Добро дошли на званични форум Србског покрета Слободна Србија.
Пријавите се како би могли да учествујете у најинтересантнијим расправама из области политике, историје, културе, забаве ...


Званични форум Србског Покрета Слободна Србија. Добро дошли!
 
PortalPortal  PrijemPrijem  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  PristupiPristupi  
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Ključne reči
ватикан ИСТОРИЈА СРБА скидање СрБски Ђинђић Везе СТУДИЈЕ СрПски istorija ЗБОГ читање књига
Zadnje teme

Ko je trenutno na forumu
Imamo 1 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 1 Gost

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 47 dana Sre 10 Apr 2013 - 12:45
Juni 2017
PonUtoSreČetPetSubNed
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930  
KalendarKalendar

Share | 
 

 Убиство краља Александра у Марсељу 1934.

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2668
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: Убиство краља Александра у Марсељу 1934.   Ned 26 Avg 2012 - 7:25

Убиство краља Александра у Марсељу 1934.


Краљ Александар I Карађорђевић

Путовање краља Александра у Француску, заокупљало је европску јавност већ дуже време. Требало је да увери Европу о постојању разумевања и пријатељства између Југославије и Француске. Посета југословенског краља требала је да буде доказ тог пријатељства.

Приликом посете француског министра Луја Бартуа Београду, краљ Александар је обећао да ће доћи у Париз. Датум путовања је касније одређен, а одлучено је да буде негде између краљеве посете Софији и Бартуове посете Риму. Утврђено је да то буде 9. октобра 1934. године.

Након посете Софији, Александар је био јако поносан на своју успешну дипломатску мисију, јер је српско-бугарско приближавање било његово дело. Сада је свој пут у Париз желео да искористи за наставак разговора са Бартуом, усмерене ка учвршћивању мира у Европи.

Француске новине су писале да им у посету долази велики пријатељ и да се размишља да се југословенском краљу понуди фотеља у Академији политичких наука, која је остала празна након смрти белгијског краља Алберта I. Са друге стране, Александар је био предодређен за то место, јер већег франкофила међу европским владарима није било.

Краљ је одлучио да у Француску не путује преко Беча, већ морем, на разарачу „Дубровник“. Како је гајио симпатије према граду Марсељу, одлучио је да се ту искрца, а не у Тулону. Осим тога, Марсељ је за време Првог светског рата показао велику гостољубивост према Србима, а било му је и жеља да посети и гробље где су сахрањени Солунци.

Краљ је јако бринуо и о томе коју ће униформу носити приликом посете и која одличја ће ставити. Краљица је предлагала да обуче униформу адмирала, али се краљ томе противио образлажући да је то „униформа која ми је неудобна, а еполете ме терају да истежем врат“. Говорио је да се најбоље осећа само у ратној војничкој униформи коју је носио на Солунском фронту, али је на крају ипак пристао да путује у униформи адмирала, која му по речима краљице „стоји као саливена“. Последњи краљев званични снимак у Југославији, приказује га у овој униформи и то је по мишљењу многих један од најлепших краљевих портрета.

Владета Милићевић пише да је краљ уочи поласка био нервозан – „Пут у Софију био га је заморио, уосталом, његово здравље није сасвим добро, требало је да се одмори или да пође на неко бањско лечење у неку југословенску бању чија му вода помаже. Имао је само 49 килограма, био је преморен“.

Jедном свом блиском рођаку, пред полазак краљ је рекао: „Волео бих да сам се већ вратио!“

У пратњи краљице, кеза Павла и кнегиње Олге, краљ је са железничке станице у Топчидеру отпутовао возом за Косовску Митровицу. Испраћају краља присуствовао је и француски отправник послова господин Кнобел, којем је краљ приликом поздрава рекао да је „врло радостан што иде у Француску где има неколико пријатеља“. Кнобел је том приликом одговорио „Не неколико, ја таквих знам најмање 42 милиона“.

Из Косовске Митровице, краљ је аутомобилом наставио пут ка јадранској обали. Пролазећи кроз Црну Гору, краљ је изразио жељу да се провоза у отвореном аутомобилу, како би га сваки Црногорац могао видети. И поред тога што је време било јако лоше, ветар и киша која је падала, његова жеља је испуњена. Кроз села и градове куда су пролазили, чекали су их дуги шпалири народа који је желео да види свог краља. Краљ се кратко време задржао у Ријеци Црнојевића, где су се путници пресвукли и огрејали, јер су били мокри до голе коже и промрзли, а затим је обавио кратак разговор са представницима локалне власти. На растанку им је обећао да ће једном доћи у лов на дивље патке којих је на Скадарском језеру било у изобиљу.


Цетиње почетком XX века

Када су стигли на Цетиње, цео град је био украшен ћилимима и заставама. Зауставили су се пред краљевом родном кућом, која је сада била официрски дом. Краљ је са узбуђењем показивао собе у њој и обнављао успомене из свог најранијег детињства.

Преко Будве и Милочера, где је краљица показала своју тек изграђену вилу, путници су стигли у луку Зеленика, где су се укрцали на разарач југословенске краљевске морнарице „Дубровник“. Како су метеоролошки извештаји наговештавали лоше временске прилике пред пут, кнез Павле је саветовао краља да промени одлуку и пут настави возом преко Беча. На то је краљ одговорио: „Шта би рекли сви бродски официри који су радосни што ме виде на броду? Кренућу сутра „Дубровником“, како је и предвиђено“. Па ипак на инсистирање кнеза Павла, кнегиње Олге и самог краља, краљица Марија је одустала од путовања морем и одлучила је да путује возом.

Сутрадан пред полазак краљ је по угледу на бродске капетане, са својом пратњом посетио манастир Савине у жељи да тамо запале свећу и помоле се Богу да му буде на помоћи све до искрцавања. Међутим, наишли су на закључану цркву. Како нико од калуђера није одговарао на дозивања, краљ повуче конопац и неуједначена звоњава, неуобичајена у то време, тргла је калуђере из њихових молитви. Стари калуђер, који је притрчао манастирским вратима да их отвори, стао је од запрепашћења када је угледао краља и краљицу. Ћутао је као нем. Краљ се извинио што га је звоњавом узнемирио и објаснио му је разлог своје посете.

Пошто је запалио свеће, краљ је затражио да види жезло Светог Саве, заштитника Србије, али није могао јер је реликвија дан пре била однета и изложена на изложби у Котору.

По повратку на „Дубровник“ и краћег одмора, краљ и његови пратиоци, краљица, кнез и кнегиња, изашли су на палубу брода где их је чекао заповедник Павић са свом посадом. Краљ добро расположен, загрлио је краљицу, а потом се поздравио са кнезом Павлом, који му је рекао:
- До скорог виђења!
- Ко зна? – одговрорио је краљ.

Краљица, кнез и кнегиња су напустили брод, а његове сирене су дале знак за полазак.

Ноћ је била страшна, олујна, али је пут протекао без проблема.

Усташки покрет и ВМРО


Анте Павелић

Упоредо са припремама краља Александра за пут, текле су и друге тајне припреме које ће довести до трагедије у Марсељу. Ове припреме вршила је терористичка организација познатија као усташе, коју је предводио Анте Павелић.

Све до 1929. Анте Павелић је живео у Загребу, бавећи се политиком и предводећи једну малу групу сепаратиста која је издавала и свој лист „Хрват“, а у којима су били јако чести напади против Југославије, Београда и Срба.

„Изван сумње је свима и свакоме, да ми Хрвати уопште немамо душманина као што је Србин, па с том чињеницом треба рачунати од сада, па док буде и једног Хрвата и једног Србина“ – писало је у овом листу.

Уз помоћ сепаратистичког дела хрватске буржоазије, а под видом национализма, Павелић је 1928 основао илегалну фашистичку организацију, која је од 7. јануара 1929. носила име Хрватски усташки покрет. После завођења „Шестојануарске диктатуре“, деловање усташа је било онемогућено, па је велики број њих побегао према Аустрији, Мађарској и Италији. Павелић се склонио у Беч, који је у то време важио за стециште разних емигрантских покрета и страних обавештајних служби. Овде су се налазили и чланови ВМРО и албанске иредентистичке организације „Косовари“ која се залагала за припајање Косова Албанији.

У Бечу Павелић шири круг познанстава са сличним организацијама. Први савезник којег је успео да пронађе била је ВМРО и њен вођа Иван Михајлов. Да би учврстио ово пријатељство, Павелић је чак посетио Бугарску, где се у селу Банка, близу Софије налазило седиште ове организације. Ту је потписао декларацију о заједничким терористичким акцијама против Краљевине Југославије.

Преко Михајлова, са Павелићем је у контакт ступила и италијанска обавештајна служба. На савет Михајлова, Павелић одлази у Рим где се сусрео и са самим Мусолинијем у вили „Торлонија“. Разговори су били јако успешни, па је Мусолини Павелићу ставио на располагање своју вилу у Болоњи, која ће од тада бити седиште усташког Централног комитета. Благајне усташког покрета, неретко су се пуниле великим свотама новца по наређењу самог Мусолинија (Дучеа).

На савет Италијана, Павелић је одлучио да организује усташке центре где год се укаже прилика: Беч, Бовен (у италијанској провинцији Бреши), Серен (граду у Белгији), Берлину, Загребу… као и у Америци у Сао Паолу, Монтевидеу, Буенос Ајресу и Питсбургу.

Након оснивања усташких центара почео је са оснивањем логора за обуку терориста за терористичко-диверзантске акције (шест у Италији и два у Мађарској).

У Аустрији је дошло до првог сукоба са југословенском тајном полицијом, па је Аустрија из страха да не дође до погоршања односа са Краљевином Југославијом отказала гостопримство усташама. Густав Перчец, који је руководио усташким центром у Бечу, склонио се у Мађарску, где је под лажним именом, новцем добијеним од Италијана, закупио пољопривредно добро Јанка Пуста, уз саму границу са Југославијом. Ово место било је идеално за обуку терориста, као и њихово пребацивање у Југославију све до 1933. године. Тада је наиме Павелић открио да је љубавница Густава Перчеца, Јелка Погорелец сарадник тајне југословенске полиције. Ово сазнање пољуљало је углед који је Перчец уживао код Павелића као његов заменик. Павелић, убеђен да га је његов стари пријатељ издао, позвао је Перчеца да дође у Болоњу и наредио је његово хапшење. Перчец је завршио у затвору Ареко, тамници за непоуздане чланове усташке организације. Уз присуство Павелића подвргнут је испитивању уз невиђено мучење. У већ измрцварено и крваво тело Перчеца, Павелић је лично испалио три хица из свог пиштоља.

Седам година касније, Јелку Погорелец, усташе су пронашле у Сарајеву и спровеле су је у затвор у Загребу, где је мучена и убијена по наредби Павелића.

Сазнавши за овај тренинг камп у Мађарској, југословенска влада је у неколико наврата упућивала протестне ноте које су на крају ипак уродиле плодом. Године 1934. мађарске власти распусштају логор Јанка Пуста, али су усташама прећутно дозволиле да свој терористички центар преместе у градић Нађ Кањижу, недалеко од Јанка Пусте. Један број терориста је и даље остао у Јанка Пусти, где су у септембру 1934. обављене последње припреме за атентат. У логору су остали само одабрани, са којима су радили специјални инструктори, а који су требали да изврше атентат. Међу тим одабраним, налазио се и припадник ВМРО Владимир Черноземски, алијас Величко Керин.

Сви терористички елементи окупљени око Павелића, сматрали су да би убиством краља Александра Карађорђевића, „Александра последњег“ како су га погрдно називали, створили погодно тле за разбијање Краљевије Југославије и остварење својих циљева – стварање Независне државе Хрватске.

Прва прилика им се указала већ 17. децембра 1933. када је краљ дошао у Загреб како би тамо провео своју породичну славу. Када је за то сазнао, Павелић формира две групе одабраних терориста. Једну је предводио Петар Ореб из логора Фонтекијо у Италији, а другу Иван Херенчић из Јанка Пусте у Мађарској. Међутим, ноћ уочи краљевог доласка, загребачка полиција је обавештена из Београда, а на основу података добијених од Јелке Погорелец, да се у предграђу Загреба у улици Шторе бр. 34 налазе људи који спремају атентат на краља. У 7 сати ујутру, шеф загребачке полиције др Јосип Враговић, на ту адресу је упутио двојицу агената да провере вест. Када су агенти Ћурчић и Лечић стигли до те адресе из куће их је дочекала жестока паљба из оружја. Ћурчић је убијен, а Лечић је рањен, што терористи користе да побегну.

То је ипак била резервна група терориста. Главна група предвођена Оребом већ се налазила у граду где је на тргу Зрињског чекала краља, да туда прође. Ореб и два члана његове групе били су обучени у скијашка одела, носећи чак и скије. План је био да у тренутку наиласка краља, два члана која су носила скије, исте баце пред краљев аутомобил и на тај начин скрену пажњу обезбеђења. Ту прилику би Ореб искористио да баци бомбу и ако је потребно, хицима из пиштоља докрајчи краља.

Када се краљев аутомобил појавио, Ореб је схватио да би од исте страдали и бројни Хрвати који су били на тргу, па се поколебао и одустао од акције. Својим сарадницима је дао знак за повратак. Док су прилазили кући, схватили су да је она заузета. Зато су се раздвојили и свако је кренуо другим путем према мађарској граници. На путу, Ореб се прикључио некој групи цигана, али га је полиција пронашла и ухапсила, као и другу двојицу саучесника.

Друга група терориста предвођена Херенчићем, успела је да умакне у Мађарску.

Клод Елан пише, да је Павелић шаљући Ореба у мисију рекао: „Учинити то што ти се каже; не бој се ничег и врати нам се жив и здрав, па ћеш добити 500.000 динара; био си обичан никоговић целог живота а после овога моћи ћеш да живиш како хоћеш и где хоћеш“.
Пажљивом полицијском истрагом откривена је позадина целог случаја као и намере тајне организације. Краља су саветовали да поведе кампању која би извела све умешане на светлост дана, као и њихове финансијере и оне који их наоружавају. Краљ је то одбио више забринут да не поквари шансе за смиривање у Европи, него за своју сигурност.

Ореб који је све признао до најситнијих детаља, без околишања, осужен је на казну смрти, док су остала двојица добили временске казне затвора.

Овај неуспех Павелића није поколебао. Оног тренутка када је преко штампе сазнао да краљ спрема посету Бугарској и Француској, одмах је позвао Ивана Михајлова, вођу ВМРО на састанак у Рим, како би се договорили о месту и времену новог покушаја атентата. Разговори су вођени у хотелу „Континентал“, а њима је присуствовао и генерални инспектор тајне службе Италије Ериколе Конти.

Михајлов је одбио могућност да се атентат покуша у Софији, страхујући да би том приликом могао да страда и бугарски краљ Борис, али и због тога да не дође до рата са Бугарском. Зато је избор пао на Француску.

У то време већ је био познат протокол краљевог боравка у Француској. За покушај атентата је требало направити неколико група. Прва група би покушала атентат већ у Марсељу по краљевом доласку. Друга група је у случају неуспеха прве, требала да покуша убиство бомбом у првом следећем погодном тренутку. Трећа група је била припремљена за деловање у Паризу. У случају да ниједна од ове три групе неуспе, била је спремна и четврта група која је требала да покуша атентат у Енглеској, коју је краљ намеравао да посети после Француске, како би се тамо видео са сином принцом Петром који је у Сасексу похађао колеџ.

Међу 15 најуспешнијих терориста, коцком су изабрана тројица атентатора: Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил. Четвртог атентатора Черноземског, чије је право име било Владо Георгијев Керин, Павелић је сам изабрао на предлог Михајлова.

Черноземски


Владо Керин

Његово право име било је Владо (Величко) Георгијев Керин. Рођен је у селу Калемсија, у родопском делу Македоније. Био је бугарски држављанин. Био је припадник ВМРО, терористичке организације Ивана (Ванча) Михајлова. Надимак Черноземски, добио је по томе што је извршавао смртне казне над онима које је ВМРО осудио на смрт. Те особе он је „предавао черној земљи“ па одатле и његов надимак Черноземски. Извршио је неколико атентата, два пута је био због истих осуђена на смрт, али је помилован и тако је избегао казну.

Пребацивање терориста у Француску

Ниједан од атентатора није знао место и време атентата. Преко усташке централе у Болоњи добили су лажне пасоше. Краљ, Поспишил и Рајић добили су лажне пасоше од мађарске обавештајне службе и отишли су у Цирих где су их чекали Еуген Кватерник и Черноземски. Ту их је Кватерник упознао са планом атентата и резервном варијантом.

Истовремено Павелић шаље „Плаву даму“ и Петра у Париз, са лажним чехословачким документима. „Плава дама“ је имала задатак да пренесе оружје за терористе. Одсела је у хотелу „Регина“ у Авињону, под именим Мари Вудрош, чехословачке држављанке.

Група терориста предвођена Кветрником из Цириха долази у Лозану, где је бром преко Женевског језера дошла до француске границе. Једни су сишли у Тонину, а други у Евијану уз договор да се нађу у возу за Париз. Из воза су изашли у Фонтенблоу и аутобусом стижу у Париз. Прво одлазе у биоскоп, где у сред пројекције Кватерник даје знак Краљу и Поспишилу да изађу. Заједно одлазе у биро за визе где их је пријавио као особе са чехословачким пасошима, па им француска виза није била потребна. Када се вратио у биоскоп исто је поновио и са другом двојицом. Затим их је сместио у хотел „Регину“, где су се сместили под чешким презименима Сук, Новак, Силни и Бенеш. Сам Кветрник под именим Крамер, отишао је у хотел „Белви“, а сутрадан је прешао у хотел „Комодоре“. Све до 6. октобра Кватерник се бринуо о својим штићеницима. Мењао им је хотеле, шетао по Паризу, учио их је да користе метро …

У рано јутро 7. октобра Черноземски и Мијо Краљ у пратњи Кватерника крећу за Авињон и тамо се у хотелу „Регина“ срећу са тајанственом „Плавом дамом“. Потом су отишли у Екс Ан Прованс где си одсели у два различита хотела.

Сутрадан 8. октобра кренули су за Марсељ, где им је Кватерник дао план града и показао погодно место за атентат. Увече су се вратили у Екс, где су преноћили. Кватерник је то вече отпутовао за Монтре.

На дан атентата 9. октобра „Плава дама“ атентаторима предаје четири револвера, четири бомбе и муницију. Керин и Краљ су сели у аутобус и отишли су за Марсељ.

Посшишил и Краљ су остали у Паризу као резерва у случају да атентат неуспе. Октобар 7. и 8. они су провели у Версају, где су одсели у хотелу „Златни лав“. Наиме, протокол краљевог боравка у Паризу предвођао је и посету Версају, па су терористи искористили прилику да се упознају са градским улицама и раскршћима куда је краљева пратња морала да прође. Маршуту краљевог пута добили су од Кватерника. Пошто су изабрали погодно место и угао одакле су планирали да покушају атентат, вратили су се у свој хотел и сачекали вести из Марсеља.

Рад обавештајних служби

Још од дана када је било познато да ће краљ Александар посетити Француску, служба француске Националне безбедности је у сарадњи са Ке д’Орсејом, југословенским посланством и југословенском обавештајном службом саставила списак сумњивих лица и неке од њих ставила је под присмотру, а неке је протерала из Француске. На станицама је појачана контрола људи који тих дана долазе у Француску. У Марсељу је полиција одлучила да краљеву маршуту осигурава 1500 позорника, одред полицајаца на коњима и 200 полицијских инспектора у цивилу. Два дана пред краљев долазак у Марсељ је стигао главни директор Националне безбедности.

Југословенска обавештајна служба је непосредно пред краљев долазак, преко својих агената сазнала за припрему атентата. Стално су стизали подаци о кретању Павелићевих агената и група усташа које су непрекидно путовале из једне земље у другу. Владета Милићевић, стални југословенски представник у Интерполу пише: „Моја целокупна обавештајна мрежа била је у стању узбуне. Када сам по наређењу Живојина Лазића, министра унутрашњих послова стигао у Париз, знали смо да су терористи већ на територији Француске, али нисмо имали прецизније информације о њиховој тактици, нити смо могли да пронађемо макар један податак који би нам омогућио да им откријемо траг. Тек када је то било исувише касно, утврдили смо да су у Француску дошле две групе терориста, као и да се они нису распоредили у Марсељу, где је било предвиђено извршење атентата, већ у другим местима…“

Рано ујутру на дан атентата, југословенска обавештајна служба је добила врло важне податке од једног свог агента из Италије. Тај агент је рекао да ће се атентат догодити у Марсељу, да је одређено троје, четворо терориста да га изведу и да је друга група наставила ка Паризу, где би поново покушала да убије краља у случају да група у Марсељу то не успе. Такође, југословенски обавештајци су добили податак да ће терористи путовати са чехословачким пасошима, што је било јако битно.

О овим сазнањима одмах је обавештен југословенски амбасадор у Паризу др Спалајковић који је већ био у Марсељу и органи француске безбедности. Такође је захтевано да о овоме краљ буде лично обавештен. Међутим, када је Спалајковић обавестио краља и затражио да одустане од посете Марсељу, краљев коментар је био: „Сада је за то исувише касно. Морамо се држати програма“.

Долазак краља у Марсељ


Разарач "Дубровник"

Разарач „Дубровник“, на којем се налазио краљ Александар, приближавао се марсељској луци праћен француским топовњачама. Док је заповедник Павић на командном мосту брода примао министра француске морнарице Пиетриа и адмирала Дибоа, краљ је у свом салону уз помоћ собара Зечевића дотеривао своју адмиралску униформу преко које је ставио велику ленту француске Легије части. Стари краљев собар, предложио је да испод униформе стави панцир, неку врсту металне плоче, говорећи: „Величанство, то је из опреза!“. Краљ је то одбио речима: „Зар те није стид Зеко, ми идемо у Француску, то значи својима“.

Потом је краљ у свом салону примио Пиетриа и Дибоа, који су дошли у пратњи министра Јевтића. У пријатном разговору наставили су пут према Марсељу који је очекивао долазак југословенског краља.

О томе како је Марсељ изгледао тог дана, сведочи Симон Мисирлић, дописник „Илустрасиона“ из Београда, који каже: „Марсељ је трептао у општем весељу, окићен заставама, триколорима истих боја – плава, бела и црвена. Поређане водоравно, боје обележавају југословенску тробојницу, а исте боје али усправно стављене, то је француска триколора. Њима су не смао улице у центру града, већ и предграђа била украшена. Био је то дан радости у типично медитеранском расположењу, сви су били раздрагани. Ресторане на главној марсељској саобраћајници, на Авенији Канабиер и по околним улицама испунила је бучна и раздрагана маса народа. А дуж целог предвиђеног краљевог пута – од Старе луке до Споменика ратницима са Солуснког фронта – прозори и балкони испуњени су гроздовима људи, жена, деце…“

Тачно у четири сата после подне одјекнуле су топовске салве, које су означиле улазак разарача „Дубровник“ у марсељску Стару луку, у пратњи француских крстарица „Колбер“ и „Дикен“, које су га дочекале на отвореном мору.

Овај тренутак описала је госпођа Симон на следећи начин: „Сви француски бродови који су се нашли у луци, поздрављају југословенски разарач. На домаку луке у успореној пловидби, површином мора доминирају крупне, сиве силуете француских крстарица које прате савезнички разарач. Уз кеј су укотвљене подморнице, на њиховим палубама, дугим и такник као џиновске цигаре, беспрекорно су постројене њихове посаде. Мноштво барки прекрило је луку испод тврђаве Сен Жан. Ескадриле авиона парају небо… „Дубровник“ је у луци. Громогласно „Ура!“ са свих бродова, радосни усклици грађана“.


Краљ Александар I Карађорђевић и Луј Барту

На понтону уз Кеј Белгијанаца, званичне личности сачекују краљевски бродић са разарача „Дубровник“. Међу тим личностима је и Луј Барту, министар спољних послова Француске, задовољан јер је ова посета још један успех његове дипломатије.

Краљевски бродић пристаје уз кеј, а војна музика интонира југословенску химну и „Марсељезу“. Краљ Александар се искрцава у униформи адмирала и лентом Легије части преко груди. О боку му је позлаћени мач, а на глави двороги адмиралски шешир. Краљ се срдачно рукује са Бартуом, а затим поздравља чету постројену у његову част. Поздравља се са групом француских ратника са Солунског фронта који су хтели да поздраве савезничког владара, чим он крочи на француско тле.

У пратњи Бартуа и генерала Жоржа, краљ седа у црни отворени луксузни „делаж“, аутомобил марсељског префекта, и нешто после 16 сати свечана поворка је кренула. На челу поворке је полицијски аутомобил, у којима је генерални контролор Службе националне безбедности Систерон, задужен да прати краља док је у Француској. Иза је одред трубача, а онда припадници Мобилне гарде на коњима. Потом иде аутомобил у којем је краљ, црни „купе“, чији је кров изнад задњег седишта по захтеву министра Бартуа био отворен. Краљ је седео на задњем седишту са десне стране, док је на левој био Барту. Наспрам Бартуа, на помоћном седишту, седео је генерал Жозеф Жорж, члан Високог ратног савета, такоже одређен да прати краља Александра током целог путовања. Два висока официра јашу на коњима иза краљевих кола.

Поворка споро напредује Авенијом Канабиер, праћена звуцима „Марсељезе“. Са једне и друге стране улице, на тротоару стајало је мноштво народа у жељи да поздрави краља. Све је личило на спонтан и пријатан дочек, а онда, пише госпођа Симон: „као удар грома, настаје трагедија. Када су краљева кола стигла на сквер испред палате Берзе, један човек је искочио из гомиле народа на тротоару. Кличе: „Живео краљ!“ и креће се ка краљевим колима, носећи у десној руци букет цвећа. Изненада је скочио на папучицу аутомобила, одбацио букет цвећа и из револвера је испалио више хитаца у правцу краља, мистра Бартуа и генерала Жоржа. Док је шофер Фоасак покушао да атентатора спречи у његовој убилачкој намери, потпуковник Пиоле усмерио је свог коња и два пута сабљом ударио убицу који је пао на коловоз. Атентатор је и у паду, и са земље, наставио да пуца на полицајце и на свет дуж тротоара.


Гужва на тргу достиже врхунац. Пуца и полиција. Маса хоће да линчује убицу који лежи на коловозу непомичан, крвав. Полицајац га склања и смешта у оближњи киоск. Два ста касније завршила се његова агонија, у једној од канцеларија марсељске службе безбедности“.

Краљева кола превозе непокретно краљево тело, положено на окрвављено задње седиште ка Префектури. Огромна маса која је стајала испред Префектуре очекујући краљев долазак, видела је како краљева кола великом брзином улазе у зграду и да је свечана пратња у хаосу. Када су чули позиве официра: „Има ли неког од лекара?“ било им је јасно да се нешто трагично догодило.

Полиција у Марсељу је детаљно проверила све хотеле и све сумњиве особе, нарочито оне хрватског порекла и са чехословачким пасошима. Нису успели да пронађу терористе, јер су се они налазили у Екс Провансу, а у Марсељ су допутовали аутобусом само два сата пре атентата.

На позив официра јавио се једна млад војни лекар, којег су одмах одвели у зграду Префектуре, тешко рањеном краљу. На троседу у префектовој канцеларији, лежао је рањени краљ, лица оловне боје, једва дајући знаке живота. Неколико минута после 17 сати, краљ је издахнуо. Лекари су утврдили да је један метак погодиио десну страну груди, у пределу јетре, а да је онда ушао у торакс. На телу су биле три ране: погођени су лева рука, раме и лопатица. Све три ране су биле јако тешке и краљ никако није могао бити спашен.

Краљ је лежао на троседу у крвавој адмиралској униформи, рукама прекрштеним на балачку мача. Тело му је до пола било прекривено југословенском тробојком. Крај његовог тела француски официри исуканих мачева држе почасну стражу.

Док је краљ умирао, на другом крају града у операционој сали болнице „Божји дом“, у 17.40 часова, умро је Луј Барту. Њега је метак погодио у десну надлактицу, а затим пресекао главну артерију. Спора вожња таксијем због гужве и пометње у граду, као и неадекватно указана прва помоћ били су фатални за министра Бартуа. Када је стављен на операциони сто, био је скоро без крви, па му ни трансфузија није помогла.

У болници „Мишел Леви“ оперисан је генерал Жорж. Он је био тешко рањен. Неколико метака погодило га је у грудни кош, обе надлактице и стомак. Успешна операција и његова снажна конституција, учинила је да је овај јунак са Вердена и Солунског фронта, једини преживео.

Убица Керин, погођен са неколико метака у тело и рањен са пар удараца сабљом, умро је у канцеларији марсељске службе безбедности, не изговоривши ниједну реч. Поседовао је чехословачки псаош на име Петрус Келеман, два пиштоља „Маузер“ и „Валтер“, две бомбе, бусолу и 1700 француских франака. Сем тог пасоша који је издао чехословачки конзулат у Загребу, никакве друге исправе није имао. На десној руци је имао истетовирану мртвачку главу и две укрштене кости, а изнад четири слова исписана ћирилицом ВМРО, што је јасно показивало да је убица члан те терористичке организације. Одмах се наслутило да атентат није дело појединца, већ групе или организације.


Реакција краљице Марије на трагичну вест

Краљица Марија је 8. окотбра кренула из Београда преко Аустрије и Швајцарске, како би се са краљем срела у Паризу. Путовала је специјалним возом у друштву министра двора Антићем и своје пратње. Радосна је што ће видети Париз, али и немирна јер су јој касниле вести о краљевом доласку у Марсељ. Све док воз није прешао француску границу, краљица није ништа знала о атентату. У Безансону је по налогу француских власти, министар двора Антић обавештен да је краљ убијен. Сачекао је пар тренутака да дође себи и припреми се за јако тежак задатак. Затражио је пријем код краљице, један сат пред поноћ. Тада јој је саопштио трагичну вест. Краљица је само питала: „Је ли се мучио?“, а онда је наставила: „Умро је на дужности, а то је смрт које је он достојан“. Потом је затражила да неко време проведе сама у купе-салону.

Краљичин вагон је искључен из воза за Париз и прикључен је специјалном возу за Марсељ. Било је пет часова ујутру када је воз стигао у марсељску железничку станицу Сен Шарл. На станици су краљицу дочекали француски министар морнарице Пиетри, југословенски посланик у Француској Спалајковић и префект Марсеља Жуано. Одатле је колима одвежена у зграду Префектуре, где је било тело краља Александра. Дописник „Илустрасиона“ из Београда је записао: „Краљица улази, врата се за њом затварају, остаје сама, чује се дубоко јецање, остаје дуго поред одра свог супруга“.

Специјалним возом из Париза, пет сати касније после краљице у Марсељ је стигао председник Француске Албер Лебрен у пратњи многих угледних личности француског политичког врха. Краљица је примила Лебрена у Црвеном салону Префектуре. Он јој је изразио саучешће у своје име и у име целе Француске. Потом су заједно ушли у дворану у којој су један поред другог лежали краљ Александар и Луј Барту, чије је тело такође донето у зграду Префектуре.

Краљ је на одру у униформи пуковника – сивомаслинастој – какву је носио на Солунском фронту, сивим чакширима и црним чизмама. Одар је до пола прекривен југословенском заставом, а испред одра је велики венац председника Лебрена и венац од ловора који је краљ Александар требао да положи на споменик француским Солунцима. Овим венцем су преживели француски ратници са Солунског фронта изразили жељу да одају последњу пошту југословенском краљу.

Тело Бартуа било је обучено у сиво одело до пола прекривено француском триколором. Међу гомилом цвећа истицао се венац са натписом: „Краљица Марија, господину Бартуу“. У сали је тиха музика, наизменично се чују југословенска химна „Хеј, Словени“ и француска „Марсељеза“.

У унутрашњем џепу краљеве адмиралске униформе, пронађен је папир попрскан крвљу, на којем се налазио припремљен говор који је краљ Александар требао да одржи у Паризу. Садржај тог говора први је објавио француски лист „Матен“ и он гласи:
„Колико волимо Француску, то цео свет зна. Та љубав има свој корен у дну наших бића. Догађаји су је могли само изнети на врхунац приступачан људским осећањима и учинити је видном за свачије очи. Мој обожавани отац краљ Петар био је за све време свог живота симбол верности наше љубави за вашу племениту и лепу земљу. Дивљење Југославије према Француској не потиче од јуче. У самој историји југословенског народа треба тражити зачетак.

Век који везује данашњу Југославију са Наполеоновом Илиријом и Карађорђевом Србијом завршио се, по неизбежној историјској потреби, логичним и природним резултатом.

За далеким догађајима у којима су били умешани наши дедови, дошли су догађаји ближи нама у којима смо и сами учествовали. Ми се дивимо Француској не само због њеног дела које је извршила у нашој националној судбини, већ и због њене универзалне улоге коју она непрестано врши зрачењем своје мисли и својом делатношћу у свету.

Ми јој се дивимо због праведности и хероизма њених поступака увек када треба бранити правду против самовоље и силе у међународном животу. Исто тако и због огромне истрајности њених напора у лаганом и истрајном тешком изграђивању мира међу народима“.


Пренос посмртних остатака краља Александра

За мање од двадесет и четири сата, преузете су све мере да се краљеви остаци врате у Југославију. Његово тело је положено у ковчег 10. октобра око 14 сати уз присуство краљице Марије и официра краљеве гарде, у згради Префектуре. Ковчег је затим пренет у Стару марсељску луку. Пратио га је мањи одред војника пешадије и одред коњице. Иза погребних кола ишао је аутомобил са краљицом Маријом и председником Лебреном. На крају поворке су кола са југословенским и француским званичницима. На постољу, на Белгијском кеју, где се краљ искрцао пре само двадесетак сати, био је положен ковчег прекривен југословенском заставом. Војна музика интонирала је југословенску и француску химну, а онда се француски официри повлаче неколико корака уназад, а на њихово место долазе југословенски официри. Уз Белгијски кеј пристаје разарач „Дубровник“ и југословенски официри уз југословенску химну уносе ковчег на палубу брода. Разарач потом лагано испловљава из луке, праћен бродовима француске Средоземне флоте. Ти бродови пратиће разарач „Дубровник“ све до његовог пристајања у луку Сплит.

Краљица Марија није била на разарачу јер јој је саветовано да иде возом, па је тако 11. октобра посебним возом у пратњи председника Лебрена кренула за Париз. Ту се састала са сином Петром, будућим краљем који је непосредно пре ње допутовао из Енглеске, где је био на школовању. Њега је из Енглеске допратила његова баба по мајци, румунска краљица Марија, која се у време атентата налазила у Енглеској. Она му је саопштила вест дан после атентата, да је његов отац Александар имао саобраћајну несрећу у Француској и да жели да га види.

Када је румунска краљица са својим унуком Петром кренула пут Париза, на том путу су им стално указиване посебне почасти, што је младом престолонаследнику било јако чудно. На питање зашто је то тако, његова баба му је одговорила да је то увак тако кад она путује. Како га овај одговор није задовољио, Петра је наставио да поставља питања, после којих је морао да сазна праву истину. Близу Паризана станици Гонес, румунска краљица је узела такси и са унуком се запутила право у југословенско посланство. Тако је намерно избегла дочек који су њој и младом престолонаследнику били организовали на париској Северној станици. У југословенском посланству су и преноћили, а сутрадан им се придружила и југословенска краљица Марија која је стигла из Марсеља. Увече истог дана, преко Швајцарске и Аустрије возом одлазе за Београд.

...


Poslednji izmenio Admin dana Ned 26 Avg 2012 - 7:31, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2668
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: Убиство краља Александра у Марсељу 1934.   Ned 26 Avg 2012 - 7:28

...
Приликом проласка кроз Јадранско море поред Дубровника, ноћу, разарач „Дубровник“ који је преносио посмртне остатке краља, дочекало је стотине барки које су му осветљавале пролаз. У раним јутарњим часовима разарач је приспео у луку Сплит. Југословенски официри са палубе износе ковчег краља Александра. У Сплиту и загребу где је био изложен ковчег краља, огромне масе народа су одале последњу почаст убијеном краљу. Специјалним возом краљеви посмртни остаци су донешени у Београд 17. октобра. На београдској железничкој станици били су сви званичници, и сви чекају долазак краљевог воза; кнез Павле, патријар српски Варнава, градоначелник Београда Нешић, председник владе Узуновић, намесници сенатор др Раденко Станковић, бан Савске бановине Иво Перовић и многи други. Иза њих био је двоструку шпалир постројене гарде, сокола и других патриотских удружења. Око железничке станице било је на тротоарима било је више од 100 000 људи.


Сахрана краља Александра

Краљев ковчег био је изложен у Свечаној сали Старог двора, напола покривен југословенском заставом. Огромна маса народа је чекала да се опрости од свог краља.

На дан сахране 18. октобра одржано је опело у Саборној цркви, а онда се поворка упутила ка железничкој станици. У поворци су били припадници 250. пука са Вердена, питомци са Сен Сира, енглески морнари, француски војници, Румуни, Грци, Чехословаци, наш Гвоздени пук, носиоци „Карађорђеве звезде“, 21 оклопно возило преноси 15.000 венаца, плавославно свештенство са патријархом и лафет са краљевим ковчегом. Иза лафета је краљица са црним велом преко лица, уз њу млади краљ у соколској униформи, кез Павле, кнегиња Олга, војвода од Кента (венчани кум краљевске породице), председник Француске, маршал Петен, бугарски принц Карол, румунски принц Никола, генерал Геринг…

На Опленцу, краљев ковчег у крипту Маузолеја породице Карађорђевић уносе сељаци – стари ратници. После опела, краљево тело је спуштено у гробну раку. И док звона снажно одјекују са свих цркава у околини, авиони у ниском лету парају небо изнад Опленца.


Судбина атентатора

Одмах након атентата, главни директор Националне безбедности Француске Пјер Мондане, наредио је да се хитно у Француској и иностранству започне истрага и пронађу саучесници убице. Обавештене су такође и све иностране полицијске команде које су сарађивале са Интерполом.

На основу инструкција и наређења, полицијски комесар из Тонтона, ухапсио је две особе са чехословачким пасошима на име Бенеш и Новак. После испитивања установљено је де је реч о Звонимиру Поспишилу, који се крио под именом Новак, док је Бенеш уствари био Иван Рајић, који су у Француску дошли због атентата. Трећи саучесник који је имао чехословачки пасош на име Силвестера Малнија, био је Мијо Краљ.

Мијо Краљ је после атентата у паници напустио Марсељ и отишао у Екс ан Прованс где је у хотелу „Модерн“ остао четири сата, а затим је таксијем отишао у Авињон како би ухватио воз за Париз и тамо се нашао са Рајићем и Поспишилом. Приликом уласка у воз један полицајац је узео његов пасош да га погледа. Изненада у паници Мијо Краљ почиње да бежи и уз помоћ ноћи, сакрио се у оближњу шуму. Одмах је организована потера за њим. После четири дана скривања, Краљ уморан и гладан, долази у једну крчму на путу за Корбел. Ту је и ухапшен. Приликом саслушања у полицији признао је свој прави идентитет и да је хрватски држављанин.

Сва тројица су одведена у затвор Шаве у Марсељу, а потом су изведени пред суд. Истрагу је водио истражни судија Дик де Сен Пол. Одмах на почетку суђења атентатори су признали по чијем налогу су радили, као и где се у Мађарској и Италији налазе усташко терористичко-диверзантски логори. Њихови искази су показали умешаност Анта Павелића у атентат, па је истражни судија издао налог за његово хапшење. Такође је издат налог за хапшење Еугена Кватерника. Потом је Француска од Италије затражила њихово изручење. Мусолини је то у почетку одбио да учини, али је касније на жестоке протесте Француске наредио њихово хапшење 17. октобра 1934. године.

Анте Павелић је ухапшен у Торину, где је живео под лажним именом Ђовани Суцикент. Своје хапшење је пропратио речима: „Не чуди ме што је југословенска полиција монтирала оптужбе против мене. Оне су без основа, сматрам се увређеним и нећу одговарати ни на једно питање“. Његово хапшење је уствари била једна велика фарса. Павелић је иначе живео у једном хотелу близу затвора. Ускоро је полиција у Торину издала своје саопштење: „Служба контроле странаца не сматра Анту Павелића опасним странцем. Он живи од својих прихода, бавећи се проучавањем правних наука… Павелић није пружио повод за озбиљну сумњу у погледу свог понашања“. После овога Павелић је ослобођен.

Кватерник је такође ухапшен у Торину, где је дошао из Марсеља непосредно пред атентат. У затвору је провео три месеца а онда је ослобођен. Као и Павелић, и он је ухапшен реда ради и никада није изручен Француској. Мусолини је категорички одбио њихово изручење 28. новембра 1934. године.

Краљица Марија је у почетку веровала у француско правосуђе и владу Француске да ће на суд извести главе организаторе Павелића и Кватерника, међутим, када је видела да од тога неће бити ништа ангажовала је Пола Бонкура, адвоката и бившег премијера Француске како би покренула приватну тужбу. Касније је под притиском француске владе морала да одустане од ње, јер Французи нису желели јавно компромитовање Мусолинија са којим су у то време водили интензивне разговоре о пријатељству.

Полицијска и судска истрага о атентату су окончани новембра 1934. а онда је доказни материјал предат суду у Екс ан Провансу, како би судио атентаторима. Пред тај суд су изведени само Рајић, Поспишил и Краљ, на основу оптужнице коју је против њих подигао државни тужилац. Они су оптужени за саучесништво у убиству краља Александра, министра Бартуа, једног полицајца и троје грађана. Оптужница је садржавала још три кривична дела: покушај атентата, поседовање лажних исправа и припадништво илегалној терористичкој организацији.
У току истраге су доказана сва четири кривична дела за које су оптужени. Доказано је да су сва тројица оптужених учествовала у самом атентату јер су „у моменту Кериновог скакања на папучицу кола и пуцања на краља и министра, они сами пуцали у правцу аутомобила“. По француском закону, саучесници у убиству, криви су онолико колико и сами извршиоци убиства.
Сва тројица су признали да су имали задатак да помажу Керина у атентату.

Доказано је да су сва тројица припадала међународној терористичкој организацији. Француска је на основу међународних конвенција била у обавези да најстроже кажњава и сузбија међународни тероризам.

По француском закону, за учесништво и саучесништво у атентату предвиђена је смртна казна гиљотином. Смртна каза по истом закону следила им је и за припадност међународној терористичкој организацији. За поседовање лажних докумената француски закон је предвиђао принудни рад.

Ток суђења

Суђење терористима је изазвало велику пажњу јавности. Многи француски листови су данима унапред најављивали суђење у нади да ће на њему да се открије сва позадина. Марсељска штампа је донела мноштво натписа о догађајима из 1934. који су претходили атентату. Писала је о томе како је „на мучки начин убијен владар народа који је показао велику љубав према Француској“.

Пре почетка суђења су преузете велике мере предострожности. Оптужени су неколико дана раније из Марсеља пребачени у Екс ан Прованс, под јаком стражом. Тамо је требало да се одржи суђење јер су у том месту извршиоци злочина имали своје боравиште на дан убиства. Међу бројним новинарима који су претили суђење било је и новинара из Југославије и Америке. За њихове потребе је у згради суда постављено преко 40 телефона, а за новинаре из Југославије биле су резервисане две директне линије са Београдом.

Сужење је почело 18. новембра 1935. године а суђење је водио први председник Апелационог суда у Екс ан Провансу Де ла Броас, који је био неискусан, али је зато поред себе имао двојицу искусних саветника Кана и Перуција.

Окривљене је заступао познати адвокат из Париза Жорж Десбон, којег је ангажовало удружење хрватских емиграната из Пистбурга (САД), а уствари су га плаћале усташе из Јужне Америке. Од самог почетка процеса Десбон је желео да изазове инцидент. На самом почетку увредљиво се обратио истражном судији речима: „Дозволите да вам честитам, господине судијо, француско правосуђе које се представља као споро, за које се чак каже да ћопа, сада креће убрзаним кораком“. Овом реченицом је алудирао на брзину којом је истражни судија упутио предмет суду. Овакав испад адвоката изазвао је реакцију од стране истражног судије.

Десбон се затим осврнуо на приватну тужбу краљице Марије коју је она поднела преко свог адвоката Пола Бонкура, а своје излагање је закључио речима: „Не могу прихватити да се у једном оваквом процесу прихвати таква, приватна тужба, јер би то значило уплитање у ствари Француске“. Даље је указивао на низ неправилности у истражном поступку, тврдећи да је „истражни судија ометао слободно вршење одбране, дозволио је да му југословенска служба безбедности наметне тумача и да под притисцима тих људи намерно прикрије документа којих нема у предмету“. Како Десбон није хтео да повуче изјаву, што је од њега захтевано, сужење је прекинуто и одложено за следећи дан.

Како је и сутрадан 19. новембра Десбон наставио са увредама на рачун државног тужиоца у судници је настао прави скандал. Увређени јавни тужилац је затражио да се Десбон брише са адвокатске листе Француске. Њему су се придружили и остали чланови судског већа и изрекли су казну доживотног брисања Десбона са списка овлашћених адвоката Француске. Након тога је председник суда Де ла Броас затражио од Десбона да напусти судницу, нашта је овај одговорио: „Не, ако желите да одем, наредите да ме избаце силом“. Де Броас је затим наредио обезбеђењу да Десбона удаље из суднице. Десбон је мало оклевао, али је ипак покупио папире и отишао.

Да би сужење могло да се настави, председник суда је одредио, да по службеној дужности одбрану заступа председник адвокатске коморе Париза Совино. Оптужени Краљ, Рајић и Поспишил на то нису пристали, али је суд одбио њихов захтев и Совино је остао на додељеном положају. Међутим како је затражио време да се упозна са предметом, судија је био принуђен да суђење одложи на неодређено време.

На неуспех суд акоји је био евидентан реаговала је и француска влада, која је прве дане суђења назвала смешним по француско правосуђе. Председник суда де Броас је означен као главни кривац за неуспех, па је пензионисан, а на његово место је постављен Франсоа Лоазон, судија са великим искуством и репутацијом. Овом сменом француска влада је хтела да убрза ток суђења и поправи свој пољуљани углед у јавности.

Оптужени се и даље нису слагали са додељеним браниоцем и тражили су да их брани Десбон, али то није више било могуће јер је он био избрисан са списка овлашћених адвоката. Па ипак Десбон им је саветовао да за браниоца узму председника адвокатске коморе Париза Емил де Сент-Обана и његовог нећака Рене де Весин-Лору.

У паузи између два суђења од новембра 1935. до фебруара 1936. ствари у спољној политици су се јако промениле: настављен је рат у Абисинији, у Шпанији је на помолу био грађански рат, у Француској је власт преузео будући колаборациониста Пјер Лавал. Све ово утицало је на Француску да промени свој став према суђењу у Екс де Провансу. Француска је желела приближавање Италији, па је зато на сваки начин покушавала да ублажи негативне последице атентата и суђења атентаторима у јавном мњењу. Француска је вршила притисак на Југославију да буде умерена и разумна у својим захтевима и да не инсистира на повезивању усташке организације са Италијом, Немачком и Мађарском.

Краљици Марији је њен адвокат Пол Бонкур, саветовао да одустане од оптужбе, наводећи став француске владе да ће се атентаторима „судити као обичним криминалцима да би се избегло помињање њихових заштитника“. Под притиском краљица Марија је одустала од тужбе иако то није било у складу са њеним осећањима. Преко свог адвоката суду је послала писмо у којем каже: „Верујем у потпуности у француску правду и моје интересе стављам у руке њених представника, тако да могу бити сасвим уверени да се моја изјава не може тумачити на начин који би био супротан интересима Француске“.

Нема сумње да је француска влада извршила велики притисак на Југославију како би спречила краљицу да се појави на суду. Французи су наиме страховали да би њено појављивање на суду лоше утицало на француско-италијанске односе, јер је се њен адвокат Бонкур спремао да пред судом изнесе материјал који је доказивао да су италијанске власти помагале терористе и усмеравале их. Да је ово изнето пред судом, Италија не би била поштеђена и доказала би се њена умешаност у атентат. Италија је тако поштеђена, а на суду су само изнети докази који су доказивали умешаност Мађарске у атентат. Те доказе изнео је јавни тужилац Француске Рол. На овај начин пружена је могућност адвокатима осуђених, а и њима самима да порекну све што су раније признали и да на суду отворено нападну Југославију и убијеног краља. Ту прилику они су вешто искористили.

Одустајањем од тужбе, краљица Марија је спречила да на видело дана не изађу прави иницијатори атентата и један цели тајни подземни покрет који је створен за изазивање немира и распад Југославије.

Оптуженима Краљу, Поспишилу и Рајићу, одговарало је да им се суди као обичним криминалцима, а не као терористима. Суђење је настављено 5. фебруара 1936. године а нови председник поротног суда био је Франсоа Лоазон. Одбрану оптужених су на предлог Десбона преузели париски адвокати Емил де Сент-Обен и Рене де Весин-Лора.

На савет Десбона, који је наставио сарадњу да одбраном, адвокати атентатора су настојали да изазову збрку на суђењу. Велике тешкоће представљало је то што су многи од сведока одбили да сведоче.

Саслушање Мија Краља

Приликом саслушања Мијо Краљ је изјавио да је путовао са чехословачким пасошем, јер Хрвати у Југославији не могу да добију пасош. Признао је да је као затвореник у Целовцу приступио усташкој организацији. Мијо Краљ је негирао да га је у затвору посећивао Перчец и да му је он омогућио излазак из затвора и одлазак у Мађарску. Мијо је ове ствари негирао иако их је у истрази признао. Затим је причао о логору у Јанка Пусти и притом је негирао све што би га теретило као усташу. Себе је приказивао као Хрвата патриоту, тврдећи да би сваки Хрват урадио исто.

О томе да су атентатори одрђивани коцком, Мијо је рекао да су то преводиоци измислили иако је ту изјаву потписао приликом саслушања. Такође је рекао да се не сећа шта је потписивао у истрази. Потом је говорио о путовању до Марсеља, преко Цириха, Лозане и Париза, о везама са Кватерником и томе како их је он пријављивао по хотелима под лажним именима. Говорио је и о „тајанственој плавуши“ као Кватерниковом сараднику, коју не познаје.

Рекао је да је у време атентата био у Екс де Провансу, у који се вратио негде око 16.30 сати. На тај начин покушао је да себи створи алиби, али је тај његов покушај пропао. Власница хотела у којем су атентатори одсели, Марија Обер, у свом сведочењу је потврдила да су Келеман и Краљ напустили хотел око 12.45 часова, а да се у хотел вратио само Краљ (Мални, како је био пријављен у хотелу) негде око 18.30 часова. Задржао се у ресторану, где је особљу рекао да чека пријатеља, а потом је око 19 сати напустио хотел.

Пошто је видео да му је сведочењем Марије Обер, пропао план да себи обезбеди алиби, Краљ је онда променио тактику и рекао следеће: „Нисам хтео да извршим атентат, јер сам се налазио усред гомиле недужних људи, жена и деце. То ме је спречило да ликвидирам краља Александра. Да сам био ближе, и ја бих пуцао. Нисам извршио поверени ми задатак. Ниједан усташа не би угрозио невине људе. Усташка организација осуђује све оне који нападају невине…“

Сутрадан у наставку суђења, Краљ је опет тврдио да није учествовао у атентату и да се у холу хотела у Екс де Провансу вратио у 16.45 и да је власница хотела поткупљена и да лаже. Потом је саслушан таксиста Дамас из Марсеља који је возио Краља од Марсеља до Екса и потврдио је да су испред хотела стигли око 18.30 часова. Ако се зна да је атентат извршен у 16.20 онда је Краљ имао сасвим довољно времена да после атентата стигне до Екса, констатовао је главни судија Лоазон.

Пошто му је пропао још један покушај стварања алибија, Краљ опет мења тактику изјављујући: „Када се један народ бори за своју слободу, онда то није злочин. Организација као усташка није удружење злочинаца, већ патриотско удружење које се бори за слободу“. Потом је у исказу тврдио да атентат није био уперен против Срба, већ против краља који је био противник Хрвата и убијао Хрвате.

На примедбу поротника да је поред краља убијен и француски министар Луј Барту, Мијо Краљ је изјавио да му је жао и да они то нису хтели. Тврдио је да је Барту убијен у обрачуну са српским полицајцима које је он видео да пуцају на улицама Марсеља. Потом се у рсаправу укључио адвокат Сент Обен, који је рекао да је уверен, да је смрт министра Бартуа била случајна и да она није била злочин као убиство краља Александра, које је било очигледан злочин. Тако је одбрана хтела да умањи одговорност оптужених за смрт француског министра и троје недужних цивила.

Саслушање Ивана Рајића и Звонимира Поспишила

Сутрадан када је настављено саслушање друге двојице оптужених, на самом почетку се поставило питање превођења. Оптужени су тврдили да се њихове речи у истрази, као ни на самом суђењу не преводе правилно. Одбрана је тражила од судије, тужиоца и поротника да не постављају дуга питања, како би одговори оптужених били кратки, јасни и лепо преведени.

Саслушање Ивана Рајића почело је читањем његових генералија: рођен је у Хрватској, по професији земљорадник, напустио Југославију 1928. као економски емигрант, одлази у Јужну Америку где је 1932. заврбован од др Јелића и тада је ступио у усташку организацију…

На самом почетку свог сведочења, Рајић је тврдио да то није била усташка организација већ Хрватска револуционарна организација. На питање судије Лоазона, да ли је био у логору Јанка Пуста и шта је тамо радио, одговорио је да је тамо био 1933. али да се тамо бавио само земљорадњом, јер је то било обично пољопривредно добро. Тиме је са одбраном покушавао да оповргне тврдњу тужилаштва да је у питању био полигон за обуку терориста. Говорили су да су то лажи југословенских извора и да је њихове речи доказала и Мађарска у Друштву народа. На тврдњу Лоазона да се приликом извођења доказа о Јанку Пусту није служио југословенским изворима, већ само изјавама оптужених у истрази, адвокат одбране Сент Обен је рекао да те изјаве оптужених не могу бити ваљани доказ, јер је комесар Пети, Рајића саслушавао без преводиоца и да превод није одговарајући. Такође је одбио све наводе о овом логору, говорећи да су то све подметања од стране југословенске тајне службе.

Рајић је такође потврдио изјаву Краља да атентатори нису извлачени коцком и да је то измислио преводилац.

На почетку саслушања Поспишил је тражио да понови своју изјаву коју је потписао и после дугог натезања то му је дозвољено. Он је изјавио: „Тога поподнева када смо ухапшени у полицијском комесаријату у Анемсу, појавио се представник стране обавештајне службе Милићевић (југословенски представник који је наводно преводио њихове изјаве које су потписали на саслушању)“. Председник суда Лоазон га је ту прекинуо и није му дозволио да настави јер је у свом сведочењу полицијски комесар Пети доказао да Милићевић није био присутан када су оптужени саслушавани првог дана у Анемсу. Зато је Поспишил реаговао изјавом: „Пошто ми суд не дозвољава да дам претходну изјаву и пошто не могу да наведем разлоге за такав поступак, на постављена питања нећу одговарати“. После тога Лоазон је завршио преподневну расправу.

На поподневној расправи Поспишил је одбио да одговори на питање да ли је учествовао у убиству Тонија Шлегела, директора листа „Загребачке новости“, са образложењем да му је ускраћено право на одбрану. Оваквим ставом Поспишила суђење је опет запало у ћорсокак, па је након бурне расправе одбране и суда Поспишилу ипак дозвољено да да изјаву пред судом, пре саслушања. Тада је рекао:
„Једанаестог октобра 1934. године ухапшен сам заједно са Рајићем и одведен у Анемс. Када смо стигли у комесаријат, тамо нас је већ чекао агент српске тајне полиције Милићевић. Он нам је дао папир и тражио нам је да га потпишемо. Ја сам одбио, али је Милићевић покушао да ме наведе да се сложим и да потпишем већ припремљену изјаву. Тражио је од мене да се ставим на располагање југословенским властима. Тражио је да се сагласим са њим, одем у Италију, пронађем Анту Павелића и да га убијем. Одговорио сам му да ниједан усташа никада тако нешто не би урадио“.

Затим је Поспишил тврдио да му је Милићевић претио да ће му страдати породица ако не прихвати понуђено. На питање судије Лоазона, да ли је саслушању о којем говори присуствовао и комесар Пети, Поспишил је рекао да су се он и други полицајци налазили у комесаријату, а да они нису могли са њима да контактирају јер је Милићевић био стално присутан.

Милићевић о овом саслушању пише: „Испитивање сам вршио у присуству комесара Петија и његовог заменика Марабутоа. Поспишил је признао све о својој мисији. Имао је да руководи групом терориста која је у Паризу требала да убије краља у случају неуспеха атентата у Марсељу… У наступу љутње, викао је да му је жао што је успео атентат у Марсељу, јер да није тако било, он би лично –имао част да докрајчи краља у Паризу- . На крају истраге рекао сам француским иследницима да је реч о једном од најопаснијих Павелићевих терориста, као и да је он убио са Мијом Краљем, загребачког новинара Шлегела, а да вероватно стоји иза још неких других убистава“.

У даљем исказу Поспишил је причао о томе како га је у притвору посетио шеф српске државне безбедности Симоновић и да му је том приликом рекао да је члан усташке организације, да је бранио католичку веру и хрватски народ, јер Срби православци чине све да нашкоде католичкој вери у Хрватској.

На захтев суда прочитан је текст усташке заклетве где између осталог пише: „Припадник организације мора извршити све налоге врховника, а ако погази заклетву, сагласно усташким правилима биће кажњен смрћу“. На питање председника суда Лоазона, да ли су хтели да убију и француског министра, Поспишил је поновио да то нису хтели. На захтев одбране прочитан је и Апел упућен са Петог конгреса усташке организације одржаног у Јужној Америци где се каже: „Нека нам буде дозвољено да у своје име, као и у име хрватског народа, изразимо свој бол због смрти француског министра иностраних послова, еминентног државника Луја Бартуа, жртве догађаја у Марсељу. Уверавамо вас да читава Хрватска жали смрт славног француског сина, до које је дошло несрећном фаталношћу. И суд, и француска јавност ће се уверити да су меци били искључиво намењени Александру Карађорђевићу“.

Овим документом одбрана је хтела да обори тврдњу председника суда да је и министар Барту био мета у Марсељу. Председник суда је и даље тврдио да Барту није случајно страдао и да овим апелом усташка организација жели да окрене француско јавно мњење на своју страну.

Тужилаштво је такође прочитало и Одлуку Савета Друштва народа, коју је она донела на основу жалбе коју је упутила Југославија, а у којој се каже: „Савет Друштва народа, убеђен да тумачи осећања Друштва, једнодушно осуђује атентат који је стајао живота витешког краља Александра Ујединитеља и Луја Бартуа. Осуђујемо овај гнусни злочин и придружујемо се болу народа Југославије и Француске и тражимо да сви кривци буду кажњени“.

Саслушање сведока

Од сведока први је сведочио др Мерлен, који је на захтев истражног судије дао исказ о менталном здрављу оптуженог Мија Краља. Рекао је следеће: „Прегледао сам оптуженог пет пута. Прегледу је био присутан и преводилац Милутиновић. То је било 1. јануара 1935.тада сам констатовао да оптужени има акутан халуцинантни делиријум. Чује гласове које на југословенском језику понавља једне за другим. Мисли које му падају на ум стално понавља. Био је миран осим тих халуцинација. Његова интелигенција је била нетакнута, тј. нетакнути су били његово памћење, његово мишљење и његова осећања, као и све његове интелектуалне способности“. На питање председника суда Лоазона да ли то стање датира још пре атентата, доктор је изјавио да је однедавно, можда од децембра, и да такво стање код оптуженог није постојало у време атентата.

На захтев одбране суд је касније сачинио нови тим лекара, који је поново прегледао Мија Краља и утврдио његово стање. Тај тим на челу са доктором Дидеом, донео је следећи закључак: „У току извршења дела за које је оптужен Мијо Краљ, он је био у таквом стању које можете и ви господине председниче, као и порота да запазите у току суђења. То стање му у сваком случају дозвољава да се стара о својој судбини. Због неких мањих симптома, као што је дрхтање и знојење руку, закључио сам да се ради о хиперемотивној личности, али је са кривичне тачке гледишта потпуно одговоран за своје поступке, те да је због наведеног могуће да је та одговорност лако умањена“.

Поподневна седница трећег дана суђења 7. фебруара 1936. почела је читањем исказа генерала Жоржа који је тешко рањен приликом атентата. У исказу је стајало: „Аутомобил који нам је додељен био је марке делаж, прилично стар, са отвореним покретним кровом и степеником за улажење у аутомобил. У моментау атентата кретао се првом брзином, па је његов мотор, као код свих старих аутомобила правио приличну буку. То је олакшало посао атентатору. Све се то десило изненада. Ја сам погожен у пределу грудног кожа, обе надлактице и у пределу стомака. Најопаснија је била рана у пределу грудног коша“. Одбрана овде није имала питања, а оптужени су рекли да ништа о томе не знају јер нису били присутни приликом атентата.

Потом је сведочио пуковник Пиоле: „Био сам одређен за десног пратиоца. Јахао сам по наређењу тако да ми је глава коња била у висини хаубе, како би окупљена маса могла боље да види краља Александра. У тренутку извршења атентата, морао сам да окренем коња и тек онда ударцем сабље раним атентатора“.

Исказе су дала и два полицајца која су одржавала ред на месту атентата. Они су рекли да се возило кретало на метар и по од тротоара, да је убица излетео из масе и да га нико није покушао зауставити. Нико није знао о чему се ради све док нису чули пуцањ. Када је пуковник Пиоле сабљом оборио атентатора, испалили су му метке у главу.

Затим је сведочио Симоновић, саветник у Министарству унутрашњих послова Југославије. Он је на почетку говорио о историјату оснивања усташке организације, бекству Павелића и Густава Перчеца из земље, о убиству Тонија Шлегела директору листа „Загребачке новости“, о томе како је Перчец основао терористички логор за обуку у Јанка Пусти и о томе како су Керин и Поспишил били инструктори за обуку терориста у том логору.

Поспешил је изјавио да Симоновић лаже, да је тај логор служио само за обраду земље, а не за обуку терориста. Оптужио је Србе да на све начине покушавају да паралишу католичку веру и да су због тога створили веру која није ни хришћанска ни јеврејска. Он је желео да прикаже Хравте као последњи бедем који се противио продору ислама на запад, а себе као војника који се борио за независност и који је одан усташкој организацији која се бори за праве вредности.

Адвокат одбране Сент – Обен истакао је да Симоновић не представља француску власт и да се утврди у којем својству је он саслушавао оптужене у станицама полиције. Адвокат је тако хтео да оспори кредибилитет Симоновића као сведока, тврдећи да су сва његова сведочења заснована на брошури Јелке Погорелец, љубавнице Густава Перчеца, и да та сведочења из друге руке не могу бити прихваћена. Тај покушај одбране није успео и главни судија се шта више захвалио Симоновићу на добром послу.

Потом су графолози доказали да су потписи осумњичених и потписи „лажних гостију“ по француским хотелима уствари исти рукописи, и да се Кватерников рукопис јављао на свим местима где су оптужени боравили. Такоже су потврдили да се његов потпис налази на рачунима за набавку оружја, које је купљено код једног оружара у Венецији, као и на рачуну за одела које су атентатори купили у продавници „Ла Бел Жардинијер“, на тргу Клиши у Паризу.

Оптужени су покушали да побију наводе графолога. Краљ је тако тврдио да уопште није био у хотелу у Екс ан Провансу и да тамо није његов потпис. Такоже је покушавао да увери суд да није био ни у Марсељу и да није учествовао у атентату. Међутим, сва његова тврђења су пала у воду када је поново позвана власница хотела „Модерн“ у Екс ан Провансу која је потврдила да је Краљ вече пре атентата дошао са Керином у њен хотел. Њеном тврдњом потврђено је да је Краљ директно учествовао у атентату, као главни помагач убици Керину.

Завршна реч државног тужиоца Рола

Петог дана сужења завршну реч је узео тужилац Рол, који је у свом шестосатовном излагању говорио и доказао кривицу оптужених за сва четири кривична дела: покушај атентата, саучесништво у убиству краља Александра и министра Бартуа и троје грађана, поседовање лажних исправа и припадност илегалној терористичкој организацији. Затим је извршио реконструкцију целог догађаја. Оптужени су по Кватерниковом упуству допутовали из Будимпеште и Болоње, преко Цириха у Лозану, крајем септембра и одсели су у хотелу „Палмијер“. Из Лозане су наставили преко Евијана и Тонона за Париз, а затим су отишли у Фонтенбло, пошто су узели стан у Ла Бел Жардинијер. Кватерник је прво одвео Рајића и Поспишила у Версај где је краљ Александар требао да допутује 11. октобра. Испитали су све могуће локације за извршење атентата, уколико не успе покушај у Марсељу. Величко Керин и Мијо Краљ су са фалсификованим пасошима на имена Келеман и Мални напустили Фонтенбло и отишли су за Авињон и Екс ан Прованс. Тамо су стигли заједно са Кватерником који је имао пасош на име Егон Крамер, у недељу увече 7. октобра 1934. Одсели су у хотелу „Модерн“. У суботу 6. октобра у Авињон је око осам часова увече стигла плавокоса жена привлачног изгледа, стара 25-28 година, и одсела је у хотелу „Регина“. Узела је две собе и рекла да ће њен муж допутовати нешто касније. Пријавила се под именом Марија Вудрачец из Трста. Навела је да је управо допутовала из Париза, а од пртљага је имала два кофера од жуте коже. Изашла је из хотела одмах пошто се пријавила и после једног сата вратила се у пратњи једног човека којег је представила као свог мужа Петра. Следећег дана та Плава дама је аутобусом са својим мужем отишла у Екс где су се састали са Крамером. Око седам часова увече, Крамер је узео такси и при том возачу дао адресу неког хотела на Кур Мирабо и хотела „Модерн“ у близини железничке станице. Зауставио је такси током вожње да би покупио Плаву даму која га је чекала на улици са четири кофера. Плаву даму је оставио у хотелу на Кур Мирабо, а сам је отишао у „Модерн“. Дан уочи атентата, свих пет особа: Крамер, Келеман, Мални, Плава дама и Петар, отишли су у Марсељ, како би изабрали локацију за извршење злодела и да би се темељно договорили о свему. Истог тог дана, око десет часова увече, Крамер је узео такси и у 11.15 стигао је на железничку станицу у Авињону, укрцао се на воз и отпутовао за Торино.

Ујутру 9. октобра Плава дама и Петар су предали оружје атентаторима. Свако је добио по један аутоматски пиштољ, марке „маузер“ и „валтер“, као и по две бомбе. Потом су Плава дама и Петар платили хотелске рачуне и аутобусом отишли за Авињон одакле су возом отишли за Италију или Швајцарску, није тачно утврђено.

У даљем излагању државни тужилац Рол је детаљно описао шта се дешавало у време атентата и после њега. Констатовао је да је од девет атентатора само Келеман тј. Величко Керин смртно страдао, да су Поспишил, Рајић и Краљ ухапшени, док је Крамер успео да побегне иако се зна да се под тим именом скривао Еуген Кватерник. Остале су две особе, човек под именом Петар и Плава дама чији идентитет није откривен. Они су остали велика мистерија.

Државни тужилац је закључио да је атентат извршен са предумишљајем и уз стицај више кривичних дела, што је отежавајућа околност по оптужене. Излагање је завршио потресним речима: „Изгледа да се после овог јадног догађаја треба свега бојати. Треба страховати од насиља, разарања, анархије. У будућности неће више бити друштва ни цивилизације који ће бити безбедни. Нагло се враћамо уназад у време када су варварске хорде наметале насиље и терорисале мирно становништво“.

Државни тужилац Рол затражио је смртну казну за оптужене.

Завршна реч адвоката одбране Сент Обена

Адвокат Сент Обен је у својој завршној речи покушао да тројицу оптужених прикаже као родољубе који се боре против тлачења домовине Хрватске од Краљевине Југославије и закључио да се „један чин не може просуђивати по ужасима које ствара, већ по циљевима које су његови починиоци имали на уму. Ови људи, без обзира на то, да ли то хоћемо да признамо или не, нису одузели ничији живот, а чак и да јесу, они су у томе били само слепа оруђа“.

У једном тренутку се обратио оптуженима речима: „Добро се зна да ви нисте злочинци. Данас се зна да сте са разлогом планули гневом, да сте били огорчени оним што се догађало у вашој земљи. Усташе, чији је покрет проистекао из диктатуре краља Александра, хероји су мученичке Хрватске. Да, мученичке!“

Даље је говорио о наводним масакрима над католичким женама и децом од стране београдских власти, а онда је обраћајући се судији и поротницима рекао: „У име тих мученика, у име разапетог народа тражим од вас правичну пресуду, пресуду вечне Француске“.

...
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 415
Points : 2668
Репутација : 0
Datum upisa : 17.06.2012
Godina : 44

PočaljiNaslov: Убиство краља Александра у Марсељу 1934.   Ned 26 Avg 2012 - 7:41

...
Доношење пресуде

По изношењу завршних речи, председник суда Лоазон се обратио пороти, како би по француском закону утврдио да ли порота сматра да су оптужени криви и да ли у кривици постоје олакшавајуће околности. Уколико на сва питања порота одговори са „да“ , суд у складу са законом изриче максималну казну – смрт гиљотином. У супротном суд одређује висину и врсту казне.

Председник суда је пороти поставио 32 питања и на 29 добио потврдан одговор. То је значило да порота сматра да су постојале олакшавајуће околности, па је свима у судници било јасно да оптужени не могу добити најтежу казну – смртну. Једино што је државни тужилац могао да тражи сада била је доживотна робија, што је он и учинио. Ово је била победа одбране. Суд је оптужене прогласио кривим јер су „вољно учествовали у договору који је имао за циљ вршење злочина против лица и имовине, свесно помагали и асистирали извршиоцима кривичних дела поступцима који су припремили или олакшали извршење следећих кривичних дела: убиство краља Александра, убиство Луја Бартуа, покушај убиства генерала Жоржа, а Мијо Краљ и за покушај убиства полицајца Гала и сва тројица јер су се служили лажним пасошима“.

Сва тројица су осуђена на доживотне казне робије са тешким радом. После изрицања пресуде Поспишил је устао и почео да виче: „Доле убице… Живео Анте Павелић… Живела Хрватска!“. После тога је одстрањен из суднице.

Млади адвокат Бонели, који је помагао адвокату одбране Сент Обену у суђењу, у свом излагању је упутио пороти патетични апел, који се данас може сматрати за неку врсту предсказања: „Сетите се колико су честе неочекиване промене у токовима историје. Ови људи који су својим обичајима и традицијама толико удаљени од нас, људе које можемо да разумемо само кроз речи преводиоца, нису убице, они су борци чији је циљ био ослобођење од иностраног јарма и за стварање слободне и независне државе. Не треба заборавити да се историја пише крвљу“.

Закључак

У току суђења доказано је да је краља Александра и министра Бартуа, убио Величко Керин Димитров, рођен 19. октобра 1897. године у селу Каменице у Бугарској. Члан је ВМРО и један од њених најоданијих чланова. Имао је више лажних имена под којима је деловао. Под именом Величко Димитров Владимиров суд у Софији га је у одсуству осудио на смрт, због убиства комунистичког посланика Диме Хаџи Димова (7. септембар 1928.). Исти суд га је осудио на доживотну робију због убиства Наума Томглевског, члана ВМРО, али сада под именом Владимир Гергијев Черноземски (5. јануар 1932.)

Након амнестије вратио се у Софију где је живео у улици Козлодујској број 75. Био је близак сарадник Ванча Михајлова, а једно време и његов шофер. На препоруку Михајлова, Павелић га прво ангажује као инструктора терориста на имању Јанка Пусте, а потом за убиство краља Александра. О његовој смрти у записнику са суђења, остало је записано: „Смртно рањен са више хитаца и ударцима сабље по глави, убица Керин је не изговоривши ниједну реч умро у канцелраији марсељске Службе безбедности око 20 часова. Установљено је да је убица био наоружан са два пиштоља, „маузер“ и „валтер“, са јединачном и рафалном паљбом и бомбама, једна врста ручне гранате чији се тип није користио у Француској, за које је утврђено да су купљени код једног оружара у Венецији. Непосредно пред атентат, Керин је поседовао пасош који је издао чехословачки конзулат у Загребу, на име Петруса Келемана, трговца рођеног у Загребу 20. јануара 1899. Године, чехословачког држављанина, стално настањеног у Прагу. Пасош је при преласку југословенске границе жигосан 26. септембра 1934. године. Остале странице су биле испуњене многим аустријским и швајцарским транзитним визама. Утиснута је и једна француска улазна виза са датумом од 28. септембра 1934. године. Никакве друге исправе нису нађене…“

Током истраге утврђена је и умешаност Анте Павелића, Ивана Перчевића и Еугена Кватерника, који су деловали у позадини као организатори атентата. Зато је француска влада издала налог за њихово хапшење, као и за хапшење две особепознате као Плава дама и Петар, као и све оне за које је утврђено да имају везе са атентатом. Италијанска полиција ухапсила Павелића и Кватерника у Торину, али их је убрзо пустила на слободу. Италија је ускраћивала сваку врсту сарадње. Мусолини је лично обећао да ће се потрудити да сваки кривац који се налази у Италији буде адекватно кажњен, мада у стварности није намеравао да то учини. Своје право лице показао је одбијањем да Павелића и Кватерника испоручи Француској 28. новембра 1934.

Аустријски органи власти су ухапсиле Перчевића, али су такође одбиле да га испоруче.
Стјепан Перић, којег је Павелић послао у Белгију да би помогао терористима око путовања у Париз и Лондон, ухапшен је и предат југословенским властима. Мађарске власти су ухапсиле Вјекослава Сервација, који је преузео команду над Јанка Пустом и још неколико Павелићевих следбеника.

Енглези су протерали из земље др Андрију Артуковића који је у њихову земљу допутовао са мађарским пасошем. Њега је Павелић послао у Лондон, да тамо убије краља приликом његове посете сину, уколико атентат не успе у Француској. Француске власти су га потом изручиле Југославији.

Суд у Екс де Провансу у одсуству је осудио: Еугена Кватерника, Анте Павелића и Ивана Перчевића. У пресуди стоји да „се проглашавају кривим јер су 1934. године учествовали у стварању споразума са циљем да се изврше злочини против лица и имовине. Криви су јер су током десет година, у Француској и другим земљама организовали и подстицали извршиоце злочина да убију краља Александра, министра Бартуа, за покушај убиства генерала Жоржа и покушај убиства полицајца Гала. То су постигли злоупотребом сопственог ауторитета, махинацијама, преварама, обећањима, претњама…“

Осуђени су на смртне казне и одузимањем имовине у корист државе.

Плава дама и њен пратилац Петар, мистериозном брачном пару, нису осуђени јер се никада није сазнало које су то особе.

Смртна казна над Павелићем, Кватерником и Перчевићем, никада није извршена јер нису били предати правосудним органима који су донели пресуду.

Анте Павелић, организатор убиства, је 1945. успео да пређе југословенско – италијанску границу и неко време се крио у једном католичком манастиру на граници са Швајцарском. Одатле се пребацио у Аргентину. Потом долази у Шпанију где је умро 28. децембра 1959. године у једном католичком манастиру у Мадриду.

Еуген Кватерник је за време постојања Независне државе Хрватске био шеф тајне полиције, тј. Усташке надзорне службе. Са својим оцем Славком, спремао је заверу против Павелића. Након неуспеле завере побегао је у Словачку а потом у Мажарску где је остао извесно време, а касније је отишао у Аргентину. Погинуо је у саобраћајној несрећи, у Буенос Ајресу, под сумњивим и никад разјашњеним околностима.

Када су Немци окупирали Француску у време Другог светског рата Мијо Краљ и Иван Рајић су ослобођени. Отишли су Павелићу у Италију, а одатле након оснивања НДХ одлазе у Хрватску. Рајић је крајем 1941. нађен у својој кући у Загребу отрован, а Краља су те године убили партизани у западној Босни. Међутим, према писању Владете Милићевића, њих двојица су по доласку у Хрватску очекивали богате награде и положаје које нису добили, па су „почели да роваре међу усташама и да сувише причају“. Зато их је ухапсила усташка тајна полиција, па су нестали без трага. По мишљењу Милићевића вероватно су убијени у неком усташком затвору у Загребу.

Звонимир Поспишил је умро у затвору у Француској после три године робијања.

На основу касније истраге француске полиције, сматра се да је мистериозна Плава дама уствари била Катица Шилер, која је усташкој организацији приступила у Бразилу. Госине 1932. дошла је у Мађарску где је радила на организовању усташких група. Једно време је живела код др Бранка Јелића у Берлину, који је њу и учланио у усташку организацију. Њу је на савет Јелића, Павелић искористио за пренос оружја атентаторима. По обављеном послу вратила се у Италију. Страдала је само пар дана након атентата у мистериозној саобраћајној несрећи близу Ђенове.

Владета Милићевић, као стални представник југословенске тајне службе у Интерполу, сматра да Плава дама није била Катица Шилер, већ Стана Година, супруга Антуна Године, познатог фалсификатора и члана Ал Капонеове банде у Чикагу. Антун је рођен на острву Сушаку још у време Аустроугарске и морао је да напусти острво јер је убио рођеног брата. Настанио се у Чикагу, а онда је на наговор Бранка Јелића дошао у Италију и руководио је центрима у Трсту и Ријеци.

Његова жена Стана је Хрватица, рођена у Чикагу. Са Антуном се упознала у Чикагу и убрзо удала за њега. По доласку у Италију, често је прелазила југословенску границу са осмехом на лицу и експлозивом у коферу. Непосредно пред атентат, брачни пар Година је отишао у Париз а онда у Екс ан Прованс. Стана је путовала спаваћим колима, глумећи трудницу док је у коферима носила оружје и експлозив. Путовала је југословенским пасошем на име Марије Вудрец, који је фалсификовао њен муж. Њен муж је имао неколико фалсификованих пасоша и стално их је мењао током пута што је био велики проблем да се утврде њихови прави идентитети.

По обављеном задатку у Екс де Провансу брачни пар се вратио у Италију и настанио се у Торину. По формирању НДХ одлазе у Хрватску где Антун обавља разне послове у Павелићевој држави. Био је шеф тајне полиције и водио је бригу о безбедности Павелића.
Након рата брачни пар Година преко Италије беже у Аргентину, где је Антун добио положај у Пероновој влади.

Догађај у Марсељу оставиће за собом низ нерешених питања: Зашто краљ Александар није појачао своје обезбеђење иако му је наговештена могућност атентата? Зашто француска полиција није преузела опсежне мере заштите? Зашто је Француска служба безбедности дозволила да се краљ вози у отвореном аутомобилу? Зашто телохранитељи који су се кретали иза аутомобила нису заштитили краља? Ко је пуцао у Луја Бартуа и који је прави узрок његове смрти? Зашто није било лекара у свечаној поворци?…

На ова и многа друга питања 37 година касније покушали су да дају одговоре француски новинари Жан – Рене Лаплен и Роже Коломбани у својој књизи „Смрт једног краља – истина о убиству Александра од Југославије“, објављеној 1971. године. О пропустима француске и југословенске полиције они пишу са пуно детаља. Они постављају само једно питање француској полицији, зашто се није затражила помоћ војске ради безбедости свечане поворке?
Nazad na vrh Ići dole
http://sp-slobodnasrbija.serbianforum.info
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Убиство краља Александра у Марсељу 1934.   

Nazad na vrh Ići dole
 
Убиство краља Александра у Марсељу 1934.
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: ИСТОРИЈА :: Модeрна историја (19. и 20. век)-
Skoči na: