Добро дошли на званични форум Србског покрета Слободна Србија.
Пријавите се како би могли да учествујете у најинтересантнијим расправама из области политике, историје, културе, забаве ...


Званични форум Србског Покрета Слободна Србија. Добро дошли!
 
PortalPortal  PrijemPrijem  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  PristupiPristupi  
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Ključne reči
Zadnje teme

Ko je trenutno na forumu
Imamo 1 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 1 Gost

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 47 dana Sre 10 Apr 2013 - 12:45
Decembar 2017
PonUtoSreČetPetSubNed
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031
KalendarKalendar

Delite | 
 

 ● ИСТОРИЈЕ

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2839
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● ИСТОРИЈЕ   Sre 1 Maj 2013 - 20:50

Историје Црне Горе







Poslednji put izmenio Admin dana Čet 2 Maj 2013 - 22:54, izmenio ukupno 4 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2839
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● Историја о Црној Гори - Владика Василије Петровић Његош   Čet 2 Maj 2013 - 5:21

ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
ИСТОРИЈА О ЦРНОЈ ГОРИ

ЊЕГОВОЈ ВИСОКОЈ ГРОФОВСКОЈ

СВЈЕТЛОСТИ



ЊЕНОГ ЦАРСКОГ

ВЕЛИЧАНСТВА

САМОДРЖИЦЕ СВЕРУСКЕ

државноме

вицеканцелару

правом тајном савјетнику
носиоцу разних ордена

МИХАЈЛУ ИЛАРИОНОВИЧУ
ВОРОНЦОВУ


милостивоме моме господару


НАЈСВЈЕТЛИЈИ ГРОФЕ,

МИЛОСТИВИ ГОСПОДАРУ,

МИХАЈЛО ИЛАРИОНОВИЧУ


Налазећи се на најпресвјетлијем ЊЕНОГ ЦАРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА двору, ја, смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа, очекујући премилостиво упућивање у своју отаџбину и своме духовноме стаду, усудих се да овај опис положаја и пређашњих владара земље наше црногорске, с прилогом светих царева српских и деспота, ко су они и откуда бјеху, усрдно понудим Вашој Високој Грофовској Свјетлости, као трудољубивом министру који се интересује за стране народе, о чему јасно свједочи Ваше раније обилажење туђих крајева; с тим да би се допао Вашој Високој Грофовској Свјетлости да се штампа како би с народом нашим црногорским и други славеносрпски народи имали најусрднију жељу према високославном Руском Царству. Имам част да ово кратко историјско дјело Вашој Високој Грофовској Свјетлости уручим, што за добро најпокорније молим да примите, заувијек се предајем милости.

Ваше Високе Грофовске Свјетлости


милостивога господара

смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога егзарх

ВАСИЛИЈ ПЕТРОВИЋ

10. марта
1754. године,
у Москви



ПРЕДГОВОР

УЗ ОВУ ИСТОРИЈУ УКРАТКО

Као праведним божијим допуштењем, за учињене грјехове наше, Турци завладаше, мада не и у потпуности, српском земљом; а нарочито најмилостивији Бог би разљућен због убиства праведног младог цара Уроша. Послије тога почеше се појављивати извјесни не знам какви људи у Ћесарији и у другим земљама и проглашаваху се потомцима високих породица српских деспота и грофова, међу њима и неки Бошњак Ђорђе Бранковић, назвавши се српским деспотом, још се усуди и заповједником црногорским себе прогласити, за што је по заповијести цара Леополда заточен у Прагу, тамо је и преминуо, гдје је раније написао многе историје о Србљима, а нарочито хвалећи своју породицу, која је међу Србљима остала у великом презрењу и срамоти због издаје кнеза Лазара.

Послије тога и многи други поданици турски, а нарочито Бошњаци и Херцеговци по поријеклу, проглашаваху се племићима и куповаху за новац свједочанства од Рагузијана <Дубровчана>, а новац од трговине добијаху. Послије тога Мавроурбин <Мавро Орбин> рагузински <дубровачки> архимандрит, написа историју о Словенима, у којој слави Рагузу <Дубровник> изнад осталих и казује да наводно славни Немањин род, царева српских, потиче из лоше породице попа Стефана од Пљеваља из Херцеговине.

Насупрот томе су многе старе историје, а особито оне које се и сада налазе у Атонској < Светој > гори у Хилендару <Хиландару>, и С<р>бљији у лаври Студеници, у Дечанима, у српској Пећкој патријаршији, у црногорској Цетињској митрополији, које једнако казују да је Симеон Немања рођен од кнеза Беле Уроша, а тај Бела Урош потиче од породице Ликинија Мучитеља и сестре Константина Великог Теодоре. Овај Бела Урош живио је у Зети гдје је данас град Спуж и тамо је родио три сина, Давида, Константина и Стефана Немању, који је назван касније у монаштву Симеон.

Послије тога, 1737. године, Богић Вучковић из Херцеговине за новац купи свједочанство од Рагузијана да је Црногорац од породице Страцимирове и пође римском ћесару, огласивши да је он покренуо црногорске народе у помоћ ћесару и да је због тога сасвим себе упропастио, те су му Турци сва села узели, иако он није имао ништа осим себе. И поред тога ћесар га награди новцем и дарива му посјед, добру земљу у Мађарској, и тамо му се сада многи сељаци населише.

Из оваквог разлога неки Херцеговци и у Русији за заслуге народа црногорског стекоше награде и милости, чему не завидимо, него се чудимо како туђе заслуге у своју корист употребљавају. И због тога укратко дајем ову историју, исписану из многих горе поменутих српских историја које се налазе у наведеним манастирима, а које говоре о царевима српским и херцезима <војводама> црногорским; послије тога стварно пред царевима нашим само < саме > личности присуствоваху, а дијелом и ми својим очима видјесмо.

Осим тога, и положај те земље, и који су народи у њој, и од којих су породица главни официри, укратко изложих, особито да варалице посад не би могле на име честитих људи у државу долазити, и свак својим именом нека буде задовољан.



ИСТОРИЈА О ЦРНОЈ ГОРИ

Ова земља називаше се раније јединственим именом Зета, а то име јој је дато по ријеци званој Зета, која извире на сјеверу наврх те земље Зете и тече према југу. Насупрот ње са истока тече друга ријека Морача, између Црне Горе и Брђана, и улива се у ријеку Зету испод Вртограда, гдје се родио Диоклитијан <Диоклецијан> и гдје је саградио велики град, назвавши га по своме имену Диоклитија <Дукља> тада је овој земљи умјесто Зета дато име Диоклитијанска земља. Овај град је касније Симеон Немања разорио, о чему ће послије бити речено. Ове двије ријеке се спајају и низином тече ријека која се зове јединственим именом Морача, тече право према југу и улива се у језеро које се прострире од Зетскога поља до самог ушћа ријеке Бојане, која тече од језера ка западу у Адријатско <Јадранско > море. У том језеру има неколико острва, а на сваком острву има манастир који саградише зетски и црногорски херцези <војводе.> Окренувши се према Бојани, са десне стране тога језера је плодна земља, по имену Шестанска крајина, сјеверно од Крајине је провинција Црмница, богата свакојаким плодовима, одсвуда извори воде поље напајају; тамо је жито и вино најбоље врсте. Западно од Црмнице је Приморска земља, гдје рађају свакојаки плодови. а нарочито уље и вино, два среза Спич и Шушен <Шушањ>, и провинција Паштројевићи. Од Паштројевића, западно од Катунске провинције налази се срез Махине; тамо је предивни манастирски дворац митрополита црногорског и поље засађено свакојаким плодовима и виноградима, гдје рађа добро вино. Западно од Махина је провинција Грбаљ, поље и брегови богати вином и житом и уљем. Сјеверно од Грбља је полуострво и на њему три среза, Луштица, Кртоле и Љешевићи; одатле источно је Солијецко <Солиоско> поље, гдје су црногорски херцези <војводе> добијали со; тамо је био славни манастир архистратига Михаила, који сагради Стефан Други, цар српски, син Симеона Немање. У том манастиру људи римскога закона из града Котора отровом смртоносним на вечери убише 72 монаха 1443. године, пошто Србљи послије изгубише битку од Турака на пољу Косову (послије 63 године). Град Котор су Црногорци раније били прикључили себи и у њему поставили 70 кућа племићких породица; у њему цареви српски многе цркве саградише и своје дворове, а највише Силни Стефан; а послије, 1443. године, град је предат под млетачку заштиту. Од Солила је срез Његош, у коме је и град Његош, гдје живе главна господа официри црногорски, породице Петровићи, Радоњићи и Богдановићи. Од Његоша јужно је планина Ловћен, пријатно и високо мјесто гдје су раније преко љета живјели црногорски херцези; тамо су љековити извори, а сада и митрополитов манастирски дворац. Од тога мјеста теку воде и ријеке у приморје грбаљско. С друге стране, сјеверно од Његоша, многи су срезови: Теклићи <Ћеклићи>, Бљелице, славни Озринић, Цуце, Ораховац и провинција Грахово, Дврсно и Кривошије и Трешњево, а ову провинцију Црногорци ослободише од Турака 1711. године. Источно од Његоша је Цетиње, митрополитова резиденција, од Цетиња још источније је Ријечка провинција и град Ријечка < Ријека >, тим именом назван по ријеци која одатле извире и тече право у горе речено језеро, и овај град Црногорци ослободише од Турака и с њим цијелу Жупу 1711. године. Од Жупе према љетном истоку <сјевероистоку> простире се Љешанска провинција до прије поменуте ријеке Мораче. Од те провинције сјеверно, а од Катунске провинције према љетном истоку, налази се провинција Пљешивачка до саме ријеке Зете од истока; тамо је митрополитов брод < газ >, гдје се лове изврсне рибе пастрве, таквих нигдје не видјесмо. Источно, с друге стране ријеке Зете, налази се провинција Бјелопавлићи. < Бљелопављићи >. Сјеверно одатле је планина звана Острог; по врху тога Острога постављена је давно камена линија, која дијели Црну Гору и Херцеговину од Острога са сјеверне стране до на врх Голије. Јужно од Острога је провинција Бјелопавлићи а источно од Бјелопавлића је провинција Пипери, источно од Пипера су Ровчани; ту тече ријека Морача, која се улива у ријеку Зету, а одатле у поменуто језеро. С друге стране ријеке Мораче, од Пипера према зимском истоку <југоистоку>, налази се срез Братоножићи, с лијеве стране провинција Васојевићи, а на десној страни провинција Кучи, провинција Клименте, Кастрати, Тузи, Шкријељи, Груде; ове провинције и срезови овдје поменути сви су слободни народи, сви су нашег источног православља, осим Климената и Кастрата, који су католици. У овој земљи живјела су некада славна господа: Бела Урош, који роди Симеона Немању, а тај Симеон прије замонашења био је Стефан, оснивач српског царства, срећно владаше 46 година; исти разори град Диоклитију, да у њему не живе хришћани, као што се види и до данашњег дана, и остави царство сину Стефану Другом. Завидећи му, брат кнез Вукан отпоче рат против цара и брата. У то вријеме њихов брат свети Сава из Атонске горе донесе мошти родитеља њиховог светог Симеона Немање, а помири Вукана с царем Стефаном, и од тога времена је кнез Вукан живио у Зети; од ове породице потичу зетски и црногорски херцези. Тамо у Зети је и свети Сава поставио првог архијереја Илариона Шишојевића године 6723 (прим. - по старом рачунању времена од почетне 5508. п.н.е). Није могуће описати миомирисни ваздух ове земље, прелијепе воде, прије поменуте ријеке и друге мање ријеке које утачу у поменуто језеро, тамо има мноштво разних изврсних риба које се соле, суше и развозе у Венецију, у Пуљу и Делматију <Далмацију>; тамо су своје вријеме много пута зими српски цареви извољели живјети. Одатле се Стефан Пети с овим народом зацари и брата од друге мајке, који не хтједе живјети с њим заједно, него му пријећаше ратом, уби, а његова војска се предаде Стефану. Одатле Стефан Шести, силни цар, <нај> више с овим народом, многе земље освоји: Бугарску, Грчку, Славонију и Хрватску, дио Мађарске и сву Истру; Венеција и Напуљ били су под његовом заштитом. Код њега бијаше Вукан Мрњавчић <Вукашин Мрњавчевић>; од нације бугарске кнез, кога је цар Стефан веома волио. Осјетивши да ће умријети, цар круниса семдогодишњег дјечака цара Уроша и управу над царством младог цара Уроша предаде кнезу Вукану. Послије тога умрије цар Стефан Силни, а царством поче управљати Вукан, који, видећи себе на високој власти, поче помишљати и о самој царској власти, ако убије младога Уроша. Ласкајући му, заведе га у Косовску шуму и својом га руком уби и глас пренесе да цар Урош побјеже у Атонску гору . Те исте године изиђоше Турци на Калипоље < Галипоље > а на њих у бој пођоше кнез Вукан с братом Гојком, друге војводе и одабране српске војске 60 хиљада. Турци чуше за српску војску која се улогорила у Македонији на ријеци Марици. Кад виђеше, варвари у великом страху бијаху и послаше своје изасланике кнезу Вукану да траже мир, пристајући и да плате данак, али кнез Вукан, праведним божијим гњевом због убиства цара Уроша обезумљен, не пристајаше на мир, а војску водити не умијаше; стајали су без стража у забавама и пијанству, а коњи су сами пасли на пољима. Турски изасланици све казаше своме цару Аркану < Оркану > , који изненада по ноћи на Србље удари: кнеза Вука с породицом убише, и изгибе много српске војске, због чега син му Марко побјеже турском цару, а Србљи поставише кнеза Лазара себи за господара. На овом избору била је сва српска господа, осим зетског и црногорског херцега, који је у то вријеме био Баоша син Страцимиров, а војводство је примио послије Јована Првог херцега, који је пак потицао из породице кнеза Вукана, сина Симеона Немање, и звао се Јован Први Црнојевић. Сумња се да је он умро од смртоносног отрова кнеза Вукана Мрнавчића; оставио је младог сина Стефана од три године. И тада Баоша би зетски херцег, али не хтједе заједно са царевим убицом кнезом Вуканом ступити у бој против Турака, а мало гдје Србљи битку добише без Црногораца и Брђана. Баоша не хтједе признати кнеза Лазара за великог господара Србаља и самодршца, па због тога кнез Лазар три пута ратоваше против Баоше, али сва три пута од Баоше би побијеђен. Напосљетку Баоша, као човјек млад, у рату непобијеђен би побијеђен од младе дјевојке, дивне Марије, ћерке кнеза Лазара, којом се ожени и признаде покровитељство кнеза Лазара. Али варвари Турци од Грка узеше Андрејанопољ <Једрене > и закључише мир, и почеше ковати планове како би што прије српску државу освојили и оне храбре народе себи покорили. Потом турски цар Мурат Први поче од Азије сакупљати велику војску и крену право на српску земљу. Самодржац српски кнез Лазар није се томе надао те посла изасланике да моле за мир, али Мурат не хтједе ни да чује о миру. Кнез Лазар поче одмах да сакупља војску, да прије изађе пред цара Мурата на поље Косово. С јужне стране бијаше турска војска, са сјеверне стране српска војска стајаше против турске као ријека против великога мора. Српску војску је предводио славни војвода Милош Обиљевић зет кнеза Лазара; а босанску коњицу водио је други зет кнеза Лазара, војвода Вукан Бранковић, варалица који се договори с царем Муратом и обећа му да ће издати кнеза Лазара, но се бојао од војводе Милоша Обиљевића, кога је непрестано клеветао, али му праведни господар кнез Лазар није хтио вјеровати, очекујући херцега зетскога господина Баошу, који још није стигао него сакупља војску и креће према кнезу Лазару. Тада кнезу Лазару жао бијаше што Вук Бранковић непрестано клевеће Милоша. Позива своје војводе на вечеру да се провеселе с њиме заједно. Сједају господа око софре: Вук Бранковић, с лијеве, а старац Вратко Богдановић с десне стране кнеза Лазара, војвода Милош у дну софре наспрам кнеза Лазара, с десне и с лијеве стране двије војводе, Милош Топличанин и Иван Косанчић, и тада рече невјерни Вук Бранковић: "Погледај, велики господару, кнеже Лазаре, она тројица говоре о твоме злу, како ће те погубити на пољу Косову". У тај час кнез Лазар држаше у десници чашу пуну вина, али не мога пити ништа, јер га сузе облише, ни прозборити не мога, једва сљедећу ријеч изговори: "Још никад у српском народу невјерства није бивало своме господару, а сада чујем да је нова невјера смишљена од мога зета војводе Милоша Обиљевића, коме сам повјерио сву моју војску, још је са собом наговорио моје двије вјерне војводе, Милоша Топличанина и Ивана Косанчића. Здрав си, зете Милошу, вино попиј, а пехар ти на дар!" Милош устаде и кнезу се смјерно поклони, говорећи: "Милостиви господару, ја сам <ти> вјеран, тако ми Бог помогао против цара Мурата, кога ћу сјутра убити и цијеломе свијету показати своју вјерност, а сву војску предајем теби, милостивоме господару, али чувај се, господару мој, невјере Вукана Бранковића, који тебе лаже, а нас клевеће. Поћи ћу рано, цара Мурата ћу убити, а послије тога не знам шта ће бити". У тај час иза софре изађе и с њим обје војводе, Милош Топличанин и Иван Косанчић, и рано узјахаше на добре коње, одјурише према турском логору. Страже турске казаше цару Мурату, и овај мишљаше да они иду да се потурче, и веома се обрадова Милошу Обиљевићу, као главном војсковођи кнеза Лазара. Милош Обиљевић уђе сам под шатор и цар му рече: "Добро дошао, Милошу, имаћеш код мене доста сваке милости!" Милош рече: "Имам доста сваке милости у господара мога, славног кнеза Лазара!" И у тај час цару Мурату прободе мачем срце и овај паде наузнак мртав. Још Милош ту уби главнога < великога> везира и царева благајника. Обиљевић Милош као муња из шатора изађе, појаха коња и двојици другова рече: "Пут треба мачем пробити!" Турци повикаше: "Милош уби цара!" На њих многи Турци нападоше, три војводе без милости многе Турке побише, брзо се из логора турског хтједоше назад пробити и кнезу Лазару јавити да је турски цар Мурат убијен; У том часу Турци обојицу војвода убише, Топличанина и Косанчића. Видећи да су му другови погинули, Обиљевић опет полетје у бој и опет много Турака уби. Турци око њега пободоше у земљу копља, окренувши врхове нагоре, те се Обиљевића коњ набоде на копља. Војвода Милош се својим копљем трипут подуприје, скочи први пут око 20 корака, други пут 25. трећи пут 40 корака, о чему и до данас на пољу Косову знаци осташе. Милошу се сломи копље, и окружи га мноштво Турака, ухватише га жива и одведоше цареву сину Бојазиту Првом; Бојазит се осоколи и тада са свом војском крену према српском логору. Кнез Лазар је сам командовао војском, а издајник Вук Бранковић из логора српског побјеже на страну и далеко одведе 12 хиљада Босанаца одличне коњице. Кнез Лазар рече: "Ко љуби Христа и жели милост божију нека иде са мном да пролијемо крв за вјеру и цркву, за отаџбину и славу; ко ли неће милости божије, нека иде за проклетим Вуканом Бранковићем!" И другог сата дана почеше бој и до поднева Србљи веома много Турке убијаху и шест паша са свом <војском> побише. И да издајник не утече са 12 хиљада коњаника, могаху тог дана сву силу турску побити. А послије поднева почеше се Србљи умањивати. Тога дана погибе сва српска господа пред очима свог господара кнеза Лазара који, приликом замјене заморених коња, од Турака жив би ухваћен, са мноштвом властеле, и по наређењу Муратова сина Бојазита <Бајазита> свима главе посјекоше, прво кнезу Лазару, а послије Милошу Обиљевићу. И тако се умањи српско царство, које је свом свијету цвјетало двјеста и тридесет година. Основао га је Симеон Немања године 6663, и цароваше први Симеон, послије њега син му Стефан, по.слије Стефана син му Радосав, послије Радосава брат Владислав, послије Владислава син му Драгутин, послије Драгутина брат Миљутин < Милутин > , послије Миљутина син му Стефан, послије Стефана његов син Стефан Силни Шести а послије њега млади Урош (а кнеза Вукашина и убицу не спомињем), послије Уроша кнез Лазар. Сви су они праведно царовали, и Бог им је признао праведност, пошто се и до данас виде њихове свете и исцјељитељне мошти. Послије њих владаху деспоти српском земљом: Лазарев син Стефан, послије њега сестрић му Ђорђе <Ђурађ> Вуковић, који је кћи своју дао за Мурата Другог, зато су га Србљи мрзјели, послије њега један за другим синови његови Григорије <Гргур> Слијепи и Лазар Млади, а Стефан Слијепи је отишао у Црну Гору херцегу Ивану Црнојевићу, који га је оженио својом синовицом госпођом Анђелијом, која му роди два сина: архиепископа Максима <и> Јована деспота. А послије њега посљедњи српски деспот био је Вук Огњени, син Григорија Слијепог, а тог деспота Вука у Босни, у граду Јајцу, убише његови кочијаши два брата Милорадовића, за шта су од Турака били награђени, а од хришћана проклети и прогнани (горе поменуту двојицу браће Григорија и Стефана ослијепио је њихов зет турски цар Мурат Други), и с њиме се истражи онај славни деспотски род, остаде херцегство <војводство>црногорско. Баоша, којега прије споменух, трећи дан стиже на Косово послије оне битке, која би године 6897. од настанка свијета, а од рођења Христова 1389, 15. дана мјесеца јуна. Баоша, у тузи великој што у бој није стигао, гњеван бијаше на издајника Вука Бранковића, којега је послије својом руком убио. Баоша је Зетом владао до зрелости сина Јована Црнојевића. Овај Јован се оженио Маријом, ћерком Јована Кастриота-Емације, кнеза од Менестра и Касторије, која му је родила сина Стефана Црнојевића. Овај Стефан године 1421. поче да влада Зетом <и> Црном Гором. У томе Баоша премину. А те исте године и Стефан Црнојевић пође у Напуљ ради договора с напуљским краљем, и тамо проведе 2 године; у отаџбину се вратио 1423. Оженио се Војисавом, ћерком Ђорђа <Ђерђа> Кастриота, званог Скендербег, и заједно са Скендербегом 24 године војеваше против Турака, и у 63 битке до ногу Турке потукоше, како о томе каже историја о Скендербегу. Умрије херцег Стефан, послије њега владаше син му Иван Црнојевић с братом Ђорђем <Ђурђем>, који у Зети на пољу Ћемовском изгуби битку године 1450. од турског цара Мехмеда Силнога, а у тој бити погинуо је Ђорђе Црнојевић, који је био ожењен Војисавом, ћерком кнеза Луке <Леке> Дукађина, те му је родила сина Стефана и горе поменуту кћи Анђелију, удату за слијепог деспота Стефана. Херцег Иван Црнојевић оженио се Маријом, ћерком бана Стефана босанског, а тај Стефан је водио рат против свога зета Ивана Црнојевића, коме се не мога супротставити, и узе Иван Црнојевић испод Стефанове власти Рисан, Драчевицу, Конавле, Требиње <и> Попово под своју власт, у томе се и помирише. Родио је <два> сина, Ђорђа и Станишу, и јединицу кћи Ану, којом се оженио влашки господар Радул-бег. Први син Ивана Црнојевића, Ђорђе, оженио се ћерком млетачког дужда Муцинига <Моченига>; другога сина, Станишу, дао је као таоца турском цару Мехмеду Другом ради очувања мира, али га је вјероломник Мохамед младога потурчио и назвао другим Скендербегом. Видећи како се шири турско царство, херцег Иван Црнојевић пренесе свој двор из Зете у Црну Гору, на поље Цетиње, а тамо постави и сагради предивну митрополитову резиденцију. У Венецији тада није било наше грчко-православне цркве и Млечићи дозволише Ивану Црнојевићу те <је> он сагради у име светог великомученика Ђорђа од Кападокије, коју и до данас Грци издржавају; још је и двор свој подигао у Венецији. Умро је у своме двору на Цетињу. Послије њега владао је син му Ђорђе <Ђурађ>, који умрије без дјеце. Послије њега владаше његов брат од стрица Стефан, син Ђорђа <Ђурђа> Црнојевића, који погибе од Турака у бици поменуте 1450. године. А Стефан роди сина Јована Црнојевића, који владаше у Црној Гори послије смрти свога оца до године 1516. А затим је био млетачки племић, супруга му је била Катарина Орија, од њих је Ђорђе Црнојевић, млетачки племић. Он је имао три сина: Константина, Соломона и Илију. У Мађарској је преминуо млетачки племић Константин Црнојевић, супруга му је млетачка племкиња од Контарина, од њих је Јован Црнојевић, млетачки племић; супруга му је била млетачка племкиња Ореста Валериса, од њих је Виктор Црнојевић; супруга му је била Јелена Балба, млетачка племкиња, од њих је Јован Црнојевић, млетачки племић, 1621. био на гласу. У Црној Гори херцези Црнојевићи владаху до године 1516. Од те исте године умјесто херцега владају митрополити, и много пута помагаху Млечићима против Турака за вријеме рата на Кипру, Криту и Амореји < Мореји >. Особито су Млечићи заузели Кастел-Нови <Херцер-Нови> уз помоћ Црногораца, који побише сву босанску и херцеговачку војску што је дошла у помоћ Кастел-Новом године 1687. Због тога је турска војска више пута ударала на Црну Гору, предвођена славним Сулејман-пашом од Албаније, и доста штете Црногорцима учини. А послије тога, 1699. године, јунаци из Албаније и из Херцеговине, који избјегоше из своје отаџбине, у бојевима вјерно служаху Млечићима, а по закључењу мира, умјесто награде, Млечићи их послаше на морско острво у Истри, гдје за једну годину с женама и дјецом сви помријеше од нездравог ваздуха. Послије тога, 1711, године онај велики господар чија је успомена вјечито достојна хвале, цар Петар Први, самодржац сверуски, чувши о славним и храбрим подвизима црногороског народа, изволио им је послати своје повеље, хвалећи њихову вјерност и постојаност, подстичући у њима усрдност према хришћанској вјери да узму оружје у помоћ Његовом Величанству против варвара Турака. Овако је Велики Господар писао и другим хришћанским народима, и нико се не одважи да дигне оружје против Порте Отоманске, сем једини Црногорци, под вођством свог митрополита Данила Шћепчевића од Његуша Петровића. Он је заиста имао славне војсковође, а то су: први од Његуша његов рођен брат дук < војвода > Радуле Петровић, са својим синовцем сердаром Савом Петровићем, сердар Вук Радоњић, Вучета Радоњић, кнез Марко Богдановић, војвода и губернатор Вукота Вукашиновић, кнез Којица Николић, војвода Вук Мићуновић, кнез Станко Ковачевић, кнез Вукосав Ивановић, Вуксан Милић, кнез Петар Вучетић, војвода Никола Мартиновић, кнез Станоје Мартиновић, кнез Иван Вулетић, кнез Мартин Брајић, кнез Лука Махина, кнез Никола Побор, губернатор Никола Лазаревић, сердар Вук Мирковић, војвода Вук Раданов Паштровић, војвода Машан Бољевић, војвода Илија Дупила, кнез Никола Клисић, кнез Вук Булановић <Вулановић> кнез Михајло Ивановић, кнез Стефан Вуловић, војвода Вук Ђурашковић, кнез Вулиша Ражунатовић < Ражнатовић > , кнез Иван Љуботиња, кнез Вук Вујовић, Никола Свјетлоћа, војвода Бошко Стјепановић < Шћепановић >, Вук Радовић, кнез Пилета Радуловић, кнез Раде Гвозденовић, војвода Мијушко Пљешивчевић, војвода Јездимир Бљелопављић, војвода Ћетко Пилетић Пипер, војвода и губернатор Радоња Дрекаловић, војвода Милош Васојевић, војвода Милош Братоножић, војвода Ђон Стале Климент. Смјело и с великом вољом пођоше с оружјем у руци против Порте Отоманске и побјеђиваху варваре, због чега Порта по закључењу мира с Русијом одлучи да пошаље велику војску на Црну Гору под вођством сераскера Ахмет-паше, који са 60 хиљада турске војске нападе Црну Гору 1712. године, али је од Црногораца била потпуно разбијена. Послије ове побједе Отоманска Порта је одлучила да за своје добро од Црногораца тражи мир али они, пошто обећаше испунити високо допуштење Његовог Величанства цара Петра Великог и заповијести за то немаху, вјерност своју отказати <не> покушаше и мир непријатељима одбише. На то Отоманска Порта 1714. године посла више од 100 хиљада војске на Црну Гору, под вођством везира Думан-паше Ћупрелића <Нуман-паше Ћуприлића>. Црногорци од својих савезника Срба, турских поданика, бјеху остављени, а поред тога Турцима заједно на Црногорце пођоше у рат Херцеговци, којима Турци никад не дозвољавају да носе оружје, осим кад иду у рат против Црне Горе. Везир Ћупрелић је храбрости лукаво претпоставио превару кроз разна обећања, кад су већ Црногорци примили вијест о закључењу мира с Турцима цара Петра Великог, чија је блажена и вјечито достојна хвале успомена, тако да су били вољни склопити мир, црногорски главари повјероваше његовом <везировом> заклињању, не бјеху на опрезу да <не> иду у турски логор, и њих људи ка броју нечасном невјером затвори у тамницу. Потом са свих страна изненада ударише на Црну Гору, која није очекивала напад, пети дио земље огњу и мачу предадоше, и много народа заробише, а горе поменуте главаре објесише. Затим, 1716. године, двије босанске и херцеговачке паше, Ченгићи, с бегом Љубовићем, с другим околним пашама и силном војском, нападоше Црногорце. Уз божију пак помоћ црногорским оружјем бијаху побијеђени и побијени, а паше с бегом Љубовићем и другим старешинама, људи, заробљени, те им свима главе посјекоше. Опет, 1717. и 1718. године, ратоваху против Албаније Млечићи, нападајући градове Интивери <Бар> и Ољцин <Улцињ>, и замолише митрополита Данила Петровића за помоћ, те им он даде пет хиљада и пет стотина људи. Ови сачуваше топове и друго млетачко оружје од албанског паше, који с јаком војском нападе војску млетачку, али Црногорци Турке одбише и растјераше, што су Млечићи писмено, што и до данас постоји, посвједочили и захвалили митрополиту Данилу. А кад им није нужда, Млечићи заборављају прво <пређашње> добро које су им Црногорци учинили. Затим, 1727. године Ченгић Бећир-паша с великом војском нападе Црну Гору, али његова војска би до ногу потучена, а он се с малим бројем <војске> срећно бјежањем спасао, захваљујући брзини својих коња. Касније је погинуо од царске руске војске код Очакова. Затим, 1732. године, Топал Осман-паша, кога је султан Махомет < Мехмед > Пети поставио за беглербега чинит-девера, то јест за генералног инспектора Македоније, Албаније и Босне, по доласку у Албанију покуша да опроба срећу против народа црногорских и посла приличан број Македоњана < Македонаца >, Албанеза < Албанаца> и Бошњака на Пиперску провинцију, гдје их Пипери уз помоћ Куча све побише. Чудо се прича да су ови хришћани на почетку те битке видјели пред собом човјека на бијелом коњу, сличног великомученику Ђорђу, и он је први Турке устрашио, те сам Осман Топал-паша из тврђаве Подгорице побјеже у Албанију, а касније је погинуо у бици са Персијанцима. Опет, 1739. године. везир Ходаверди-паша Махмутбеговић са осам паша и многобројном војском удари на кућу војводе Дрекаловића, и 7 година ратоваше, послије је <турска војска> од наше војске била потучена, а старешине и 70 највиђенијих Турака, који се бјеху затворили у једној кули, живи су спаљени. Још је 1750. године турска војска, која се састојала од Бошњака и Херцеговаца, изненада ударила на границу црногорску, али је од малог броја наше војске била потучена. Уз ове побједе овога народа, не укључујући многе <друге> у разним ратним догађајима, само укратко поменух срећу коју је Бог даривао њиховом оружју; и да се нијесу ови народи тако снажно оружјем бранили, засигурно би пали у ропство, као и остала Србија. Притом турски султан је око Црне Горе поставио сталну војску, дајући јој сваке године велике паре, и та војска никад Црногорцима не да спокојства ни мира.

Нећу пропустити да овдје споменем још храбри народ који живи око нас, а који данас припада турској области, а раније је био под влашћу херцега зетских и црногорских: управо Мркојевић хас и Бијело Поље, исто тако и друге народе који наоколо живе и који су по природи ратнички, а налазе се до ријеке Дрине <Дрима>, а та ријека Дрин <Дрим> дијели херцегство зетско и Албанију. Ни ови народи нијесу баш потпуно под турском влашћу, као што су други народи, што очигледно свједочи то да се некако и прошлих година < и > недавно дешавало међу тим народима да убију паше које султан одреди у губернијама <покрајинама>, и то: 1741. године тробунчужног пашу Мехмудбеговића, 1748. године Јусуф-пашу Чаушагића, 1749. године Муфтар-пашу Чаушагића, двобунчужног, 1750. године Кајмак-пашу Махмудбеговића, двобунчужног, и његовог рођеног брата. Из овога се може видјети о овом народу, мада се сматра да је у турској области, колико је њихово јунаштво велико и <колико су> слободни, ничега се нијесу бојали да убију толике угледне и славне турске паше.

Потребно је знати и то колико је народ црногорски био од користи аустријском двору преко свога природног <народног> патријарха Арсенија Црногорца, који <се одазва> на милостиви писмени позив римског ћесара Леополда Првог, у коме, хвалећи славпе и изабране народе албанске, њима и другим илирско-српским народима посла обећање пуно свакојаких задовољстава. Тада српски патријарх Арсеније Црногорац побјеже из турске области у своју отаџбину Црну Гору, а Црногорци га испратише кроз Босну до ћесарске војске према Дунаву. Тада се, године 1689, с патријархом Арсенијом одселило из турске области више од 80 хиљада породица српског народа у Мађарску, у ћесарску област, на повластице које је даровао патријарху Арсенију ћесар Леополд. Опет, 1737. године, пребјеже Брђанима српски патријарх Арсеније Јовановић из пећког града, патријаршијске резиденције (пошто га Турци хтједоше објесити), којега Кучи и Васојевићи испратише у ћесареву војску у град Нису <Ниш>, а у повратку попалише и опљачкаше сву турску провинцију Бихор и кћери турске господе крстише и њима се оженише.

Исте године се и Бошњаци нађоше у крајњој невољи, са свих страна опкољени, а резерве хране не имаху; из Албаније <је> не дадоше довести Црногорци, једино Французи довезоше брашно бродовима у Рагузу <Дубровник> , а од Рагузе караваном у Сарајево. Али и тамо Црногорци направише Турцима засједу: караван с брашном заплијенише, а Турке побише. Такве је услуге ћесару учинио црногорски народ, а за те услуге није од ћесара тражио за себе никакве награде.

Ја врло кратко написах овај извјештај о нашем црногорском народу, у каквом је досад био стању и какве је услуге царевима хришћанског имена својом вољом учинио, из чега свак може довољно оцијенити вјерност и постојаност овога народа, који за једину част сматра својим оружјем служити хришћанском господару.

Б.М.П.М.Ч.З.С.
П. I С.Е.В.П.


10. марта
1754. године,
у Москви



БРОЈ СРПСКИХ АРХИЈЕРЕЈА
поред митрополита црногорског

1. Архиепископ пећки и читаве Србије, Бугарске, Поморја <Приморја>, Далматије <Далмације>, Босне, обје стране Дунава и цијелог Илирика патријарх
2. Архијереј босански
3. Архијереј херцеговачки
4. Архијереј рашки и новопазарски
5. Архијереј ужички
6. Митрополит београдски
7. Архијереј нишевски <нишки>
8. Архијереј косовски
9. Архијереј иштипски <штипски>
10. Архијереј чостандински <ћустендилски >.
11. Архијереј скопски
12. Архијереј призренски

Ових дванаест архијереја живе сиромашно, као турски поданици, а <нај>више их љуте Грци, као што се десило у прошлом рату, 1737. године. Грк Караџ-Јоаникије у Константинопољу <Цариграду> поднесе султану писмену молбу да су Србљи са својим природним <народним> патријархом и архијерејима увијек издајници турског царства, негда Русији, негда ћесару, понекад Млечанима. На ту молбу садашњи султан Мохамет
< Мехмед > је дозволио Караџ-Јоаникију да буде српски патријарх, који је веома много зла нанио народу српском, идући са султановим указом по српској земљи, постављајући Грке за архијереје, мучећи народ и узимајући силом новац. Срећа је његова што далеко заобиђе Црну Гору. Ипак сам на крају побјеже од српског народа у Константинопол, < Цариград > с великим богатством, опљачкавши свете цркве и српски народ, а нарочито опљачка до голих зидова Пећку патријаршију и у њој ништа не остави до светих моштију које тамо почивају. Послије Србљи поставише свог природног <народног> патријарха, као и раније.

13. Архијереј делматински < далматински>, а <Далмација> се налази под млетачком влашћу, која не дозвољава да тамо буде православни архијереј, него унијат, да би помињао папино име и вјеровао да Свети Дух потиче и од Оца и од Сина, <који би вјеровао> у чистилиште, пријесан хљеб, као и са квасцем, <за причешће > посвећеног Христова тијела и <који би хтио> исповиједати се са заклетвом и својеручним потписом.

СРПСКИ АРХИЈЕРЕЈИ У ЋЕСАРСКОЈ ОБЛАСТИ

1. Митрополит карловачко-сремски
2. Архијереј бачки
3. Архијереј темишварски
4. Архијереј карансебешки
5. Архијереј арадски
6. Архијереј будимски
7. Архијереј славонијски <славонски>
8. Архијереј костанички <костајнички>
9. Архијереј хрватски и карлошедски <карловачки>

Ових 9 архијереја су доста богати.

Рагуза <Дубровник> се налази на Адријатском <Јадранском> мору, између Црне Горе и Делматије <Далмације>. Он је раније био под влашћу српских царева, послије примише турско поданство и заштиту; они су сви католици. А кад Турци потпуно освојише Босну и Херцеговину, добјежа у Рагузу неколико хришћана грчке вјероисповијести са својом имовином да се овдје сачувају. Али, Рагузијани <Дубровчани> на Ускрс у цркви светог оца Николе изненада нападоше и побише све ове наше хришћане, а имовину им заплијенише, и од тога доба никаквоме хришћанину наше вјероисповијести не допуштају да живи међу њима, нити има у њиховој држави наше цркве ни човјека. Ако се деси да ко умре, не дозвољавају га у њиховој земљи сахранити; такви су они посљедњи непријатељи нашега православља. Једино иго <јарам> на себи они носе од Црногораца, који притискују Рагузијане, а посебно зато што Рагузијани потплаћују Турке против Црногораца. Прошле, 1752. године, Рагузијани ухватише једног Црногорца који је с Млечанима дошао у Рагузу ради трговине и предадоше га Турцима у Требињу; Црногорци одмах ухватише веома богатог рагуског <дубровачког> племића и хтједоше му главу одсјећи, али он јадник и онога Црногорца и хиљаду златних дуката даде Црногорцима, и себе ослободи.

Историја турске монархије у 4. глави на 30. листу јасно говори да је црногорски народ слободан. Кад је био убијен султан Ибрахим и постављен на престо син му султан Мохамет < Мехмед > Четврти, један чувени бунтовник, по имену Кудкегај, намјерио је да с великом имовином побјегне у неприступачне албанске
планине, а становнике тих планина Турци ни досад нијесу могли покорити - то се подразумијева Црна Гора, која се налази у дијелу албанском, пошто су Турци Албанију покорили, а Црна Гора посебно своје име и слободу храброшћу и оружјем брани од н
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2839
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● Кратак историјско-географски опис Црне Горе - Јован Стефанов Балевић   Čet 2 Maj 2013 - 5:38

ЈОВАН СТЕФАНОВ БАЛЕВИЋ

КРАТАК ИСТОРИЈСКО-ГЕОГРАФСКИ ОПИС ЦРНЕ ГОРЕ

Предговор: Јован Стефанов Балевић из Братоножића, рођен је у Пелевом Бријегу између 1725-1728. године. Школовао се у Сремским Карловцима, а затим на Универзитету у Халеу гдје је 1752. одбранио философску дисертацију из области каноничког права и историје хришћанске религије. То је била прва философска дисертација у Срба, а главна тема била је посвећена историји крсташких ратова. По повратку у Сремске Карловце радио је као магистарски синдикус, да би доцније постао шеф градске полиције. Међутим, Балевић је недуго затим побјегао од аустријских власти и отпутовао у Русију, гдје се посветио војној служби, поставши прво капетан, а затим и руски мајор. Своје дјело "Кратак и објективан опис садашњег стања Црне Горе" написао је у Санкт-Петербургу 1757. године, које је, међутим, објављено тек 1884, на Цетињу. Балевићево дјело је превео са руског и проф. Растислав В. Петровић, те приредио као допуну својој књизи, "Владика Данило и владика Сава (1697-1781)", објављеној у Београду 1997. године. Ово електронско издање, превод је проф. Растислава В. Петровића.

КРАТАК И ОБЈЕКТИВАН ОПИС САДАШЊЕГ СТАЊА ЦРНЕ ГОРЕ

1. Црна Гора је део Зетског војводства у доњој Албанији, близу Јадранског мора. Налази се међу великим планинама. Подељена је на неколико племена у којима има по тридесет и више села.

2. Црна Гора се граничи: са истока Подгоричким санџакатом, са запада венецијанском Далмацијом, са југа Скендеријом, а са севера Херцеговином.

3. Дужина Црне Горе је: од Которске венецијанске тврђаве до никшићке области, правом линијом, дванаест немачких миља, а широка је: од предела Будве и Боке которске до Подгоричког санџаката осам миља.

4. Становници Црне Горе су сви славено-србскога народа и православно-источног благочастљивог исповеданија. И колико су неумешни у разним вештинама, а то је због тога што немају школа, по природи су способни, нарочито са оружјем.

5. Многи Црногорци живе од оружја нападајући некад турске а некад венецијанске поданике. Бавећи се пљачком да би се прехранили, они то не сматрају за грех него је то за њих велика част. Због тога их погранични суседи мрзе и са њима су у непрестаној завади.

6. Турци су у више наврата хтели Црногорце да потчине својој власти, али то Бог није допустио, иако су они (Турци) велики део Црне Горе, Подгорице и никшићке области ставили под власт свога султана.

7. Број Црногорских војних лица, који по самим врховима Црне Горе живе у својој слободи, а Турци их називају непокорним, не прелази више од пет хиљада.

8. У Црној Гори нема никакве тврђаве, али је она ипак силна, јер је каменита и безводна, окружена многим непроходним планинама. Тако она постоји 387 (368) година од пропасти Српског царства. Турци је нису покорили.

9. Црна Гора је веома опустошена услед сталних турских напада и због тога није добро насељена. Земља је плодородна и могла би бити насељенија.

10. У Црној Гори нема никаквих занатлија ни школа осим у Цетињском манастиру, при архиепископској резиденцији, где читање и писање на славеносрпском језику уче свештеници и то о трошку архиепископа.

11. Црногорци себе сматрају слободним људима. Турци их називају бунтовницима и када неког Црногорца заробе одсеку му главу или га живог набијају на колац.

12. Црногорци - разне провинције и пограничне славеносрпске народе - к себи убрајају: Куче, Братоножиће, Доње и Горње Васојевиће, Пипере, Ровчане, Морачане, Бјелопавлиће, православце српскога народа а у ствари турске поданике. На исти начин они к себи убрајају и католике: Хоте, Клименте, Груде, Тузе, Шкривале, Хузе, Малтезе, Кастрате и остале, који по свом броју надмашују Црногорце.

13. Поменути народи већим делом се налазе у Епархији преосвећених митрополита Црногорских и потчињени су управи њихове Праославне источне цркве.

14. У Црној Гори нема никакве световне управе и поретка иако се садашњи архиепископ Василије стара да их уведе. Највећи њихов јунак, општепознат, први је и постаје предводник против непријатеља иако у Црној Гори има довољно старих славеносрпских племенитих породица, које заједно са осталим Црногорцима храбро врше војну службу.

15. У Црној Гори влада архиепископ који на Цетињу има своју резиденцију и који ужива велико поштовање.

16. У старим временима српских царева Црном Гором су владале зетске војводе од којих је Иван војвода Црнојевић овде поставио своју резиденцију и подигао диван манастир који је разорио турски везир Ћуприлић.

17. На истом месту су црногорски хришћани, подстакнути својим архиепископом подигли нови, свеславни и увек спомињани манастир, посвећен Пресветој Богородици. Цар Петар Први је одредио манастиру годишњу плату коју архиепископи и сада примају.

18. Црногорског митрополита посвећује србски патријарх пећки коме је и духовно подређен.


У Санкт-Петербургу,
29. јула 1757.


Овај Кратак историјско-географски опис написао је Јован Стефанов Балевић, Албано-Црногорац из Братоножића.
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2839
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: ● Историја Црне Горе - Владика Петар I Петровић Његош   Čet 2 Maj 2013 - 5:46

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ
КРАТКА ИСТОРИЈА ЦРНЕ ГОРЕ

Провинција Зета у стара времена зваше се Превала, докле по ријеци Зети, која тече од Херцеговине, не бјеше добила своје садашње име. Ова се провинција на двије части дијељаше, то јест на Горњу и Доњу Зету по ријеци Морачи, која такођер иде из Херцеговине и, састављајући се међу Спужом и Подгорицом, упада у Зетско, оли по садашњему названију, Скадарско језеро.

Под именом Горње Зете састојаше се у то вријеме и Црна Гора. Оне су свагда нераздвојно имале своје владатељне банове, како пређе српскијех царах од Немањића дома, тако и по пресјеченију те царске фамилије; не хотећи признати Вукашина цареубицу за својега краља остале бјеху под владом својијех књажевах од Балсића порода, о коме Мавраурбин, дубровачки архимандрит, напомиње. Ова фамилија бјеше онда прва међу дворјанством једне и друге Зете, будући по женској крви имаше неко сродство с Немањића породом. Но кад Србљи окрунише Лазара Гребљановића великијем и самодржавнијем књазом србскије, тадар и ове двије Зете пристадоше к Лазаревој страни, али на таки начин, да с њима управљају своји књажеви. - Балс или Баош, трећи Балшића дома књаз, имаше за жену србскога књаза Лазара кћер, именом Деспину. Ови Баош собра своју војску и пође на помоћ својему тасту и господару против турскога цара Амурата; но дошавши му на пут несрећни глас о погибији србске војске и самога књаза Лазара у Косово, принуђен би повратити се с горкијем плачем назад, проклињући Вука Бранковића за издају, учињену својему цару и отечеству. И тако, по такоме и толико плачевноме србскога царства паденију, обје Зете остадоше под управљенијем поменутога књаза Баоше. Жена његова, родивши сина преко мјере црномањаста, које га погледавши с неудовољствијем рече: "Ах! црно ли сам дијете родила" - и ова ријеч пође по народу, и народ стаде говорити, да се у књаза црни син родио, који на крштење би наречен Страцимир, и кад порасте бјеше чојек горостасан и храброга својства; али име "црни" за њега остаде, по чему и син његов Стефан прозван би Црнојевић, владатељ обојих Зетах. Тако и потомки његови под овијем прозванијем бјеху.

У овога Стефана бише три сина: Иван, Божидар и Андрија, наречени Арванит Храбри. Стефан бјеше у вријеме великога и славнога у великијем дјелам Георгија Кастриота, реченога Скендер-бега коме пошиљаше помоћ противу Тураках под начелством сина својега Божидара, којега вјероломни Лека Дукађин, уједно са Захаријем Амнисфером, књазом од неке части Арбаније и сојузником Скендер-беговијем, дочека бусијом на некојему мјесту и обојицу уби, и велику жалост Кастриоту и свој његовој војсци, како и Стефану, учини. Умрије Стефан и укопан би у манастијер Успенски, кога он бјеше саградио на један оток, зовоми Ком, покрај вишереченога Језера Скадарскога близу крепости Жабјака, у којему бјеше столица зетскијех и црногорскијех књажевах; а остави насљедником сина својега Ивана Црнојевића.

У вријеме овога зетскога и црногорскога Господара владаше некијем мјестом херцеговачкијем у сусједство црногорско Херцег Стефан, или Сћепан, којије саградио наједној натуром утврђеној гори, у Корјениће близу Требиња, крепост Клобук. Но како турски цар Мехмед, завојеватељ Грчке Империје, након десет годинах по смрти Георгија Кастриота, овлада Епиром и свом Арбанијом, тако се обрати против књаза Црнојевићаи Херцега Сћепана, и овога посљедњега државу до мала времена освоји; а Иван Црнојевић по млогијем сраженијем при његовој граници у Хотскијем Горам би принуђен поћи искати помоћ у западнијех државах,
оставив мјесто себе Арванита Храброга, својега брата, но не добише помоћи повратити се назад.

У такијем будући тијеснијем обстојатељствама, не оставаше овоме владатељу друге надежде, нако на помоћ божју и на храброст народа црногорскога, и на неприступне горе, на којијема он метеризе и крепости чињаше; а при том видећи народ без својега духовнога архипастира, сагради цркву во имја Рождества Богоматере и манастијер на Цетиње у средини Црне Горе, и заповиједи да се има називати Зетском Митрополијом, поставивши у њем Митрополита Висариона, како диплома његова, дана истоме манастијеру, нижесљедујућега садржаја гласи...

Црногорци, видећи свога законога Господара, да он окром Бога, јединствено на њих над имаде и да не има друге мисли нако и живот свој положити за сохраненије слободе црногорске, сви јединодушно заклетву учинише на вјерност својему Господару, и сувише установише, да ниједан Црногорац у вријеме боја с Турцима не има самовољно уступити пређе, него ли би од началника наредба била дана; који ли би уступио са својега мјеста и побјега мимо дружине назад, такви да не има чести ни поштења међу јунацима нигда, него да му се даде женска ођећа и куђеља, и да га жене прогоне и ћерају куђељама како страшивца и братскога издајника. И тако, бојећи се куђеље више него ли смрти, настојаше сваки, еда како одлично јунаштво учини, да перјаницу и јуначку славу добије.

Чујући Турци силу овога узакоњења и видећи црногорска мјеста каменијем горама и тијеснијема пролазима укријепљена, престадоше за млого посилити војску на Црну Гору, будући познали у млоге случаје, колико је трудно и опасно војевати међу таке горе и с такијем народом, који не жели без слободе живјети. По погибији србскога царства, Которани, будући предали се бјеху бившеј републики венецијанској, те у вријеме, кад Иван Црнојевић ратујући с Турцима би принуђен Конавле (од Дебелога бријега до Фратарске Дубраве) у залогу за неколике тисуће перперах Дубровачкој Републики дати, и кад властела которска савешену надежду имаху, да ће Турци Ивана и Црну Гору под своју владу покорити, не убојаше се кроз некјега которскога грађанина Дружку отровати у манастијер на Превлаку 72 калуђера, који манастијер бјеше оградио Свети Стефан Првовјенчани Краљ Србски, о чему свједочи сљедујуће писмо...

Будући Иван-бег од велике турске војске неколико одахнуо, стараше се укријепити своје границе и начини једни малу крепост више ријеке, која се зове Обод, а по томе би названа, како и данас што се зове, Црнојевића Ријека, при којој Црногорци пазар имаду, ђе из турске земље лађе могу доходити; такођер при истој ријеки и дом за напечатавање црковнијех књига сагради, и ево овђе препис с првога листа од једнога Осмогласника при његовом сину Георгију Црнојевићу у оној типографији напечатанога...

Имаше Иван двије синовице, кћери својега брата Арванита, именом Марију и Ангелију. Марију даде за Радул-бега, великога војводу, а Ангелију Стефану Бранковићу, и ова имаде два сина: Јоана Деспота и Архиепископа Максима. Међу тијем Иван-бег подиже се погледати и поновити своје границе, које и понови, како што ови Хрисовуљ изговара... У његовијем границама бјеху и обштества Маине, Браићи, Побори и Грбаљ, и ово обштество тад имаше прикосновеније на море, и имаше Иван-бег на дно Грбаљскога Поља своја солила, од којих доходак примаше.

Умрије Иван, но остави два сина: Георгија и Стефана прозванога Станишу и укопан би у цетињски, њим начињен манастијер. Георгије сједе на мјесто оца свога за владатеља Црне Горе, а Стефан узе са собом неколико Црногорацах и пође у Цариград просити у цара турскога, да му допусти повратак у Зету, коју Турци бјеху пособили, а да он цару данак од земље даје, како што му бегови каравлашки и карабогдански даваху; но добивши одговор, да то другаче бити не може, нако да се потурчи, што принуђен би и учинити, бојећи се изгубити свој живот, ако се не би на то сагласио, И тако се потурчи он и сви Црногорци који бјеху у његову службу, и наречен би другим Скендер-бегом; но повративши се у своје отечество, нешто прекорен будући од своје савјести, а нешто од својега брата и од свега народа, поврати се опет с великијем покајањем у прво благочестије, а на сврху прими и монашки чин, у којему се и престави; остали пак потурчени Црногорци остадоше сваки у својему мјесту, држећи се турскога закона, у којему се, за несрећу својега отечества, умложаваху, како ће се видјети на своје мјесто.

По свему што Георгије, јако мудри и добродјетељни владалац, стараше се са свијема силама за повратити речене потурчењаке у православије, али не може ништа учинити; јер у кога дух развраћенога Мухамеда уљезе, не скоро из њега излази. Турке то и обнадежди да посредством истијех потурчењаках неће им трудно бити Црну Гору у своје вријеме освојити; и тако живећи у тој надежди престадоше чинити велика и честа нападања на Црну Гору. И доиста није била надежда њихова сујетна, о чем напријед говориће се.

Видећи ови Георгије Црнојевић велику оскудицу књигах црковнијех добави о своме трошку типографију и намјести је при Црнојевића Ријеки у кући коју му покојни отац бјеше за то оградио. Овај Георгије имаше жену Марију од фамилије Муценигове из Венеције и контеју у Италији, такођер и један двор у Јакин. Жена његова, не имајући порода, а видећи себе и својега мужа близу старости, стаде на њега наваљивати да иде у Венецију остатак живота својега провести, на које Георгије сагласивши се заповиједи сабрати племиће, алити дворјане црногорске и не мало осталога народа, пред којим изиде и овако стаде говорити:

"Ја вам, љубезни племићи и остали свагда храбри народе, не могу подпуно благодарити за вашу вјерност и усрдије, које сте ви мојим предкам и мене у свакоме случају са својом храбрости и јуначкијем дјелом показивали, и слободу своју и својега отачества витешки бранили; но с великијем оскорбљенијем духа мојега, ја, како и ви сами видите, не имам од рода мојега насљедника, којега бих вам по смрти мојој оставио, јербо се фамилија моја по мушкоме роду на мене, који сам већ близу гроба, окончава; за то с највећом тугом срца мојега принуђен сам вам објавити, да ја намјеравам поћи у Венецију, ђеје моје жене родбина, да тамо за ово кратко вријеме, колико нам Бог допусти, старост нашу проведемо. Ја вас не остављам да себе уклоним од силе непријатељске, од које се нијесам нигда уклањао; него свагда с вама живот свој и своје имуће на жертву отачаства нашега полагао, и ви сте свједоци свему мојему послу и мојијем трудима и подвигама, које сам за обшту корист чинио. Ја сам и сад готов умријети, ако то може за корист отачества бити; но знајући да ни смрт моја, ни живот мој стар и нејак не може вам никакве користи донијети: за то вам и кажем моје печално намјерење. Ја бих вас свјетовао, да изаберете једнога човјека између вас и да га примите и познате са својега
владитеља; ал знајући, да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тог вам узрока остављам мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин. Герман је обшти духовни одтац и архипастир, а ово је ваша обшта црква и манастијер, у којему он пребива; тко може, дакле, боље и усрдније за добро ваше радити од вашега духовнога оца? И ви сте његова по духу светоме чеда и овце словенскога стада Христова, за које он је дужан, као пастир, живот свој положити. Договарајте се с њим и слушајете његове совјете и науке, а ја му ето остављам и грб, којега су блаженопочивши цари наши, а по њима прародитељи моји и ја употребљавали".

Ово од Георгија Црнојевића учињено објављеније не бјеше мање плачевно и жалостно Црногорцима, него ли да гледаху својега законитога владаоца на смртној постељи при посљедном издиханију, који такођер обливаше лице своје сузама, и, опростивши се са свијем народом, до мало времена пође пут Млетаках, провођен Митрополитом и најодабранијим дворјанством црногорскијем до града Котора.

Митрополит Герман по својему из Котора повраћењу учини с главарима од Црне Горе савјет, да сејако од турскога нападенија и лукавства чувају и на исти начин да се уклањају од сваке зачепице, по којој би могли Турке на себе навући.

Чујући Санџак-бег, даје црногорски Господар поша у Млетке а Црна Гора остала без својега законитога владатеља, под началством једнога Владике, а при том видећи да се пређепоменути потурчењаци у Црну Гору умножавају, стаде по турскоме обичају своје лукавство употребљавати, дајући наредбе својим подвластнијем, да нико не би усудио се Црногорцима пакости и зла чинити, али на коју страну четовати, докле не би они почетак учинили; а међу тијем не преставаше потајнијем начином уносити у Црну Гору посредством реченијех потурчењаках раздор и неслогу. Но хитрост његова и по њем бившијех Санџакбеговах при животу овога Митрополита Германа и при његовијем прејемницима: Павлу, Василију и Никодиму није могла ништа учињети, јер они један по другоме нијесу преставали утврђивати народ у слогу и сагласије, доказујући му, да у то сва срећа њихова састоји. И тако ови четири Митрополита, трудећи се срдачно за добро својега духовнога стада и љубезнога отечества, не допуштише никаква раздора и неслоге у својему народу. Но опет, при свем труду њиховоме, домаће потурчењаке ни по који начин у христијански закон повратити не могоше.

Умрије Никодим Митрополит, а Црна Гора остаде без својега архипастира и началника до доласка Србскога Патријарха, који обично седмо годиште долазаше у Епархију црногорскога Митрополита.

Видећи Санџак-бег, да је Црна Гора остала без началства, нађе даје то једино средство, по којему би он могао с помоћу црногорскијех потурчењаках Црну Гору без крвопролића освојити пређе, него ли вријеме дође Патријархова доласка у Црну Гору; а и то знаваше да Црногорци не могу у турску земљу никога к Патријарху послати, да га на степен Митрополита произведе. И тако подкупи честопоменуте потурчењаке, а особито оне, који около Ријеке Црнојевића и крепости Иван-бегом саграђене (живљаху), и ови, будући у најближе сусједство турско, уведоше по ноћи Турке у ону крепост, и учинише се властници од пазара Ријеке Црнојевића, без којега народ црногорски ни по који начин живјети не могаше.

Иза тога били су у Црној Гори сљедујући Митрополити: Руфим Бољевић, Пахомије Коман, Мардарије Корнећанин, Руфим Вељекрајски, Василије Вељекрајски, Висарион Бајица и Сава Калуђеричић. Ови Висарион Бајица, на позвање бивше републике млетачке, подиже Црногорце у помоћ млетачку противу Тураках; но турска сила, под предводитељством Сулејман-паше скадарскога, обративши се на Црну Гору, и послије жестокога и врло крвопролитнога боја (бившега на 1623 год.) изиде на Цетиње и разори манастијер, којега Иван-бег бјеше саградио. А то се догоди за то, што Зано Грбичић, властелин которски, кога бјеше република су 1560 војске послала, издаде Црногорце и побјеже у Котор. Тако Црногорци изгубише млого своје браће и манастије, изгубише и своју слободу, дајући помоћ реченој републики! И потадер остадоше домаћи црногорски Турци заповједници од пазара и крепости код Ријеке Црнојевића, докле са свеобштијем согласијем изабраше Црногорци Данила Петровића Његоша, против његове воље, за својега началника и архипастира, који годишта 1700 на архијерејскоје достоинство произведен би светопочившијим Патријархом Арсенијем Чарнојевићем у маџарски град Сечуј.

Кад се поврати овај Митрополит у своје отачаство, главна је његова брига била очистити Црну Гору од унутренијех Тураках и повратити црногорску слободу, за то и заповиједи да се учини свеобште собраније црногорско, у које изиде и овако стаде говорити:

"Благородна господо бољари и остала браћо моја Црногорци! Ви сте мене против моје воље изабрали, да ја будем вашим началником и духовнијем архипастиром и ја се на то нужде ради једва сагласи, како је и вами познато; јербо видјех с једне стране, да ме ни по који начин оставити не кћесте, а с друге помислих, да сам и дужан, како и сваки поштени чојек, на услугу својега отачества себе предати, и ево сам по благодати божјој примио иго архијерејства на себе. Примам такођер, колико јакости моје буде, и све труде и старање драговољно простирати у ползу љубезнога отачаства и духовнога стада мојега словеснијех овацах Христовијех; ал видите што учињеше ови проклети потурчењаци? пак јошт промислите што у напријед раде учинити. Ово су љуте и отровне змије, које ја никојако у њедра наша трпјети не могу, а ако ове погане развраћенога Мухамеда посљедоватеља, који се не би кћели покрстити, не истријебите из све наше земље, ја вашијем началником и пастиром бити нећу. И ако мене слушати хоћете, ја вам говорим да што скорије Црну Гору од турскога духа очистите и да за повраћање своје слободе витежки радите,"

По овоме Митрополита Данила говорењу обећаше Црногорци да ће испунити његове наредбе, које и самијем дјелом ни мало не растезајући засвједочише, побивши и прогнавши све своје потурчењаке, који се крстити не кћеше, од којих и данас находе се потомци на различита мјеста по Турској, такођер и у Црну Гору од онијех, који су свето крштење примили, и сваки готово назива се турскијем прозванијем, неки Мухадиновићи, а неки Алићи, Рамадановићи, Хусеиновићи и пр.

Видећи Митрополит Данил с божјом помоћи Црну Гору од Тураках очишћену, најпрво даде хвалу и благодареније Богу, пак поче разорену од пређепоменутога Сулејман-паше цркву и манастијер градити и међу народом слогу и поредак утврђивати.

Црна Гора није имала нигда мира, него непрестану с Херцеговином рат, у коју и млого путах упоменути потурчењаци, какогођ и остали Црногорци учестије имаху. Тако и год. 1706. удари војска од Херцеговине на погранична села црногорска, но за своју несрећу, јер је Црногорци разбише и назад стидно прогнаше. У том боју палоје мртвијех од Херцеговине 157, осим који су пали у робству у црногорске руке, које не хћеше Црногорци посјећи, ни за новце, нако за вепрове, ради већега турскога безчастија, на откупе дати, иштући за већега чиновника веће, а за мањега мање, на што и Турци на сврху принуђени бише с великом жалости
пристати, пославши вепровах онолико, колико су Црногорци искали, о чем и пјесма народна имаде и ова је...

У то вријеме руски Император Питар први имаше рат с Турцима и са Шведима, а нахођаше се у његову службу граф Сава Владисалић, родом из Херцеговине, који добро Црну Гору и Митрополита познаваше и виђаше да Русија имаде нужду од помоћи противу толике силе и љуте два непријатеља, донесе до Царева знања, да би Црна Гора диверсијом могла не малу помоћ дати, обративши против себе албанске и херцеговачке Турке. Из тога узрока и дођоше у Црну Гору к Митрополиту Данилу 1711 год. полковник Михаил Милорадовић, родом такођер Херцеговац, и капетан Иван Лукачевић, Подгоричанин, с граматама, којих Митрополит с неизреченом радости и весељем дочека, и ни мало не каснећи, призва Црногорце на обштенародни сабор на Цетиње, пред којима изиде и заче говорити:

"Ми смо, љубезна браћо Црногорци, чули да имамо христијанскога Цара на сјеверну страну свијета, Бог зна колико далеко, и вазда смо жељели за њега и за његово царство знати, но како смо у овијем горама са сваке стране затворени, тако нијесмо могли ни од кога ништа разумјети, и нама се чинило да он за нас, како за једну шаку малога међу змијама и скорпијама затворенога народа, не може ништа знати и да његови посланици не би могли до нас доћи. Но ево данас, благодарећи Бога, његове посланике видимо и његове царске грамате у руке имамо; посланике, говорим, не туђине, него нашу браћу Србље, који нам кажу, како и грамате јављају, да је оно Петар Први Велики, Император и Самодржац Всеросијски, и да је његово Богом благословено Царство силно и пространо више од свакога царства у свијет. Он ратује с Турцима, и не иште друге славе, него да цркве Христове и манастијере ослободи и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма и синџира турскога избави. За то дужни смо ми, и сваки христијанин у свијет, не само Бога непрестано молити, да он буде Цару нашему предводитељ, него и сваки по својој могућности да се приготови, и духом неустрашиме храбрости и мужества против обштега христијанскога непријатеља оружа, и ако тако узчинимо, ми ћемо се к Русима и Руси к нама, при помоћи божјој, приближити, да не будемоједни од другијех далеко и Бог ће бити нама помоћник. Како смо с Русимаједне крви и једнога језика, тако и сусједством да се приближимо. Оружајте се, дакле, браћо моја Црногорци, како витезови, и ја сам готов с вама имања и живота мога не поштеђети на услугу благочестивога Цара христијанскога и премилога отечества нашега, молећи преблагога Бога, да нам молитвом пречисте матере и свијех светијех буде помоћник и руководитељ."

Свршивши Митрополит ову ријеч, узе и прочита веселијем срцем царске грамате сљедујућега садржанија: (слиједе текстови грамата)

Пошто Црногорци разумјеше што царске грамате изговарају, и што Митрополит говори, сви јединокупно у радости повикаше: "Хвала Богу, кад смо посланике христијанскога Цара међу нама видјели и његове грамате примили! Ево наше сабље при појасом, ево наше пушке у рукама и ево ми справни и готови за нашега Цара радо војевати!" Иза тога подижући руке к небу вапијаху: "Боже, подржи и благослови нашега Цара Петра Великога!" По томе учинише по три пута весеље огњем из пушаках, говорећи: "Да здрав и срећан нам буде наш православни Цар Петар Алексијевић, Самодржац Сверусијски!"

Милорадовић и његов друг Лукачевић, увјеривши се да Црногорци, с којима се саставе сад уједно и Брђани, доиста мисле завојштити с Турцима, врате се пут Русије. А Црногорци, радостнијем срцем на тај случај начињену пјесму друг с другом пјевајући, почну праха и олова сваки себи понешто набављати. И тако по кратком времену оружају се и са својом обичном смјелошћу уђу у погранична турска мјеста, од којијех неколика похарају и попале и млого Турака посијеку и с тијем, по жељи правосланога цара, омету у Херцеговини и Арбанији Турке да нијесу могли поћи на војску против Русије.

Цар Петар, кад је чинио мир с великим везиром на Пруту (1711. године), не проговори ни ријечи за Црногорце, колико да нијесу ни заратили се за њега с Турцима. - Султан Ахмет III, незадовољан будући с великим везиром што је без нужде мир учинио с руским императором, кога се војска у највећој опасности
налазила, науми искалити своје срце на Црногорцима, па отправи одма(х) серасћера Ахмет-пашу су 60.000 војске на Црну Гору.

По султановој заповиједи требало је да серасћер те исте јесени у Црној Гори буде; но, показавши се рано зима, кад Турци нерадо војују, окани се тада, с сљедујуће (1712) године, у почетку прољећа, дође у Подгорицу, близу границе црногорске. Кад митрополит Данило чује за серасћера ђе је с војском, сазове на скупштину главаре црногорске, намјеру серасћерову открије им и с њима уједно, бржебоље скупивши подоста Црногораца, пођс до на воду Мршуљу. Ту војску раздијеле на троје: једна пође под Јанком Ђурашковићем на десну страну, да западне и потаји при гори Пржнику; друга под управом Вука Мићуновића на лијеву страну, да се прикрије при врху планине Врања; а трећа остане с Митрополитом у средини да дочека на себе силу турску. Ту стану тако два дана, чекајући серасћера кад ће ударити, док им трећи дан глас дође да је серасћер дошао на воду Влахињу, ђе се с војском одмара. Пошто Митрополит чује то, не кћедне више непријатеља чекати на себе, већ одма(х) сљедујући ноћ дигне своју војску и пред саму зору удари изненада на Турке, који спопадну оружје и добро се одупру Митрополитовој војсци, а утолико с ребра из потаје рупе и друге двије црногорске војске и огањ жесток на Турке проспу. Турци, нашавши се том ненадњом забуњени, нагну бјежати; но у тој сметњи не опораве на траг откуда су дошли, већ зађу у густе и замршене шуме и клисуре, ђе их Црногорци опколе и тако јако потуку да се и сам серасћер једва са животом измакао. Ту су Црногорци, осим млогога богатога одијела и оружја, 34 алај-барјака задобили; и у том боју погинуло је око 300 Црногораца, а Турака без броја попадало је мртвије као лазина и од тога доба прозове се то мјесто Царев лаз.

Овај глас као гром порази Султана, па науми, маколико га војске стало, једанпут Црну Гору покорити пода се; и зато пошаље, породом и јунаштвом у то вријеме најзнатнијега везира Думан-пашу Ћуприлића су 120.000 људи, који 1714. године у мјесецу мају, на саму црногорску границу од херцеговачке стране дође.

Разумјевши Ћуприлић какви су у Црној Гори тијесни кланци, кроз које треба да му војска прође, ако жели извршити Султанову заповијед, а при том разабравши и за готовост Црногораца - не жалити за своје отечество изгинути - намисли пријеваром и лукавством, што не може силом, учинити; иа пошље главарима
црногорскијема писмо, у комеје њи(х) савјетовао да се већ окане ратовања с Турцима, но да се склоне на мир, кога Султан жели за вазда унапријед с њима држати, и ако су они на то согласни, да дођу неколико одабраније људи к њему на договор, с којијема ће он вјечни мир и пријатељство погранично утврдити, а зада им божју вјеру да онијема који к њему на договор дођу ништа учинити неће, баш ако и мир с њима не начини. Црногорци, једва чекајући темељита мира с Турцима и ослањајући се на заклетву Везирову, пошаљу са знањем Митрополита свога 37 главара на договор у стан турски. Тек што главари црногорски ту дођу, а кривоклетни Ћуприлић даде их затворити, па изненада са свом својом силом удари на Црну Гору. Црногорци, при свој тој изненадној пријевари, дочекају Турке и с њима се витешки побију, но не могавши њих малина турској сили одољети, принуђени буду уступити и којекуда по горама и у Приморје разбјећи се; а Ћуприлић с војском прође свуд кроз Црну Гору, у којој млога села и цркве и сам Манастир цетињски опали, толику силу народа зароби, горе речене главаре повјеша и Брда Султановој власти покори, пак дичан и поносит што је са својом пријеваром тако од Црне Горе учинио - иако је није посвојио, нити се у њој дуго смио бавити, ал' у наду да се она већ неће скоро моћи опоравити, нити јој на ум панути да с Турцима војује - сиђе с војском у Дуждеву државу, у Приморје, ђе му република Млетачка преда и оно чељади црногорске што је ту било добјежало да утјециште нађе. Одатле, пак, окрене преко Арбаније и, саставши се с војском, којује предводио велики везир Али-паша, ударе потајно на Морију и отмује од Дужда млетачкога. Ето како су Турци захвалили Млечанима за оно што су им своје госте, Црногорце, издали!

Црногорци, послије такога великога страдања, отправе свога митрополита Данила у Русију да искаже цару Петру све што се од њих догодило. Петар Велики, разабравши за гу невољу, која је због њега постигла Црногорце, сажали их и, похваљујући њихову ревност и усрдије к двору рускоме, за знак своје милости и благодарности, пошаље им по истоме Митрополиту црковне сосуде, архијерејску и свештеническе одежде, црковне књиге и уз то 10.000 рубаља, то јест 5.000 руб. да понове разорене цркве и Цетињски манастир, а 5.000 руб. да се подијели сиротињи, која је уз тај рат највише пострадала; такођер пошаље и 160 зладније медаља с портретом Његовог Величанства да се обдаре они јунаци који су се у том боју боље од другије показали; и сврх свега тога одреди сваке треће године по 500 руб. давати милостиње Цетињској цркви, пропративши све то су двије своје грамате...

Пошто Митрополит из Русије у Црну Гору (1716) дође, сазове Црногорце на скупштину, па им царску грамоту прочита, а дарове покаже и онако како је Цар заповиђео раздијели. Кад то погранични Турци чују, сневеселе се и почну по се рђаво слутити - да ће им се Црногорци, сад од московскога цара обдарени и похваљени, на сваки начин радити осветити за пријевару Ћуприлићеву. А да им се та слутња не би стекла, нађу за добро час прије опет навојштити на Црну Гору, њу, ако могбуду, похарати и с тијем дух освете у Црногорцима на вијеки заптити. И тако ти те исте године два брата Ченгића, паше херцеговачке, с бегом Љубовићем скупе по Херцеговини и по Босни млогу војску, па с њом ударе на Трњине (село у Цуцама). Трњишнани стану кликовати и оближњи Црногорци дотрче им у помоћ, те се с Турцима поћерају. Турци по дугом боју обрну плећи и побјегну; а Црногорци за њима наклопе се, те триста јада од њи(х) почине и заробе обадва Ченгића с бегом Љубовићем и с њима преко седамдесет Турака, које све живе у Кчево доведу. Црногорци су ово робље кћели дати на откупе, но Крсте, жена Мојаша Ђукановића, кнеза кчевскога, укори их, говорећи:

"Што држите те Турке, што их не сијечете? И ви ономални хоћасте вашу браћу откупити у везира Ћуприлића, па ви их он не даде на откупе но их све посјече, а Ћуприловић није вашу браћу на јунаштво, ка' ви те Турке, но на пријевару заробио. Спомените се кукавијех црногорскијех удовицах како имје без мужевах! Зар ви ноје срамота пуштит Турке на откупе?"

Црногорци, тијем ријечима убјеђени, презру благо, па одма(х) ту посијеку и Ченгиће и Љубовића и све остале Турке и тако своју браћу, који имје невјерни Ћуприловић погубио, освете.

Црногорци у вријеме ратова турскије нијесу само Русима, него и Млечићима помагали; јер кад су ови 1717. и 1718. године ударили на градове Бар (Антивар) и Улцињ у Арбанији, тада им је, на прозбу њихову, митрополит Данило послао у помоћ преко 5.000 људи, који су се за Републику, као да би било за своје отечество, храбро борили. На тој помоћи Млечићи благодаре писмено Митрополиту и то су учинили јер су нужду имали од Црногораца; а кад нијесу од њи(х) нужде имали, тада не само што су им добра заборављали, него јошт у згодној прилици, као штоје било у вријеме Ћуприловића и у доба Сћепана Малога, настајали су да сасвијем истријебе Црногорце и милије им је било да у Црној Гори Турци живе него христијани православнога закона!

Посље неколико година (1727. године) Ченгић Бећир-паша, да би осветио своје рођаке у Кчеву погубљене, скупи големо војске по Херцеговини и с њом удари на Црну Гору, ђе сасвијем разбијен буде, а он некако на коњу утече, који је потом под Очаковом од руске војске погинуо. - Такођер године 1732. Топал Осман-паша, од султана Махмуда I именован беглер-бег џинитдевер, то јест генерал инспектор Македоније, Арбаније и Босне, како дође у Арбанију, подигне из Македоније и из Арбаније силну војску и пошаље на Пипере, који су се опет били од Турака одбили и с Црном Гором саставили. Пипери, којима у помоћ прискоче и Кучи, турску војску дочекају и с њом се побију и разгрухају ти је својски. Народ приповиједа неко чудо, показано прије
него што су се војске биле удариле, тојест даје христијанска војска пред собом угледала чоека на бијелом коњу, подобнога великомученику Георгију, којије најпрви Турке тако устрашио даје и сами Топал Осман-паша из Подгорице утекао у Арбанију, који је посље погинуо на војсци против Персијана...

Године 1765, кад се митрополит Василије бавио у Петербургу, ђе је 1766. год. и преставио се, дође у Црну Гору неки протуа, родом из Крањске. Под именом љекара прође свуд по Црној Гори, развиди обичаје и начин живота овога народа и увјери се о силној љубави непоколебимој привржености Црногораца к престолу рускоме, па се врати у Махине, у Приморје. Ту постајавши неко вријеме, скроји план како ће постанути господаром црногорскијем; и тако ти 1767. дође опет у Црну Гору и прогласи себе за Петра III цара рускога, говорећи народу даје он због некије буна из Русије побјегао и овамо дошао, да ће се те буне у Русији брзо
утишати и он опет у своје царство са славом повратити се и да ће тај његов долазак овђе за велику срећу Црногорцима служити. Народ, по својој простоти, купи то све за готове новце и назови цара Петра призна за свога господара; а он, тобож ако би га тражили из Русије бунтовници, да се може лакше претајити, прођене
то царско име и прозове се Сћепан Мали.

Митрополит Сава стане одговарати Црногорце да не вјерују Сћепану Маломе даје он цар руски, будући даје цар руски Петар III давно умро и на престол ступила његова супруга Екатерина П. За тијем одма у брзо и књаз Долгоруки, послан од рускога двора, дође и објави народу да Сћепан Мали ништа друго није него протуа, кога треба из Црне Горе проћерати, но то не помогне ништа; народ остане при своме даје Сћепан Мали цар, те цар руски. Шта више, и Брда сва опет саједине се заједно с Црногорцима и Сћепана Малога признаду за свога господара. Кад Сћепан Мали види да га народ доиста за рускога цара почитује, тад узме на себе и важност царску, па сазове народ на скупштину, строго заповиједи да се има свак помирити и један другоме узаимно, било преузаме, било ране, било главе опростити. Како он рекне, тако буде и учињено. За тијем одма опет окупи црногорске главаре и пође с њима на Стањевиће у манастир, ђе је сједио митрополит Сава, кога, за показати му даје Сћепан Мали доиста цар руски, даде затворити, калуђере све расћера, а манастирску сву стоку заповједи поклати и со тијем народу покаже своју могућну власт над њим.

Сћепан је Мали за најмање какво зло Црногорце и Брђане жестоко глобио и од те глобе само своје чиновнике држао; а за убиства почне преступнике вјешати. Да би пак међу народом крађу искорјенио, даде метнути покрај друма, на погледу Котора, 10 цекина, и ту су неколико дана стајали, да нико у њи није смио дирнути. У кратко рећи, наш назови цар Петар такови страх и покорност усели у народ к власти, какове нигда дотле није било у Црној Гори.

Млечићи, иако су знали ткоје и штаје Сћепан Мали, но опет им не буде мило што се прогласио за цара рускога, и зато пишу Султану, укоравајући га, како он то може равнодушно гледати да се шака народа Црногораца и Брђана његовој млогомућној власти противи, додавши му уз то да су Црногорци и Брђани већ и цара себи поставили, који ће данас-сјутра одбити му и Херцеговину и Босну, а по времену може бити лахко и србско царство обновити и Султана најљепшије земаља лишити. - Како султан Мустафа III то чује, а он нареди да пође на Црну Гору 180.000 војске, коју ће предводити три везира. - Тако по наредби Султановој, године 1768. око половине августа, везир босански и руменлиски дођу с војском у Кчево, опаливши Бјелопавлиће, Пјешивце, Бјелице и млога друга црногорска племена; а везир скадарски Мехмед-паша продре у Црницу и попали је.

Истина да су Црногорци свуда храбро тукли се с Турцима, но 10.000 Црногораца и Брђана шта су могли спрама силе турске? А и да су могли малину своје војске јунаштвом надокнадити, трпјели су велику недоскудицу у џебхани, коју су им Млетчићи не само били забранили него јошт, да не би који Црногорац у Дуждеву државу од турске сабље утекао, били су и своју војску поставили дуж све Црне Горе од Грахова до турске Арбаније. - Сћепан Мали, бојећи се својој глави, сакрије се негђе, а Турци га стану искати од Црногораца да им га по сваки начин предаду; Црногорци, жалећи Сћепана Малога, одговоре им да је погинуо, бијући се с Турцима; а да би лакше Турке увјерили о Сћепановој смрти, предаду им његова коња брњаша и с тијем сачувају живот Сћепана Малога. У толико, 2. ноемврија, удари гром у Дуждеву војску близу града Будве, а други та исти дан тресне у Црници у војску везира скадарскога, и тако ти, небом уплашена, и једна и друга војска утече без обзира. Уз ту срећу и друга јошт већа прискочи Црногорцима, те отму џебхану турску, која је ишла везирима у Кчево. Чувши два безира шта се догодило од војске скадарскога везира и млетачке и да је турска џебхана пала Црногорцима у руке, а к томе будући већ и зимно вријеме наступило, побјегну с Кчева, а Црногорци навале за њима и својски их побију. Тако Црна Гора и тад као и вазда остане самовластна, а Брда од невоље уђу под Турке, нити су више кћели знати за Сћепана Малога, који је и посље тога четири године, премда без свакога уваженија код народа, живио.

Опет године 1774. одступе Кучи од Турака, а скадарски везир, Мехмед-паша Бушатлија, су 30.000 војске, у мјесецу мају удари на њих, похара их и поплијени, но изгуби више од 1.000 људи.

Године 1785. Махмут-паша Бушатлија, везир скадарски, подигнувши сву војску из Арбаније, пријеђе преко Љешанске и Ријечке нахије и, у јунију мјесецу, дође на Цетиње, ђе манастир похара и опали. Тако исто поплијениоје и попалио у Катунској нахији племена: Кчево, Велестово, Бјелице, Ћеклиће и Бјелоше, а од Његуша узме 1.700 златније цекина глобе, пак пође преко Ловћена и преко Паштровића и врати се опет у Арбанију. Ово је све Бушатлија без муке и без погибије своје војске чинио, јер се тада митрополит Петар Петровић, који је 1782. године по смрти митрополита. Саве за црногорскога управитеља постао, у Русији находио, а к томе и три-четири главара црногорска били су са стране Бушатлине или, управ да кажем, они су га и довели у Црну Гору и свој тој несрећи узроком били.

Састанак Екатерине Велике с Јосифом II у Херсону (1787. године) нимало се није свиђао двору турскоме, штавише држао га је да се клони к уништењу његове владе у Европи. Диван, нашавши се тијем увријеђен, а к томе јошт подговорен од инглеске стране, одважи се (24. августа) објавити Русији војну, у којој је и Аустрија, као руска сојузница, морала участије имати. Оба сојузна двора намисле послати своје људе у Црну Гору да Црногорце наговарају за
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: ● ИСТОРИЈЕ   

Nazad na vrh Ići dole
 
● ИСТОРИЈЕ
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: ПОЛИТИКА :: Унутрашња политика (Србија) :: Црна Гора (Српска Црна Гора) :: СРБСКА ЗЕМЉА ЦРНА ГОРА-
Skoči na: