живот се укључио као члан црногорске Федералистиче странке. Због колаборације са Италијанима током Другог свјетског рата стрељали су га партизани 1945. године.

У штампарији "Дукађин" у Пећи објавио је 1938. своје значајно дјело "Црна Гора на савезничкој голготи" о паду и нестанку црногорске државе зашта је кривио Србију и савезнике. На сајту Српска земља Црна Гора вам преносимо факсимиле насловне стране и предговора у којима Радовић пише о Црној Гори и њеном србском родољубљу, о Црној Гори као чувару србског царства.






Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2786
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● Смрт краља Николе   Sub 4 Maj 2013 - 1:16

Након смрти бившег црногорског краља Николе I Петровића (1. март 1921) београдска Политика је неколико дана објављивала чланке о почившем краљу. Политика 4. марта 1921. преноси информације из стране штампе под насловом "Смрт краља Николе". Издвојили смо за наш сајт чланак пренешен из лондонског Тајмса (The Times), који Политика објављује на два стубца, јер га сматрамо веома интересантним. Наслов и оба дјела чланка спојили смо у једну слику.

Смрт краља Николе

Поводом смрти краља Николе "Тајмс" пише: Краљ Никола је живео три године дуже и тако помрачио успомене своје младости и активног живота. Да је умро раније, биографи не би имали да забележе његов неславан одлазак из Црне Горе.

Вођство Велике Србије, за које је радио више од пола столећа, није пало њему у део. Краљ Никола је био средњевековни монарх и деспота.

У европском рату, у мрачним данима србског народа, почео је да губи веру у крајњу победу и споразумео се са Аустријом. Када се ратна судбина окренула, тада је било јасно да су он и његова династија дискредитовани у очима Срба, те га је скупштина у Подгорици год. 1918. свргла са престола као сметњу уједињења Југословена, под династијом Карађорђевића.

У изгнанству, где је узалуд очекивао повратак у домовину, био је племенито потпомогнут од италијанског краља, као и недавно пензијом коју му је одредила београдска влада.

Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2786
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● Србство у Црној Гори   Sub 4 Maj 2013 - 2:05

Збирка старих црногорских докумената у које су искључиво уношени србска народност и србски језик, а никада нешто друго


Предраг Вукић

Српство у Црној Гори

- збирка докумената -

"Спознаћете истину
и истина ће вас ослободити"

Господ Исус Христос



Слика на предњој страни корица: Огрлица са ликовима владара из светородне династије Петровић - Његош (Народни музеј Црне Горе - Двор краља Николе I)

С благословом митрополита црногорско-приморског Амфилохија поводом двије стотине година Првог српског устанка, Одбор за прославу у Црној Гори

Уводно слово Предрага Вукића

Уводно слово уз збирку докумената
Српство у Црној Гори

Србство је по природи ствари духовни извор и историјска утока патријархалне Црне Горе. И то оне Црне Горе које одавно више нема. Која живи у нашим успоменама, предањима, епским пјесмама и архивским списима. Србство није мит нити заблуда старих Црногораца. Није ни скуп предрасуда наших предака нити митомански начин размишљања и расуђивања наших праотаца. У србској националној мисли уткан је суштински духовни смисао свих ослободилачких ратова које је стара Црна Гора са више или мање успјеха истрајно водила све до гашења своје државности 1918. године. Смисао слободарског духа који је красио и напајао старе Црногорце није био само испуњен настојањем одбране сопствене слободе и националне независности већ је био прожет много ширим и одговорнијим националним завјетом: завјетом за ослобођењем и уједињењем свеколиког Србства у јединствену србску националну државу. Тај узвишени и коначни циљ, крунска мета свих њених ратних напора, Црна Гора није могла остварити због скромних људских и материјалних капацитета. Али за тај суштински завјет предака рађало се, борило, умирало и истрајавало на бојним пољима славе и распећа. На стратиштима Круса, Граховца, Вучјег Дола, Фундине, Скадра, Брегалнице, Гласинца и Мојковца. У име тог завјетног циља генерација, Његош и краљ Никола написали су своја најбоља литерарна дјела и посветили их своме роду. Управо зато је идеал уједињеног Српства недјељив и неодвојив од изворног Црногорства. Управо зато је академик Љубомир Тадић промишљено констатовао да је "аутентично Црногорство у ствари аутентично Српство". Без обзира на њену скромну територијалну величину, улог Црне Горе у обликовању србске националне, црквене и културно-просвјетне историје је изузетан и немјерљив. Несразмјеран њеним реалним моћима. Стога је Св. владика Николај Велимировић са пуним оправдањем рекао: "Без Црне Горе, Србство би било као тијело без костију". Одајући искрено и заслужено признање херојима мојковачке битке, владика Николај је на само њему својствен благонадахнути начин исказао најкраће али и најљепше признање палим јунацима: "Да није било Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану". Своју славу, углед и међународно признање Црна Гора је крвљу својих мученима стекла управо истрајавањем на крунском националном идеалу. На оном идеалу који ни до данас није остварен. На идеалу уједињеног, слободног и васкрсавајућег Српства.

Али времена се мијењају и људи у њима. Са побједом социјалистичке револуције 1945. године промовисана је доктрина о црногорској нацији. У име заживљавања нове доктрине, извршена је егзекуција интелектуалног друштвеног слоја који је био духовни носилац српске националне мисли у Црној Гори. Нова доктрина је и формално утемељена на костима невиних. На стратиштима Пасјег гробља, Радовча, Куновог присоја, Техарја, Кочевја, Похорја, Зиданог моста и потом Голог отока и многих казамата широм Црне Горе и Титове Југославије. Методологијом револуционарног терора народ у Црној Гори је присилно истргнут из србске националне заједнице. С протоком времена, србска национална мисао у Црној Гори се гасила. Патријархалну Црну Гору замијенила је нека нова, брозовска Црна Гора која је посве отворено постала њена супротност у свему. Посебно у моралним, духовним и националним начелима. Раскидајући са Србством као националним хоризонтом предака, Црногорци су једновремено раскидали и са православљем као духовном вертикалом својих праотаца. Ипак, Србство је и даље живјело. Потиснуто, понижено и прогањано, али је ипак живјело и преживјело улазак у трећи миленијум. И дочекало свој васкрс. На попису становништва крајем 2003. године око 30% Црногораца се изјаснило у националном смислу као Срби, док се око 60% Црногораца изјаснило да говори србским језиком. Србство у Црној Гори је на Голготи историјске судбине, али се буди и васкрсава.

Бројни историјски извори својим садржајем свједоче о србском националном осјећању предака данашњих Црногораца. Чак и оних који се патолошком деструкцијом истрајно боре против србске националне мисли и против Срба у Црној Гори. Против сопственог, не само државног, него и породичног духовног насљеђа. Али снага историјских извора је неумољива и непоткупљива. И то како оних историјских извора који су публиковани, тако и оних који тек чекају своје публиковање. Цитираћемо само неке од њих. А њих је много. Неизмјерно много.

Просвјетни систем у раздобљу владе краља Николе био је темељито стављен у службу србске националне мисли. Циљ просвјетног система био је да омогући свеобухватну националну интеграцију младих Црне Горе на србском националном осјећању (изузев Албанаца), без обзира на њихову конфесионалну различитост и историјску супротстављеност. То је сасвим разумљиво. И хумано. Србство у Црној Гори није никад било синоним за православље већ је под своје покровитељство окупљало све поданике Књажевине (Краљевине) Црне Горе који су говорили србским језиком као матерњим језиком и који су реално били србског етничког поријекла, без обзира на различитост вјероисповијести. У Упутству управама основнијех школа у Подгорици, Бару и Никшићу, које је главни школски надзорник Стево Чутурило формулисао на Цетињу 20. септембра 1880. године, поред осталог се каже:

"Међу дјецом том ваља успоставити нову моралну свезу, а то је свеза крвног и племенског сродства по крви и језику, по славној прошлости и садашњости заједничкој.

'Србин вјере мухамеданске', 'Србин вјере католичке' или 'Србин вјере православне', то нека буду термини за означење вјерске разлике. Име 'Турчин' да не спомене ни учитељ ни ученик, јер је то име народа и племена татарско-туранског, које у себи нема ни трага од србске крви; и јер су наши речени мухамеданци србске крви и поријекла. Мухамеданска вјера не може никако сметати и не смета Србину, да буде добар Црногорац. - 'Брат је мио, које вјере био', вели србска пословица".

У Читанци за други разред основнијех школа која је публикована 1897. на Цетињу, у поглављу "Име и отаџбина" јасно и недвосмислено се каже:

"Дјецо! Вас је Србин родио, па с тога се ви Срби зовете. То ћете име ви до смрти ваше носити, њим ћете се пред свијетом дичити, и ако ко науми да вам мјесто њега друго какво име наметне, ви ћете онда прије умријети, него то допустити. Ви сте још мали и нејаки; но кад велики и јачи постанете, онда треба много којешта да чините за ваше отачаство, које се о вама брине, да будете срећни у животу.

Кад постанете људи, ви треба да волите ваше отачаство Црну Гору, да све радо чините, што је потребно, да србски народ буде напредан и срећан.

Та мисао треба да вам од сад све једнако буде у памети, ако желите бити достојанствени синови вашијех старијех, који су своју земљу и народ тако вољели да су многи од њих изгинули, док су је од непријатеља сачували".

У истој читанци, у поглављу "Народ у нашем завичају" још се садржајније и одређеније каже:

"У нашем завичају сви људи говоре истијем језиком, баш као и ми. Ми говоримо србскијем језиком, а ко год од матере своје научио, још од малена, србски говорити, тај је Србин. Пошто сви људи у нашем завичају говоре србскијем језиком, то је народ у нашем завичају србски.

Но у нашем завичају не моле се сви људи Богу једанко. Једни иду у цркву, на летурђију, други на мису, а трећи у џамију. Они, што иду на летурђију, то су Срби православне вјере; они што иду на мису, то су Срби римокатоличке вјере; они, што иду у џамију, то су Срби мухамеданске вјере. Сви смо ми браћа, јер говоримо истијем језиком, србскијем, а брат је мио, ма које вјере био. С тога треба да се љубимо и поштујемо, и да смо увијек једно другом у помоћи".

Неопходно је напоменути да ову читанку није написао неки просвјетни радник из Србије већ главни школски надзорник Ђуро Поповић који је рођен на Цетињу 1845. и који се у 57-ој години живота упокојио у свом родном граду 1902. гдје је и сахрањен.

У Земљопису Краљевине Црне Горе "за ученике трећег разреда основнијех школа", који је публикован 1911. на Цетињу, недвосмислено је и језгровито дефинисан појам вјере и народности, о чему се поред осталог каже:

"У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре србскијем језиком, а има их око 300.000 становника. Већина су православне вјере, а има их нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати, да смо сви србскога поријекла и србске народности...

Црном Гором влада краљ Никола I из славне српске породице Петровић-Његош...

Осим Црне Горе има још србских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином.

Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину - све србске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Србкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот ни имање за општу србску слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата."

У приручнику "Лекције из историје србскога народа" који је написао К. М. Костић (Цетиње, 1910) сугестивно је и топло дефинисана србска национална ујединитељска мисао као идеја водиља Црне Горе и њеног народа. У истом се приручнику поред осталог каже:

"Отаџбина се зове она покрајина на земљи, у којој живи народ, који говори нашим језиком, а који је србскога поријекла. Наша отаџбина није само Књажевина Црна Гора, јер у Банату, Сријему, Бачкој, Славонији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Далмацији и Краљевини Србији, Македонији и Старој Србији живи народ који говори србским језиком и који је србскога поријекла. Према томе, све те земље, у којима народ говори србским језиком јесу отаџбина србскога народа".

У Закону о народнијем школама у Књажевини Црној Гори из 1907. године, у првом члану се децидно каже: "Задатак је народнијем школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и србску писменост у народу." У чл. 26. су поименично поменути наставни предмети који се имају изучавати у основним школама. Међу њима се помињу и предмети србски језик и србска историја, који су још знатно раније са истим и непромјењеним називом изучавани у основним школама у Црној Гори, на шта упућују и сачувана школска свједочанства из тог периода.

У етнографској студији "Ријечка нахија у Црној Гори" (Београд, 1911) учитељ Андрија Јовићевић сасвим одређено и језгровито каже: "Становништво Ријечке нахије је србско и осим Срба нема других народности".

На Цетињу је почетком 1914. године формирано Друштво "Србски соко", чија је правила одобрио и потврдио министар унутрашњих дјела Лабуд Гојнић. У чл. 4. Друштва се поред осталог каже: "Чланом друштва може бити сваки Србин и Србкиња и сваки пријатељ србскога народа, који су навршили 18-ту годину живота, а који нијесу били судски кажњени ради дјела учињених из користољубља или против морала". У чл. 50. истог Друштва каже се: "Службени језик је србски, писмо ћирилицом. Друштвена је слава Видов-дан 15. јуна сваке године". У сљедећем чл. 51. поред осталог се каже: "Друштвена обиљежја јесу: 1) друштвена застава; србска народна тробојница (црвено-плаво-бијело) од свиле на средини, са обадвије стране, златом извезено С. С, година оснивања 1914, мјесто Цетиње - на штапу црвено обојеном са позлаћеним копљем. Горњи монограм значи "Србски Соко".

У приручнику "Познавање закона" који су Живко Драговић и Љубо Бакић приредили и објавили на Цетињу 1914. године, јасно су и разумљиво разјашњени појмови народ и народност (нација), који у дубљем етимолошком смислу не могу бити третирани као истовјетни појмови. У истом се приручнику недвосмислено каже да "црногорска народност не постоји". Али ако није постојала 1914. године, обликована је само 30 година касније револуционарним насиљем и идеолошким манипулацијама. У поглављу "Народ и државна територија", у истом приручнику, поред осталог се каже:

"Укупни број становништва једне државе, које је везано јединством државне власти, чини народ у политичком смислу, независно од тога, да ли је тај народ једног племенског поријекла или није. Тако н.пр. рече се "американски народ" и под тијем именом треба разумјети све скупа држављане Савезних Држава и ако су по народности веома разнородни. То исто вриједи и за народ француски, њемачки, руски, и т. д. Појам, дакле, "народ", у политичком смислу, не поклапа се са појмом "народност" јер је први појам много шири од другог.

Односно народа наше отаџбине, ми не би никако могли употребити назив "црногорски народ" у смислу народности, пошто су Црногорци по народности Срби, а црногорске народности не постоји. Поред тога, на црногорској државној територији има држављана и других народности осим србске, али им то не смета, да и они, са политичког гледишта, спадају у црногорски народ.

Према овоме, треба добро разликовати појам народ у политичком и етнографском смислу, да би се избјегли штетни, а више пута опасни неспоразуми. Тако н. пр. формулу "Црна Гора је за Црногорце", треба разумјети тако, да се у тој формули страни држављани противуставе држављанима црногорским, а сви црногорски држављани, у њиховом односу према држави, независно од њихове народности, једнаки су и равноправни.

Данашња државна територија Црне Горе је оно земљиште, које захватају њене политичке границе. То је земљиште само дио онијех земаља, у којима србски народ искучиво или у већини живи и које се све скупа називају Србске Земље, премда су политички раздијељене између неколико држава. Од тијех земаља постале су двије независне србске краљевине, које данас постоје: Црна Гора и Србија; трећи дио налази се под Аустро-Угарском Монархијом, а нешто и под Бугарском."

Могли бисмо у бесконачност цитирати објављене и необјављене историјске изворе који свједоче о србском националном осјећању предака савремених Црногораца. Увјерени смо да то није неопходно. Цитирали смо само неколико историјских и литерарних извора који својом упечатљивом и сугестивном снагом чине необориво и трајно србско национално свједочанство патријархалне Црне Горе са светородном лозом Петровића на челу.

У раздобљу од 1990. године до данас интезивно изучавам обимну и разноврсну грађу Државног архива Црне Горе на Цетињу. Након темељног и дугогодишњег научно-истраживачког рада, сабрао сам укупно 150 архивских докумената који чине збирку документарних извора. "Српство у Црној Гори". Већ летимичан поглед на њих, без дубље анализе, евидентно и неумољиво указује да је србско национално осјећање било већинско осјећање народа у Књажевини (Краљевини) Црној Гори. Највећи дио аката припада архивским фондовима Основна школа - Цетиње и Главно школско надзорништво који су похрањени у цетињском државном архиву. Мањи број аката припада приватним власницима, док свега три акта спадају у архивску грађу Цетињске Митрополије. Србство у Црној Гори није импортовано након 1918. године, већ је аутентичан национални осјећај наших предака са црногорског крша, који је опстајао и развијао се посве независно од укупних прилика у Србији и прекодринским српским етничким просторима. Управо зато само три акта у овој збирци припадају раздобљу Краљевине Југославије. Пасошка исправа Крста Зрнова Поповића издата у Белгији 1929. године посебна је тематска цјелина. Осталих 146 аката припадају раздобљу Књажевине (Краљевине) Црне Горе. Испод сваког архивског акта назначен је научни апарат који упућује на архивски фонд, број фасцикле и регистарски број акта или на име приватног власника у чијем се посједу документ налази.

Архивска документација сабрана у овој збирци може се груписати у 12 самосталних тематских цјелина и то:

- три плаката цетињске основне школе са програмом светосавске прославе (из 1889, 1890. и 1907). Неопходно је напоменути да је одлуком књаза Данила 1856. године празник Св. Саве у Црној Гори озваничен као школска слава и да се у школама пуних 90 наредних година прослављао у континуитету све до 1946. године када је одлуком тзв. народних власти престало одржавање светосавских прослава у школама.

- 125 увјерења о превођењу ђака из једне школе у другу насталих у периоду од 1908. до 1917. Њима је прикључено само једно увјерење из 1928. Самим тим, одлучили смо се да публикујемо само она увјерења настала прије уједињења 1918. Иста увјерења састоје се из 12 рубрика у којима су уписани основни подаци о ученику-ци који се преводи у нову школу. У рубрици народност и вјера уписана је искључиво иста формулација - Србин (или Србкиња) православне вјере. Црногорске народности уопште нема. Посебно је интересантно увјерење ученика основне школе у Подгорици Алије Маљевића, који је 1911. уписан у основу школу на Цетињу. Маљевић је уписан као Србин мухамеданске вјере. Исто увјерење јасно показује да Србство у старој Црној Гори није било синоним за православље већ много шири појам, који је осим православаца обухватао и католике и муслимане којима је србски језик био матерњи и који су знатном већином били србског етничког поријекла. Сва увјерења публикована у овој збирци налазе се у архивском фонду Основна школа - Цетиње, који је смјештен у Државном архиву Црне Горе на Цетињу.

- 11 школских свједочанстава из периода Књажевине (Краљевине) Црне Горе. Народносна припадност на њима није уписана. Али су зато међу осталим наставним јединицама уписани предмети србски језик и србска историја, који већ самим националним именом недвосмислено указују на србско национално утемељење старе Црне Горе. Десет ових свједочанстава похрањено је у цетињском државном архиву, док се свједочанство будућег бригадира Петра Мартиновића (из 1891) налази у приватном власништву.

- два школска свједочанства ученика богословско-учитељске школе Мића Љесара из Његуша (из 1909. и 1912), који је уписан као Србин православне вјере. Иста свједочанства налазе се у приватном власништву породице Љесар са Цетиња.

- службенички лист учитеља Мића Љесара из раздобља Краљевине Југославије.

- пријавни лист за упис ученика Богића Ђукића у први разред цетињске гимназије из 1910. Исти акт налази се у приватном власништву госп. Ранка Ђукића из Подгорице. Ђукић је уписан као Србин православне вјере.

- крштеница Драга Ралевића из 1918. Исти акт похрањен је у архиву Цетињске Митрополије у фонду Парохија цетињска. Родом из Калудре код Берана, Ралевић је уписан као Србин православне вјероисповиједи.

- службени лист и кондуита војводе Стева Вукотића из 1913. У овим исправама војвода Стево је уписан као православни Србин. Исте исправе налазе се и у приватном власништву породице Вукотић са Цетиња.

- допис Друштва Српски Соко из Цетиња управитељу основних школа на Цетињу од 13. јуна 1914. Сам садржај за себе довољно говори. Није га неопходно коментарисати. Допис је похрањен у цетињском државном архиву, у фонду Основна школа - Цетиње.

- службенички лист свештеника Богдана Церовића из 1926. Иста исправа похрањена је у досијеу истог свештеника у архиву Цетињске Митрополије.

- писмо командира Николе Ковачевића митрополиту Митрофану Бану од 13. јула 1902. Исто писмо пронашли смо у архиву Цетињске Митрополије.

- пасошка исправа бригадира Крста Зрнова Поповића издата 18. октобра 1929. од белгијских власти у Лијежу (Белгија). У рубрици de nationalite уписано је Serbe. Недвосмислен документарни доказ да се Крсто Зрнов Поповић као присталица суверене Црне Горе са династијом Петровића на челу национално осјећао као православни Србин. Иста исправа налази се у посједу породице М. П. Стојановића са Цетиња.

Документарни извори у овој збирци чврсто су и неподмитљиво свједочанство србског националног опредјељења старих Црногораца. То је барем јасно свима онима који држе до историјске истине и духовног насљеђа праотаца. А оним који кривотворе историју сопствене земље зарад личних, политичких и материјалних интереса можемо узвратити ријечима творца савремене писмености, Вука Стефановића Караџића: Зло је кад неко не зна, а учити се не да. Њима је узалуд говорити. За њих је било какав доказ који противуријечи њиховој антисрпској идеологији безвриједан и неприхватљив. Али историјска истина утемељена на мноштву извора и документарних доказа не може се промијенити.

Криза духовног идентитета и нови расколи све више угрожавају опстанак Црне Горе и њеног народа. Као да је слутио долазак овог злодоба на размеђи другог и трећег миленијума Матија Бећковић је руковођен интуицијом свог пророчанског духа одавно записао:

Умрла је стара Црна Гора
и без ње се муче Црногорци.
Па никако да и они помру.
Помријеће, но ће прије тога
себе и њу мртву обрукати.

Да ли ће се ово злокобно пророчанство испунити до краја, зависи од нас самих. Од сваког појединачно. Спасење и препород Црногораца могућ је искључиво на друштвеном систему провјерених вриједности, на православној духовној вертикали и србској националној хоризонтали. На помирењу са својим прецима. На општенародном покајању и измирењу са Господом и својом распетом савјешћу. У противном, изгубићемо се у дукљанским беспућима, маглама, и недоходима. А у њима и Црна Гора као наша држава и ми као њен народ.

Стога је основни смисао документарне збирке "Српство у Црној Гори" да својим садржајем пружи барем скроман допринос духовној и националној обнови колективне народне свијести у Црној Гори. Јер без темељне културне и духовне обнове и ослобођења од нагомиланих идеолошких предрасуда и заблуда нема будућности ни Црној Гори ни њеном народу. Само на истини, а не на обмани, могуће је изградити друштво које свом народу гарантује стабилну и перспективну будућност.

Цетиње, на Петров-дан 2004.

Предраг Вукић, проф.


Citat :
Опис иконе на задњој страни корица: Ослобођење и уједињење окупираних српских земаља у јединствену српску државу био је основни политички и национални циљ господара светородне династије Петровића, а међу њима посебно митрополита Петра I (Св. Петар Цетињски), Његоша и краља Николе. У име остварења тог светог циља вођени су сви ослободилачки ратови у историји Црне Горе. Икона насликана 1876. године, која се чува у ризници Цетињске Митрополије, својим укупним ликовним садржајем представља живописну умјетничку визију националног програма књаза и краља Николе I.

На икони је насликан лик младог књаза насљедника Данила у црногорској народној ношњи окруженог ликовима Св. пророка Данила и Св. Спиридона Чудотворца. Између лика Христа Спаситеља и књаза Данила насликан је анђео Господњи који у рукама носи царску круну Душана Немањића да би њом крунисао књаза насљедника. Св. Спиридон држи свитак папируса са молитвеним натписом: "Господи спаси благочестиваго Престолонасљедника Черногорскаго Данила Петровић и подажд јему мирноје и долгодеиственоје царствованије Сербскоју Державоју" ("Господе, спаси благочестивог Престолонасљедника Црногорског Данила Петровића и подај му мирно и дуговјечно царствовање Српском Државом").

Предраг Вукић

_________________________
Документација и Литература

Програми светосавских прослава на Цетињу

001. Светосавска прослава (1889)
002. Светосавска прослава (1890)
003. Светосавска прослава (1907)
Школска документа, увјерења, свједочанства

004. Милорад Маројевић (1908)
005. Божо Ђуровић (1908)
006. Блажо Марковић (1908)
007. Павле Контић (1909)
008. Иван Мартиновић (1909)
009. Љубица Раичковић (1909)
010. Ђеле Поповић (1909)
011. Вуле Марковић (1909)
012. Олга Божовић (1909)
013. Видосава Јовићевић (1909)
014. Нико Јовићевић (1909)
015. Лука Стојановић (1909)
016. Љубица Кнежевић (1910)
017. Љубо Дрецун (1910)
018. Блажо Лопичић (1910)
019. Љубица Лопичић (1910)
020. Божо Васиљевић (1910)
021. Матан Раичевић (1910)
022. Ђорђина Роловић (1910)
023. Мојсија Самарџић (1910)
024. Саво Радуловић (1910)
025. Павле Контић (1910)
026. Јаков Контић (1910)
027. Душан Кусовац (1910)
028. Михаило Дрљевић (1910)
029. Марко Рајовић (1910)
030. Никола Гавриловић (1911)
031. Љубица Пејовић (1911)
032. Алија Маљевић (1911)
033. Илија Филиповић (1911)
034. Саво Ђуричић (1911)
035. Божо Поповић (1911)
036. Мила Иличковић (1911)
037. Илија Пламенац (1911)
038. Зорка Вукић (1911)
039. Мироје Шћепановић (1911)
040. Митар Савићевић (1911)
041. Томаш Марковић (1911)
042. Јелена Џањевић (1911)
043. Ристо Терзић (1911)
044. Зорка Бошковић (1911)
045. Босиљка Пламенац (1911)
046. Ђорђије Гојнић (1911)
047. Миливоје Жарић (1911)
048. Ђоко Пилетић (1911)
049. Јефтимија Павлићевић (1911)
050. Видосава Марковић (1911)
051. Васиљка Марковић (1911)
052. Вуле Марковић (1911)
053. Андрија Лазаревић (1911)
054. Милева Велимировић (1911)
055. Душан Шутовић (1912)
056. Савица Шутовић (1912)
057. Филип Јовићевић (1912)
058. Косе Јовићевић (1912)
059. Стане Радуновић (1912)
060. Радован Радуновић (1912)
061. Ђуро Перишић (1912)
062. Ранко Вучковић (1912)
063. Вулета Радовић (1912)
064. Божо Поповић (1912)
065. Ђорђије Поповић (1912)
066. Јована Вукосавовић (1912)
067. Александар Драговић (1912)
068. Неђељко Ракочевић (1912)
069. Јошо Ђуровић (1912)
070. Филип Јовићевић (1912)
071. Босиљка Николић (1913)
072. Василије Думовић (1913)
073. Милева Думовић (1913)
074. Војислав Радуловић (1913)
075. Илија Ивановић (1913)
076. Јагош Ивановић (1913)
077. Димитрије Кусовац (1913)
078. Ђоко Рогошић (1913)
079. Босиљка Мартиновић (1913)
080. Видосава Мартиновић (1913)
081. Јован Роловић (1913)
082. Никола Стругар (1913)
083. Александар Мартиновић (1913)
084. Ранко Вучковић (1913)
085. Иво Мијушковић (1913)
086. Максим Мијушковић (1913)
087. Златана Кривокапић (1914)
088. Вујадин Татар (1914)
089. Анка Церовић (1914)
090. Босиљка Церовић (1914)
091. Михаил Ђурашковић (1914)
092. Јованка Николић (1914)
093. Петар Поповић (1914)
094. Саво Мартиновић (1914)
095. Станка Огњеновић (1914)
096. Јован Вукчевић (1914)
097. Филип Вукчевић (1914)
098. Петар Ђуровић (1914)
099. Даница Ђуровић (1914)
100. Олга Бајагић (1914)
101. Милена Ђурашковић (1914)
102. Блажо Чејовић (1914)
103. Горде Каписода (1914)
104. Петар Абрамовић (1914)
105. Душан Мартиновић (1914)
106. Андро Ломпар (1914)
107. Томо Ломпар (1914)
108. Ђуро Ђурановић (1915)
109. Душан Ђурановић (1915)
110. Крсто Шпадијер (1915)
111. Ксенија Филиповић (1915)
112. Ђорђије Коловић (1915)
113. Блажо Јанковић (1917)
114. Даница Лучић (1917)
115. Јелена Лучић (1917)
116. Персида Лучић (1917)
117. Јован Кнежевић (1917)
118. Душан Ђурковић (1917)
119. Петар Радовић (1917)
120. Горчин Вујић (1917)
121. Стане Стевовић (1917)
122. Ристо Драгићевић (1908)
123. Лука Драгићевић (1908)
124. Божо Почек (1909)
125. Нико Јерговић (1909)
126. Вуко Драговић (1909)
127. Душан Мандић (1908)
128. Маркиша Вукић (1927)
129. Петар Мартиновић (1891)
130. Божо Марковић (1892)
131. Мило Мартиновић (1910)
132. Стево Велашевић (1912)
133. Радош Обреновић (1912)
134. Блажо Велашевић (1912)
135. Јован Лакетић (1912)
136. Богдан Мартиновић (1912)
137. Крсто Пајовић (1913)
138. Драго Јовановић (1914)
139. Божо Мартиновић (1915)
140. Мићо Љесар (1909)
141. Мићо Љесар (1912)
142. Богић Ђукић (1910)

Остала документа

143. Крштеница Драга Ралевића (1908)
144. Службени лист војводе Стева Вукотића (1913)
145. Војни досије војводе Стева Вукотића (1913)
146. Документ цетињског удружења Српски соко (1914)
147. Службенички лист свештеника Богдана Церовића (1926)
148. Службенички лист учитеља Мића Љесара
149. Писмо командира Николе Ковачевића митрополиту Митрофану Бану (1902)
150. Пасош Крста Поповића (1929)

Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2786
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● И мртви свједоче истину   Sub 4 Maj 2013 - 2:15

Глас Црногораца, 28. март 2001.
И мртви свједоче истину

У петак 16. марта 2001. године, дневни лист "Вијести" објавио је на страни 13. фотографију Херцеговаца које су повјешали аустроугарски окупатори, а коју је лажно и очигледно злонамјерно дневни лист "Вијести" представио као "вјешање црногорских родољуба на Цетињу 1920." почињено од стране Србијанаца.

Историчар Александар Стаматовић је 17. марта на Парламентарном каналу Црне Горе и 19. марта 2001. у "Гласу Црногораца" први указао на лажно представљање овог историјског догађаја у "Вијестима", позивајући се на књигу Војислава Богићевића "Сарајевски атентат" објављену 1954. године од стране Државног архива Босне и Херцеговине.


У овој књизи се наводи да поменута слика свједочи о пострадалим Србима Херцеговцима објешеним 1914. године у Требињу.

Апсолутно је тачно да се на слици ради о пострадалим Србима Херцеговцима. Аустро-угарски злочин о коме ова слика свједочи почињен је 6./19. фебруара 1916. године, а не 1914. Злочин је извршен у кругу аустријске касарне (зграда која се види у позадини) у Требињу. О именима деветорице објешених Срба, који се виде на слици, свједочи књига окружног протојереја и пароха требињског Владимира Ј. Поповића "ПАТЊЕ И ЖРТВЕ СРЕЗА ТРЕБИЊСКОГ 1914-1918", која је објављена у Требињу 1929. године.

Страдалници из српске Херцеговине приказани на слици су:

Спасоје Стијачић, тежак из Клобука
Лука Бакоч, тежак из Клобука
Раде Бакоч, тежак из Клобука
Лазар Рутешић, тежак из Клобука
Тодор Стијачић, тежак из Раковог Дола
Ђорђо Стијачић, тежак из Ораховца
Крсто Стијачић, тежак из Доброг Дуба
Никола Шегрт, тежак из Аранђелова
Трифко Кујачић, тежак из Раковог Дола.

Да употпунимо ову информацију, помогао нам је Музеј града Требиња.
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: ● ИСТОРИЈСКА ЧИТАНКА   

Nazad na vrh Ići dole
 
● ИСТОРИЈСКА ЧИТАНКА
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: ПОЛИТИКА :: Унутрашња политика (Србија) :: Црна Гора (Српска Црна Гора) :: СРБСКА ЗЕМЉА ЦРНА ГОРА-
Skoči na: